Ma kad vam kažem….propašće i Donald Trump

I tako, jebi ga, dopisujem se sa Donaldom Trampom. Njegova žena mi je net prijateljica već godinama, ali sa njim sam stupila u kontakt čisto iz poslovnih razloga, skoro nešto, čisto fore radi, da ga ispitam malo. Pozdravlja vas Donald, kaže: „Izvini draga Ivana, ali jebi ga bato, nisam zainteresovan. Pozdravi drugare.“

I vi mi sada ne verujete, ali i ne treba, jer nije baš tako rekao. Treba izbaciti ovo „jebi ga bato“, a meni od svega samo to ostalo da gledam. I nije baš rekao, „Pozdravi drugare.“…jes’ baš će vas da pozdravlja Donald Tramp-Trump. Ovo „Sorry…“, može samo meni da kaže, pa jebi ga ipak smo mi neki poznanici.Da, da baš taj na koga ste prvo pomislili.

Nego da vam kažem. Propašće i on. Ma kad vam kažem. Nema tu priče, jer ko god je mene samo pozdravio i iskulirao taj je propao. Tako isto i moj bivši prijatelj sa fejbuka. Mlađan Đinkić. Lepo mu, kulturno pošaljem poruku i kažem, slušaj fejsbuk druže, tako i tako stoje stvari, ako ti ovo i ovo, ovako i ovako, ma ode ti. Kad ono i on me samo pozdravio, nije vas uzimao u usta. Nije vas ni kobajagi pozdravio, ali odeeee. Samo još jednu poruku da mu napišem 100% ima da leži zatvor.

O onom T.M. neću ništa da pričam. Sve je jasno ko dan. Taj je puk’o onog trena kad sam mu ime uzela u usta. Ništa poslovno.

I znate šta, sve se nešto mislim kome sledećem da pošaljem mejl sa nekom molbom ili zahtevom ili eto čisto samo da ga pozdravim. Ma ne možete da verujete, ali kad se ja nekom okačim na grbaču, taj propada sigurno. Ma jok okačim, nego samo fino kulturno, tako i tako, to i to… Kad ono ode čovek, propadne načisto.

Tako sam i Slobi poslala mejl. E svega mi. Čim ja nekom reč, dve, ma čudo jedno… Šta da vam pričam?

I tako sad se pitam kad je Donald Trump rekao šta je rekao, šta li njega čega? Jebote, ipak je on milioner, milijarder, bilioner… ma đoka. Sjebo se načisto kad vam kažem. Sve mi nešto žao čoveka.

 

Možda ovaj post zvuči šaljivo, ali je istina živa. Donald još nije propao, a kad će ne zna se. Nego imate li vi ideju kome da pošaljem pisamce? Možda ova fora stvarno pali, pa da probamo, ništa ne košta. Samo da nam se skinu više sa grbače i odu. Ko u zatvor, ko u propast, ko u pičku lepu materinu.

 

 

Živimo blizu vi i ja…mislite o tome

U kakvoj ja to nirvanici živim? Ne verujem nikom ništa, ali ljude vidim kao dobre i u svakome samo dobro tražim. Umem da se čuvam, ne dam prilaz svakom. Ne želim da me bilo ko povredi, na bilo koji način, jer ni ja nikoga ne povređujem. Volim ljude, volim decu, životinje, prirodu, reku, sunce, leto, more, planinu…volim svetlost, pa neka je i zima i sneg. Ne umem da mrzim, ne želim nikada u svom životu da saznam kakav je to osećaj.

Prosto ne mogu da verujem da je određeni tip ljudi i dalje opstao na ovoj planeti. Pa se nešto mislim noćas??? Jebote….pa možda će oni na kraju i da prevagnu. Preplaviće ovaj svet i osteće par nas, vas i tako…malo ćemo da se pogledamo i priznamo jedni drugima, „jebi ga prijatelju, manjina smo“. Život ti poljubim, pa to se možda već desilo, a ja i dalje živim u svojoj nirvanici?

Danas sam uzela probnu vozačku dozvolu. Hvala na čestitkama, nego neće to biti tema ovog posta. Čačkam sinoć po netu i baš me zanimalo to P-e što kao mora da se lepi na auto. Novi propisi, za nas „probne“ vozače i tako čač, čač i naletim na neki forum. Niko pojma ništa nema. Treba da se lepi, ne treba, ovo, ono i uglavnom, moj stav je da ne treba da se lepi, ako nam ga ne daju prilikom davanja dozvole. Naravno da ga nisu dali. To bre košta državu!!! Važno je da smo mi „probni“ to platili.

