Category Archives: ISTORIJA JEDNOG ŽIVOTA

I miss you

Sedim u igraonici, pijem produženi s mlekom, ne smem pivo, vozim. Dečica se igraju, jurcaju tamo ovamo, srećni su, a ti…ti mi tek sada posle 15 dana nedostaješ. Možda mi se razmaže maskara. Da, sredila sam se malo, da ličim na čoveka. Možda će me malo čudno gledati ovi ljudi koji sede za susednim stolovima, ali baš me briga, ti meni baš sada i ovde nedostaješ. Ovde za ovim našim stolom…znaš koji je.

Kući, ili kako to nazvati, ne mogu da osetim ono što osećam ovde. Ni malo čudno s obzirom na celokupnu situaciju. I kao da nam je dom na nekom drugom mestu. Još neznanom. E tako se osećam. Nama je dom bilo gde kada smo zajedno, pa makar to bio i šator na Jazu?

 

Kod kuće imam neke druge probleme, opterećana sam i preopterećena, a sada ovde u igraonici osećam veliki naboj energije i snage, a i slabosti istovremeno. Sve mi se izmešalo. Ne znam više ni u kojoj vremenskoj zoni živim. 3 i po sata gore dole, svejedno mi je, sada sam i ti i ja istovremeno, pa ma kako to izgledalo svetu. Ti si sada tamo sam, ali znaš da i onda kada nismo zajedno, mi smo MI.

Mislila sam kada se deca i ja pokrenemo biće mi lakše, međutim nije. Tek sada mi je u stvari teško, jer sada kada smo mrdnuli, osećam i vidim i znam i priznajem, i nek’ crknem, ali nedostaješ mi u svakom trenutku i ako kada smo zajedno, često imam želju da te slatko zadavim. Ti znaš, da ja volim tebe, onako kako niko ne voli, nikoga.

Uh kako će mi biti tek sutra kada odemo na Jarak da gledamo avione, da jedemo ćevape, da trčimo po livadi i svima se smeškamo i pozdravljamo i odgovaramo na pitanja: „Je l’ se javlja Ivan? Kako mu je? Kako ste vi?…“, najteže mi je da odgovorim na pitanje: „Kako si ti?“, jer kad krenem da pričam mislim da neću moći da stanem. Uglavnom kažem, „dobro“.

Tek sada mi je stvarno teško i shvatam da sam ostala sama da brinem i o deci, i o sebi, i o tebi, i o Ediju, pticama, gumama za auto, ključu za gume, računima, novim đacima, ručku, doručku, sudovima, vešu, školi, večeri, ocenama, padovima i usponima…uh…koju pesmu sad da nađem da slušamo? Može Valjak – Sve još miriše na nju? Ova pesma nema nikakve veze sa nama, ali je naša. Je l’ da da je naša?

I ne ide mi se kući, jer se tamo ne osećam dobro, i ne znam šta ću sa sobom, i steglo mi se grlo, i nemam vazduha, i znam da sve prođe, ali imam sva prava da kažem i pokažem svoja osećanja, jer u suprotnom ću potpuno da poludim. Znaš i zašto i kako, i sve ti znaš. Ne moramo ništa da govorimo, ne moramo da pišemo… eeeej, pa mi ništa ne moramo! Mi treba da govorimo, da pišemo, da delimo, da budemo zajedno i ovako odvojeni hiljadama kilometara. Tu si ti na metar od mene, je l’ da? E zato ti sve ovo i govorim. U svakom slučaju živeo Skajp!

I znaš šta obećaću ti nešto, pa da budeš miran. Nikada se neću razvesti od tebe. 🙂 Eto i malo da se nasmejem. Neću ti obećati da te možda nekad neću prebiti ko čovek čoveka, ali dok ne budeš sam poželeo, Ivana nikada neće otići od tebe, pa nek’ crknu dušmani…z’ inat.

I ovo da znaš. Zauzetu „teritoriju“ ne napuštam i ne predajem se, pa ma koliko „neprijatelj“ bude bio jak i uporan. Mladost ima prednost. 😉

Eto da znaš srećo, duša me boli i najradije bih onaj naš šator digla na onoj livadici preko puta zgrade, pa makar da mogu da serem kad ’oću da ne čekam na red.

Valjda ću uspeti da očuvam ovo malo pameti što mi je ostalo. Ljubi te i voli tvoja Ivana,

Everybody Hurts

Svi smo eto tako prosto….ljudi …zašto su razlike toliko velike? Zašto ne umem da razumem? Zašto drugi ne mogu razumeti mene? Večna pitanja na koja nikada neću umeti da odgovorim.  Jedino je važno da ostanem živa i zdrava kao i ljudi do kojih mi je stalo. Prosto, ali nije lako ostati zdrav i pri pameti kada jednostavno ne žele da te čuju, makar da te čuju. Ne znam. Možda ću na kraju početi da vrištim.

Pilad moja…

Znate šta, ja sam grozna mama. Ne bih se nikome preporučila i sigurna sam da nije lako biti moje dete. Kad padneš i sjebeš se načisto, mama gleda podalje malo i čeka reakciju. Ako te mnogo boli i počneš da plačeš, a u stvari nema nekih naročitih posledica, možeš samo poljubac da dobiješ na mesto gde si se lupio i „nije to ništa, evo prošlo….cmok, cmok….eeeee vidi ono tamo….vauuu!!!“.

Em si mali, em te boli, em imaš kevu koja te sluđuje. Ubeđuje te da ne boli ono što boli, pa još i ljubi i kaže da tamo malo dalje ima neka druga zanimljiva zajebancija. Ma ko da odoli. Naravno da više ne boli i da je tamo zanimljivije otići, nego se ko kreten drati u maminom naručju.

Sva su deca različita, ali ako ste roditelj toj deci, onda treba da budete isti prema svima, pa makar ih petnaestoro imali. Troje imam, ponekad i četvoro koje računam u svoju decu, a ponekad kad prebrojim bude ih i šestoro mojih, e ne morate da verujete ide to ponekad i do osmoro i uvek izrazito pazim da neko od njih slučajno ne dobije uvek prvi ili zadnji poljubac ili sendvič ili sipanje supe ili grljenje ili prekor ili…ma svima isto za sve. Uvek različitim redom. Uvek neko bude prvi, ali ne uvek jedan isti. E bato moj, ako ti se učini da je ovog puta nepošteno, da si uvek ti kriv ili kriva, e zajeba se. Prošli put nije bilo tako, pa makar imao i samo jednu, pet ili osamnaest godina.

Sa moje tačke gledišta od svoje dece ću napraviti ljude. Jok pičke, jok mamine maze, mada svi volimo da se neizmerno mazimo, jok neke plačipičke koje plaču za sve i svašta, jok neke koji kad treba ne plaču, ako ti se plače ima da plačeš, pa makar se trudio iz sve snage da se suzdžiš, ma ima da plačeš, nema muško, žensko, svi smo isti kad boli. Plači srce moje, ali treba da se zna šta nije za plakanje. Baš je teško biti moje dete.

Pilići moji ili pilad moja, treba da znate samo jedno što imam da vam ostavim kao „zadužbinu“: Život je kurvetina, a vi dok me ima uvek ćete imati gde da dođete i kome da plačete na ramenu kad vam dođe, ali treba još nešto da vam kažem, tamo malo dalje uvek ima nešto zanimljivije, bolje, lepše, što vam i kad budete imali 15, 35, 40 ili 105 može odvući pažnju.

Voli vas vaša mama, tetka, ujna, strina, baba, prababa… Ono što ste napravili od mene i što ćete tek napraviti, svojim rođenjem i svojim daljim životom. Ono što će uvek ostati, bar kao reč za mnom….moja malenkost, ja. Koje ćete se makar sećati po tome da je uvek znala da iza onog ćoška nešto lepše, bolje, zanimljivije čeka na vas. Život.

Eto, ništa…. samo sam htela da vam kažem da vas volim, da mi trebate i nedostajete kad niste sa mnom. Kad padnete, a budem blizu, neću vas podići, treba da naučite da ustajete sami, ali ako vam bude toliko teško da ne možete sami, znaćete uvek da ne samo da ću vas podići na noge, nego uz mene ima da se setite i čemu vam krila služe. Kako god bilo, grozna sam, vi znate najbolje, pilad moja. Ljubim vas bez ikakvog reda.

 

 

 

 

 

 

 

Samo malo…

Deca sve znaju i osećaju, ali nekako njih lako mogu da zavaram da sve dobro držim pod kontrolom. Pustimo muziku, pa pevamo, igramo, sređujemo kuću, ali Edija ne mogu da zavaram ni na koji način. Oseća me, pa cvilne tužno, pogledamo se, a oči nam zasuze. Jebem ti život, da ti jebem život baš.

 

Sredićemo se za par dana, samo nam malo treba, pa zar moram da molim za malo mira i samo našeg vremena?

 

 

 

 

Januare, laku noć

Nekako se maksimalno trudim da svaki dan živim, ali sve mi teže pada. Kad pomislim na neke bivše januare ovaj sam bukvalno samo preživela. Eto samo da ostanem na broju. Greota živa. Živiš život, da bi bio na broju, jer te ubija vreme koje vlada napolju.

Sve se jadna nadam da je u stvari to samo nešto što sam umislila da bi mi bilo lakše da preteknem. Leti je sve lakše, barem meni, a kao što rekoh možda sam umislila.

Ove zime, noć, izašla napolje da prošetam Edija i shvatim. Lepo jeste. Padao je sneg. Neobično izgleda i za nas koji ga viđamo s vremena na vreme, a onima koji ga viđaju na svakih 5-6 godina je prosto čudo nad čudima, ali nije to moj život. To je moj period kada prosto moram samo da preživim.

