Архиве блога

Ne sme nikad da se zaboravi!!!

Bombardovanje SRJ, divljačko, surovo i nehumano prouzrokovalo je velike patnje i pogibiju naroda, rušenje i uništavanje materijalnih i kulturnih dobara i proizvelo je jednu od najvećih ekoloških katastrofa XX veka na prostoru Evrope.

Tadašnji vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark je na američkoj televiziji CBS, izjavio: „Razlog napada nije bilo Kosovo, u osnovi, to nije imalo nikakve veze ni sa etničkim čišćenjem, to je bila bitka za budućnost NATO-a i za kredibilitet SAD kao sile na svetskom planu“. Cilj NATO agresije bio je okupacija Kosova i Metohije i njegovo pretvaranje u vojnu bazu za nove agresije i osvajanja, što je imperijalistima upkos herojskom otporu, pošlo za rukom Kumanovskim sporazumom.

U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri… Poginulo je ili povredjeno više od 5000 ljudi (većinom civila) medju kojima i stotinu dece, a pričinjena je materijalna šteta od preko sto milijardi dolara. Tokom operacije, nazvane „Milosrdni anđeo“ gađani su civilni objekti: škole, bolnice, putnički voz, centar Niša, kineska ambasada…

Upotrebljeno je zabranjeno naoružanje (u vidu osiromašenog uranijuma) i izvršeni su stravični zločini za koje niko nije odgovarao.

Pozadina svega je u stvari put ka nezavisnosti Kosova, što potvrđuje priznavanje nezavisne republike Kosovo od 99% članica NATO-a u februaru 2008. godine kao i stvaranje najveće NATO vojne baze – Bonstil – van granica NATO saveza na prostoru južne srpske pokrajine. Herojska odbrana i borba naroda Srbije protiv ataka na njenu slobodu, suverenitet, integritet i nezavisnot ima univerzalnu vrednost. Ona predstavlja uzor za sve narode sveta kojima je stalo do slobode i mira.“

Prošlo je već 12 godina od početka, ali kao da je bilo juče i ne sme da se zaboravi nikada.

 

Brod tone – pacovi beže

Verovali ili ne 4. april, je proglašen za svetski dan pacova. Kako su se ljubitelji pacova odlučili da baš tog dana slave svoju ljubav prema ovim štetočinama, ne znam, ali ponešto znam o pacovima.

Ovim životinjama je najlepše u blizini čoveka. Najviše vole da se nastane u domovima ljudi, jer tu imaju neograničen pristup hrani. I pored generalno prisutnog negativnog stava o pacovima, brojni su ljudi koji ih uzgajaju kao kućne ljubimce. Umeju ti pacovi da se čoveku uvuku pod kožu.

Crni pacov – poznat još kao brodski pacov. Vrlo lako se može prepoznati u našem okruženju. Svojim delovanjem nekada je širio zaraznu bolest koja se zvala crna kuga, a ovi naši pacovi su doveli do bele kuge. Pacovi se razmnožavaju, šire, pomažu jedni drugima u svojim štetočinskim akcijama, ali zato svi ostali ispaštaju. Zbog njihovog delovanja ispaštamo na svim poljima.

Šta se valja iza brega, znaju samo pojedini, ali očigledno je da se nešto dešava, jer pacovi jedan po jedan beže sa broda. Jedna od važnijih osobina pacova je da su jako inteligentni, pa je pitanje hoćemo li im dopustiti da se izvuku nekažnjeni za svu štetu koju su nam naneli ili ćemo ih lepo pohvatati u klopku i koristiti kao zamorčiće zatvorene u kavezima?

Baš bi bilo lepo da ovog 4. aprila, koji dolazi, ovi naši pacovi svoj dan proslave iza rešetaka. :mrgreen:

Srbi su kratkog pamćenja, možda zbog kokošijeg sedativa… prisetite se, nije to tako daleko bilo.

„Pod zlatnim suncem Srbije“

Danas sam čitala pisane dokaze i dokumenta, koja imam, o stradanjima Srba u proteklim ratovima. Nisu to neke stvari koje već nisu poznate javnosti, možda ne baš široj javnosti, ali svejedno mislim da je sve to odavno zaboravljeno, a ne sme da se zaboravi. Kada budem smogla snage prekucaću sve i objaviću na nekom posebnom blogu, a do tada mi ostaje jedna velika rupa na duši, da zjapi prazna.

Žao mi ljudi, žao mi dece i svih uništenih detinjstava. Hvala Slađani na ovoj predivnoj pesmi, pružila mi je trunku neke utehe, posle svega čega sam se prisetila danas.

P.S. Bez ove pesme, ovaj post je besmislen. Poslušajte.

Pod zlatnim suncem Srbije – Aleksandra Slađana Milošević

Blagosloven da si brate

slavu Božiju pamti,

milost primi

blagoslovena da si sestro

u miru ostaj mi.

Sve što si sanjao

u njoj si našao

pored srca sa sobom poneo

sve što si voleo

tamo te čekalo

znamenje sveto u zemlju upilo

Beli anđele

baci strele pravedne

da bližnji svoga zavoli

mir nek’ caruje,

da se nebo odmori

sve nas manje ostaje

Seti se molitve

i naše zemlje jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Seti se Gospode

naše majke jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Sve sto si tražio

u njoj si otkrio

u duši zvona sa sobom poneo

sve sto si ljubio

tamo je cvetalo

mirise sveća na dlanu nosio

Kao hrast stojiš sam,

pleteš grane vekovne

okreni lice, sudbino

nek’ se nemih čuje glas,

govori Srbijo

ni jedan ostavljen biti neće

Seti se molitve

i naše zemlje jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Seti se Gospode

naše majke jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Ne dam te,

Srbijo

mnogo se suza prolilo

kako da te ostavim

da deo sebe odvojim

ne dam te, Srbijo!

E baš mogu i smem… Srbi stoko jedna – neka vas je sramota!

Znate… ne možete očekivate da će vas u današnje vreme ljudi razumeti i podržati ako ste potpuno drugačiji od njih. Ako na mnoge stvari gledate iz nekog svog ugla, jok iz onog koji su vam drugi nametnuli. Ne mogu ja da se razumem sa nekim ko kaže da se danas mnogo bolje živi u Srbiji nego devedesetih, jer sada se voze bolja kola! „Više ljudi ima stanove na svoje ime“, jes’ da su na kredit ili pušing tj. lizing i da će im ih oduzeti ako sve ne isplate na vreme od plata koje su im sve manje i neredovnije, ali bre… to su njihovi stanovi, njihovi automobili. Ahaaa…

Imate li vi pisma svojih dragih sa ratišta? DA, baš sa ratišta, kojekavih bojeva koje smo bojevali. Jesmo. Nemojte da se lažemo da Srbija nikada nije u ratu bila. Postoji par grobova koje redovno posetim, postoje ljudi kojima zapalim sveću, a nisu poginuli u saobraćajnoj nesreći, ne ubiše ih u kafanskoj tuči. Ubili ih na ratištu, a bili smo isto godište ili behu par godina stariji od mene. Vi nemate nikog takvog?

Ne mogu da ćutim, a i zašto bih? Kaže mi jedan prijatelj: „Ivana pazi šta govoriš, pa mi smo odavno pod okupacijom, samo što to nije još uvek toliko vidljivo. Znaš kako je onda bilo, e biće i sad. O čas posla te pojede mrak.“ Je li to paranoja ili potpuna istina? Šta vi mislite?

E neka me pojede. Ja ne mogu zaboraviti malog Zeku. Imao je samo 19 godina, redovan vojnik, ne mogu zaboraviti gomilu šrapnela u Žaretovom telu koji i dan danas šetaju tamo-vamo i nikada se ne zna kada će završiti u srcu ili Filipovu ruku koja je završila u Žaretovoj. Od Filipa ništa drugo nismo imali da sahranimo. Ne mogu ja to da zaboravim, a Srbija nikad ratovala nije. Jeste li vi zaboravili? 19. septembar 1991. kada je cela tenkovska jedinica iz Jarčujka u Kraljevu, otišla u nepoznatom pravcu. Da li se to ikada desilo ili ćemo se praviti ludi? Možda sam ja luda?

Meni je pravac bio poznat. Odoše, a mnogi se ne vratiše nikada. Hoćemo li zauvek da se pravimo ludi? Zar nikada niko neće jednu jedinu reč reći o tome?  Hoće, serem i ja sad, ali mene boli što je sve to zaboravljeno do bola. Boli me što naši ratnici koji su bili spremni da život daju za srpski narod sada vise po nekim spiskovima za odstrel. DA… baš za odstrel.

Ne pričam vam ovde o onima koji su bili generali, pukovnici, vojskovođe, već o vojsci, rezervi… Ma ljudi, zar su to stvarno svi zaboravili? Ko se još uvek seća Miloša koji je obe noge izgubio u svojoj 23. godini? Je li ovaj svet totalno lud?

Živo me zanima gde je tada u to vreme bio naš sadašnji predsednik? Zar on nije tada video potrebu da spase neko dete u Borovom Naselju kao što je uradio Bakara? Ili gde je tada bio neki naš sadašnji ministar, izaberite kojeg god hoćete. Gde su bile PIČKE? Šta te PIČKE sada rade? Vladaju.

Ne želim da neko ovaj tekst razume kao podršku ratu i nasilju, ja samo želim da kažem da su naši momci mrzli, krvarili, ginuli, branili,  SRPSKU ZEMLJU, za ništa, jer pičketine koje su sedele u foteljama su tu istu zemlju prodale.

Ne zna se gde je tada bio, nije tada sedeo u fotelji, pa kako može da se izvinjava onda? Boli ga njegovo ili šta? Mene bato bole pisma sa ratišta koja imam, adresirana na moje ime. Boli me drvena noga, dve drvene noge mojih prijatelja ostavljenih na milost i nemilost od onih koji ni petardu nisu čuli kako puca.

Njih dvojica idu zajedno da kupuju cipele, fali im po jedna noga. Napravili momci zajebanciju od života. Kupe oni dva para cipela, ali jedne budu broj 43, a druge 45, jer za protezu im treba veći broj. U svoj nesreći, imali su sreće da jednom fali leva, a drugom desna noga, pa su se uklopili.

