Monthly Archives: јануар 2010

Šarena zbrka

Prođe ceo prvi mesec ove godine, a od pisanja ništa. U draftu nikada ranije ništa nisam imala, a sada tamo „čuči“ ni manje ni više nego deset započetih postova. Greota da to propadne, pa reko’ da objavim i to. Kod mene je uvek neka zbrka i jurnjava, pa tako neka i  deo te zbrke bude objavljen.

.

.

Sigurna sam da ćete se snaći u ovoj mojoj šarenoj zbrci. Nije belo, nije crno, sivo ne volim, jer nije konkretno, pa zato neka bude šareno, kao i život. He…kao da je šareno konkretno.

.

Običan dan

Posle moje izjave o zavisnosti od interneta, baš sam opteretila sebe. Stvarno ne uključujem komp ujutru kad ustanem i u 23h ga gasim. Pada sneg nepolju, nema dobrih filmova, Marko je u Kraljevu, sutra i Jovana putuje, Ana spava, dragi čisti komp od koje kakvih programa, a ja nemam pojma šta ću sa sobom.

Pisala bih vrlo rado, ali pojma nemam šta. Mislim da sam najpametnija kad ćutim.  Mislim da je vreme da sredim snimke sa mora, sa skakanja i koje kakvih putovanja.

.

.

Treba deliti

Na svom blogu sam napisala mnogo nekih stvari koje ranije nisam nikome mogla ni da kažem u četiri oka, čuvala sam ih u sebi i rešavala sama sa sobom. Nema to veze sa blogom, već sa godinama. Da li da opet upotrebim onu omraženu reč „apsolutno“? U stvari mene nervira, ne znam da li još kome ide na živce, ali je koristim iz inata samoj sebi. S obzirom da kontinuirano nerviram sebe, upotrebiću je. Apsolutno me boli dupe šta ko misli o meni i mojim izjavama. Znate zašto? Zato što znam ko sam, šta sam, koliko mogu i smem i koliko ne mogu, ne smem i ne znam.

Nekako imam potrebu da se otvorim. Nosim tako neki težak  oklop i odbrambeni štit dugo, dugo godina, pa se pitam čemu sve to?  Sve svoje dileme, trileme i ostale leme sam rešila, pa mi sada preostaje da neko svoje iskustvo, neiskustvo podelim sa svetom. Možda nekom bude značilo.

.

Šta li je pisac hteo da kaže?

Svakog od vas vidim baš onako kako želite da vas vidim. Možda me lažete. Možda želite da vidim ono što niste, ali to mi je nebitno. Vidim ono što želite da mi pokažete i to poštujem.

Ako krenem da vas nabrajam, kao i svoje mišljenja o vama, osvanuću. Uradiću to jednom ove zime. Imam vremena.

Čemu ovakav tekst? Zar je važno da li vam nešto značim? Mnogo puta sam se pitala, šta bi bilo da mi se desi neka nesreća i da jednostavno nikog nema da vas obavesti o tome, jer samo ja znam šifru ovog bloga?

Na kraju krajeva dok bi ljudi skontali da sam skončala već bi me zaboravili.

.

.

Običan zimski dan

Smuči mi se ponekad tako sve, kao juče, pa mi nije ni do čega. Verovatno znate taj osećaj kada vas mrzi i iz kreveta da ustanete. Puna sudopera prljavih sudova, stoji opran veš u mašini, preskačem igračke po kući i samo gledam kako da se strovalim u najbliži krevet. Smlatilo me nešto opasno. Ali samo dok ne padne mrak. Kako se bliži noć, meni se budi volja za životom.

Kad sav normalan svet ide na spavanje ja se „budim“.  Kad vidim da je 11 sati (23), kažem „teeek???“. U 12 sam već oprala sudove, okačila veš, pokupila igračke, sredila sve kao da niko ne živi u stanu. Ako zaspim do 2, to znači da ću se opasno dobro naspavati do 7:20 kada ustajem ako idemo pre podne u školu. Uglavnom pre pola 4 nisam ni u krevetu.

Zamenila sam dan za noć. Izgleda da je tako još od mog rođenja. Volim noć.

Danas mi već sija sunce, što, kako i zbog čega pojma nemam.  Svi se smrzli i cvokoću, a ja bih se igrala u snegu. Bar malkice. Ne volim zimu, pa ma koliko lepo i čisto izgledala. Dok se obučemo svi treba nam bar pola sata. Skafanderi, kape, rukavice, jakne, čizme, znate već šta sve ide i sve to puta 3 ako ne računam sebe.

A leti kad upekne zvezda, ih milina. Kupaći, naočare, papuče i piči samo.

.

.