Da spavam, a ne spava mi se, ali moram. Što više, što duže, što učestalije. Brže prođe život dok spavaš, a zimski život, nije moj. Ne volim da šetam i zebem. Ne volim da se trontam, a moram, ne volim što me zima tera da mislim, jer imam toliko vremena. Neiskorišćenog, uzalud utrošenog mog životnog vremena, svake zime samo eto tako prođe pored mene.

Koliko je to samo zima? Koliko je to samo uzaludno potrošenog vremena? Baš ni za šta. Ne može se u mom životu baš ni najobičniji sunčan letnji dan meriti sa  zimskim, tmurnim, šljiskavim, ledenim, jednostavno hladnim danom, koji baš ništa ne donese. Meni NE.

I kakva je to pravda? Leto prođe o čas posla, sekund, dva, a zima traje, traje, traje…nije još ni počela.  Leti živim, zimi preživljavam. Hoće li se nekad sutra to računati? Hoće li neka viša sila reći, „…neka proživi koju godinu duže, za one koje je preživljavala.“

Neće. Znači grešim, ne umem, ne mogu da nađem lepotu u onome što ne volim i tako samo gubim na dragocenom vremenu predodređenom mi za život.

Nisam negativna, ne dozvoljavam da moje zimsko raspoloženje utiče na ukućane, na decu, ali…geni su čudo. Moja Ana svako jutro kada ustane, pogleda kroz prozor i kaže: „Uh…još nije doslo leto.“

Želim sunce, želim reku, more, vodu…želim toplinu na svom telu, želim da se naježim od vreline, želim da plivam, da se sunčam, da se radujem, da se smejem, da umem, da znam, da se igram, da želim…a zimi ništa od toga ne umem.

Preživeću i sva srećna ispratiću januar. Laku noć januare, ostavljaš me u mraku, jer još se i ne nazire neko bolje vreme. Tuga jedna u svakom smislu i pogledu. Bar meni, bar u mom životu. Uzalud izgubljeno vreme se nikada neće vratiti. Kako da ga ispunim, kada samo preživljavam? Laku noć druže, odoh ja na more. Muka mi je više, svega mi.

Joooj dragi…jebem li ti kolje…napravismo zbrku

Da smo se svađali jesmo, da je Ivana poludela, i to, jeste, eeee….da su se pravi prijatelji odmah javili i to jeste. Hvala vam drugari. Ma…mnogo vam hvala. Nije bilo ništa neubičajeno. Malo je Ivana htela Ivanu da kopa oča, između zavijanja sarmi i mešanja…mešanja hm…a znate šta…nema te svađe što dobrim seksom ne može da se reguliše.

Kada ga budem ostavila i razvela se načisto, nećete biti obavešteni preko bloga, nego u novinama ima da čitate i tačka. „Žena ubila čoveka pogledom“…i…i ništa …tačka….Ili muž ženu sredio sa dve reči. Pala mučenica. Svi se nadali da će se pridići, kad ono, jok!

Nego…ljudi da li verujete da i dalje postoje ljudi koji će tako vaditi oči jedni drugima i onda posle svega toga ostati OK? On je mene isterao s pameti da sam ja to morala, ja ne koristim reč morati, e baš morala da objavim svetu. Izvinite ako sam bilo kakvu pometnju napravila…ali,

„je l’ tako …“, „jeste“….“e pa sad ćeš da vidiš, mamicu ti da ti mamicu i mamicinu mamicu“… i onda ja mislila da napišem, ispljujem, kažem i tako to. Kad ono pročulo se. Izvinite. Da je svađa bila prava, jeste. Da ću da se razvedem, hoću. Da će on da se trudi da ne dođe do toga, trudi se. Ma…nas treba zatvoriti, da narod ne bude zbunjen.

Izvinite…odoh da zavijem tu sarmu, a onda ću da vam ispričam šta je bilo sve sa Deda Mrazom. Mislim…nije mu fora. Došao sa sve ženom i ja htela da ga poljubim, a ona me gleda popreko. Maaa….Jooj izvinite načisto….što sam jednu original’ svađu podelila sa vama. Hvala vam na podršci, zna Jabučilo da ako ga ne ubijem ja, ubiće ga neko od vas, ako ništa manje, ono bar, postavićemu par pitanja…i bez suđenja ima da bude kriv. 🙂

Dragi popušiš mi kurac…tačka, …pa se češi!

Sad će teta Ivana nešto da vam ispriča. Nikada nemojte muškarcu kog volite da date celu sebe, jer muškarci su pičke u duši i uzeće vam sve. Ništa neće da vam ostane, a onda će da očekuju da molite, a ono što očekuje, pička obično i dobije. Pica koja traži đoku,…opa ovo, đoke…i tako to…da ne razjašnjavam.

Da…ako muškarac naiđe na neku normalnu, e ako naiđe na budalu, ima samo da se češe po guzici, jer obično prvo guzica strada. Verujte mi, znam iz iskustva. 😀 Znači prvo će da vas zamoli da mu napravite sendvič, a onda će da vas zamoli da mu date celu sebe, a vi ako i malkice mozga imate, nećete mu ništa dati, pa neka se misli. A ako ste glupi ko ja, daćete mu sve, alii..ALIII….sve ima svoje granice.

Jok …ovaj moj hteo sudove da mu operem, e oćeš kurac…oprala sam ti sudove, rodila sam ti decu, ali ima da me poštuješ, ako nećeš….marš u sto pičkih materina. Jebo te otac koji te napravio i majka koja te nevaspitala.

Žene drage nikada ne dajte celu sebe, pa ma koliko pičketina bila sposobna da kleči i moli i glumi umiljatog kerića. Nisu svi muškarci isti, stojim iza toga, ali ako se malo zagledate unutra, ta njihova pičkasta suština je kod svih ista. To je ono što od majke povuku. Ma…Ma nema greške.

Ivana je, možda ima dve, tri godine, možda vam je već i sto puta rekla…. Razvešću se čista srca i mirne duše. Ima da ga ostavim da će da se čudi šta mu se desilo. Zna on to, ali sada i vama javno kažem. Samo da znate. Ništa drugo.

Ostaviću svog muža, razvešću se i nikada više neću da se okrenem ni da ga pogledam, pa makar imali zajedničkih stodvadestpetoro zajedničke dece. Neka on meni popuši kurac, e kada se to desi onda ću ostati zauvek sa njim i tačka. Neka mi popuši kurac i ja ću ućutati…ma evo svega mi. Ako ga nađe među mojim nogama, slobodno neka ga zahvati svojim sočnim ustima. Dragi moj…srećna ti Nova Godina i usput, popuši mi kurac. E tako, pa ti vidi i razmisli šta pričaš i šta ti ja govorim. Konju jedan. Može mi se, a znaš i ti to. Dragi sve smem i mogu da kažem, jer …ma puši kurac…ćao zdravo! Možeš i mogao si tako nekad da se drkaš sa …neću da kažem ništa ružno. Neka kažem…sa nekim drugim damama. Bato moj…ja sam ludak i gotovo.

Oprostiću ti kada se izviniš…hm…ma javno samo. E tako. To da te volim i ostalo …bla, bla…blaaaaaa…ma razumemo se. Usput…jedi govna pederu. Ne treba ti uopšte da se sa mnom kačiš. E tako načisto.

Moj Laza

Može da priča ko šta hoće, ali Laza je moj. Jeste da je odrastao sa nekim drugim ljudima i da sada živi sa drugim ljudima, ali Lazu kao ja niko nikada neće ni voleti, ni razumeti, jer šta smo sve nas dvoje zajedno prošli to se ne zaboravlja. Obeležili smo jedno drugom jedan važan deo života, na naš način. Gde god nas dalje život odneo, ono što imamo nas dvoje obeležilo nas je zauvek. Sigurna sam u to.

U drugoj godini srednje škole negde u februaru, ponedeljak, drugi čas informatika, u nedoba po svim merilima školovanja, Laza je ušao u moj život.  Na vratima učionice pojavio se novi đak. Da ste samo mogli da vidite koliko je bio simpatičan i lep u svojoj zbunjenosti. Mesto do mene je bilo slobodno, ali kako sam ga pokosila pogledom odustao je da sedne pored mene. Da se razumemo, nisam ja neki mrgud, ali nisam volela da idem u školu, tako da je moje namrgođeno stanje bilo prirodno.

Profesorka mu postavlja neka osnovna pitanja i između ostalog ga pita.

  • A šta radi tvoj otac?
  • On je pilot.
  • Opaaa! – Kao oduvek luda za nebom, nisam izdržala da ne dobacim, ali to je bilo i sve što sam rekla.

Na velikom odmoru svi su se sjatili oko Laze. “Odakle si…zašto si se sada prebacio u drugu školu…gde živiš…???” Bla, bla, bla… Ispitivali su mog Lazu kao da je sa Marsa pao, dok sam ja naslonjena na zid, nezaiteresovana za sve što se dešavalo, pušila pljugu. Jedan dan, drugi dan, cela nedelja, Laza i ja reč nismo progovorili.

zavejana ulicaPreko vikenda je napadao ogroman sneg. Glupavo jutro, moram da idem u školu, obukla sam se kao za Igmanski marš. Navukla kapu do očiju i naravno kapuljača preko, oko sebe omotala šal od 6 metara i tako natrontana k’o medved korak po korak se vukla u pravcu školetine. Hodam i mrzim što živim.

– Ej ćao, koliko je sati? – procvrkuta neko do mene.

Pogledam do sebe, kad ono u korak sa mnom ide Laza, sav nasmejan i vedar.

– Ti si Ivana je l’ da?

– Ne, ja sam medved.  – uzvratih vireći ispod one kapetine.

– E, pa medo, ‘ajmo ti i ja sad na jednu kaficu, ko jebe prvi čas. – E tu me Laza kupio za ceo život.