Je l’ to smešno? Je l’ to treba da se zaboravi? Je l’ treba svi sada da se poseru na Jedinicu koja je spasila hiljade srpskih života? Ne znate kakve je žrtve podnela 63. padobranska brigada ili tenskovska iz Kraljeva? Nećete da znate. Važniji su vam vaši stanovi, automobili i prodaja sebe. Je l’ hoće neko da kaže da to nije istina? Izvol’te neka kažu!

Je l’ neko čuo da možete izgubiti sina na neviđeno. Znači ni ruka da vam ne ostane? Znate samo da ga nema. Vi ostenete da čekate, a njega nema, nema ništa da vam donesu da sahranite i oplakujete. Srbi stoko jedna. Jebala vas dobra kola, jebala vas demokratija, jebale vas vize i cela Evropa. Srbi pičke jedne. Nestaćemo, jer ste takvi kakvi jeste.

Jeste li vi bolji ljudi od onih koji su ratovali za iste te Srbe. Da su Turci bili u pitanju, više bi ih cenili. Srbi stoko jedna i treba da nestanete, da nestanemo svi do jednoga. Da svi stanu pod jednu šljivu je mnogo Srba.

Ako ovo nekome nije jasno, možda će mu se razjasniti kroz moje sledeće postove, ako me do tada, kao što kaže moj prijatelj, ne likvidiraju oni koji zagovaraju laži. Ovo su teme koje „nikoga ne zanimaju“, na koje niko ne sme da komentariše i koje baš nikoga ne dotiču, jer braćo Srbi vi ste stoka. I ja sam Srbin, pa samim tim pod onom šljivom ne računam da će ni mene biti, ali do tada, dok ne vidimo ko će opstati, bar neću da ćutim. Nisam nosila pušku, ali jesam borac u duši.

Ustanite i poslušajte našu himnu. Ne dozvolite da vas se sopstvena deca sutra stide, jer pod šljivom neće biti mesta za sve.

Monstruozno

Zgrožena sam. Nije prvi put da se ovako nešto dešava u našem okruženju, ali nekako mi je sada baš teško pala vest da je jedna „majka“ danas ugušila sopstvenu 10-mesečnu bebu. Nema nijedno pravo da je ljudi nazivaju majkom.

Podaci su šturi, ali bez obzira na sve što će kasnije da se kaže o ovom slučaju, jednog malenog života više nema.

Znate li kakvi su klinci kada napune 10 meseci? Već uveliko mogu da sede sami, znaju da kažu mama, tata… naša deca su sa 10 meseci prohodala sama. Živahni su, smeju se, polako pokazuju svoju pravu prirodu, pa mogu ponekad da budu i tvrdoglavi, plaču, viču, lepi su, preslatki, svakom novom šetnjom nešto novo otkriju, nauče… Nevini su i ni za šta nisu krivi.

Razmišljam kako je ugušila to nedužno malo biće? Rukom, jastukom, ćebencetom… Šta joj se desilo u glavi kada se odlučila na takav čin? Da li joj je laknulo kada je beba prestala da plače ili je možda to učinila dok je beba mirno spavala? Monstrumi ubijaju monstruozno.

Po meni ne postoji baš nijedno opravdanje za tako nešto. Znači sve ono što će se kasnije reći: „neuračunljiva“, „nervno rastrojena“, „u trenutku besa“ ili pojma nemam šta sve neće reći, kriva je. Ako je totalno luda i bolesna onda su sigurno krivi oni koji su joj dali dete da ga čuva i gaji.

Pitam se kako zaštiti decu od sopstvenih roditelja?  Postoji li način? Ne znam, tužna sam.

U zatvor se može i zbog guske…e neka

Ako kojim slučajem u sred Srbije na ulici ugledate nosoroga, nemojte slučajno da ga povredite. Ne daj Bože da vam padne na pamet da ga upucate kao trofej, a ako se usmeri ka vama i učini vam se da ste u opasnosti, pametnije vam je da što pre pobegnete, jer ako mu se kojim slučajem suprostavite, možete završite i u zatvoru.

Ima u Srbiji svega i svačega tako da su pre neki dan viđene i kanadske guske kako se šetaju ulicama naših gradova. Ne pipajte ih nikako, nemojte ih hraniti, ni vabiti. Nisu nasrtljive, ali su zaštićene zakonom, a s obzirom da su naši zakoni retko konkretni, pametnije vam je da samo prođete pored takve guske, jer u suprotnom možete da platite deeebelu kaznu.

Mnogo Srba ovih godina letuje u Grčkoj tako da nije na odmet upozoriti javnost, da ako je neko kojim slučajem sa letovanja doneo neku grčku kornjaču, pametnije mu je da je što pre prijavi Zavodu za zaštitu prirode Srbije, jer verovatno oni najbolje znaju kakav status i prava ima jedna takva kornjača u okvirima našeg društva i šta dalje sa njom. Nema zajebancije sa zakonom. Ja vam kažem, a vi kako god hoćete? Prijaviće vas neki komšija šta posedujete, pa vam neće biti spasa.

ovako izgleda kanadska guska, čisto da znate, da ne bi došlo do neke zabune

Nosorozi, kanadske guske i grčke kornjače, moramo priznati nisu tako česte kod nas, ali da ih ima, ima ih, nema tu priče. Sada dolazimo na glavni deo, na ove malo „češće“ životinjke. Bubamareeee! Da, da lepo ste čuli. Bubamaro let, let u široki svet, samo što dalje, jer ako slučajno uleti u stan, morate opet da zovete gore navedeni Zavod, a Boga mi i Ministarstvo životne sredine. Oni će ljudi lepo da dođu, sa svom svojom opremom i da utvrde šta dalje treba činiti. Isto važi, (verujem da sedite, jer biste u suprotnom pali) i za mrave i miševe!!! Tako zakon kaže.

Ne smete ubijati MRAVE, MIŠEVE, BUBAMARE, žabe krastače i barske puževe, o nosorozima i guskama, kornjačama i pticama pevačicama Evrope da i ne govorim. Ne smete ni trgovati sa nabrojanim životinjama, to je biznis kog se država dosetila, tako da vam slučajno ne padne na pamet tako nešto. Baš me zanima koliko košta kilo bubamara?

Kazne se kreću od 5 000 do 50 000 dinara, a ako ste slučajno neko pravno lice, moraćete da izdvojite za kaznu od 500 000 do milion dinara, e sad ako nećete ili nemate da platite nema nikakvih problema, krivičnim zakonom će vam odrapiti kaznu zatvora od tri meseca, pa do cele tri godine. Tako nam i treba kad smo divljaci koji ubijaju nosoroge i mrave.

Ne znam da li da se smejem ili da plačem. Srbija je postala zemlja u kojoj veća prava ima jedna obična kanadska guska od nas svih zajedno. Zemlja ludaka. Stvarno nam tako i treba, čak su i guske uspele da se izbore za svoja prava, a mi…? Ma mi smo obične ovce.

ovakav spomenik i mi treba da podignemo kanadskoj guski, za primer 🙂

Srbijo jebo te 37. novembar…Dan nezavisnosti

Jebem ti sunce da ti jebem sunce, Srbijo zemljo moja. Ma ima li ovo više smisla reci ti meni? Hoću li na kraju biti naterana da napišem priču o Milanhei ili Milanheji, pa ma kako je danas zvali? Takvim imenom je već odavno ne zovu. Verujem da se i sama ne seća svog pravog imena. Trebala je žena da stekne srpsko državljanstvo, pa je i ime morala da promeni. Ko zna zna, ko ne zna, i ko je poverovao u sva ta sranja, svake godine će da mi priča iste srceparajuće priče i da mi deklamuje patriotske govore. Bre Srbijo ili Srbio…jebem li ga kako više da te zovem?  Dokle bre više? Dok ne progovore oni koji znaju po neku rečenicu više?

Dođe mi prosto rečeno, da napišem jednu „pametnu“, „patriotsku“, „punu izreka“ knjigu, pošto govore ne mogu da držim, niko neće da me sluša, mada u Srbiji svako to može, pa onda da pustim da me ubiju. Bila bih popularnija od Jim Morrison-a i John Lennon-a zajedno. Bila bih citiranija od Milanheinog sina, jebeš mi sve. Toliko sam pismena, možda bi se i neki trg nazvao mojim imenom.

Rekli bi ljudi: „Ona Ivana, Bog da joj dušu prosti, beše rekla…i bila upravu.“ . Srbijo kozo jedna. Jebe te ko kako hoće, pa dokle bre više. Nego da ti kažem…jebo te 5. oktobar, jebo te i 24. i 25. septembar, i 37. novembar, to je Dan srpske nezavisnosti, zar nisi znala…da te jeb’o svaki datum koji misliš da ti nešto znači. Glupačo jedna.

Jebo te narod glupi, koji ti ništa dobro nikako ne donosi, nego samo sere i priča i jede govna. Prosto mi dođe da se namestim ispred nekog snajpera da me neko skenja.

Učiti, učiti i samo učiti…samo ono što želimo

Bila sam na roditeljskom, samo što sam ušla na vrata. Posle ovoga mi treba dvonedeljni odmor. 😆 Sigurna sam da se mnogi neće složiti sa mnom, ali ja moram da vam kažem. Škola je postala jedno veliko sranje i ne vidim baš nikakvu svrhu što naša deca završavaju takvu školu. Eto rekoh, nemoj da me tužite kod dece. Licemerje? Ovde ću reći šta mislim, ali sopstvenoj deci ne smem reći da ne bi stvorili otpor prema školi. Grrr… Pravo licemerje. Upisala bih ja njih u neku drugačiju školu, ali takva škola ovde ne postoji.

Moram da se ispravim, škola nije postala sranje, oduvek je to bila. Verovatno još i više u vreme kada smo mi išli, ali morala sam da idem u školu, pa nisam ni mogla da mislim svojom glavom. Čime potkrepljujem ovakav svoj stav.