Ne mogu sada da vam prepričavam, jer se mnogo nerviram, takvih reči i uvreda odavno nisam čula. Ljudi moji, nisam mogla da verujem, kakve su ljudi stvari izgovorili, napisali na moje tri rečenice. Ovo je bilo moje zadnje što sam im rekla: „Hvala vam što ste me podsetili zašto sam prestala da dolazim na bilo kakve forume. Toliko od mene.“, a neko od njih mi je napisao nešto ovako: „sa takvim stavom, ovde i nema šta da tražiš.“ Dobro neću. Hvala lepo, pokazali ste mi kakvi ste, ko ste, odoh ja svojoj kući.

Što tako, zato što su me ispljuvali, sunce ti poljubim kao da sam im pobila pola familije, samo zato što sam rekla da neću da lepim jebeno P na svoj auto, ako mi ga ne daju. Znači moram da ga platim, ali oni nemaju da mi ga daju i ja sada ko poslednji kreten treba da napišem na papirče i zalepim. Mislim stvarno. Je l’ normalan ovaj narod? Najgore od svega je što je u ovoj zemlji baš sve tako. Nema to nikakve veze sa jebenim P. U ovoj zemlji je baš sve tako, a oni koji se trude da pokažu da je ova zemlja na pravom putu u stanju su sve da urade da bi vas ubedili da tako treba.

I tako legnem sinoć da spavam i mislim. Kuda bre da pobegnem odavde? Gde da vodim ovu svoju nejač? Da im negde stvorim život među nekim normalnim ljudima, koji žive svoje „nirvanice“, GDE?

I svaka zemlja koja mi je pala na pamet ili je pred nekim ratom, ili će da je udari neki cunami, zemljotres, vulkan…neko sranje, ili ima mnogo otrovnih životinja. Nisam ni spavala noćas. Nemam gde da pobegnem. Ne može se pobeći od većine. Tuga jedna ljudi moji. Ukalupljeni, uamljeni, žive neke svoje živote, bez želje da se pobune protiv bilo čega. Ma i protiv komšije, ne daj Bože.

Užas jedan. I tako vrati mi se u glavu scena iz nekog našeg filma što smo skoro gledali, gde Glogovac kaže: „Ma bježi bre tamo. Nije to moje djete. Nisam ja sadista da pravim djecu u ovo vreme.“ Mila majko moja!!! Koliko je samo istinita ova rečenica? Jesam li ja bre sadista. Kuda i kako da povedem svoju rođenu decu.

Među kakve ljude ću ih sutra pustiti da polete? O Gospode Bože.

Mnogo mi je muka od svega. Na kraju ću stvarno da se preselim u PITOMINU. Ako želim da ostenam ono što jesam, a želim, ja od sebe neću i ne želim da bežim, ali moram negde pobeći odavde, od zla koje se toliko namnožilo da preovladava. Što dalje, u neku šumu, na neku livadu, u neki mir, negde gde ljudi nisu zli i toliko loši da svoje nezadovoljstvo jedino umeju da iskažu nad, ni krivim, ni dužnim. Mislite o tome. Živimo blizu vi i ja.

Smirenje

Najlepši su skokovi u suton, kada sunce koje celog dana neumorno peče, počne polako da gubi bitku i da posustaje…

Ovo je fotografija koja moje stanja duha dovodi do potpunog smirenja. Trenutak kada se sve razbacane kockice sklope u jednu savršenu. Uživajte u pogledu, pa makar i na ovakav način. Želim vam da makar samo jednom u životu doživite ovakav trenutak. Bićete srećni celog života, pa makar i samo kada pogledate fotografiju, jer ćete biti sigurni da ste 100% živi. 😉

Januare, laku noć

Nekako se maksimalno trudim da svaki dan živim, ali sve mi teže pada. Kad pomislim na neke bivše januare ovaj sam bukvalno samo preživela. Eto samo da ostanem na broju. Greota živa. Živiš život, da bi bio na broju, jer te ubija vreme koje vlada napolju.

Sve se jadna nadam da je u stvari to samo nešto što sam umislila da bi mi bilo lakše da preteknem. Leti je sve lakše, barem meni, a kao što rekoh možda sam umislila.

Ove zime, noć, izašla napolje da prošetam Edija i shvatim. Lepo jeste. Padao je sneg. Neobično izgleda i za nas koji ga viđamo s vremena na vreme, a onima koji ga viđaju na svakih 5-6 godina je prosto čudo nad čudima, ali nije to moj život. To je moj period kada prosto moram samo da preživim.