Znači moj čovek. Imam napokon sa kim da pobegnem, pa makar i sa prvog časa. Prva sledeća kafanica, a bilo ih puno u toj ulici, je bila naša. Unutra živahno kao da je podne odavno prošlo, a tek je bilo 15 do 8. Ma prava kafančuga, sa sve bubnjarom u ćošku, do koje sam se u sekundi stvorila.

Laza je skinuo svoju jaknu seo i gledao moj performans.  Trebalo je odmotati šal od 6 metara, kapuljača, pa kapa, jakna, prsluk, džemperčić na raskopčavanje, tu sam stala. Na redu je bio džemper, pa onda i rolka, e to bi već bilo previše. Jednom smo se kasnije Laza i ja takmičili ko će više majica, dukseva i džempera da obuče na sebe i tako dođe u školu. Šta mislite ko je pobedio?

– Tebe kad bi čovek napao, dok bi došao do onoga što ga zanima, izgubio bi volju. – Smejali smo se k’o dva ludaka.

E tako smo se upoznali Laza i ja. S obzirom da se kafanom širio neodoljiv miris kuvanog vina i rakije, nikada nismo saznali kakvu kafu kuvaju. Uostalom mi smo pili pivo. Prvi čas se odužio na celih šest, a naše školovanje na veliko prijateljstvo, kasnije i ljubav i još svašta nešto lepo i nezaboravno.

Zbližili smo se kada smo sa školom išli na izlet na Kopaonik i posle tog dana Laza i ja smo se retko razdvajali. Kada smo išli u školu, pare za užinu smo čuvali da posle škole odemo na pivo u ono kafanče, a kad nismo imali para i nismo u školi umeli smo da se penjemo po okolnim brdima i o svemu i svačemu pričali i maštarali.

Srećom smo imali dobru razrednu koja nam je opravdavala svašta. Kad kažem svašta, stvarno mislim svašta. Svima je bilo jasno da u dnevniku gde se upisuju izostanci, ako piše moje ime ispod je sigurno i Lazino i obrnuto.

Da nam nije bilo razredne nikada ne bismo završili srednju školu. Mnogo godina kasnije, naša razredna je postala moja rođaka, jer je rođena tetka mog muža, koji nije živeo u našem gradu. Život je stvarno čudo. Kao da je žena znala da ćemo biti „familija“, e tako je volela Lazu i mene.

  • Zašto juče niste bili u školi?
  • .. mi smo hteli, ali je došla moja baba iz sela i onda smo se zapričali sa njom…
  • … pa smo pržili pomfrit i onda smo jeli i pričali sa babom… – upao bi Laza,
  • … i tako je brzo prošlo vreme, pa nismo stigli da dođemo i onda je…
  • Dobro, dobro sedite dole. Opravdaću vam sada, ali nemojte da se ovo često ponavlja.
  • Neće naravno, ne dolazi baba često. – I tako u nedogled, gomile glupih, izmišljenih, smešnih razloga za nedolazak u školu, do kraja četvrte godine.

Laza i ja smo imali običaj da idemo da igramo poker na aparatima, jednom smo zaradili neke velike pare, sutradan nismo išli u školu nego smo hteli te pare da uvećamo, pa smo kupili 200 greb-greb kartica i 100 nekih sa kojih smo ljuštili neke papiriće da se pronađu tri ista znaka, odbojkaške lopte su bile u pitanju. U parku na klupi smo grebali i ljuštili, grebali i ljuštili, satima. Nismo dobili glavnu nagradu, vratili smo samo uloženo i zakleli se da nikada više to nećemo uraditi. Međutim jesmo, već sutradan ista priča. Glavna nagrada nas je zaobišla.

Razne igre smo smišljali, pa uveče kad izađemo u grad igrali smo se asocijacija. Sve lepo se kući smisli i napiše na papirče, a odgovori na drugi, nema laži, nema prevare. I dok se drugi u kafiću smaraju, mi se ludo zabavljamo i smejemo. Često smo smišljali neke pesmice i k’o mala deca išli ulicom skakutali i pevali. Baš nas je bilo briga za ceo svet. Mi smo imali naš.

Jednom smo mom tati ukrali jugića da bismo otišli u neku diskoteku u nekoj zapizdini, a kada smo se ujutru uspešno i vratili morali smo da odguramo neki Reno4 sa mesta gde je moj ćale parkirao. Imali smo više sreće nego pameti.

Niko nije Lazi lepše od mene čestitao 18. rođendan. Već smo bili „odrasli“. Napili smo se k’o guzice, pevali ulicom, a onda se strasno ljubili. U njegovoj sobi bili srećan zaljubljeni par, a da niko drugi ne zna. „Mi smo samo drugari.“ U ponedeljak u školi nismo seli jedno do drugog, gledali smo se zaljubljeno i pomalo postiđeno. Kao da su svi znali, a nisu znali. Samo su „bili sigurni“ da smo mi oduvek u vezi. Verovatno smo i bili, od prvog pogleda, mada ni mi to nismo znali.

Maturirali smo nekako. Ceo poslednji mesec srednje škole smo proveli na reci. Sunčali se, kupali, roštiljali, pili, pocrneli k’o na moru da smo bili, dok su svi ostali išli u školu. Družili smo se mi i sa drugima, ali nam nisu bili važni. I kada je bilo puno ljudi oko nas, kao da smo bili sami.

Jednom pada kiša kao luda, a mi držimo peškir preko vatre da nam je ne ugasi. Pojeli smo pun zamrzivač mesa, koje smo krali od kuće, „da niko ne vidi“. Sećam se kako smo plašili nekog ribolovca kog smo na kraju i oterali tako što me je Laza jurio, a ja vrištala i bežala: ”Nemoj opet da me biješ, molim teeee!!! Neću više nikad, svega miii! Joooj! Nemoj opet oči da mi zatvaraš!!! Jooooj ljudi, upomoooć!”.

Posle mature, proveli smo najlepše zajedničko leto. Nama je bilo lepo i kad baš ništa nismo radili, a kada smo nešto radili to je uvek bilo beskrajno šašavo i zabavno. Ponekad smo čuvali mog sestrića, vodili ga svuda sa nama, igrali se sa njim u parku, išli na bazen, na neke svirke. Ako ništa drugo onda smo igrali kanastu sa njegovima ili sedeli na podu jedno naspram drugog i dobacivali se fudbalskom loptom sa glave na glavu ili jednostavno sedeli kod njega u sobi i pili rakiju na naš način. Imali smo i naš način nazdravljanje pivom, i naš način rukovanja, i naš način skakutanja, ljubljenja, pevanja, plivanja, skakanja, svađanja, smejanja…

U septembru je Laza otišao u vojsku, mislili smo da ćemo pomreti od tuge. I danas imam sva naša pisma. Ona koja sam ja njemu pisala, pisala sam duplo, da imam i ja svoj primerak. U oktobru sam ja otišla na fakultet, a u januaru… Mogu da vam pričam kako izgleda plakati sa Lazom do iznemoglosti, kada ti život opali šamarčinu i iz bezbrižne mladosti te baci dole i utaba nogama. Neka toga Lazi i meni. Preživeli smo.

Kasnije se Laza preselio za Beograd. Imao je svoju devojku, ja svog dečka, ali smo se i dalje družili i viđali kad god smo u našem gradu.

Ponele su me uspomene. Kao da se sve to dešavalo pre tri veka, a nije…a možda i jeste, ko zna?  Niko nema prava da svojata mog Lazu, jer niko nije sa Lazom pokisao na severu Marakane kao miš, a onda pio šampanjac sa njim u hotelskoj sobi slaveći poraz.

I pobili smo se par puta nas dvoje. Rekao je da sam kurva, a ja njemu da je najobičnija pičketina. Leteli šamari samo tako. Posle toga smo se opet ljubili i plakali, a drugi put smo se zajedničkim snagama zakačili sa nekim mangupima, za malo smo glave pogubili.

Jednom je Laza mom dečku rekao da nema šta da traži sa mnom, jer sam ja za njega pojam. E kada ga tada nisam ubila. Uuu…pa tek svirke, koncerti, putovanja vozom… nikada nismo zajedno bili na moru, a da jesmo otišli verovatno bismo tamo i ostali.

Mogu vam svašta pričati i pisati o Lazi ako baš hoćete, ma celu knjigu mogu napisati, ali u jedno sam sigurna da šta god da je odlučio u životu da radi, postane ili odustane, biću uz njega na neki naš način i imaće moju podršku uvek i zauvek, pa makar se nikada više ne sreli.

Mnogo smo se voleli i mislili smo tada da niko, ništa i nikada neće moći da nas razdvoji. Iako se godinama nismo ni videli, ni čuli, na neki čudan način nikada se nismo ni razišli. Iako je od tada prošlo čak više od 15 godina, period života koji smo proveli zajedno nas je sigurno, oboje definisao da budemo ovo što smo danas, svako za sebe. Ponekad mi nedostaje moj Laza, ali se iskreno nadam da je srećan u životu onoliko koliko sam i ja postala. Mi to zaslužujemo.

 

Pa kad me već ogovarate…radite to kvalitetno i detaljnije

Nerviram se. Ništa novo u mom slučaju. Razmišljam da otvorim još jedan blog, nov novcijat, da ga nazovem nekim glupim, jednostavnim imenom i da nastavim da pišem k’o i do sada. Pitate se zašto bih to radila?

Iz jednostavnog razloga, što mnogo ljudi koji me lično poznaju zna, da Ivana ima blog i da svašta nešto tamo piše, pa onda ovaj čuo od onoga, a onaj od ovoga i onda dođu, čitaju, ne komentarišu, je l’ im glupo ili šta već, a onda kad se sretnu, raspredaju priče, bez jedne jedine reči upućene meni, a znamo se brate. Nervira me to, šta ću.