Sve vreme je pisac hteo da kaže baš ovo…

Ovaj post pišem već skoro mesec dana. Vuče se tako.  Napišem reč, dve…rečenicu…stanem…sačuvam i odem sa bloga. Plakala bih, a onda se smejem, šta ću drugo, to je moj život i ja ga volim. Delim ga sa vama, dobrovoljno, već više od dve godine. Neću odustati. Podeliću i ovo sa vama.

Kada smo se dogovorili i odlučili, moje prvo pitanje posle sve priče, bilo je…“…a šta ću da napišem na blogu? Šta ću reći? Gde si?…“, pored svega, meni je to jako važno. Kaže: „…nemoj da pričaš gde idem, nemoj o tome da pišeš…šta to njih briga?“  Kažem: „Dobro“.

Prolaze dani, muči me muka. Što bih vam sve pričala, što bi vas bilo briga za bilo šta što mi živimo, tako i za ovo?…, a onda se zapitam, „pa čekaj, ako slažeš njih, to je kao da lažeš sebe, zar ne? Nije li ovaj blog odraz tebe same? Njih jeste briga i važna si im, kakve veze ima što ih ne poznaješ lično, to su ljudi sa kojima deliš svoj život zato što ti tako želiš, kozo.“ Bili ste sa mnom i kada je bilo lepo i kada je bilo ružno i loše, ako bih vas lagala osećala bih se kao da vas izdajem. Vas, kao svoj zdrav razum.

Delili ste sa mnom, sa nama, sve dobro i loše što nas je snašlo za ove dve godine. Neću lažima oskrnaviti mesto na kom se susrećemo. Divna noć, da se isplačem sa drugarima, nema meni drugog ramena za plakanje. Treba jaka da budem. Nema mesta nigde, za moje suze i „teško mi je“ samo ovde. Noć i ja skrivena iza nekoliko suza, sa dobrom muzikom u ušima, nekoliko piva i sa svojom sudbinom, pišem vama, pišem sebi.

Sve ima svoju cenu. Pitanje je samo da li ste spremni da platite za ono što želite. Mi smo spremni. Već neko vreme znamo šta želimo, ali nikako da nađemo način  da dođemo do toga. Čini nam se da je prilika pred nama, zgrabićemo je, platićemo, cena je naša razdvojenost. Skupo je, ali platićemo.

Ima dana. Pisaću i pričaću vam gde se moj dragi sprema na put. Pre svega toga, treba sebi da objasnim da hoće otići, da ćemo biti bez tate 6 meseci,  da ću biti sama i odgovorna za našu decu. Lopovima koji ovo budu pročitali da kažem da imam pušku i da sam spremna i da pucam i da poginem za svoju decu i sebe. 😀 Poginuću i za sebe, jebo te. Ako se meni nešto desi, ko će o njima da brine.

Znate za foru u putničkom avionu. Nije fora, živa istina je. Ako se vozite putničkim avionom i dođe do nekog problema, dužni ste da prvo sebi stavite masku sa kiseonikom, pa tek onda svojoj deci. Mislite o tome. Ako prvo vi padnete u nesvest, nikako nećete moći da pomognete svojoj deci.

Nikada ni na jednom postu nisam zatvorila komentare, mislim se sada. Toliko vas već sve poznajem da tačno znam šta će ko reći…ma želim to da čujem. Dobrodošli u naše nove avanture.

I eto tako. Ne umem da zaključim ništa. Zbrkana sam i šarena kao i ovaj post. Na proleće pravimo žurku na aerodromu, svi ste pozvani, pa planirajte još od sada. Datum i konkretni podaci će biti naknadno objavljeni. Ima da skačemo, letimo, igramo, pevamo, a na kraju dana ćemo da se ponapijamo da proslavimo susret i zalijemo nov avion.

Advertisements

Otišao je čiča Boban…“jebem mu zakon“

Procvetala trešnja, ozelenela šuma, obeleo voćnjak od cveća i radosti budućih plodova. Tebe nema. Otišao si i nećeš se vratiti više. Nijednog Đurđevdana me više nećeš dočekati. Ni mene, ni nikog od nas koji smo te ispratili na poslednji put. Ništa još uvek nije procvetalo i ozelenelo, ali ti si otišao. Ozeleneće, procvetaće, napupeće, ali tebe više nema da tu lepotu ikada više vidiš.

Mislila sam rasprsnuću se od tuge…, a nisam. Čovek je čudnovato biće. Nije bilo ni tužnije, ni veselije sahrane, istovremeno. Tugovali smo što odlaziš, radovali se što si živeo. Slavili smo tvoj život. Možda neko ne bi razumeo. Možda neko ne razume naš smeh i suze, ali važno je da si ti razumeo, da smo razumeli mi. Da smo plakali i smejali se od srca. Duboko iz srca i jedno i drugo.