Peti razred. Sve im se mukicama zavrtelo u glavi od šetanja iz jednog u drugi kabinet, da ih pitaš koji su to novi predmeti, nema šanse da bi vam neko od njih uspeo sve navesti. Neko je oduševljen biologijom, neko istorijom, neko geografijom, tehničkim obrazovanjem, informatikom ili novim stranim jezikom. Oni stari uobičajeni predmeti likovno, muzičko, fizičko…pa čak su decu doveli do toga da i te „proste“ predmete više ne vole svi i da nema šanse da svi bar tu imaju dobre ocene. To su bre nauke, nije šala.

„Srpski i matematika su vam najvažniji, nemojte da se zavaravamo.“, reči su razredne starešine koja predaje biologiju. „Znate deca mogu da vole biologiju ili ne, ali srpski i matematika moraju da im budu prioritet.“

Pu…mamicu im svima. Koje ja vajde imam od naučenog iz matematike kroz osnovno, srednje i visoko obrazovanje, e da mi je znati. Ma baš nikakve. Zašto? Zato što mi je matematika bila „eto tako usput predmet“. Matematika je MORALA da se uči zbog prijemnog ispita, a mora i danas. Niko te ne pita „da li voliš, da li ti ide, da li si rođen za to“, nego „jebi si mater, MORAŠ“.

A što moraš? Pa moraš da bi sutra mogao da zaradiš bodove, da upišeš srednju školu koju želiš i baš ni iz jednog drugog razloga. Izostavljam iz ove priče one koji vole matematiku i koji joj se dive. Ovakav isti scenario može da se primeni za bilo koji drugi predmet, ali matematika se „računa“.

„Istorija je jako važan predmet.“ Dobro jeste, ali za koji đavo je važna. Šta ja imam od toga što sam morala da učim kad je koja bitka počela i završila se i ko je pobedio? Ko su bre oni da ocenjuju šta je u jednom životu važno i šta se mora?

Kada dođe vreme da upišeš srednju školu, onda si ko ovnić. Pojma nemaš šta voliš, šta moraš, šta ti je sve nametnuto i kuda da lupiš glavom. Upišeš šta ti se nametne. Šta ti nametnu tata i mama, šta su ti nametnuli nastavnici kroz ocenjivanje u osnovnoj školi ili šta ti je nametnulo društvo i politika zemlje. „Nema razloga da upisuješ školu koju kada završiš ne možeš decenijama da se zaposliš.“

Treba da postoji jedna škola koja bi bila izbor dece i roditelja.
„Izvol’te ko želi, može.“,  „Deca imaju pravo i jedinu obavezu da uče i rade ono što vole i žele.“

– Dobar dan.

– Dobar dan.

– Mi smo došli da upišemo dete u vašu školu.

– Izvolite, za šta ste zainteresovani.

– Pa znate kako…naše dete je zainteresovano za sve i svašta, ali je još uvek mala da bi znala i umela da oceni šta je to što joj najviše odgovara. Želimo da pokušamo zajedničkim snagama da joj pomognemo da se pronađe u svemu tome što joj se nudi.

– Nema nikakvih problema. Upoznaćemo vaše dete, saslušaćemo je, njena interesovanja i njene želje, pa ćemo videti kako ćemo i kojim putem dalje. Najvažnije nam je da ustanovimo šta je to što nju najviše zanima, za šta je talentovana i u čemu bi mogla da bude dobra, na koje oblasti najviše da se obrati pažnja i u kojem poslu bi „sutra“ bila uspešna i srećna.

E tako treba sa detetom. Mnogo pre nego i da dođe u uzrast  petog razreda. E takvu školu bih volela i ja i mnogi, ali znam i da će mnogi biti protiv. Sigurna sam da je to jedan od puteva koji nam svima može doneti dobre, srećne i zadovoljne ljude. Utopija?

Ovih 6 metara glupih, beznačajnih knjiga, koje sam donela sa roditeljskog, treba da savladamo ove godine. Kažem i naglašavam treba, ne kažem mora. E mi ćemo baš tako uraditi. Savladaće samo ono što misli da treba i što je interesuje, ništa što mora. Za to što „mora“, e baš nećemo.

Pošto škola koja stvara srećne ljude, zadovoljne sobom, svojim znanjem i onim što ih zanima ne postoji, moje dete koje je peti razred, ove godine će naučiti samo, ponovo slovima SAMO ono što je zanima. Zbog onog što je ne zanima, spremna sam i da je ispišem iz škole i odvedem tamo gde ne mora ništa.

Toliko je onih koji su sa diplomama diplomiranih ovih i onih završili kao taksisti, kao prodavci na pijaci, kao građevinski radnici, kao čistačice, konobarice, kao ljudi bez budućnosti koji rade ono što moraju, ne zato što vole, e nećemo tako. Ima da uči samo ono što voli, ono što ne voli neću lično da joj dozvolim da uči, pa neka i kečeve naređa.

Ne verujem u ovakav prosvetni sistem, ne verujem da će joj šest metara knjiga u petom razredu doneti bilo šta dobro u životu ako to ne voli, ne verujem u ovakvu državu, u zemlju koja ljude koji u njoj žive gleda kao stoku, ne verujem i tačka.

Ovo je isključivo moje mišljenje. Ona je radoznala i sigurna sam da će je većina svega toga zainteresovati, ali znam i sigurna sam da od većine toga nikada u životu neće imati baš nikakve koristi. Škola je u Srbiji sranje.

Mogućnost da učimo je neophodna i najdivnija stvar kojom smo kao ljudi obdareni. Treba učiti celog života, ali nikome ne treba nametati ništa. Verujem u učenje, verujem u razvijanje u bilo kom smislu i obliku, verujem u napredak i trud da se napreduje u svom razvitku, ali ne verujem da ono što je neko rekao da se mora, može doneti nešto što je dobro. Tačka.

Ima nas

Sigurna sam da je danas divno živeti u Srbiji, jer je ovde stanovnicima vrlo malo potrebno za sreću, a to je u stvari lepota življenja. Zadovoljavati se malim stvarima, sitnicama i u svakom zlu videti dobro. Što je na kraju jako pozitivna stvar. Hleba i igara i svima dobro. Sve je u glavi.

Ma šta će mi više od hleba, mleka, nešto malo mesa na stolu? Šta će mi neka ljudska prava? Koji će mi andrak bilo kakva zaštita… zdravstevena, policijska, vojna… ako ćutim ništa mi ne treba? Sakrijem se lepo u svoju rupu i virim. Kad me nešto zaboli kupim Andol, još uvek se prodaje „na slobodno“ u apotekama. Lupam, Andol se možda više i ne proizvodi, ali sam sigurna da ima Nimulida. Andol više nikome i ne može da pomogne, pa da se i proizvodi, jer ovde vladaju neke mnogo teže boljke.

„Bensandin država“ je odavno iza nas, ali zato imamo odsecanje prstiju, nabijanje eksera pod nokte i u ruke, obavijanje bombama, skakanje sa mostova, ubistva po ulicama… Ako ništa drugo ovom narodu se mora dozvoliti da bar neki lekić za smirenje može da kupi u apoteci. Biljni preparati koji se mogu kupiti za smirenje su isuviše blagi za ova sranja u kojima živimo. Ako hoćeš dugo da vladaš u Srbiji, a pri tom već imaš vlast, moj ti je savet da samo dozvoliš stanovništvu kupovinu lekova za smirenje bez recepta. Nakljuka se narod lekovima i miran, spava, sanja, smeška se. „Kako preživeti u Srbiji?“, ujutru i uveče po jedna „osmeh tableta“ i milina od života, hleb ti i ne treba.

I da ih ima u prodaji ja to nikako ne bih trpala u sebe, tako da izgleda moram da počnem da pušim travu. Što da ne? Pušim vutru, kuliram, smeškam se i sve mi ravno. Pošto je ovde u Srbiji baš veliko sranje, onda ću vremenom da krenem da se kokam heroinom, sve dok budem imala šta iz kuće da prodajem. Tako da ćete na kraju opet vi pobediti i sve moje stečeno strpati u svoje džepove. Šta je, iznenađeni ste? Sve je bre to povezano.

U Srbiji je postalo lakše nabaviti heroin nego flašu rakije, domaće šljive. E malo ste se zajebali. Od mene za ta govna nećete ni dinar dobiti. Ne drogiram se, ne pušim vutru, ne pijem čak ni rakiju, jer nemam, ne pada mi na pamet da sebi nanesem neko zlo, mislim da otfikarim prst i slično, ali ću zato da vas pljujem u svakoj situaciji i na svakom mestu i biću srećna ako samo jedna jedina osoba čuje ovo što pričam. To će biti uspeh, jer nisam ja baš tolika budala, pa da mislim da vam mogu nešto ovako sama.

Ćutaćemo trpećemo…za dobrobit svoje dece i unučadi, da rastu u miru i blagostanju, svih sitnica koje život u Srbiji trenutno pruža, 5, 10, 15, ma i 20 godina…a onda ćemo tu istu decu da pošaljemo u rat, jer ovako ne može da istraje i potraje. Nećemo da ih pošaljemo. Rat će im biti nametnut, sam će im se desiti. Eto to ćete da napravite, svi vi koji ćutite. Ja ništa ne mogu da promenim, ali mogu da kažem i neću da ćutim. Ja sam samo jedna, a kao jedna mogu samo u zatvoru da završim.

Nego još nešto mi pade na pamet. Ma neće biti rata, neće imati ko da ratuje, samo će jednostavno da nas porobe do kraja. Naša deca će da budu naučena da ćute i da trpe, da se nameste onako kako im najviše odgovara da ih naguze. E to pravimo svojoj deci ovim ćutanjem. Moja deca neće ćutati, verovatno će i oni ovako ko ja da laju.

Možda sam ja ovakva ispala, jer je moj Joco (tata) baš onih dana kada nije smelo ni da se zucne, skinuo sa zida Titovu uramljenu sliku, skcao ono staklo na komade i iscepao na param parčad sve jebene Titove ideale. Geni su čudo. Ne znam samo gde ima uramljena slika nekog od ovih naših „vođa“, pa da krenem Jocovim stopama ili dedinim ili pradedovim ili čukundedovim ili …

E sad. Srbijom su razni harali, ko zna kakvih nas sve ovde ima? Izgleda da pripadam onoj lozi koja se borila za Srbiju i srpski opstanak, ali se vremenom ona druga strana sve više množila i namnožila.