To što većinu toga ne razumeju, jer nikako ne mogu da pogledaju stvari iz mog ugla, pa da sagledaju celu situaciju, nema veze. Sa druge strane razmišljam, možda meni ne kažu ništa, jer znaju da ne lažem i da sam u pravu, pa ih možda sramota, a onda im je lakše da trtljaju i ogovaraju, nego nešto meni da kažu? Hm…? Jebi ga, na glasu sam da imam oštar i izdepiliran jezik, pa im možda i nije svejedno da sa mnom polemišu, pa mi se samo nakeze kada se sretnemo.

Nikada nikoga nisam uvredila namerno, nikada ni o kome nisam rekla ono što nije, ako sam koga uvredila to je zato što se pronašao u istini, nemojte da se mešate u moj život, pošto već ne živite u mojoj koži. Ako već želite da se umešate, bićete dobrodošli, jer prihvatam i kritike i drugačija razmišljanja i stavove. Samo pre toga to morate reći ili napisati.

Dragi čitaoci, na kraju svakog teksta postoji određeni prostor gde svaki moj tekst možete da prokomentarišete, da kažete šta mislite, bez obzira da li se slažete ili ne. Probajte, nije zaista teško. Možda vam za neke stvari trebaju muda, e tu vam ne mogu pomoći. Sa „mudima“ se rodiš ili ne, nema vam tu pomoći. Ako ste u pravu, onda samo raspalite, a ako niste, onda me se manite. Zajebite priče iza leđa.

Sigurna sam 100% da će vam i ovaj tekst biti povod za ogovaranje, a ako to već radite, onda to radite kvalitetno. Nemojte da preskačete detalje i prestanite da me nervirate, imam ja svojih muka i problema i bez vas. Terajte se u kurac na kraju krajeva. Možete slobodno da okrećete moje reči, da izvlačite iz konteksta, (ako znate šta to znači) i terajte se u pičku lepu materinu. Znači i u kurac i u pičku. Jeste li zgroženi mojim rečnikom? E pa znate šta, za razliku od vas Ivana se rodila sa „mudima“.

I još nešto za kraj, ne brinite, neću otvoriti novi blog i dalje ćete ovde uvek moći da pročitate šta je to Ivana imala da kaže, daću vam materijala, a vi samo izvolite, ako vam je cilj da me sa nekim posvađate, onda ste grdno pogrešili. Ljudi o kojima pišem zaslužuju moju pažnju i vrlo malo se razlikuju od mene. Razumemo se, a vi se čudite kako to da se i pored svega volimo.

Alapače šta drugo mogu da rade, nego da ogovaraju, ali stvarno…ako to već radite potrudite se malo više.

Od dunje do murije :))

Stiglo dva kila dunje za slavu, domaće, miriše cela kuća, mora da se proba, je l’ da, a šta bolje uz dunju ide nego Toma Zdravković, a dunje će ostati i za goste, valjda. 😀

Rekoh vam već, znate me svakakvu, ali u kafani nismo zajedno bili, nažalost. Nekako me steglo ovako ovde pod’grudi, pa ne mogu da udahnem duboko, pa bih plakala, pa se smeškam, pa volim, pa ne znam da vam opišem. Ako ne znate kako da uživate uz kafansku muziku, dunju i Tomu, onda vam džaba što živite. E tako baš.

Napisao je i otpevao mnogo pesama koje dušu pomeraju. Nijednu nije posvetio Ivani, kao ni Staniša Stošić. 😦 I tako slušam na YouTube-u tako redom, pročitam jedan komentar i setim se!

„….Ljubavi su mnoge bile

kao vatra mladost planu

sve što osta

od života

ja bih dao za Ivanu…“

Pevali mi u kafani. Nekad. Tako baš. Kad neće niko, ja naručim sama. Samoljublje? Jok. Samo mi bilo žao i krivo načisto. Kako to da od Tome nema pesma za mene? E ima da ima. Naručim Ljiljanu i onda ih teram da preokrenu. 🙂 Kad se pevač zajebe, ja ga lupim po glavi. „Pevaj bre kad plaćam i lumpujem, onako kako ja ‘oću.“

Umela sam da budem i nezgodna, a sada me zanima posle svega što mi se izdešavalo u životu, da li bih i sada bila takva? Onako da se napijem ko čovek, a onda da napravim problem. Priznajem. Sve što mi ovako ne smeta, a ja kad popijem, onda se setim, pa još ako mi neko nešto kaže pa se setim …uh…dobrodoš’o prijatelju. Ćeraćemo se.

Sad mi smešno, mnogo mi smešno. Kada pomislim kako se sada živi, čini mi se kao da sam „devojčica“ bila pre dva veka. Sad bi me neko izbušio pištoljem ladnije od leda.

Picnem se ko luda, a onda mi dođe da pitam čoveka: „Je li bre šta gledaš?“. Da ne bude zabune to su čuvene devedesete, mnogo ludaka po ulicama i javnim mestima. On baja, glavna faca, gleda mu se…“šta koji krasni mene gledaš, da te ja pitam…“.

Tih kad se setim, dobro sam i živa ostala. Sačeka me ispred sa drugarima, sav važan, hoće meni da pokaže da je glavni, a ja popila, sunce ti jebem da ti jebem, gde mene nađe da gledaš. Pravo na njega. „Šta je bre pederu, šta ti mene ima da gledaš, šta ‘oćeš? Jebem li ti …“ Da se razumemo, „ja popila“, znači da sam samo mnogo jaka, ne zavodim se, ne vrti mi se, ne  saplićem se. Jaka ko zemlja.

On kad vidi da ja hoću da se bijem u mini suknji, prosto se prepadne. „Ko zna kakva je u pantalonama?“

Jednom dve marice došle. Pobila se ja skroz načisto, ali nisam bila u suknji, jedva nas razdvojili. On rek’o da sam ja rekla. „Ko rek’o JAAA?!!!“ Jebem li ti sunce i pleme i seme, ja rekla, dođi ‘vamo da ti pokažem. Ma, puna mi jedna kutija plavih koverata.

E, a što sam volela kad me privedu. Da vam je da vidite te pozive bilo bi vam jasno da sam bila u pravu, samo me nisu razumeli. 🙂 Samo sam jednu kaznu platila. Prekršajnu. Remećenje javnog reda i mira.

Ko, šta, gde, kako, zbog čega, ma svašta pitaju kad te privedu, a ja k’o navijena samo jednu priču teram: „Recite vi meni da li vi imate pojma koliko sada ima krađa u ovom gradu? Koliko maltretirane dece, žena…? Silovanih, prebijenih, ovakvih i onakvih…?…, a vi našli mene da ispitujete. Nejaku devojčicu od 49 kila?“ Imala sam 50.

„Da li vi stvarno mislite da je njegovo oko plavo, zato što sam ga ja udarila?“. „Mislim stvarno, pogledajte me, ako mislite da ja imam snage da mu slomim rebro, onda stvaaaarno…ma o čemu mi pričamo ovde. Ja sam žrtva, on je gled’o.“ Jooj što mi sad smešno.

To uvek tako bilo kad me neko dira. Dignem frku neviđenu da mora murija da se zove. Od kada sam promenila prezime nemaju me u evidenciji, ali pišu oni tamo sve tako da me ima negde sigurno.

Ma imala bih da vam pričam tri dana, ali neka. Kad se raspišem ne može me čovek zaustaviti. Eto krenem od dunje, stignem do murije, a nije mi to cilj bio. Htela sam da vam pričam o Tomi, a ništa na kraju ne ispričah.

Odoh da spavam. Nemam više sa kim ni da se svađam. Nema ko da me privede. Nema ko ni da mi peva više. Nema problema. Dunja, dve, tri i onda čujem: „Mamaaaa sipiii meeekooo…mamaaaa pokii…lando, makaaa…jubi, jubi, boi noga,… piki piki, bizooo“. Jebo te život, ne može više čovek ni da se napije kako valja.

Znate kako kažu: „Sve u svoje vreme“. Nije moje vreme prošlo, samo je prošlo vreme kada sam bila luda i divlja. Sada sam divlja i luda, e da mi je da se nekako domognem onog pečata.

Kad sam se jednog dana zaljubila … :)

Posle četiri dana poznanstva sa svojim sadašnjim mužem sam bila totalno zbunjena, prepadnuta i blesava na neki način. Htela sam pošto poto da pobegnem, pa sam se onda analizirala i mlatila praznu slamu i koprcala se i svašta nešto.

12. maj, 2006. – petak – 15:17

„Šta to radiš? Koliko je sve ovo pametno, a jesi li ikada išta i radila zato što je pametno ili čisto samo uživanja radi? Kuda ćete sve ovo odvesti? Ma umeš li ti ikada sebi da daš odgovor na neko pitanje? Samo se zapitkuj, ne odgovaraj na sebi postavljena pitanja, a onda se čudi šta te je snašlo.

Malo je reći da si luda i neodgovorna. Opet si se našla u nekom čudu koje si naravno sama sebi napravila. Jesi li se ti to zaljubila? Možda nisi! Budalo! Šta ti je u stvari preostalo? Nećeš ti uskoro na te Karibe! Nećeš se dalje od Srbije maći. Ponašaš se stvarno kao da ti je 13 i po godina. Hoćeš sve, a nemaš pojma kako ćeš to izvesti, ali ipak nekako izvedeš. E baš si čudna!

Vidi ne možeš ti da iskuliraš to kuliranje ili ti možda baš to treba? Nemaš ti pojma šta on ima u glavi. E pa ne zna ni on šta ti imaš u glavi. Ne može ni da zna, kada ni ti sama ne znaš. Da li je to dobro?