Da spavam, a ne spava mi se, ali moram. Što više, što duže, što učestalije. Brže prođe život dok spavaš, a zimski život, nije moj. Ne volim da šetam i zebem. Ne volim da se trontam, a moram, ne volim što me zima tera da mislim, jer imam toliko vremena. Neiskorišćenog, uzalud utrošenog mog životnog vremena, svake zime samo eto tako prođe pored mene.

Koliko je to samo zima? Koliko je to samo uzaludno potrošenog vremena? Baš ni za šta. Ne može se u mom životu baš ni najobičniji sunčan letnji dan meriti sa  zimskim, tmurnim, šljiskavim, ledenim, jednostavno hladnim danom, koji baš ništa ne donese. Meni NE.

I kakva je to pravda? Leto prođe o čas posla, sekund, dva, a zima traje, traje, traje…nije još ni počela.  Leti živim, zimi preživljavam. Hoće li se nekad sutra to računati? Hoće li neka viša sila reći, „…neka proživi koju godinu duže, za one koje je preživljavala.“

Neće. Znači grešim, ne umem, ne mogu da nađem lepotu u onome što ne volim i tako samo gubim na dragocenom vremenu predodređenom mi za život.

Nisam negativna, ne dozvoljavam da moje zimsko raspoloženje utiče na ukućane, na decu, ali…geni su čudo. Moja Ana svako jutro kada ustane, pogleda kroz prozor i kaže: „Uh…još nije doslo leto.“

Želim sunce, želim reku, more, vodu…želim toplinu na svom telu, želim da se naježim od vreline, želim da plivam, da se sunčam, da se radujem, da se smejem, da umem, da znam, da se igram, da želim…a zimi ništa od toga ne umem.

Preživeću i sva srećna ispratiću januar. Laku noć januare, ostavljaš me u mraku, jer još se i ne nazire neko bolje vreme. Tuga jedna u svakom smislu i pogledu. Bar meni, bar u mom životu. Uzalud izgubljeno vreme se nikada neće vratiti. Kako da ga ispunim, kada samo preživljavam? Laku noć druže, odoh ja na more. Muka mi je više, svega mi.

„Sanjati orla – velika te sreća čeka“

Pričaću vam o jednom snu, o onom dok spavamo. Znate za uvreženo mišljenje u našem narodu, da ono što sanjate na Badnje veče i oko Božića nosi neki predznak. I tako se ovih dana osećam čudno zbog jednog sna, nekako mi srcu milo i u duši toplo, dragost me neka obuzima.

Volim kada sanjam takav neki san, a onda na javi kada ga se setim preplavi me osećaj milinice. Nije zdravo za psihičko zdravlje kada duži vremenski period ne možete da se setite svojih snova. To je možda jedan od razloga što sam zadnjih par godina malo švrć, ali kada pogledam koliko nezdravo spavam zadnje tri, četiri godine, onda ništa nije čudno. Sve je to nekako povezano.

Nezdravo živim, nezdravo spavam, nezdravo jedem, tj. ne volim da jedem, pa jedem samo kad vidim da ću da se srušim, dobro je da sam još u mogućnosti da kako tako funkcionišem. Takav ritam života sam sama sebi nametnula i prilagodila se.

Nizak pritisak, veliki broj otkucaja srca u minutu. U stanju mirovanja 90/60 broj otkucaja 100, a ponekad i mnogo više, e onda strčim i ustrčim četiri sprata i sve bude normalno, 120/80, a broj otkucaja spadne na 81. Znači što se više umaram meni srce normalnije kuca. Sačuvaj Bože. Kada bih se popela svih 13 spratova, možda bi srce prestalo da mi radi. Hibernacija totalna.

Kako dan „zamire“ ja se sve bolje osećam i sve sam življa. Odoh sa snova na srce, namerno, jer sve je to povezano. Ležem u nedoba, kada se ljudi spremaju da ustanu ja ležem da spavam. Kada vidim da je 2 sata noću, kažem „Tek!“, jer budem puna energije i spremna da još toliko toga uradim.

Da se vratim na moj san i milinicu. S obzirom da u zadnje vreme retko pamtim snove, ovaj na Badnje veče mi se urezao, kao da se i desio.

Mladi orao, još paperje ima, tup kljun, (možda orlovi nikada nemaju tup kljun, ali ovaj moj je imao), da me ne povredi. Mio, drag, lep orlić, svojim kljunom me uhvatio za gornju usnu i zapeo da maše krilima da me podigne gore. Ne boli me usna, samo mi malo neobičan položaj.