Pade mi još nešto na pamet. Ma bre mi živimo u vremenu koje sam opisala da je vreme naše dece kad odrastu. Baš tako. U vremenu u kome će naša deca biti odrasla, već će sve biti gotovo. Budućnost koja ih čeka je i više nego strašna. Zar ćete stvarno to dozvoliti?

Beogradski sindikat – Oni su

Ovo nimalo nije politicki korektno,
ni levo ni desno, vec pravo u meso.
Pesnajom u vugla da ostanu bez zuba,
da frfljaju u Skupstini kad raspravlja se Ustav.
Ovo je buna protiv dahija, ovo je kidanje bukagija,
nad ovim nemate kontrolu, to je masovna reakcija.
Brzo budi premijera, cujem zveckaju lisice:
Postroj mi sve ministre! Kljuceve od riznice!
Ajmo, raport za narod, da cujemo ko je krao,
sjebo’ nam zivote, a nije odgovar’o?
Sad ste se usemili, pa nema revansizma,
to je kodeks lopova, niko nece da prizna.
A ljudi slabo pamte, to je ovde glavni problem
ko te jebo’o godinama, jebace te opet
Al’ zapitaj se: Dokle? Kakav si to covek?
Ponizan i plasljiv, zivis bez slobode,
dovoljne su mrvice da odreknes se borbe.
Jajajre, funjare, zarazna bolest,
prodali bi kevu da u tome vide korist,
placamo racune na kojima je vas potpis.
Ne treba nam BIA da mi kaze da sam posten,
niti radikali da li Srbin sam uopste.
Ne treba demagog da me s’ govornice zove,
da borim se za bolje
mi znamo sto smo ovde!
ref:
Oni su sistem instrukcija,
dogma, korupcija,
teror institucija,
represija ubija!
Mafija – murija,
drzava – hajducija,
kadija – sudija,
a mi smo revolucija! x2
To nije nasa Srbija!
Zajebi dijalog, nepregovaram s bagrom,
vi lazete ko stoka, eno stala vam je tamo.
Stranacki vojnici bolje palite u zaklon,
zakljucacemo grad dok ne ocistimo talog.
I nek bude jasno svakom s poslanickom platom
ko nastavi po starom, platice nam glavom.
Patriote pred izbore stoput su nas izdale
slali nas u ratove za svoj licni interes.
Dok ikone su pevale, majke su naricale,
na krvavim parama institucije su nicale.
Realnost sve je skuplja, a gudra sve jeftinija,
zuto kao stampa kojom upravlja policija.
Crno-bela Srbija, nesloga ubija,
na putu ka Evropi u govnima zavrsila.
Zar bombom da kazem da ta prica mi se smucila?
Na sednice da upadam i taoce da uzimam?
Zar vas istorija nasa nije nas nista naucila?
Sami smo sebi poput najvecih dusmana.
Ovo je otvorena poruka svim najgorim njuskama,
za sva vasa dela presudice vam ulica!
ref:
U amanet svima, da ne ponovi se nikad,
generacije da pate za dobrobit rezima,
zapamtite zauvek: SVI ZAJEDNO ko jedan,
samo ZDRAVI U GLAVI protiv sistema!

Beogradski Sindikat – Ima nas

Korupcija u porodilištima Srbije

“Ministar zdravlja prof. dr Tomica Milosavljević ocenio je juče da je korupcija „sporadična pojava” u zdravstvenom sistemu Srbije. Milosavljević je kazao da je i pored sporadičnih afera, „zdravstveni sistem jedna od boljih stvari koje Srbija ima, bez obzira na to što se stvara medijska slika da nije tako”.

Na to ukazuju anonimne ankete sprovedene u poslednjih pet godina, u kojima je 85 odsto pacijenata odgovorilo da su zadovoljni pružanjem zdravstvenih usluga, a samo 0,5 do jedan odsto je reklo da su dali novac za prijem u bolnicu, naveo je on.

Ministar je podsetio da za šest meseci, koliko je u funkciji „beli telefon” na koji građani mogu prijaviti žalbe na zdravstveni sistem, niko nije ostavio poruku da je nekome dao novac za bilo koju uslugu, što ukazuje da korupcija u zdravstvu nije masovna pojava…” Izvor: Politika objavljeno: 16/01/2009

O kakvoj korupciju u zdravstvu govorimo? Šta je ovom narodu? Lepo čovek kaže, to je “sporadična stvar”, a i kada ima toliko korupcije u zdravstvu što narod ne zove da prijavi te slučajeve? Postoji broj telefona, pozovete i kažete “tu i tu, taj i taj doktor, tražio mi toliko i toliko za to i to” i onda se to reši na najnormalniji način.Čemu tolika frka, oko nečega što se da rešiti na lep i civilizovan način?

Gospodine Tomice, da ne živite u zabludi evo ja ću Vam malo pojasniti stvari. Narod je svestan da od tog posla nema ništa sa jedne strane, a sa druge strane niko nije lud da prijavi doktora od koga mu ne retko zavisi život ili život njemu bliskih.

Imate li Vi pojma koliko se dnevno okrene para samo po srpskim porodilištima? Lično meni je doktorka šapnula na uvo “ali to će da te košta…”, tako da sam joj od sveg srca dala 300 evra pre jedno tri godine. Pih kako samo nisam u tom trenutku imala nešto za snimanje, pa da sada imam dokaz? Ko mi je kriv što na porođaj idem bez fleša u džepu?

Ako mislite da mi je u tom trenutku napada bolova palo na pamet da Vas pozovem telefonom onda se grdno varate, a kada mi je u ruke spustila zdravo i pravo dete, koje nije ubila, a za malo jeste, ne da mi niste pali na pamet, nego sam i njoj oprostila 300 evra i izjavu. “Da nisi tražila epidural porađala bi se bar još jedno 6 sati i sve bi se iskomplikovalo.” Usput budi rečeno, porođaj je sama izazvala, žurila žena na ručak, a i ostala bez para.

Mislite li Vi gospodine Milosavljeviću da je ovo jedan izdvojen slučaj? Da se ovo ne dešava redovno nego eto samo 0,5 %? Tačno je da sam kriva koliko i doktorka, nisam smela da pristanem da me ucenjuje. Trebalo je da se porađam još 6 sati, da rodim mrtvo dete i onda da je lepo tužim. Prvo Vama, a onda i redom svima. Sve po zakonu i regularno.

Sigurno ste čuli za onu staru srpsku poslovicu “Plati, pa se klati.” Znači u svim bolnicama, porodilištima, domovima zdravlja i ostalim medicinskim ustanovama, bi Vam bilo najpametnije da javno istaknete prave cenovnike, da narod ne dolazi u zabludu. Ko ima da plati neka plati, ko nema neka ide kući, neka crkne, bar da ne prave gužvu po čekaonicama, a onda i taj Vaš telefon neće uopšte da zvoni, pa ćete i Vi imati zadovoljavajuće podatke da iznesete u javnost i svima dobro.

Šta tu ima narod da se razboljeva ako nema para? Ne može to tako čak ni u razvijenijim zemljama od naše. Mora neki red da se zna.

Nego još nešto da Vam kažem. Ovakvih primera kao što je moj ima na hiljade i hiljade. Od samo jedne “ture” dnevno porođenih žena, možda samo dve imaju čast da dobro prođu “bez dinara”.

Razumem Vas potpuno, niste Vi valjda krivi za stanje u zdravstvu? Deleko bilo. Ne možete Vi da stignete na svaki porođaj, pa da imate uvid u sve što se dešava. Zaista Vas razumem, ali da ne moram baš sve da Vam crtam, Vi lepo da date tu ostavku i da se rešite bede.

Idite na neko lepo ostrvo, odmorite se malo, nije Vam lako, a i sigurna sam da bi Vam prijalo malo rehabilitacije. Niko neće da Vam zameri. Dok se vratite, verovatno će i Vlada da padne. Šta Vas briga, niste ni prvi, ni poslednji, ali ako Boga znate dajte tu ostavku više, da lakne i Vama, a i nama.

Do tada građani ove jadne zemlje Srbije mogu da potpišu Peticiju za smenu ministra zdravlja u Vladi Republike Srbije Tomice Milosavljevića , baš da vidimo ima li uopšte onih koji želi Vašu smenu ili ja živim u zabludi.

E neće moći

Pita Tea malopre na Twitteru @teanikolic „jeste vi ovo videli i niste se iznervirali http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/192505/Nema-krecenja-bez-dozvole-drzave.“  Videla još pre par dana, ali nisam nešto posebno reagovala, međutim sada mi sve ovo leglo ko onaj kec na jedanaest.

Znači država želi da kenjam u staru WC šolju doživotno, jer 3500 dinara koje su potrebne za novu, nisu dovoljne, treba mi još 500 evrića, pa da serem ko čovek.

Moram da gledam u ove umetnički išarane i obrađene zidove, (igrala se deca), sve dok ta ista deca ne shvate da „se zakon mora poštovati“, pa sami zarade pare i odluče da staramajci okreče stan.

Ne smem da zastaklim terasu, a ona jedina štrči ne zastakljena, jer ću da promenim spoljni izgled zgrade. Svi pre mene su mogli, a mene „zakačio“ novi zakon. A moram i prozore da menjam, da mi ne duva zimi kao da sam napolju.

Nemam živaca ni da pročitam ceo tekst, pitam se da li mi za svaku od ovih radnji treba po 500 evra ili mogu „dobro“ da prođem, pa da za sve odjednom platim jednom, da bih dobila potrebne dozvole.

Pri svemu ovome onaj majmun, traži od građana Srbije da budu optimisti, da budu strpljivi, da ovo ono… Odakle njemu pravo, da bilo šta traži od mene.

Pa ni to ne bude dosta, nego nas Aleksandar obavesti  šta se sve u Srbiji može kupiti za jedan dinar. “ @morecambe Šta sve može da se kupi za dinar? http://is.gd/cFO0R„.