Ovako nešto mi se nije dešavalo ranije. Iskuliraj Ivana. Ne otvaraj se. Uživaj i ne zapitkuj. Pa i on se usrao koliko i ti. Nisi ti tako loša, samo se ne otvaraj. Ne očekuj ništa. Ovako… kada odeš kući uradi lekarski pregled, overi izjavu, ispuni sebi taj san. Poleti Ivana, a osalo će biti ili neće biti.

Nemoj opet da tražiš da budeš muško u vezi. Šta ti hoćeš od njega u stvari? Slušaj ovamo, zar nisi već shvatila da sama možeš, ali da do sada nisi ništa učinila da bi sa nekim uspela stvarno!? Šta on treba da uradi? Hoće li ti biti lakše ako ti kaže da te voli? Ma ne seri! Koliko si samo to puta do sada čula? Ništa od toga nisi imala, to su samo prazne priče i reči.

Treba mi mišovanje. Treba mi mišovanje sa muškarcem, ne sa nekom pičkom. Dosta je pičaka i nesposobnjakovića bilo. Čuvaj se, ništa ne očekuj! Ništa!!! Izguraj neke stvari do kraja. Nemoj da se zajebavaš. Završi tu knjigu do kraja juna. Nemoj da to zajebeš, jebi ga.

Snaga ti treba, zdravlje, trebaš Jovani. Trebaš bre sebi. Ne moraš više nikome da trebaš. Vas dve ste najvažnije u tvom životu.

Ma čega si se toliko uplašila, da mi je znati? On tebe gleda kao svoju, a ti se prepala živa. Zašto moraš ičija da budeš? Ti si oduvek htela da budeš slobodna i svoja! Pa budi, jebem mu mater!

Ne razumeju ljudi potrebu za slobodom. Sloboda je kada se dve slobode spoje! Čemu sloboda ako to nemaš sa kim da podeliš? Čemu letenje, ako čovek leti sam. E sada si baš sve izbrkala. Pojma ti nemaš sa životom.

Opusti se i uživaj. Stvarno se opusti, uživaj i ne seri više, majke ti tvoje.  Samo napred mala, ne daj se! Sve što treba desiće se.“

E onda sam se opustila i evo me sada u braku.  🙂

Tamo gore u desnom ćošku mog malog sveta…

Da li se čovek prosto takav rodi ili neke druge stvari kasnije utiču na njega, ali eto ja sam postala neko ko je uvek išao na suprotnu stranu od ostalog sveta. Ako svi trče u bioskop da gledaju film, jer je hit nad hitovima, baš taj film verovatno do dana današnjeg nisam pogledala.

Kada su moje drugarice sve Madonine pesme znale napamet, ja sam pevušila „Uključio sam jutros radio i čuo onda za oglas taj, traži se perač prozora, plata je sasvim pristojnaaaa…!“ O knjigama da vam ne pričam. Kada su sve otišle na balet, ja sam počela da treniram džudo. I sve tako nekako.

Moja velika sreća na tom „naopakom“ putu je bila što sam upoznala jako puno ljudi sličnih sebi, sa kojima sam mogla satima da pričam  i da se smejem, ljudi sa kojima sam se razumela i kada ćutimo. Čak sam se i od njih razlikovala. Nije to ono kao, „razlikujem se od drugih, posebna sam, ovakva, onakva“, jok tako. Nego drugačije, a ako niste takvi onda vam ne mogu ni objasniti kako to.

Imaš svoj mali divni svet, u njega slobodno puštaš ljude, dozvoljavaš im da se u tvom svetu ponašaju onako kako žele, jer moj svet je slobodan svet, ali onaj mali ugao tamo gore u desnom ćošku, njima je nedokučiv. Kažeš mu: „Slobodno pogledaj, ne boj se, to je samo mali desni gornji ćošak…“, ali ne. Nisu smeli i ako je sve vreme bio otvoren za javnost.

Vremenom se zapitaš kakvi te to ljudi u stvari u opšte i okružuju. Daš im svu slobodu u svom malom svetu, ali oni strašljivi da strašljiviji ne mogu biti, nikako ne smeju da pogledaju i u to ćoše. Pogledaju na sekund, dva i onda naglim okretom odu u levi donji ili dole na parter. E jebi ga onda.

Šta koji krasni onda svi ti ljudi hoće od mene? Ne tražim od njih da mi svoja vrata širom otvore, puštam ih da dođu kod mene, sve im je dostupno, ali  zašto me ne mogu u potpunosti razumeti? Boje se. Strah je užasan neprijatelj. Šta će sa saznanjem o mom desnom, gornjem ćošku? Hoće li biti dostojni toga? Boje se, jebo im ja mater.

Otkriću vam tajnu, opušteno i slobodno kao i sve ostalo što radim u životu. Neće vam to ništa značiti, jer mi nećete poverovati. Na tom mestu se kriju sve moje tajne. Nisam vam bitna, jer me lično ne poznajete, tako da vam ni moje tajne nisu važne, ali ljudi koji su bili u mom svetu i mom životu, jednostavno nisu imali hrabrosti da zavire na to mesto.

Zašto, pitam se?  Zašto su mi govorili sve, zašto su mi verovali, zašto su znali da će njihove tajne kod mene biti sigurne, zašto su znali da im želim pomoći i da ću im pomoći ako mogu, zašto su mislili da sam toliko jaka da oni meni ne mogu pružiti, čak ni reči utehe??? Jebem ti život! Ko sam ja u stvari, hoću li ikada saznati? Hoću li se upoznati do kraja života, e to me najviše zanima???

Zaborav i oproštaj

Nisam nikakav pisac, ne umem da izmišljam priče, ne umem da dajem imena nekim svojim likovima, da pišem o onome što se nije desilo… Ne umem da pišem i tačka, ali pišem, jer volim i pisanje je oduvek bilo moja samopsihoanaliza, upoznavanje sebe, zadiranje u najdublje i najudaljenije delove svoje duše, pa makar to nemalo baš nikakvu vrednost, meni znači, a u svom životu sam sebi najvažnija.

Tako sam rešavala skoro sve probleme u životu, jer između redova uvek pronađem rešenje. Nekada je to bilo samo moje, a od kada imam blog delim to sa svima bez griže savesti što svoj život stavljam  na uvid svima, jer se nadam da između svih tih redova postoji i neki koji može da znači još nekome.

Postoje dve stvari vezane za školu, koje sam zapamtila za ceo život. Jedna je da zaborav ne postoji, a druga je da oproštaj može da ubije. Profesor filozofije mi je na jedan moj pisani sastav o životu dao 5 i kratku primedbu „zaborav ne postoji“. Sigurno nije imao pojma da ću posle toga napisati ceo novi tekst o tome kako to zaborav ne postoji i da ću se toga sećati ceo život.

Ukratko, zaboraviš nešto, nekoga, neka je i neka sitnica, ali kada te neko podseti na taj događaj ili tu osobu, negde ga isčeprkaš i setiš se. Znači nisi zaboravio. Ili jednostavno sam počneš da razmišljaš o nečemu i setiš se svega. Zaborav postoji jedino u slučaju bolesti.

Neću da širim temu, ali uglavnom sve se svodi na to, da mnoge događaje strpamo negde u sebe, na sigurno mesto, tu ga ostavimo i mislimo da smo zaboravili, a u stvari tako samo olakšavamo sebi dalji put kroz život. Nadam se da razumete šta sam htela da kažem, da se ne rasplinjujem.

Što se tiče oproštaja… Kada nekome nešto oprostite, to bi trebalo da znači da ste oprostili i da više nema vraćanja na to. U slučaju oproštaja uvek se setim Banović Strahinje. Nema mnogo veze sa samim likom, već mi je ostalo urezano u glavi, kako je Strahinja oprostio Anđeliji tzv. preljubu i izdaju.

Neću da ulazim u dublju analizu pesme i odakle mi to, ali sam sigurna da Anđa nije uspela da izdrži pritisak oproštaja. Da još naglasim i da ovde ne gledam na to šta je on njoj oprostio, već kao na „oprostiti nekome nešto“, bez obrzira o čemu i o kome se radi.

Našla sam se u situaciji da sam „zaboravila“ i „oprostila“ i jedno i drugo pod znacima navoda, jer da je stvarno tako, ne bih uopšte sada bila u problemu u kom jesam. Rekla sam sebi: „Dobro, bilo je šta je bilo, idemo dalje.“.

Udaljila sam se od te osobe i nastavila život na sasvim drugu stranu. Silom prilika ta ista osoba se vraća u moj život i na testiranje se stavlja i moj oproštaj i zaborav. Shvatam da nisam dovoljno velika da bih oprostila, shvatam da ništa nisam zaboravila, kao da od onda nije prošao ni jedan dan. Kao da se sve nastavilo tamo gde je nekada stalo.

Ta osoba se možda i promenila, ali ja i dalje to ne mogu da vidim zaslepljena ranijim dešavanjima na koja samo dodajem nova. U svemu vidim ono od pre. Ma ko sam ja da sudim? Nemam pravo da sudim ni sebi, ni drugima. Osećam samo veliko sažaljenje prema toj osobi, a onda se setim nečega, pa eksplodiram iznutra.

Zašto ćutim? Zato što sam ranije ubedila sebe da sam prešla preko svega i da nema razloga vraćati se na ono što je prošlo. Uvek je važno ono što je sada, a sada je nastavak onoga što smo ranije prekinuli i postala sam svesna da je sve u stvari bio samo privid, jer je osoba bila fizički daleko od mene, da se malo toga zaista promenilo. Kao kada prljavštinu strpaš pod tepih i praviš se da je nema, a znaš da je tu.