Pusti me onda, jer mu ne uspeva, mlad je, pa mu ja budem teška i velika, nema snage. Pusti mi usnu, a onda me svojim kljunom uhvati za desni obraz i malo jače zaleprša krilima, sav se jadan upotrebio, a ja mu se prepustila.

Na obrazu imam osećaj kao kada vas neko uštipne nežno i tako moj orao malo, malo i odigne me od zemlje, podari mi neku snagu, orlovsku.

Njemu postalo lako da me tako uzdiže u vis, a ja se osećam sve lakšom i lepršavijom. Metar po metar, mali moj orao me podigao jako visoko. Onda je jednostavno otvorio svoj kljunić i pustio me. Nisam krenula da padam. Ostali smo u istom nivou. Orlovi ne umeju da se smeše, ali on mi se nasmešio i kao da mi je namignuo i nekako mi poručio „Mala, možeš ti to, ne brini.“

Odjednom je maleni orlić, postao veliki, jak i moćan. Mahnuo mi krilom u znak pozdrava i poslao mi misao: „Kad kreneš da padaš, biću tu da te podsetim.“

Postoje razni sanovnici za tumačenje snova. Pogledala sam šta znači sanjati orla, ali svoje snove tumačim na svoj način.

Pala sam, opet sam pala i došlo je opet neko vreme da se prisetim čemu mi služe krila. Ceo san me odvede do jednog perioda života kada sam ovo napisala:

„Mislila sam ¨sada je sve u redu¨. Smirila sam se , stala sam delimično na svoje noge, postala, nazovi, neki čovek. Mislila sam, sve je prošlo, zakržljala mi krila. Spustila sam se na zemlju, ne umem više leteti. Mislila sam ostalo mi je samo da se potpuno uklopim u kolotečinu života, da stvaram i životarim dalje.

Niotkuda, moja krila se prisetiše čemu služe i ja se vinuh u visine. U stvari, nikada nisam ni umela da hodam. Živa sam potpuno, a moja krila su jača nego ikad. Želim sve od života, želim zato što sam živa, što nisam samo biljka! Ja neću prestati da letim, nikada!…“

Dragi mali orlić je želeo da me podseti šta sam, ko sam i koliko visoko mogu da uzletim, sebe radi. Nije meni mesto u kokošinjcu sa kokama. Znate tu priču kada mali orlić padne u kokošinjac i sa kokama odraste. Izraste u velikog lepog orla, ali sa mišlju u glavi da više od kokošijeg mozga nema i da mu je posao da kljuca po dvorištu. Jednog dana vidi orla na nebu i kaže: „Blago njemu, vidi ga kako je moćan, slobodan, veliki i jak.“, ne shvatajući da je on baš isti takav. Neću da vas davim sa pričama koje znate.

Moj san na Badnje veče je upamćen i znak je da treba da se preispitam na svim poljima i zadacima koje sebi zadajem. Svesna sam da je nešto zamrlo u meni, a da to nešto, pa makar i u znaku orlića koji me podiže, ne sme da nestane. Ne smem da izgubim sebe i svoju moć „letenja“. Kada budem zaboravila, umreću.

„Sanjati orla…velika te sreća čeka.“ Sreća koju očekujem je da mi se vrati moć „letenja“.

 SANOVNIK

APEL za pomoć Svetlani Kukić

I tako. Odgledam juče prilog, a danas pročitam ovo i ovo i znate šta, stvarno smo srećni. Ne mogu ništa da pišem, možda sutra, možda za dan dva, tužna sam i sluđena, ali ću dati sebi slobodu da iskopiram post koji je postavila Drvena, jer ništa pametno ne umem da kažem. Duša me zabolela.

„Svako od nas, kao najlepši period života, pamti detinjstvo. Mislim da nam je letnji raspust uvek bio posebno drag, jer smo imali ceo dan na raspolaganju samo za igru. Sećam se, ustanem nešto pre devet i brrrzo strpam sendvič u usta i već sam napolju. A iza zgrade livada (tada nam je bila ooogromna) i drveće pitomog kestena. Pa igrarije do ručka, onda odmor ili spavanjac i posle 17h opet napolje.

Tada smo se igrali zmurke uglavnom ili ‘partizana i Nemaca’, pa niko nije hteo da bude Nemac, te smo se igrali Indijanaca i kauboja. Pa šetnja po bankinama, a ko izgubi ravnotežu i stane pored kaže: “Zeka pije vodice”. Sećanja mi neprimetno vraćaju osmeh i dok sećanja zapisujem se smešim.