„Bizarna matematika pokazuje da se za naš dinar može kupiti dva grama mesa, deset listića toalet papira, petina kriške hleba ili deseti deo čokoladne bananice…“

Ovde ne pomaže crveni iksić, jer ovo nije samo post, ovo je život u jebenoj Srbiji. Hoće u Evropu. Aha važi. Pa da se kao Slovenci krijem po WC-u da bih ispušila pljugu. WC-i im liče na pušionice. E u takvu jednu pušaonicu mogu da pozovem majmuna da popuši ono što se ranije pušilo po WC-ima. Neka bude optimista možda ću imati šta da mu dam.

Šta sam se ono još sad setila? Ček, ček…pobeže mi…

Setih se, hoće da im ja čistim Srbiju, da čistim đubre koje nisam napravila. Ja sam iskreno za to da se Srbija očisti od „ĐUBRETA“, ali da krenemo od korena.

E pa ovako, kao zaključak. Obaveštavam majmuna, državu, ministre, inspektore, novinare, blogere, twitteraše i sve ostale…da ću sledećeg meseca bez jedne jedine dozvole, okrečiti stan, zastakliti terasu i promeniti WC šolju, možda usput i srušim neki zid i neka samo neko proba da me spreči u tome. Napraviću incident kakav se odavno nije video na našim prostorima.

Živim u Gusarskoj ulici, pa dođite da me sprečite.  Ako vam uspe, budite sigurni da ću ispred zgrade postaviti poljski WC, pa ko god nema 500 evra, da se posere ko čovek.

Velika seoba Srba

Ko je bre ovde lud? Vidi li neko sve ovo što se dešava? Pri tom na dan kada su slavili „150“ godina „svog uspeha“, pročitam poruku na Twitter-u „Ponovo ćemo da pobedimo!“, od nekog ko je bio srećan i zadovoljan govorom predsednika svoje stranke, koji je pri tom i naš nesrećni predsednik države. Sačuvaj nas  Bože. Mora da sam ipak ja luda. Kako da se ne nerviram?

„Krv, znoj i suze!“. Nego šta, guze nas toliko da smo se svi već preznojili koliko to već dugo traje, suze nam same od muke idu, a guzice će da nam prokrvare, jer milosti nemaju. Trpaju nas samo tako. Pošto im je normalno da jedan, drugom uvaljuju kurčić u dupe, misle da će i nama to da prija. Narod lud, još se i natrtimo, da nam lakše uđe. Stizni zube, istrći guzu, znoj se, plači, krvari, ćuti i trpi.

Broj siromašnih je porastao! Između 670.000 i 700.000 ljudi živi ispod granice siromaštva. Ne u Etiopiji, nego u SRBIJI! Sedamstotinahiljada LJUDI, ne zečeva. To nisu neki tamo klošari, to su ljudi koji su nekada radili, privređivali, gradili, stvarali, očekivali i nadali se, da će ovde nekada moći normalno da se živi. Nešto mi ta njihova nada liči i na ovu sada koju ovaj lud narod ima za neka buduća vremena. Može normalno da se živi, a što ne bi moglo?

Može naravno. Za 45 dinara koliko ti ljudi imaju da potroše dnevno, mogu da kupe jedan hleb, još i kusur 5 dinara da im ostane, pa šta hoće više? Ceo hleb, iiha…ne mora da ga pojede tog dana, već neka malo rastegne, pa kad uštedi 60 dinara može i jedno mleko da kupi za par dana. Ima ljudi po svetu koji ni to nemaju.

Ugledaj se Srbijo na svet! Izdrži Srbijo! Biće bolje Srbijo! Veruj Srbijo! Nadaj se Srbijo! Bilo je i teže Srbijo! Možeš ti to Srbijo! Zarad boljeg sutra! Majku li im jebem lopovsku, kojeg crnog sutra, kad ćemo svi od gladi da pomremo. Svi do jednog. Neko pre, neko malo kasnije.

Važno je da je Vlada Srbije izdvojila 100.000.000 dinara, nešto više od milion evra, za stipendiranje studenata iz nesvrstanih zemalja. STO MILIONA DINARA za braću nesvrstane, da uče i napreduju u svom razvoju, dok Srbija gladuje na ivici propasti. 100 studenata iz nesvrstanih zemalja dobiće priliku da se besplatno školuje u Srbiji. BESPLATNO ŠKOLUJE!!!! MIla majko moja.

Šta ste vi dobili besplatno od svoje zemlje??? Nisam vam ja kriva što ne pripadate nekoj nesvrstanoj zemlji, pa još i niste dobar đak. Šta vam mogu? Živite sa svojih 45 dinara i Bog da vas vidi. Milina od života.

Slušajte Srbi, nemojte slučajno da ačete i bučete. Budite mirni, dobri, pokorni i zadovoljni. Niko vas ne drži da ostanete ovde. Idite u neku od nesvrstanih, pa vas možda i neki dinar zakači od Srbije.

Izbor je veliki, evo vam pa izaberite sami:

Avganistan
Alžir
Angola
Bangladeš
Barbados
Bahami
Bahrein
Beliz
Belorusija
Benin
Bolivija
Bocvana
Brunei
Burkina Faso
Butan
Vanuatu
Venecuela
Vijetnam
Gabon
Gambija
Gana
Gvineja
Gvineja-Bisao
Gijana
Grenada
Demokratska Republika Kongo
Dominikanska Republika
Egipat
Ekvador
Ekvatorijalna Gvineja
Eritreja
Etiopija
Zambija
Zelenortska ostrva
Zimbabve
Indija
Indonezija
Irak

Iran
Jamajka
Jemen
Jordan
Južna Afrika
Kambodža
Kamerun
Katar
Kenija
Kolumbija
Komori
Kongo
Kuba
Kuvajt
Laos
Lesoto
Liban
Liberija
Libija
Madagaskar
Malavi
Maldivi
Malezija
Mali
Maroko
Mauritanija
Mauricijus
Mjanmar
Mozambik
Mongolija
Namibija
Nepal
Niger
Nigerija
Nikaragva
Obala Slonovače
Oman
Pakistan
Panama
Palestina
Papua Nova Gvineja
Peru
Ruanda
Sao Tome i Principe
Saudijska Arabija
Svazilend
Sveta Lucija
Sveti Vinsent i Grenadini
Severna Koreja
Sejšeli
Senegal
Sijera Leone
Singapur
Sirija
Somalija
Sudan
Surinam
Tajland
Tanzanija
Istočni Timor
Togo
Trinidad i Tobago
Tunis
Turkmenistan
Uganda
Uzbekistan
Ujedinjeni Arapski Emirati
Filipini
Honduras
Centralnoafrička republika
Čile
Džibuti
Šri Lanka

I kad tamo odete, nemojte slučajno da vam je palo na pamet da se vratite, jer ovde nikada neće biti bolje. Završićete pored neke kante za đubre, jer i onih 45 dinara će uskoro biti ukinuto.

Sva srećna što smo danas imali i za hleb i za mleko i što decu neću morati da hranim hlebom umočenim u zašećerenu vodu, jer i tako danas ljudi hrane svoju decu u Srbiji, odoh da čak i supu skuvam. Ipak mi spadamo u nešto viši sloj, jer još uvek ne moramo da čekamo u redu da nam neko nešto udeli. Šta ćemo uz supu? Ma snaćićemo se kao i većina u iščekivanju sledeće kite koja će da nam uleti. Želim još da poručim onima kojima je ovde dobro, nemojte mi pametovati, uživajte u vašem blagostanju, a nas obične smrtne Srbe ostavite da pocrkamo makar kao ljudi.

Mi treba da budemo ponosni što smo deo ove zemlje, ali to za njega ne važi. Ostaje nam za kraj da se samo Bogu pomolimo, jer crno nam se piše.

Brod koji je odavno potonuo II – Srbija

„Okej, ja sam za povratak u ona sjajna vremena, ali… ne mogu da se setim ko je smeo u to slavno vreme išta da kaže, da psuje koga god hoće, jer ima dve marke pre podne a ništa uveče, “ali bio je srećan”! Ajde, ajde, muka je živa, ali svi vi imate demokratiju koja vam dozvoljava da govorite kako hoćete, no ne za bednih 200 pfenniga – dve marke, već za nešto malo veće pare! Izvinite, dame i gospodo, preživeli ste Miloševića, sada bi ste preko noći Švajcarsku, koja se gradila da bude kao što je danas ohoho vremena! Biće izbora, ove zbacite i vratite se u dobra, stara vremena. Ne kažem, niti sam rekao da je meni dobro što je ovako kako jest, ali mi se čini da medju vama ima puno njih koji su zaboravili šta je zaista teško, jer ako je danas teže nego u ona vremena, dame i gospodo VI NE ZASLUŽUJETE DA BUDE BILO KAKO!“ Stevo

Stevo tvoj komentar na predhodni post me je baš bacio na razmišljanje.

Devedesetih je neko brinuo o meni, a ja ni o kome (nisam imala decu, već sam bila nečije dete, nisam se brinula), studirala sam, ali sam imala i mogućnost da zaradim za sebe i to jako dobro. Nije bio posao „od države“, legalan, ali je bio jako zanimljiv, opasan i donosio je gomilu para. (čuvanje deviza, „teranje“ benzina, mutljavina na razne poštene načine.)

Kažem poštene, jer nisam ni od koga ništa krala, sem malo od države i u ono vreme je svako ko je želeo mogao da se snađe na razne načine. Država je sama to omogućavala. Policija je bila korumpirana i za 20 maraka si mogao da sa 128-com natovarenom benzinom do krova prođeš kod svakog pandura. Da ne pričam mnogo, definitivno ko je hteo i smeo mogao je da zarađuje i živi.

Znam mnogi će reći da nam je sada ovako, zato što nam je onda bilo onako. E nije zbog toga, već zato što se ništa nije promenilo, tj. devedesetih su pustili i narod da se snalazi, a sada sve uzimaju samo za sebe.

Sada ne razmišljam samo o sebi već o troje-četvoro dece i ako hoću da zaradim neki dinar preko svoje plate, jedino mogu da se bacim na dilovanje kokaina i to u dogovoru sa vladajućima, oni su glavni i u tome. Istina je da su u zadnje vreme pohapsili veliki broj dilera, samo zato što je sitna riba, ugrozila krupnu, koja je takođe u politici.  Da se klupko ne bi razmotalo do kraja, morali su malo da umrse i namažu oči narodu.