Definitivno u životu sve stvari i svi odnosi kad tada dođu na svoje mesto, pa ma koliko nam se učinilo da je nečemu prošao „rok trajanja“. Kako seješ, tako žanješ. Savest je teška muka i verovatno joj je dovoljna. Moja savest je čista i treba mirno da spavam. Samo treba da odlučim jesam li oprostila ili nisam, hoću ili neću? Nema treće. Ako neću, onda nema svrhe ćutati, ako hoću onda treba pod hitno da isplaniram sledećih 15 minuta svog života. 😉

blago meni sa mnom :)))

Javiću vam ma šta da odlučim, ali sa ovom pričom smo završili. Sada možemo da se vratimo na gramatiku. 😉

Moj zatvor

Znate vi mene i ‘vaku i ‘naku, ali kakva sam u zadnjih 10-tak dana, ma ima i više, ne možete ni da zamislite. Zato što ni ja sebe ovakvu ne poznajem. Svakoga dana psujem svoju rođenu majku i oca svoga, što su me vaspitali ovako kako jesu. Nek’ mi oproste, a hoće, jer me razumeju i najbolje poznaju.

– Znaš, steglo me ovako ovde, kao da me neko drži za gušu. Imam tu neku knedlu i ne mogu ni da je progutam, a ni da je pljunem napolje.

– A vidiš ovde, e tu kao da mi zjapi neka rupetina, pa imam potrebu da s vremena na vreme stavim ruku na srce. Da pritegnem malo jače.

– Ne mogu da udahnem onoliko vazduha koliko mi se čini da mi treba. Neće nešto.

– A glava? Uh glava kao da nije moja. Teram sebe da pređem preko nekih stvari i kao prešla sam, ali ne da glava.

– Malo malo, pa mi proleti neka slika i muči me. Baš me muči. Ne da mi da progutam knedlu, da udahnem vazduh, da mi srce bude na mestu. Vilica me boli od ćutanja, od neizgovorenih reči, misli.

– Nisam sigurna da bi mi psiholog bio dovoljan. Sve se nešto plašim da će na kraju psihijatar imati posla sa mnom, bolje i psihijatar nego neko ozbiljnije oboljenje, što nije isključeno. Osećam.

–  Nije mi se ovo ranije dešavalo. Nisam nikada bila u situaciji u kakvoj sam sada. Pa se mislim, šta sam sve do sada pregurala, kako ovo ovoliko može da me savlada i da mi ovoliko oduzme snagu i kao da mi i razum oduzima lagano?

Izgleda da je došlo vreme, da i meni neko dođe glave.

Znate li vi kada vam niko ne može dati savet, pa čak ni prividan, utehu? Znate ono kada vam neko  kaže: „Stani polako, rešiće se to, ne brini…“ E čak mi ni to niko ne može reći.  Nema rešenja na vidiku, a ja u zatvoru. Zatvor slobodnog tipa. Mogu da izađem iz zatvora kad god mi se digne đoka, da idem gde god hoću, ali kada se vratim…hm…kao da nemam gde da se vratim. Uskraćena mi je sloboda življenja.

Ne mogu da izađem gola iz kupatila, a to mi je oduvek bio neki „merač“ slobode. Ne mogu da vičem kada hoću, ne mogu da pojačam televizor do kraja i da igram na sred dnevne sobe sa svojom decom. Ne mogu da se svađam sa sopstvenim mužem. Moje knjige i slike su premeštene, a nisam ih ja premestila, jer su dve police bile potrebne za nešto. Ne mogu da pričam šta god hoću. Ne mogu da radim šta god hoću. Ne mogu milion i jednu stvar i sve mi se čini da će to potrajati dugo i to je to što me guši, što me davi, što mi ne da mira, ni noću sna na oči.

Ovo „zatvor“ može da se tumači i kao ono kada vam se sere, a nešto vas neće, pa vam sopstvena govna smetaju i muče vas do te mere, da se može desiti i da puknete zbog najobičnijeg sranja.

Volela bih kada bih mogla da i ja ceo dan sedim za kompom kao on i da razmišljam da li da igram trefa ili sans. Predao se. Ne mogu da igram karte i glupe igrice. Mrzi me da živim više. I nerviram se što sam ovakva kakva jesam. Što sam toliko sažaljiva? Što sam vaspitana tako kako jesam, pa ne mogu ništa da kažem?

I sada ide deo u kom opisujem svu nepravdu, ali izostaviću to, zbog onog jebanog vaspitanja. Jebo me konj, da me jebo. Pa i neka me uguši ta knedla, ali jednu jedinu reč koja može da iskaže ono što mislim da je nepravda, neću reći. Što ja moram ovako da mučim sebe? Radi mira u kući? U kakvoj kući, u čijoj kući? Radi čijeg mira? To što bih ja rekla ništa na bolje ne može da promeni, pa zato neka me neka crknem.

Nisu me pobedile ni veće nepravde, neće vala ni ovo, ali pod hitno moram da nađem nešto što će da me bar malo vrati u normalu i koliko toliko povrati mir u telo i dušu. Nema mi druge ako hoću da ostanem normalna. Normalna nikad nisam ni bila, ali bar malo da se vratim na staro ako ništa drugo. Upomooooć vičem iz sveg glasa, a znam da mi pomoći nema.

Počeću da se linjam ili ću da kupim garsonjeru u Babušnici

24/24 sata u danu, 7/7 dana u nedelji, 365/365 dana u godini, iz godine u godinu. Radno vreme koje traje non-stop. Nema pauze za ručak, nema plaćenog odmora, nema regresa, nema čak ni klasične plate, nema šanse zaraditi penziju. E takvo je moje radno mesto.

Jovana lagano „ulazi“ u pubertet, Ana kao da ima „generala u glavi“, Marko ponekad kao da je i jedno i drugo, tata se trudi, toliko da me je strah da ne dobijemo još jednog člana porodice, ostaće trudan na kraju, Edi kao da je plaćen da se linja, Srećko i Žaklina prave decu, a gde sam tu ja, pitam se???  Počeću da se linjam ako ništa drugo.

Čak i kada nešto drugo radim moje radno vreme sa svima njima traje li traje. Nije to samo da ti ono kao u firmi, fore radi, teče radni staž, nego bre ima da slušaš i radiš. Prosto ne umem drugačije. Ne umem da se isključim i pitam se dokle ću moći tako? Sestra mi kaže da treba da živim 6 vekova. Jes’, samo mi to fali.

Dođe mi ponekad da se spakujem i odem u lepu pizdu materinu. Hm…hoću li ikada prestati da kenjam i da nešto konkretno preduzmem? Šta da preduzmem? Da prestanem da kao luda usisavam i čistim kuću, da prestanem da slušam njihove želje, zahteve i razne molbe, da dignem lepo sve četiri u vis i da kažem: „Ma terajte se svi, hoću malo da danem dušom!“. Jebem mu mater ne mogu ni tako.

Nije tata ostao trudan, ali smo dobili novog člana porodice. Dokle bre više? Na kraju ima da nas ima dvadeset petoro.  Žao mi žene, šta će? Iskoristili je zet i ćerka, dok je trebala i valjala, dok je imala para, dok su se „malo snašli“ i naučili kako se čuvaju deca, dok su kupili stan, stali malo na noge, četiri godine prošle kao dlanom o dlan i sad im baba više ne treba, smeta im, pa gde će, šta će, seti se da ima i sina i neku tamo snajku i neke tamo unučiće. Jebem ti život, šta će sve mene da snađe?

I tako dok se sad malo ona snađe, dok pokrije sve minuse na računu, dok malo stane na svoje noge, dok ovo i ono…zaboravismo o čas posla da je za godinu i po dana od kad smo u ovom stanu, došla četiri puta, na dva rođendana, jednu slavu i jednom kad su imali goste, pa nije imala gde da spava. Lažem došla je jednom i da obiđe sina kad je izašao iz bolnice. Sunce ti jebem, odlepiću 100%.

Ne smeta meni žena ništa, nego me nekako ubi ta nepravda, a ćutim i pravim se kao da je sve to normalno, a nije. Rećiće neko „…iskoristi priliku, pa dok je baba tu, iskuliraj malo, može decu da pričuva…“ Aha važi, đoka malo. Jebem mu mater,  ako ništa drugo, a ono sam trenutno sama kući i imam malo mira samo za sebe, posle ko zna koliko vremena, pošto moj muž umesto mene, sada šeta svoju mamu i decu, a ja 24/24, 7/7, 365/365.

Ne smem mnogo ni da lupetam, jer život i zdravlje nekad sutra ću biti i tašta i svekrva. Ko zna šta će mene da snađe? Znam samo dok me pamet bude služila, nijedno od moje dece ili unučića, neće biti ni favorizovano, ni zapostavljeno. Svima istom merom, pa dok budem imala i snage, i volje i pameti.

Koliko će sve ovo da traje pojma nemam, dan, dva, pet…trideset pet, sto trideset šest…ili više? Da mi je da dobijem više tu sedmicu na lotou, pa da kupim garsonjeru u Babušnici, pa kad mi sve prekurči, lepo odem na par dana da malo uhvatim daha. Što baš u Babušnicu, šta mi to pade na pamet?

Ako mi kojim slučajem pukne film pre nego da dobijem tu sedmicu, ima da se čude šta ih je snašlo, svi u kompletu.  Znajući sebe, opet samo kenjam i od tog posla nema ništa. Odoh da dovršim ručak, operem kupatilo i okačim veš, a ako mi stvarno jednog dana pukne film, razvešću se načisto, pa nek’ se šetaju do mile volje.

Svi vi koji me lično znate i koji čitate sve ovo, nemoj slučajno da vam je palo na pamet da mi se smejete. 😆

Radiću šta god hoću

Na svoju veliku žalost ne mogu sve da postignem, da čujem, da vidim, da zapamtim, da uradim, da ispratim, dopratim… Noć sam posvetila muzici. „Našoj“ dobroj muzici. Kažem našoj pod znacima navoda, jer više ne znam ko je ko i ko kome pripada, ali znam da volim da čujem i Prljavo Kazalište i Parni Valjak i Six Pack i Night Shift i Hladno Pivo i Familiju i 357 i još svašta nešto, izmešano i ovako ili onako, ali svakako meni mnogo dobro.