No, surova realnost je uozbiljila moje lice. Ako nešto ne učinimo, jedanaestogodišnja devojčica iz Beograda, Svetlana Kukić, neće doživeti period u kom će moći da se seća. Ceca, kako je drugarice zovu, boluje od teškog oblika anemije, zbog koje joj se gvožđe taloži u vitalnim organima, što može biti vrlo opasno.

Cecin brat je prošle godine umro od iste bolesti i dete zna da je, ako se nešto ne preduzme, očekuje ista sudbina. Lek postoji, ali je veoma skup za njene roditelje. Količina za dve godine, koliko treba da traje Cecina terapija, košta 50 000 eura. To je mnogo novca za njene roditelje, ali nije mnogo za sve nas. Znate da svaki dinar znači, zato se odreknite današnjeg sladoleda/kutije cigareta/pića u gradu/čokolade i pomozite ovoj devojčici da dobije nadu za bolje sutra.

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!“ Izvor: Drveni Advokat

Nemoguće da ništa ne možemo da učinimo za malu Cecu. Naše malo njoj može značiti život.

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Čekamo te

Napisah tog dana post o uspehu i neuspehu, „Šta se dogodi, dogodi se. Jedino što možemo držati pod kontrolom je naša reakcija na sve što nam se događa. Usponi i padovi su sastavni deo života. Naravno da su uspesi oni koji nam donose zadovoljstvo i radost, ali su i neuspesi oni koji nam mogu doneti zadovoljstvo, jer su odlični za čeličenje nerava.“ Onda to u postu okrenem na posao, ali šta sam tada imala u glavi znam ja. Osećaj jebi ga.

Svakako da je neuspeh kada voljeni čovek završi sa metkom, to nikako nije bilo u planu, ali je bilo potrebno majstorstvo na sve to odreagovati. Neću da smaram kako sam to uradila. Samo da te zagrlim i već ću moći da razmišljam kako te opet dići na noge, a onda ćemo otići na more. Eto…rešeno. Nema mogu, ne mogu, boli, ovo ono, kurac palac, polazi i gotovo.

Noćima ne spavam, ali kad legnem spavam sa zadovoljstvom. Sve se nadam srešćemo se, jer ti danima spavaš. „Slušaj ovamo, nemoj više da me zajebavaš. Što je mnogo, mnogo je? Znam da ti nije drago što me vidiš ovako ljutu, ali brate mili preterao si.“ Znam dragi da nisi namerno, ali jebi ga, obećao si mi. Ljutim se sa pravom.

Znam da nije lako, znam da i ne znam šta nas čeka posle ovoga. Znam da ne znam ni koliko si stvarno povređen. Znam da u glavi (ne koristim reč morati), ali moraš da me imaš u glavi. Bar moje ime. Daću ti snagu obećavam. Imaj me u glavi molim te.

Da, istina je imamo mi i decu, ali mi smo osnov. Njih ne bi bilo da nije bilo nas. Znači bez zajebavanja više. Imaj moje ime u glavi i znam da ću uspeti da ti pošaljem svu svoju snagu, da istrajemo i ovog puta. Mili moj, budi se, suoči se sa bolom jutarnjeg buđenja i kreni prema meni. Znaš koga si oženio, zato nemoj da se drkaš sa mnom.

Dečaku moj čekamo te…Ivana, Jovana, Jana, Marko i Ana.

P.S. Pička mu materina, pa nisam ja stvorena da budem udovica. Grdno si se zajebao ako si mislio da ćeš me zajebati. Diži se!!! Don`t give up!

Uspeh ili neuspeh…

Šta se dogodi, dogodi se. Jedino što možemo držati pod kontrolom je naša reakcija na sve što nam se događa. Usponi i padovi su sastavni deo života. Naravno da su uspesi oni koji nam donose zadovoljstvo i radost, ali su i neuspesi oni koji nam mogu doneti zadovoljstvo, jer su odlični za čeličenje nerava.

U suštini se u životu nikada nisam nešto posebno razočaravala. Prihvatala sam stvari onakvim kakve one jesu. Nisam ih čak ni posebno analizirala, jednostavno sam ih prihvatala. Kakva sam ja onda to osoba? Ja se i ne sećam svojih razočarenja? Da li to onda znači da ih možda nije ni bilo? Ma bilo ih je sigurno, ali ih jednostavno „uključim“ u svoj život, naučim nešto, možda čak i nesvesno i nastavim dalje.