Više ni krpice na pijaci ne mogu da se prodaju da bi se narod snašao, već velike tržne centre drže stranci, država i njihovi repovi, nema preprodaje ničega, nema snalaženja. Sve što je moglo prodali su, otpustili veliki broj radnika, zatvorili su bre mlekaru u Čačku, pa i u Kraljevu. Mlekare koje su „punile“ mleko čak i za Beograd i za celu centralnu Srbiju. Nema više. Koji će nam đavo mleko. To je primer u koji sam lično upućena.

Oni koji su zadržali svoja radna mesta su možda i najugroženiji. Radi od jutra do sutra, platićemo te ako budemo hteli, ako ne budemo hteli odseci sebi malić, pa ćemo da vidimo, ako se usudiš da otfikariš kažiprst desne ruke, tvoju molbu ćemo ozbiljno da razmotrimo.

Sada je „sve“ legalno. Plaćemo poreze, uvedene su fiskalne kase, nema mutljavine, demokratija na delu, je’l te. S tim što je narodu oduzeta svaka mogućnost da se snađe na bilo koji način, a oni koji vladaju i koji su u sprezi sa vlašću sve mogu. Narod ne može ništa. Policija više nije javno korumpirana, u stvari korupcija se uništava u korenu. Aha…kad bi se igrali ćorave bake. 🙄

Što se tiče slobode govora, posle Tita, u čije vreme sam bila dete, čudom nisam mogla da se načudim „kako to sad  protiv vlasti, predsednika i koga god hoćeš i pomisliš smeš da pričaš šta god hoćeš“, studentski protesti, radnički štrajkovi…sada da bi te neko primetio u najmanju ruku moraš sebi da odsečeš prst ili obaviješ se eksplozivom.

Sada je sloboda govora zagarntovana samo za budale. Smem da kažem šta god mislim zato što ne zavisim od države ili neke državne institucije, ali recimo znam za blogera kome je direktor zabranio da više piše blog, i ako na blogu nije pisao o bilo kakvim političkim temama, dok ga nisu naljutili. Onda je napisao jedan tekst o demokratiji u Srbiji i već sledećeg dana njegovog bloga više nije bilo, ni danas ga nema. Toliko o tome kako sada sve sme da se kaže. Ne sme.

Devedesetih se i ratovalo na sve strane, Srbi su bili patriote, a na kraju su ispali zlikovci. Svako ko je hteo da sačuva svoju kuću i uzeo pušku u ruku, danas se nalazi na nekom spisku ratnih zločinaca. Trebali su Srbi lepo da puste sve one koji su hteli da ih se reše, da ih potamane i sada bi bili žrtve, ne zločinci. Nisu samo obeleženi oni koji su učinili nešto loše, već je čitav narod žigosan kao zločinački.

„Demokratija je politička orijentacija koja favorizuje vladu naroda odn. izabranih predstavnika naroda.

Demokratija je politički sistem baziran na mogućnosti da narod (građani) može da bira svoje predstavnike. Ovo – pravo na biranje predstavnika – je osnovni i suštinski koncept demokratije, koji može da se primenjuje različitim metodama i da poprima različite oblike.

Demokratija može da se shvati i kao sistem vladavine većine. To znači da najjača organizovana grupa može da diktira (i nameće) svoju volju ostalima.“ (izvor Wikipedia)

izvor http://ladjevic.com/nikola

E ovaj naš narod je sada u velikim govnima zato što je izabrao šta je izabrao i što više nema koga ni da izabere. Sve su to puleni komunizma, koji su negde čuli da je demokratija super fora. Možda stvarno ne zaslužujem da mi bude bolje.

Uzgred budi rečeno, materinski dodatak još uvek nije uplaćen, kada će biti ne zna se.

Brod koji je odavno potonuo – Srbija

izvor http://www.noelheikkinen.com/

Divno sunčano, hladno jutro. Sunce jeste „zubato“, duva i vetar, ali je predivno da se čovek prošeta sa decom…do pošte. Svima nam je prijala šetnja, a kad stignete u poštu većina nadrndanih ljudi koji čekaju u redu imaju obzira, pa vas puste preko reda. 😉

28. je decembar i do sada mora da su uplatili materinski dodatak, pa misle oni i na decu ove zemlje, zar ne? Misle, ali samo pred izbore kada obećavaju sve i svašta, ne bi li osvojili još koji glas, mamicu im jebem svima redom. Sigurno bi uplatili da su izbori blizu.

„Visina roditeljskog dodatka za prvo dete isplaćuje se jednokratno u iznosu od 25.333,92 dinara.
Visina roditeljskog dodatka za drugo dete iznosi 99.065,18 dinara (u 24 rate). Rata iznosi 4.127,72 dinara.
Visina roditeljskog dodatka za treće dete iznosi 178.309,16 dinara (u 24 rate). Rata iznosi 7.429,55 dinara.
Visina roditeljskog dodatka za četvrto dete iznosi 237.743,05 dinara (u 24 rate). Rata iznosi 9.905,96 dinara.“ izvor www.roditelj.org

Nas zanima ova rata za treće dete i da se sada nisam iznervirala, ne bih ni pronašla podatak da je naša rata malo drugačija, iznosi 6, 666 dinara… đavolji broj, đavolja posla. Uplata treba da bude od 19.-do 21., najkasnije je do 25. u mesecu i mene sada zanima ko prevrće sve te pare i puni svoje džepove, dok mnoge mame čekaju i tu crkavicu da bi obradovale svoju decu, makar nekom igračkom, jer za drugo i nema.

Da biste uopšte stekli pravo na ove pare, možete samo da zamislite kakva je procedura.

„Pravo na roditeljski dodatak ostvaruje majka za svoje prvo, drugo, treće i četvrto dete, pod uslovom:
– da je državljanin Republike Srbije;
– da ima prebivalište u Republici Srbiji;
– da ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu preko Republičkog zavoda za – zdravstveno osiguranje.“

E kad ispunjavate ove uslove, onda treba da prikupite sva dokumenta.

„Pravo na roditeljski dodatak ostvaruje se na osnovu podnetog zahteva majke i sledećih dokumenata:
– originalnih izvoda iz Matične knjige rođenih za svu decu, koji ne mogu biti stariji od 6 meseci;
– fotokopije prijava prebivališta za decu;
– originalnog uverenja o državljanstvu Republike Srbije za majku koje ne može biti starije od šest meseci;
– fotokopije lične karte (lica koja poseduju biometrijsku ličnu kartu dostavljaju original na uvid i očitavanje);
– fotokopije overene zdravstvene knjižice majke;
– uverenja Centra za socijalni rad po mestu stanovanja da neposredno brine o detetu za koje je podnela zahtev,
– da nije lišena roditeljskog prava u odnosu na decu prethodnog reda rođenja;
– fotokopije kartice tekućeg računa kod „Poštanske štedionice“. “ izvor

Kad sve ovo prikupite i predate, dobijete rešenje i onda se slikate sa njim.

Neki od vladajućih primaju veću mesečnu platu od ukupnog iznosa koji daju, a ove pare su podelili na dve godine, pa im je i to teško da uplate u roku, jer Bože moj bliže se novogodišnji praznici, pa neko mora da plati njihove bahanalije koje spremaju. Što to ne bi platila deca ove zemlje?

Najavljuju na TV-u neku emisiju „Pitajte predsednika“, samo nisu rekli da neće da ga pitaju sva pitanja koja budu postavljena. Naravno, cenzura kao i u svemu. E ovde me niko neće cenzurisati. Moj blog bre, pa ima da pljujem koga hoću i kad hoću, krajnje subjektivno.

Moja pitanja za predsednika „ovog broda koji je potonuo odavno“ bila bi da li je on uopšte normalan? Da li je istina da je psihički bolesnik? Da je tukao do krvi svoju prvu ženu, koja se mučenica posle života sa njim zamonašila? Da li je pesma „Retko te viđam sa devojkama“ posvećena njemu i da li je pevuši kad se napija po kafanama? Da li je već svojoj deci kupio paketiće i poklone? Šta je poklonio svojoj ženi? … Sve ovo i još mnogo toga bih pitala i njega i sve njegove guzoljupce koji vladaju.

Devedesetih je bar bensedin bio u slobodnoj prodaji ako ništa drugo.  Sada je ovaj narod za mnogo jače sedative, bar se nadam da ga je teško smiriti, a  negde u dubini i verujem da će se sve ovo smučiti još nekom i da će ljudi postati svesni da se „lek“ koji nam je neophodan zove  PUČ.

Ode još jedan novembar

I šta se dešava u poslednje vreme? Šta je to na mene ostavilo utisak u novembru i ovih dana? Zdravi smo, što je i najvažnije. Duguju nam gomilu para, pa samim tim i mi dugujemo nekom drugom. Jebem li ga za šta? Uzeće vam država i crno ispod nokta, a ako ste uredni i nemate takvog crnila, uzeće vam mogućnost da zaradite i toliko. I sve u svemu za pare me zabole dupe.

Jedan lik je uspeo da me sa svojom nindžicom obori s nogu. Nisam pisala ništa o tome, jer kad svi pišu i svima je zanimljivo ja samo posmatram sa strane i  dajem podršku ako mi se sviđa. Blogovao čovek 24 sata bez prekida. Napisao 50 postova, ispušio 16 pakovanja duvana, pojeo dva sendviča i sve to iz čiste zajebancije. Neki kažu „lud“, neki kažu „bravo care“, a ja kažem, obožavam ljude sa idejom, ma neka je i lud, ma neka je i sam car, meni je super.

Sledeće… jako volim i poštujem to, što mi je jedan čovek, čiji rad i znanje jako poštujem, jako kratkim postom, za tako jako opširnu temu, pokazao da sam u svojim ranijim postovima, jako puno puta, upotrebila reč „jako“ bez ikakve potrebe. Mislim da sada svaki put kada krenem da napišem „jako“ ima 18 i po puta jako da razmislim.