I tako lutam i tražim i slušam i uživam i naletim na dobru staru Riblju Čorbu i odlepim. Prosto ne mogu da verujem da mi je to promaklo. Kao klinka sam mnogo volela Borine pesme, ali onda vremenom kao da se negde pogubio. Sjebala ga neka politika, koja i kakva više se i ne sećam, ali ono što sam noćas odslušala je prava Čorba.

Kao da su pesme stare, kao one nekad.  Ma neee… Ne kao nekad. Kao da je Bora tek sada sazreo, kao da sada ume i da piše i da peva. Naježila sam se slušajući neke njegove nove pesme. Kao da ima šanse da neka od novih pesama postane „Dva dinara druže“. Ma u šoku sam.

Možda zato što nisam ovo očekivala ili sam eto tako raspoložena, ali svakako ko je voleo nekadašnju Čorbu, slobodno neka joj se vrati. Nećete se razočarati.

Eto šta ću, stvarno ne mogu sve da postignem. Meni je ovo novo i baš se radujem što sam ponovo otkrila dobar stari „naš“ R N R. Najveći problem je što se muzika uopšte i ne sluša. Da se ovaj album pojavio u vreme kada je izašla Lutka sa naslovne strane, neke pesme bi sigurno postale i hitovi, ovako ništa od toga. Nema veze ja ću svakako uživati uz „novu“ staru Čorbu.

Svrha ovog bloga

Pitam se u zadnje vreme čemu sve ovo, što ste verovatno i primetili, negde između redova, čitajući moje postove, ali… Moram da vam kažem da sam 100% sigurna da sve ovo što sam radila u zadnje dve godine, pišući blog ima i te kako smisla. 😀

Ponekad nešto što napišete, pa pomislite „ma neka ga, neka stoji, možda nekom zatreba“, ispadne da je pravi pogodak. Novembar 2008. tek sam počela da pišem blog, padne mi na pamet da možda nije loše da mailove koje sam dobijala tokom svoje trudnoće, o nedeljama trudnoće, o razvoju i bebe i mame, objavim na blogu na posebnoj stranici.  Ništa posebno, čak se može nazvati i klasičnom krađom, jer nisam čak ni znala koga da linkujem, ispalo je kao pravi pogodak. Možda je to na kraju krajeva svrha ovog bloga.

Na početku te stranice, a i u svim komentarima se ograđujem od toga da bilo kome umem i smem da dam stručan savet, ali sam sigurna da je ponekad trudnim ženama važno da čuju i neko mišljenje koje je isključivo stvar iskustva.

Pravljenje te strane je bilo, par mojih rečenica, a onda copy/paste (kriva sam), ali sve ono u komentarima što se izrodilo, čak i u pravom smislu te reči, je nešto što mi u potpunosti ispunjava i srce i dušu.

Divno je kada se neka od budićih mama, javi sa nekim „prostim“ pitanjem koje je muči. Nijedno pitanje nije prosto, nijedna briga nije mala, odgovorim najbolje što umem, na kraju naglasim da je najvažnije javiti se svom doktoru, a onda na blogu ili na mail-u nakon nekog vremena dobijem obaveštenje da je baš ta bebica koja je bila u stomaku i zabrinjavala svoju mamu zbog ko zna čega, došla na svet u najboljem mogućem stanju, sa najvećim mogućim sjajem i srećom koju deca donose.

Znate za moj blog na wordpress-u, on i dalje postoji, nisam ga obrisala i neću, isključivo zbog te strane, mada s vremena na vreme ostavim po koje obaveštenje. Taj blog i ta strana NEDELJE TRUDNOĆE, mi donose veliku sreću. Svrate trudnjače ponekad i ovde, jer ista strana i ovde postoji, sa drugačijim pitanjima, odgovorima, ali tamo ih ima više.

Ako sam ikada svojim odgovorom, bar jednoj od tih žena, makar malkice dan učinila lepšim i lakšim, onda sve ovo ostalo što piskaram, zaista ima smisla.

‘Ajde malo da se pljujemo…

Imam neodoljivu želju da vam nešto pišem. Šta i kako nemam pojma?

Postali su mi dosadni moji postovi, koji su drugima možda još odavno dosadili, ali verovatno mi sujeta nije dozvoljavala da tako nešto priznam sebi, a vi niste hteli da budete grubi prema meni. Hvala vam. 😀 Ima i još nekih koje više ne mogu da čitam i ako su kvalitetni pisci.  Ne zato što ti ljudi loše pišu, ili pišu nešto što me ne zanima, već zato što znam šta da očekujem od njih i više me retko šta oduševi. Dugo čitam blogove, pa se pitam da li uopšte ima svrhe čitati jedno te isto, upakovano malo drugačije.

Hiperaktivna sam danas, pa bih nešto novo da izmislim, a ne znam da li umem. Jedan od mojih današnjih twitt-ova glasi: „hoću nešto…znam šta…ali ne umem da tražim pomoć koja mi treba, jer ne umem da objasnim drugima šta to hoću :))) “ Treba mi pomoć, ali čak i ne umem da je tražim, opišem, ne umem da postavim pravo pitanje majstorima koji mi mogu pomoći, a znam da bi mi pomogli. Samo želim da unesem neke novine u ovaj naš svet koji mi postaje jako dosadan. Sama ću naći rešenje za taj problem.

Nego, nekako tek sada mogu da kažem, da stvarno razumem prepucavanja između Blogowskog i Eniaca od prošle godine.  Sada bih se ja tako rado nakačila nekom na grbaču, ali da se ne ljuti, ne svađa, ne pljuje, ne psuje, nego da uzvrati bez zle namere, onako „muški“. Nemam nikoga toliko bliskog da bih tako nešto uradila. Moj blog je postao jako dosadan, a to mi baš smeta. Kao da samo ja imam muža, decu, porodicu. Kao da samo ja imam neodoljivu želju da skačem iz jebanog aviona, kao da samo ja hoću da odem odavde, kao da samo ja….jebem li ga…ja pa ja. 😀

„Trla baba lan, da joj prođe dan.“ Volimo tu pesmu i često je pevamo u kući sa decom, a ona baš opisuje ono što ja uglavnom radim na ovom blogu. Nerviram sama sebe,…breee.  Volela bih da imam neku moć da dignem neku, nazovi, revoluciju. Ne zbog posete, reklame, ne zbog jebem li ga koje kakvih gluposti, već čisto onako…dešavanja radi. Ma neka bilo ko digne tu blogovsku revoluciju, rado ću da se priključim.

Ako vam do sada nije dosadilo da se slažemo jedni sa drugima, da hvalimo jedni druge, da čestitamo, da ogovaramo povremeno, budite sigurni da će vam dosaditi.

Nije ovo ono što sam htela, ali iskoristiću moć ovog medija, pa ću da vas izazovem.  Nećemo da se udaramo nisko, ipak smo mi prijatelji, ali hajde malo da se pljujemo. Spremna sam, ako ste i vi hajde da počnemo. Šta vas najviše nervira kod mene ili kod nekih drugih blogera? Rado ću vam reći kada i kako vi mene nervirate ili kada ste to već uradili. Ko će prvi da počne? :mrgreen:

I to sam ja…

Znate šta. Ja sam nikakav neprijatelj. Za čas posla od neprijatelja bilo koje vrste, pravim prijatelje. Ne znam kako? Ne odustajem kada sam u pravu, ne izvinjavam se za ono što nisam uradila, spremna sam da skočim i na one mnogo veće i jače od sebe, braneći svoje stavove ili braneći se fizički ako treba. Tako je oduvek bilo, a to se kao neko pravilo potvrđuje i danas. Na kraju kada se sve u mom životu sklopi u jednu celinu, neprijatelje i nemam. Ne bar, ono javno. Razumete?

One sa kojima ne mogu iz ko zna kog razloga, izbegavam na sve moguće načine. Neću da nerviram sebe, nemam ja vremena u životu da se svađam sa bilo kim. U mom horoskopu piše da ne bih smela da posedujem bilo kakvo oružje, jer kad mi padne mrak na oči, mogu i da ga upotrebim, a ako treba mogu i da skočim na tuđe oružje. To je neko stanje kada oko sebe ne vidim ništa, ne čujem ništa, samo imam neodoljivu želju da pravdu isteram na silu, jer drugačije ne mogu. Zadnjih godina sam se smirila. Skontala sam da mi je mnogo pametnije da se uopšte ne nerviram. Iznerviram se na 5 minuta i gotovo.

Tuča i svađa nikada nikome nisu doneli ništa dobro. Pre nekoliko godina mi je jedan lik dugovao, preko 500 evra. Zvala ga, pričala lepo, kasnije psovala, nervirala se i na kraju, sednem, pa razmislim. Šta imam od toga da ga isprebijam, kada mi on to neće nikada vratiti? Ma neka mu. Šta će on jadan, samo mu još ja falim na grbači? To su rečenice koje govorim sebi da bih se smirila. I smirim se. Sve u životu uvek dođe na svoje. Na silu se ništa ne postiže.

Šta sam ja naučila iz toga? Ne pozajmljujem više nikome pare, tj. mogu da pozajmim samo onoliko koliko mogu da oprostim. Eto tako.

Jednom me je jedan nastavnik fizičkog koji nije bio iz moje škole, na nekom odbojkaškom takmičenju u sedmom razredu osnovne, optužio za nešto što nisam uradila, uhvatio me za ruke i počeo me vući, drao se kao lud, tresao me. Šta mislite kako se to završilo? Dobio je takvu šamarčinu od mene, pred gomilom dece, da mu se glava okrenula. Pustio me i unezveren otišao i prekinuo takmičenje. Hteli su posle da me isteraju iz škole, ali nisu. Hteo je da me tuži za ugrožavanje na radnom mestu, ali nije, jer je znao da je on bio kriv, a da sam se ja samo branila. Nisam ponosna na to, ali eto takva sam se rodila.