Izgleda da je sve to tako zato što nikada ništa ne očekujem.  Sve što radim, radim najbolje što umem, mogu i znam, ali ne očekujem da zauzvrat nešto dobijem. Ne oslanjam se na druge, a drugi ljudi su oni koji nas najviše mogu razočarati. Više od nekih drugih stvari.

Kao prirodna reakcija kada nas neko povredi na neki način, razočara i izneveri jeste ili da mu oprostimo ili da se okrenemo i odemo od takve osobe. Kada nekome stalno imate nešto opraštati, onda se zapitajte šta ta osoba u opšte traži u vašem životu? Veliki ljudi praštaju, mali čekaju da im bude oprošteno.

Ako se u nešto uložite svim svojim mogućnostima, srcem, dušom i velikom željom, uspeh je zagrantovan. Kakav takav, koliki toliki, ali uspeh je uspeh i vaš je. Kada to nešto radite iz ljubavi, onda je sam posao na tome veliki uspeh, jer nam donosi zadovoljstvo.

Ako od sutra odlučim, da naslikam remek delo, a pojma nemam da slikam. Samo nabavljanje boja, platna, četkica, sam rad na tom „delu“ meni će doneti zadovoljstvo. Kada završim svoju sliku, to će biti moj uspeh i biću neizmerno srećna. To što to moje delo neće imati neku vrednost, što će možda biti smešno i nespretno urađeno, neće me sprečiti da ga uramim i okačim na svoj zid. To je moj uspeh, meni je donelo zadovoljstvo i baš me briga šta drugi misle o tome. To su te sitne stvari koje donose sreću, lepotu, snagu i samopouzdanje.

Ako se u nešto uložim u nadi da će mi to doneti neku finansijsku korist, a onda na kraju ne ispadne onako kako sam se nadala. Znači neko ne smatra da to što sam uradila vredi toliko, koliko ja cenim, već manje. E i za to me baš briga. To opet nije neuspeh. Otićiću dalje gde će umeti i znati da cene moj rad i trud ili ću ostati tu gde jesam i dozvoliti da me prave budalom. To je opet sve stvar izbora svakog pojedinca.

Najiskrenije mi nikada neće biti jasno kako ljudi mogu da rade posao na kom nisu zadovoljni svojom platom ili statusom koji zauzimaju ili mrze svoj posao. Stvarno to ne razumem. Zašto se ljudi plaše da za sebe pronađu ono što vole, što im odgovara, mesto gde će ih ceniti i gde će biti plaćeni adekvatno.

Ljudi će vas ceniti, voleti i poštovati onoliko koliko ste spremni da cenite, volite i poštujete sebe. Nema tu mnogo filozofiranja. Tako je oduvek bilo i tako će ostati. „Šta mi vredi što ja volim i cenim sebe, kada to drugi ne čine? Šta mi vredi što sam odličan u svom poslu, kada moj poslodavac to ne vidi i ne plaća me koliko treba? …“ Sve je to tačno, ali je i tačno da ima još ljudi i još poslodavaca. Ma jeste li se vi usudili do sada da naslikate svoje „remek delo“?

Neki mali planovi :)

Volite li vi pse? Ja ih obožavam. Trenutno nemamo uslova da bismo imali jednog, dva, tri 🙂 , ali sam sigurna da ćemo uskoro nabaviti bar jednog. Poslednjih dana razmišljam šta nam je sve potrebno da bismo mogli da imamo jednog ovakvog.

Sigurna sam da bi mu bilo lepo sa nama. Inače ovo je Avganistanski hrt. Pas sa pogledom čoveka. Njegova glavna karakteristika je nezavisnost, a još više mi se sviđa to što nikada nije podređen, već vremenom postaje ravnopravan član porodice. Zna šta hoće, šta neće. Odličan je čuvar i obožava decu. Ovaj tekst Guest_Lucia me je oborio s nogu. Po svemu sudeći ovakav pas bi se odlično uklopio sa nama, a i mi sa njim.

Ne tražim ni od svoje dece da me pokorno slušaju, daleko bilo, pa kako bih onda mogla tako nešto da očekujem od jednog cuke. Jednostavno rečeno predivan je. Gospodin pas, aristokratski ponosan.

I tako dok ja merkam Avganistanskog hrta, moj dragi merka Avganistansku banku. 😀 Kada odradi Afghan United Bank, moraćemo da nabavimo i Avganistanskog hrta, pa da budemo prava gospodska porodica.

moj dragi ispred našeg malog cilja :))) pozdrav iz Kabula

Majska jesen

Dobro mi je i nije mi dobro. Napolju je novembar, a ja nekako podsvesno znam da je maj mesec, pa se čudim. Kako sam zalutala u ovu jesen? Misli mi ko na ringišpilu, šalta mi po glavi, tamo ovamo, ovamo tamo, vrti se u krug, vrti se i nikako da stane. Kad bi bar malo krenulo u drugu stranu, da mi se odvrti ovo što se zavrtelo.