Sledeće…Pročitala sam sve o jednom čoveku, što može da se nađe na internetu. Tražite sami. Biografije ovakve i onakve, o samo jednom čoveku. E sad ima zlobnog sveta, pa o nekome mogu da pišu svašta i iz čiste mržnje ili zbog neslaganja stavova, ali toliko gadosti o jednom predsedniku nisam nikad pročitala. Nekako bi me i za to bolelo dupe, da nije u pitanju predsednik ove naše države Srbije. Još više mi se zgadila srpska politika, političari, ministri, vlada, vladajući i ovi i oni, sve bre to bolesno. Kažu gde ima dima ima i vatre, e u tom slučaju  u svemu tome sigurno ima bar delić istine. Bljaaaaaaaaak!!! PUČ!!!

Ukinuli nam vize. Ovi naši prodali celu zemlju, sve što je moglo da se proda, pa nema smisla da za svoju zemlju tzv. Evropa, traži vize.  Mislim stvarno nema smisla. Ako se nešto ne preduzme dogodine ćemo biti i članovi NATO-a. To što u sred Beograda u Generalštabu i u zgradi Saveznog MUP-a čame dve neaktivirane pametne rakete Tomahavk još iz ’99.-te nema nikakve veze. Kakve veze ima, to je bilo jedno vreme, ovo je sad neko drugo.

U ovom vremenu se Srbi izvinjavaju i za ono za šta su krivi i za ono za šta nisu. Što dublje ući u dupe Evrope je cilj. Cilj je da granice ne postoje i to ćemo postići, ma to smo postigli. Koji će nam krasni privreda, poljoprivreda, industrija, metalurgija i koje kakve industrijske grane, važno je da možemo da putujemo.

Koji će mi kurac posao i plata, kad mi ne treba viza, pa mogu da putujem u Evropu? Iz sveg srca navijam za srpske lopove. Znate one naše ljude koji su odlazili u Italiju i Nemačku samo da bi krali bogataše. Ne da diluju drogu i te zajebancije, nego lepo, kulturno, na tip, uđu u kuću i pokupe šta im treba.  E ovo ne traženje viza će njima dobro doći. Živeli pošteni srpski lopovi! Taj ti u Srbiji ne bi ni šljivu iz voćnjaka ukrao, ali ume čovek da uđe u kuću nekog italijanskog „boss-a“ i uzme 30 000 evrića da čak ni opljačkani ne primeti.

Nego, šta je još dobro u tom ukidanju viza? Sem lopova moći će da putuju i snalažljivi ljudi i oni spremni na avanturu.  Tako da je i ovaj post ostavio poseban utisak na mene. Izvinjavam se poštenim srpskim radnicima, zbog ove priče o lopovima, koji će od svoje plate moći da odvoje određenu sumu i da otputuju negde… nekad. Nadam se da ću i ja biti tu negde među njima ili u onim snalažljivima ili u ovim poštenima, nekako mu to na isto dođe,  jer inače da sam htela da kradem, odavno bih bila u Evropi.

Imaginarni likovi? Dodo je postao moj prijatelj. Bez po’ šale.  Živi „čovek“ svoj život kako se njemu hoće. Moraću i sama da izmislim nekog takvog, pa makar samo i u glavi, ne mora na papiru, da mi bude lakše da preživim i pregrmim.

Volela bih da umem da napravim ovakav kolač. Nisam nikad probala, možda i umem, ali Domaći Munchmallow se izgleda sam od sebe  jede. Mljaaac.

Volela bih i da ovako umno i mirno umem da pišem o veri i da izrazim svoje mišljenje o jednoj smrti. Ne umem i mislim da na ovakvom blogu kao što je moj, gde se i po koja psovka, onako od srca omakne, za takvo pisanje nema mesta. Hvala Dragane.

Krugovi? Krug? Odlično viđenje, sa moje tačke gledišta,  života i ljudi u ovom našem okruženju. Ne želim da pripadam ni jednom, a sa druge strane pripadam mnogim krugovima.

Znači li to da nemam svoj stav, svoje mišljenje, gledište, svoj način oblačenja, svoju muziku, svoje filmove, svoje omiljene blogove koje čitam…? Jok!!! To samo znači da sve tuđe stavove poštujem i da nemam nameru da se bilo kome ikada uvlačim u guzicu, a sa druge strane što bih im se i suprostavljala? To samo vodi u raspravku i svađu, a nemam ni jedan jedini živac za to. Ti mene unfollow, ja tebe unfollow, „mirna Bačka“ ko te jebe, a ko mene jebe, šta te briga.

Neki ljudi toliko vole sebe da u očima drugih izgledaju narcisoidno. Svako ko ima hrabrosti da javno kaže da sebe voli, poštuje i  ceni svoje mišljenje, rad i dela, meni nikako ne liči na narcisa, već na čoveka vrednog pažnje. Ko nije za sebe, sigurno nije ni za druge. Još više mi je ulepšao novembar svojim postom.

Decembar je počeo. Sigurna sam samo da je poslednji mesec u ovoj godini, a šta će doneti, videćemo. Ko preživi, neka priča.

A šta je moja Srbija?

Uh…rasplakao me je ovaj post, Novinarska patka me pomerila s mesta. Duša me boli za mojom Srbijom. Moja Srbija je ono što ja imam u njoj, a ne ono što nemam. Šta će meni nekog 6. maja, brazilske plaže, ako ne mogu da prošetam kroz šumu u selu, kada sve ozeleni, Đurđevdan kad se slavi. Kada se cela familija okupi, opusti, smeje i uživa.

Hangar u Brazilu, a gde je moj hangar u Srbiji? Zar moram na kraj sveta da odem da bih ostvarila svoje snove?

Šta će meni neka plava morska riba na udici, kada ja hoću da se na Ibru i Moravi ganjam sa skobaljem?  Neka crknem, ako. Ko mi je kriv što sam se ovde rodila, odrasla i decu rodila?

Hoće li me neko prebiti i ubiti negde, samo zato što nosim majcu, „Parachuting Team Serbia“? Ima li još puno takvih divljaka na svetu? Ne znam, ali znam da u mojoj Srbiji ima takvih.

Mogu da odem, da tamo kupim avion i radim pošteno, a zašto to ne mogu ovde?  Cessna je Cessna i ovde i tamo, ali u mojoj Srbiji je sve drugačije. To mogu razumeti samo oni koji su ovde rođeni i ovde žive. Razumemo se, u istoj Srbiji živimo.

Otići ću, ali se ne mogu odreći moje Srbije. Moja Srbija nije politika ove zemlje. Moja Srbija je, moje Kraljevo, moj Beograd, moj Ibar, Morava i Sava. Moja Srbija je moj Jarak i moj prvi skok. Moja Srbija je moje plavo nebo, zemlja ispod mene. Sitni puteljci, njive, šume, reke, koje vidim kad odem gore. Mir i tišina i šuštanje padobrana. Srbija sa visine je idealna zemlja. Kako da je ostavim, zbog čega?

Zbog toga, jer kada stojim na njoj imam osećaj kao da sam u zatvoru, kao da sam u kavezu, zatvorena i izopštena od ostalog sveta. Zato što moja deca moraju da uče neku novu istoriju Srbije i njenog naroda.

Srećna sam što imam priliku da gledam ovu zemlju iz neke druge perspektive, nesvakidašnje, ali sam sa tim zadovoljstvom i tužnija, jer kako stvari drugačije vidim odozgo tako ih drugačije vidim i kada sam dole. Teško mi je, ali neću se predati. Ne smem se predati, zbog svog života, zbog svojih uspomena, svoje dece, zbog moje Srbije.

Otićiću jednom, ali samo iz jednog razloga. Da bih jednog dana imala svoj hangar iz snova u svojoj zemlji, u mojoj samo mojoj Srbiji.

Svako svoj krst nosi, a naš je jako težak, ne smemo odustati od sebe i naše Srbije, jer drugu zemlju, našu zemlju, nemamo.

Brazil…najnoviji poduhvat

Brazil, Španija, Kolumbija, Kuba i Amerika samba, rumba ća, ća, ća…

Pevam na sav glas i boli me dupe za krizu u Srbiji. Šta ima veze što treba da platimo kiriju, što je frižider prazan i što baš nisam sigurna kako ćemo da kupimo mleko i hleb. Da krademo nećemo, da se bavimo nekim mutnim radnjama i kriminalom nećemo, da ćemo da preživimo, hoćemo i što ja onda ne bih pevala? Pevam i vrckam dupetom. Brazil, Španija, Kolumbija, Kuba i Amerika opsa, opsa, opsa saaa…

Možda neko pomisli da sam načisto odlepila, ali cvrc. Nisam. Neće se dušmani radovati, nek pocrkaju. Nikada u stvari nisam bila ovako jaka, čvrsta i ludo hrabra. Laknulo mi je, jer sam donela odluku. Rekoh vam već, kada meni padne neka ideja na pamet, pa ja to lepo stavim na papir, ja to i ostvarim. Upravo sada stavljam na papir, a u realizaciju plana sam već krenula. Mic po mic, malo po malo i onda… Brazil, Španija, Kolumbija….

Vrlo malo je ljudi u ovoj zemlji ostalo, koji se neće odreći svojih snova o boljem i lepšem životu. Svi kažu „biće bolje“, „strpimo se“, „snađimo se“, ma šta znam, šta sve ne. Ovde poštenim radom ne može da se živi normalno. Znači ovako, ja ne želim da živim od danas do sutra, čekajući da se nešto promeni, jer ovde se ništa na bolje neće promeniti.

Da se razbolim od brige i nerviranja, da me napadne neka rakčina od sekiracije, e pa neće moći. Da me moja rođena deca sutra okrivljuju zato što sam se predala i što nisam nešto preduzela i što žive tako kako žive, e pa neću ni to. Život je samo jedan, pa makar postojala i reinkarnacija. Ovaj život, ja kao Ivana Momčilović, samo jednom živim i hoću da ga živim, neću da životarim, neću da se patim, odbijam da budem samo broj. U ovoj zemlji svi smo mi samo brojevi. E pa neću!!!