Čiča Boban, moj stric. Veliki čovek za mene i mnoge druge. Veliki čovek, sa velikim V i naročito velikim Č . Neko ko je obeležio moj život na svoj način. „Na primer. Sve to mora da bude tačno. Razumeš ti mene.“

Sve nekako čekam da ostanem sama, pa da opet plačem. Duša me boli. Jebo te zakon, koliko vas treba  da ispratim na večni počinak. Crknuću od muke i tuge. Od uspomena, od detinjstva, od tvojih priča, od tvoje dobrote. Jesi li ti ikada, ikoga, na bilo kakakv način povredio, e to me zanima?

Celog svog života nisam znala ni kada si rođen, a onda na dan tvoje sahrane mi kažu, da treba da se otkupim. Ti 20-tog, a ja 17-tog juna. Ne može običaj da se ne ispoštuje. Običaj je da oni koji su bliski onom ko odlazi, a rođeni su u istom mesecu, da se otkupe belim cvetom. Rođeni smo u istom mesecu i taj beli cvet sam ti ja dala. Blizanac moj. „Evo tebi beli cvet, a ti meni celi svet.“ Ima li nešto što ti ne bi dao meni, mojoj sestri, svojim ćerkama, unučićima, celom svetu?

I tako…sećam se. „Mile, kad god ti hoćeš, mogu da ti od onog ambara napravim vikendicu, pa kad god hoćeš da dođeš sa nekim momčićem ili neko društvo, na primer, da dovedeš, da imaš gde da se smestiš.“ Ambar je ostao ambar, dudu su posečene grane i nadam se iskreno da će do Đurđevdana da se oporavi i „napravi“ ladovinu. I slušaj čiča…urgiraj tamo gde si otišao da nas Nešoviće na neki duži period ostave na miru. Mnogo smo bre emotivni, pocrkaćemo svi jedni za drugima.

Nije moja muka jedna. Krenem tako iz Beograda u moje Kraljevo i naš Lazac, tebi na sahranu i jedva preživim. Pitam se usput, „…gde sam to pošla?“, pa kad samo pomislim da ja u stvari jesam daleko, sve mi se vrti u glavi od muke. Gradim ovde neki svoj život, ali temelj i korenje ne mogu, ne želim i neću da zaboravim budi siguran. Ja neću da zaboravim. Moja deca ima da znaju odakle potičemo, koji smo, odakle smo, šta smo, šta sve možemo i koliko je važno želeti. Želeti sve. Želeti život i sve ono što nam pruža.

Da ti ispričam i ovo. Za malo ti ne crkoh. Onaj tvoj brat me za dlaku ubio. Posle jedne njegove jutarnje dobrodošlice se još uvek razmišljam da li da sve ostavim i vratim se kući. Da se lepo razvedem i vratim kod tate i mame.  Jebem mu život. Spavam. Kasno jutro. Dan posle. A on. Skuvao mi kafu, sipao rakijicu, vodu, pored stavio cigare, upaljač, a pored stola stavio papuče, da mi ne zebu noge kad se pridignem.

Joco, deda Ljubiša, Pepana, Mica, čiča Boban

Mi Nešovići smo škrti na rečima, a na delu gledamo da se i ne primeti da nam je stalo. Neka sve u životu bude onako usput.  E za malo nisam presvisnula. Moj Joco, moj najbolji prijatelj, kome nije jasno, moj tata. Neka crknem od nežnosti, od ljubavi koja se pokazuje na samo nama znane načine. Nije njemu još uvek jasno, da njegov Mile, ja, živi tamo negde, daleko. Neka je i 500 metara, 500 kilometara, 5000 nije to pod krovom, pod kojim se i on budi. Duša moja.

I … jebo te zakon, kako je pričao deda, šta sad na kraju da kažem. Ne umem, ma ne želim se opraštati od tebe. Živećeš u našim pričama u našem smehu i suzama. Veruješ li mi da se odavno nisam tako slatko nasmejala kao na dan tvoje sahrane. Bio si i ti takav, tako da me nije grizla savest, pa sam se smejala od srca tvojim dogodovštinama. Budi siguran da te nikada nećemo zaboraviti. „Na primer, tačno je. “ ….  ja sigurno nikada neću.

I tako čiča. Sedam dana pokušavam da nađem pesmu „Ovim šorom više proći neću“ i ne ide mi nikako. To samo tvoja ćerka Marina može i ume da otpeva. Ne umem ja, ali našla sam Raćovu, a znam kako si voleo Raća i on tebe i Joca. Tako da mogu samo još da zapevam sa njim, „Rasli smo pod istim krovom.“. Nisam rasla sa vama, vaš sam potomak, ali sam sigurna da „mali dečak“ sa harmonikom, čak tamo iz Australije oseća ovo što i ja, Danijela, što i Zoćo, tvoja snajka i Pepana i tvoje devojčice, tvoji unučići i….i ono što oseća Donka…ma jebo te zakon, ne umem ti to objasniti. Znaš ti. Volimo te i nedostajaćeš nam dok nas bude bilo.