Koliko puta u životu imamo pravo da donesemo pogrešnu odluku, bez nekih velikih posledica? Koliko puta nam je dozvoljeno da pogrešimo, a da ne ispaštamo zbog toga? Petnaest puta? Dvadeset? Nekome se može, pa greši li greši i ništa, a nekome je dovoljno samo jednom i da to plati najskuplje moguće.

Mnogi dođu u naš život bez da nas dotaknu, samo tako dođu i prođu, odu nekim svojim putem, a na nas to ne ostavi ama baš nikakav uticaj, a neki drugi nas samo očešu i samim svojim postojanjem nas promene, pa onda kada ih više ne bude, nekako nam nedostaju na ovom svetu tamo negde.

Ja sam od onih kojima su greške dozvoljene. Grešila sam i grešiću još više i ništa… ostaje mi da se ponekad pomolim za sve one koji nisu imali sreće. Jebani život.

Buđenje

Ako ikada doživim infarkt biće to ujutru, prilikom buđenja mog dragog. Meni jednostavno kada zazvoni alarm na mobilnom, ustanem odmah i gotovo. Šta ima tu da se prenemažem po krevetu kada svakako treba da ustanem. Kada on treba da ustane, njemu alarm nije dovoljan. Njegov alarm sam ja.

E sada zamislite da ne morate da se budite, jer nemate nikakve obaveze, ali neko ko spava sa vama u krevetu treba da ustane. Prvo mene probudi sat, on ga uopšte ne čuje, pa ma koliko da je izabrani zvuk grozan i piskav, a onda ga ja ćušnem, guram, ljuljam, on me pogleda i obično kaže „budan sam, evo još minut“, okrene se na drugu stranu, ušuška se i nastavi. Okrenem se i ja i nastavim da spavam.

Međutim on sat namesti da se uključuje svakih 10 minuta. Taman me san ponovo uhvati onako lepo, slatko. Opet se čuje nenormalno pištanje. Tu mi već puls skače do neslućenih visina. Proces se ponavlja, ljuljam, guram, tresem, ne mogu da vičem da ne probudim decu. On kao da se ništa ne dešava, samo dohvati ćebe i prevuče ga preko glave, a ja sam na ivici nervnog sloma.

Kao što već jednom rekoh ja spavam kao zec na straži i ne mogu da verujem da neko može tako čvrsto da spava, dok se neko drugi uporno trudi da ga probudi i istera iz kreveta. Najviše me nervira što on uvek alarm namesti najmanje sat ranije nego što treba, tako da kad god da ustane stiže na vreme. Nikada se ne uspava. 🙄 Ja se iznerviram i posle ne mogu ponovo ni da zaspim, dok on pojma nema šta se dešavalo.

S obzirom da ovakav proces buđenja na mene ima pogubno dejstvo i stvarno može srce da mi otkaže, u zadnje vreme preduzimam drugačije mere. Počela sam još prilikom prvog buđenja da vičem, ustanovila sam da deca spavaju ko topovi, verovatno na tatu, tako da njih ne uznemiravam uopšte, a on se živ isprepada ne znajući šta se dešava i ustaje kao oparen.

Pre neko jutro nisam imala pojma da treba da ustane, a on ostavio telefon na stolu, daleko od kreveta i promenio muziku u neku laganicu. Meni je svejedno šta svira, budim se na prvom tonu. Međutim ovo svira li svira, a ja pojma nemam odakle dopire i šta je. Ustanem dohvatim se onog telefona, pogledam da vidim ko zove, a ono piše „Ustaj marvo!“. Hahahah….stoka jedna, sad mi smešno, a u tom trenutku sam imala neodoljivu želju da skrcam onaj telefon čekićem.

Ovakvo njegovo spavanje dubokim, čvrstim snom ima i svoje prednosti, jer on nema pojma šta sve noću radi. Kada se neko od dece probudi tokom noći, naravno da ih prvo ja čujem, a onda ga samo ćušnem i šapnem, „zove te Marko“, „Ana nešto hoće“ i on odmah ustaje sipa mleko, pokriva ih, vodi u wc i pojma nema da je uopšte i ustajao. Deca ne mogu da ga probude, ali moj šapat ima neverovatno dejstvo na njega tokom noći. Samo još da nađem način da ga tako i ujutru nateram da ustane.