Kako ja da nateram ženu da nam vrati naše pare, 2500 evra? Kako da nateram Jugopetrol da nam deblokira račun? Kako da nateram državu da nam uplati 3 000 000 dinara koje nam duguje, na taj isti račun? Kako da nateram kišu i sneg da ne padaju? Kako da nateram sunce da sija? Nikako. Pa šta? Treba li stvarno da se razbolim zbog para. Svašta. Samo da smo živi i zdravi, a ostalo ćemo da rešimo. Onako usput, živeći.

Italija Belluno 2008. Svetski kup u padobranstvu. Italijani, Nemci, Francuzi, Amerikanci, Emirati, Poljaci, Španci, Slovenci, Hrvati, Holanđani, Rusi, Mađari, Slovaci, Česi, Englezi, Austrijanci, Srbi i jedan jedini Brazilac u majici srpske reprezentacije, Marcelo Ricci. E taj Brazilac će da bude jedna od karika u lancu koja će da nam pomogne da promenimo život na bolje, zauvek. Zvao je on nas i tada, da idemo tamo, ali nismo bili spremni. Sada počinjemo sa pripremama i do jeseni idemo u osvajanje Brazila. On ima svoju dropzonu, Vertical Speed u Brazilu, a nama sem livade i jednog aviona ništa više i ne treba. On ima i livadu i avion.

Neću da vam pričam sve detalje, da ne malerišem, 😀  ali eto rešila sam i to. Stigli su nam i gosti. Frižider smo napunili. Dugove i dalje nismo naplatili. Pare za kiriju nismo našli, moraćemo da se selimo u ponedeljak. Ma boli nas dupe, važno je da smo zajedno i da ništa i niko ne može da nas posvađa i rasturi. Idemo na žurku večeras, da proslavimo ideju sa svojim prijateljima. Šta će nama pare za sreću? Srećni smo što imamo jedno drugo i našu decu. Spremni smo za osvajanje sveta. Vreme je za pokret. Vremena nema na pretek, jer život je jedan i tačka.  😉

Narodnjaci su zakon !

Ova zemlja je jedno veliko sranje. Gde god pogledaš, sve je u kurcu. Šta me jebo đavo da gledam Beoviziju? Taman sam se ponadala da ima nade za ovaj narod, kada sam odgledala pesmu ove naše dece iz Operacije Trijumf, jer su oni jedini i imali pesmu. Ali ne… Serem se u muzičko znanje i Joksimoviću i Kovaču i Krstićki, pa imaju li oni uši ili se sve pretvorilo u pare i korupciju. Ma neću više ništa da pričam. Besna sam, ali nemoćna, jer narodnjaci su zakon.

Još nešto da dodam, sad kad sam se smirila, da ne pišem novi tekst. Pogledajte samo kako sam proslavila 8. mart, pa će vam biti jasnije što sam se ovako brzo iznervirala. 😉  Može i ovako.

Srbijo ustani

Mnogo mi je sada žao što ne umem da pišem kao Mahlat. Iz prostog razloga što sam sigurna, da bi vam ona ovo mnogo bolje prenela. Iznervirana sam, pa ne umem ni da pišem. Posebno ne o Srbiji, o lopovima, o prokletoj vlasti, o prevari, o poniženju, o gadostima koje se dešavaju.

Stiže poruka mom mužu: „Kupi današnju Politiku, strana 19, da pročitaš bruku i sramotu. Koraća vojska isteruje i iz stana.“ U momentu se iznerviram. Nađemo 19. stranu Politike i imamo šta i da vidimo.

Da krenem od početka. Radoslav Korać je profesionalni vojnik od 1980. godine. Posle završene srednje vojne škole u Sarajevu, službovao je u Divuljama kod Splita kao pomorski diverzant, komandir i instruktor padobranstva. 1989. godine prešao je u 63. padobransku brigadu u Nišu i od tada ima stalno prebivalište u ovom gradu, gde živi sa suprugom i dvoje dece.

Prekomandovan je zbog potreba službe u 82. pomorski centar u Crnoj Gori, gde se zatekao i u trenutku osamostaljivanja ove republike. Kada su rezultati referenduma bili poznati i od jedne vojske postale dve, sprovedena je anketa među pripadnicima VSCG koji su bili na službi u CG o tome ko želi da pređe u Vojsku Srbije. Korać se tada izjasnio da želi da pređe u VS. Nikada nije imao prebivalište u Crnoj Gori, državljanin je Srbije i želeo je da tako i ostane.

Međutim ministar odbrane donosi odluku da svi oni koji imaju preko 30 godina staža ne mogu da pređu u VS, već da se razreše u CG, a zatim da podnesu zahtev za priznavanje prava na penziju Fondu za socijalno osiguranje vojnih lica u Beogradu.

Zbog ovakve odluke on i još 108 zastavnika, podoficira i oficira srpske vojske, kojima je poslednje radno mesto bilo u nekom od crnogorskih gradova od 1. septembra 2007. godine su bez primanja. Srbija im do danas nije obezbedila redovnu penziju.

Na sve ovo, prekjuče mu je stiglo zvanično pismo koje su mu uputili vojni organi. Obradovao se, jer je pomislio da je konačno stiglo rešenje o daljoj isplati penzije. Umesto toga, dobio je rešenje da se u roku od 15 dana iseli iz stana. Stan je dobio još 1994. godine, a rešenje je poslala Građevinska direkcija Vojske Srbije.

Zastavnik Korać je trostruki prvak države u skokovima na cilj, dvostruki državni prvak u klasičnim padobranskim disciplinama, prvak u disciplini para-ski, učesnik u obaranju četiri državna rekorda, član padobranske državne reprezentacije u skoro svim disciplinama. U Nebeskim vidrama je tri puta proglašavan za najboljeg sportistu padobranca, 4 500 padobranskih skokova, učitelj hiljada mladih padobranaca, ronilaca i speleologa, a ove godine će priznanje Vazduhoplovnog Saveza Srbije, za najuspešnijeg sportskog padobranca, četvrti put biti uručeno baš Radoslavu Koraću.

Novinarske vesti. Podaci bez duše. Ne moram da budem objektivna, jer novinar više nisam, a i ovo je moj blog. MOJ! Moje mesto za pisanje i pitam se hoću li ikada više na nekom drugom mestu moći javno da kažem šta mislim?

Čoveku su prvo ukinuli pošteno stečenu penziju, a sada ga izbacuju i iz stana. Posle 30 godina vojne službe u srpskoj vojsci, proglasili su ga za Crnogorca i rekli mu da penziju treba Crna Gora da mu isplaćuje. Iz ministarstva su mu poručili da je najbolje rešenje za njega da se preseli u Crnu Goru i uzme njihovo državljanstvo i da tako reši svoj status. Prostim rečima rečeno, ne treba im više, pa nek ide u drugu zemlju. Ko li se samo nameračio na njegov stan? Kome li su ga obećali? „Lako ćemo sa njim, dobar je čovek.“

Možete li samo da zamislite, koliko je za 30 godina imao dežurstava, neprospavanih noći? Koliko mu je puta glava bila u torbi? Koliko je samo meseci bio odvojen od porodice? Koliko je kilometara prešao i preleteo? Koliko je živaca, krvi i znoja izgubio, nesebično dao, tokom 30 godina, u zemlji kao što je naša, u zemlji koja je prošla kroz sve i svašta? Jedan radan, pošten, dobar, jedan od najboljih, srpski vojnik je dao, da bi na kraju kao zahvalnicu od svoje rođene zemlje dobio nož u leđa.

I pored svega on se neće odreći te iste zemlje, koja se lako odrekla njega. Te iste zemlje, za koju je bio spreman i život da da.

Srpkinja sam, pravoslavne veroispovesti od kada znam za sebe. Pitam se, šta će meni i mojoj deci ova zemlja dati, kada najboljima među nama ne daje, već bez trunke srama, oduzima?

Koliko loša moram da budem, da postanem? Kakvo đubre, treba da se izrodi iz mene da bih opstala i pretekla?

Volim ljude, volim i ovu glupu zemlju. Volim njene livade, reke, brda. Volim njeno nebo i planine….ali… ali to više nije zemlja u kojoj se osećam kao čovek. Ne koristim reč „mrzeti“, ne umem da mrzim i za sve imam opravdanje, ali iz dana u dan, od slučaja do slučaja, dolazim u iskušenje da počnem da je koristim.

Svi smo mi samo slučajevi, neki brojevi negde ispisani. Brojevi koje pozivaju na glasanje, BROJEVI. Mi ljudi, u ovoj zemlji se ljudima ne možemo zvati, mi smo samo brojevi. Svi mi smo samo kolateralna šteta.

Pitam se samo, šta bih uradila na njegovom mestu? Lomila bih se između dve stvari. Da li uraditi ono što takav čovek najbolje zna.. Ono za šta ga je ta ista zemlja, koja ga se sada odriče, obučila i spremila… da se brani ili…Bože, postoji li drugo rešenje?

Ja sam samo obično živo biće. Po broju svojih skokova, ne mogu da kažem da sam padobranac. Smem sa ponosom da kažem, osetila sam nebo i znam da padobranci jesu posebni ljudi. Nebo daje posebnu snagu svima koji ga osete. Zato se nadam da će Koča i svi nebeski letači sa njim smoći snage da se suprostave ovome.

Nije nas malo, koji volimo nebo. Na zemlji živimo silom prilika. Tu smo gde jesmo i mislim da je ovo prava prilika da pokažemo da ne može sa nama tek tako da se zajebava ova zemlja, sa sve pijanim predsednikom Tadićem i njegovim ministrom Šutanovcem. Nama ne mogu da pevaju tu pesmu.

Kako samo na YT da pronađem taj snimak, gde zagrljeni, pijani, pevaju… Pevaju nama, za našu dušu. Srbijo ustani!!!

Pukovnik Čedomir Branković

Podsetio me Punky sa svojom pričom sa obuke, da sam ovo jednom gledala i zamalo pala u nesvest od smeha. Govor pukovnika Čedomira Brankovića, zvanog Bonsek, komandanta 3. brigade kopnene vojske, pa vi vidite šta je prava vojska. Jednom prilikom je rekao da se trava mora pokositi, pa makar i bonsekom. Odatle mu i nadimak, ko zna kakvih sve bisera ima?