Pre mesec, dva. Mislim se nešto, pa kažem jednom drugaru da mi nađe neku babu Vlajnu da mi skida vradžbine. 😀 Verujem da je čovek tada postao siguran da sam odlepila načisto. Kada prodaš nešto za mnogo manje para nego što vredi, kada potpišeš ugovor, mnoooogo platiš, a na kraju se ispostavi da je sve to bila greška, kada kupiš nešto, pa to debelo preplatiš…mislim stvarno. Šta drugo da pomislim nego da je neko bacao neke vradžbine na nas. To je otprilike kada muškarac ubaci ruku u pun džak pičaka i uhvati se za đoku. 😀

Mislim se posle opet, sama sa sobom. Jebo te konj, ti si fijuknula 100%. Kakve bre babe i vradžbine? To si ti, a ti ne umeš sa parama i tačka. Tj. ne baš ja, ali sam i ja povezana sa svim tim. Znači nikakav sam neprijatelj, neko sa kim živim je nikakav kupac i prodavac, to je tako i gotovo. Pa šta? To su samo pare, a sa parama se sreća ne kupuje. Ko zna šta smo to „platili“? Možda  prazne dečije medicinske kartone, možda njegov život posle operacije, možda nešto šesto što mi i ne pada na pamet. Pa neka im ga.

Još nešto. Ne volim da mi drugi ljudi čine usluge. Posle toga se osećam kao veeeliki dužnik. Volim da platim, ma i da preplatim, samo nemoj niko ništa da mi poklanja, jer se na kraju ja osećam kao ucenjena. Eto i to sam naučila o sebi u zadnjih par meseci. Šta god posle da kaže ta osoba ja osećam obavezu da uzvratim. Zaboravim da sam i ja učinila nešto dobro za tu osobu, jer ta osoba je to zaboravila, a ja nikada ne bih prebacila nekome zbog onoga što sam mu učinila ili poklonila. E…ako sam ja takva, to ne znači da su i drugi. Nemoj samo niko da me pravi budalom i sa mnom neće imati nikakvih problema, nikada. I onda mi pukne film i kažem sve ono što osećam i mislim. Naravno ta osoba se seti da mi je nešto poklonila, pa mi prebaci i tu mi pukne film i da mi je bio bliži verovatno bih mu skočila na glavu. 😀

Može sada da se ljuti koliko god hoće, zbog onoga što sam rekla, ali obećavam mu da prvi put kada ga vidim ima da dobije ono što zaslužuje. Tačno onoliko novca koliko je poklon vredeo i onda ćemo da budemo 1:1. Kada razrešim situaciju koja mislim da je nezgodna po bilo koju stranu, spremna sam da budem prijatelj. Eto to je moj način da od neprijatelja bilo koje vrste pravim prijatelje, ako ne baš prijatelje, a ono bar nekog ko me neće mrzeti zbog moje preke naravi.

I još nešto. Sledeće što se desilo je pljačka o kojoj sam vam već pričala. Svi koji su pokrali tekstove su ih i obrisali i izvinili se, sem njih dvoje koji se uopšte ne javljaju. Mislim se sada, zbog čega je to ispalo dobro? U svemu nađem nešto dobro, jer se stvari nikada ne dešavaju bez razloga.  Biću dosadna, pa će se oni već javiti ili ću na kraju telefonom da ih zovem, ma ne znam. Nego, rešila sam da sa Charolije izaberem tekstove koji mi se sviđaju i da objavim knjigu, pa makar i u 3 primerka, da zaštitim tekstove kao u pravoj knjizi, jer ne mogu više sebi da dozvolim nerviranje oko takvih gluposti.

Ne kažem da su to tekstovi vredni knjige, ali ja verovatno i ne umem bolje, pa šta. To sam ja, to je nešto što sam pisala dve godine, to je moj život, a ja sam ponosna na njega. Tako drugari. Idemo dalje.

Odluke i planovi, hm…šta je to? :)

Divan sunčan majski dan. Probudila sam se u stanu muškarca sa kojim sam predhodne noći imala vrhunski seks. Lepo njemu, lepo meni, ali eto, to je to. Nikada ništa ne očekujem, tako da se nikada i ne razočaram na bilo koji način i po pitanju bilo čega. Pa nećemo sad da se venčavamo zbog dobrog seksa, dobre priče, ćutanja, razumemo se dobro, lepo se slažemo, ali to je daleko od ljubavi. Spremna sam da krenem dalje.

Doneo mi je kafu u krevet, pa i zaslužila sam. Sinoć sam mu učinila i oprala gomilu sudova. Jebote kako mrzim da perem sudove, ali nisam mogla da ga odbijem ni u kom pogledu. 🙂 Šta će… muško, sam kod kuće, kao onaj klinac iz filma. Samo još da mi je postavio zamke po stanu, da se izlomim.

Puna sudopera šolja za kafu. Strašno, jede li ovaj čovek nešto ili samo kafu pije? Možda su to bile šolje od nekih predhodnih jutara, kafa koje je donosio nekim drugim devojkama, koje se nisu sažalile na samog muškarca, pa da te iste šolje i operu? 🙂 Ma lupetam, boli me dupe i za šolje i ostale zajebancije.

Proleće je, divan dan, divna noć iza nas, idemo dalje. Spremna sam za nove poduhvate u životu. Tuširanje koje izuzetno prija. Nije bilo jutarnjeg seksa, nećemo da preterujemo, mada ja jesam preterivač. 🙂

Zvoni mi mobilni:

– Halo.

– Ćao draga, šta ima, gde si?

– U Beogradu sam, dolazim danas, što, je l’ ti treba nešto?

– Ma jok, nego hoćeš li sa nama danas na more, idemo u Budvu, pa da ideš sa nama ako hoćeš, da se vidimo sa Ljiljom, da se malo zezamo.

– Vaaauuu draga, naravno da hoću, stižem kući popodne, pa možemo predveče da krenemo.

– E super, baš nam tako i odgovara, taman da ja pozavršavam šta imam.

– Važi, javljam ti se kad krenem iz Beograda da znaš kada stižem. Odem kući, spakujem se za minut, dva i možemo da krenemo. Suuper. Jedva čekam.

– Ok, dogovoreno.

Prekidam vezu sa širokim osmehom na licu. Divno doba godine da se ode na more, pa makar i na tri dana.  Pogled mi pada na „mog“ muškarca.

– Pa nećeš valjda sada da me ostaviš samog? – kaže.

– Mislio sam da ćeš sa mnom sutra na moto-skup u Niš?

„Jebem li ti mamicu“, mislim . „Šta me sada gledaš tim kučećim pogledom? Koji ti je bre kurac? Lepo smo se noćas proveli u Kući piva, imali smo izuzetan seks, oprala sam ti i jebane sudove, spremna sam da idem dalje, neću da te davim i smaram ko ostale, samo želim da odem u Kraljevo, pa u Budvu kod Ljilje. Čoveče kakav bre moto-skup, gde me nađe… jebo te konj?“. Sve to samo MISLIM, a kažem:

– Stvarno hoćeš da idemo na moto-skup?

– Pa naravno, ‘ajde malo da se zezamo.

– Hmm…Ok…važi, samo da pozovem, da kažem da ne idem na more.

Eto kakva sam, planove donosim brzom brzinom, menjam ih još brže. Na more mogu i posle Niša, a moto-skup u Nišu je jednom godišnje. Dobro i šta sad?

Kada planove tako brzo donosite, na isti takav način vam se i život menja. Odluka da ostanem sa tim muškarcem, da odemo na moto-skup i ko zna šta sve usput uradimo, mi je promenila život zauvek. Dan smo proveli jurcajući po gradu, uveče sam imala svoj prvi čas, Osnova teorije skoka padobranom. Kasnije smo sedeli na Ušću pili pivo sa njegovim drugarima, smejali se, pričali, izgledalo je kao da se poznajemo godinama.

Više se nismo razdvajali. Niš je ostao da čeka, jer nismo otišli. Bilo je drugih moto-skupova, jurcanja za našu dušu.

Probudimo se ujutru, on skuva kafu, u prolazu proveri kakvo je vreme napolju. Ako je sunčano, pijemo kafu,spremamo se i izlazimo napolje, kući smo se vraćali kasno noću ili uopšte nismo ni dolazili. Aerodrom, skakanje, sa skakanja u Tajms, iz Tajmsa na Ušće, sa Ušća na splav, sa splava u Savu. 🙂 Noći na Savi su za posebnu priču.

Ako je napolju loše vreme, samo se vratimo u krevet i razvlačimo po ceo dan. Gledamo filmove i uživamo.

Nezaboravno leto 2006. godine. Niš nas nije video, a ni more, jednostavno nismo stigli, ali smo zato stigli da shvatimo da smo rođeni jedno za drugo, da se zavolimo i napravimo našu prvu bebu.

Ponekad dugo planiramo i razmišljamo pre nego da donesemo neku odluku za koju se kasnije ispostavi da je bila loša, a ponekad u deliću sekunde o čas posla donesemo pravu odluku, zahvaljujući sreći.

Uvek na brzinu donosim odluke i brzo menjam planove, odlučujem se za ono što mi se učini zanimljivije, do sada me je pratila sreća, nadam se da će i ubuduće.

Sve sam ovo napisala, inspirisana ovom slikom, koju sam juče skenirala. Nema više vožnje, dok nam deca ne porastu, a onda se nadam da ćemo skoknuti do Niša na taj obećani moto-skup. 😉