Mislim da ću na kraju morati bolje da proučim ovaj izum i da ga napravim, pa kada treba ujutru da ustane, uveče da legne u ovakav krevet. Možda će da ima malu glavobolju, ali bar ja neću doživeti infarkt, valjda posle ovakvog buđenja, neće ni on ? 😀

Cela mladost u jednoj torbi

Volim svoj blog, ali on nikada neće imati vrednost torbe u kojoj su moje sveske. Cela jedna mladost može da stane u jednu torbu, imam dokaz za to.  Puna je mojih ispisanih misli, moje blago koje ne može da se izbriše pritiskom na dugme. Čitam i shvatam da se od onda gotovo uopšte nisam promenila po pitanju svojih razmišljanja i stavova.

Onda malo pogledam oko sebe. Prosto me zaboli duša kada vidim koliko beznađa ima među mladim ljudima. Mislim na zaista mlade, one koji su blizu i preko 18. Nemoguće da je ovo vreme toliko strašnije od onog kada sam ja bila u njihovim godinama. Svako vreme ima svoje breme, razumem ja to, ali opet sa druge strane sve je stvar stava i ličnosti.

To su godine kada mislimo da smo veliki, odrasli, zreli, pametni i da sve znamo. Kada se sada osvrnem unazad, mogu samo reći da sam tada zaista bila velika, odrasla, zrela, pametna i da sam sve znala. Postavljam sebi pitanje, da li sam onda uopšte napredovala od onda, kada se u mojoj glavi ništa nije promenilo?

24. januar, 1993. godina 00:49 nedelja

Ne postoji način, saznati sve, ne postoji način znati sve sa 18 godina. Postoji samo mogućnost postepeno dolaziti do saznanja da je život čudan i zajeban. Ne znam mnogo toga, ali i znam mnogo više, mnogo više nego što bi trebalo da znam.

Sve za šta mi se pružila mogućnost sam do sada probala, a što nisam probaću i daću sve od sebe da napravim još dosta grešaka, jer samo će moje greške i ludosti ostati moje. Moje greške će me učiniti pametnijom, više ću ceniti život. Sve ostalo će se zaboraviti, sve dobro će uzeti drugi. Valjda je čovek rođen da daje i uzima. Daje sebe, uzima druge, a uvek su ljudi spremniji da uzmu dobro, a da loše ostave.

Još sam ranije rekla da se u životu samo neću jebati za pare i pucati u venu, a sve ostalo ću da probam da uradim. Ma neću samo probati, iskočiću i ja iz voza, popeću se na toranj od toplane, vrištaću na sred časa, plakaću jednom na sred ulice, skočiću zadnji prelom, otićiću jednom u Australiju, postaću padobranac kad tad, probaću hašiš, kupaću se na otvorenom bazenu u novembru, voleću „ludaka“, pustiću da se „ludak“ zaljubi u mene, iskockaću 11 karti bez deljenja na poker aparatu, i uradiću još najmanje 1000 stvari koje su drugima glupost. E baš hoću!

Ko zna u šta ću se sve uvaliti? Ko zna kakve će biti posledice i da li će ih biti? Da li ću imati dovoljno sreće da pregazim sve sranje ovoga sveta? Ne bojim se ničega. U ostalom i nije važno šta će biti sutra, samo sada je važno, a ja želim samo malo više sreće i ništa više. Biće mi dobro, samo da živim. Samo da me niko ne ubije, sve ostalo ću lako. Uvek dođe sutra kada je čovek živ.

Možda ne lako, ali ja uvek idem dalje. Sama ili sa nekim probiću se kroz ovaj život. Ponekad poželim da zaustavim vreme u jednom jedinom trenutku, da stane to prokleto vreme i da bar na 5 minuta znam da sam jača od vremena, ali nisam i ne mogu biti i zato ću uvek ići dalje u novo sutra, sama ili sa nekim ići ću dalje, jer jaka sam i hrabra i niko mi ništa ne može.

Sve mi je jasno i sve već sada znam. Proćiće sve, a onda nekada, voleću i voleće neko mene i biće sve onako kako ja hoću. Sve što bude u mojim rukama biće kako ja hoću i nije važno u šta sam se sve uvalila pre toga i nisu važne posledice i da li je u redu popeti se na toranj od toplane. Imaću sreće da pregazim sve sranje ovoga sveta i imaću jednom svoju porodicu, imaću decu, imaću ljubav, imaću sve. Imaću sve, jer ja tako hoću! 02:20

Sada kada ovo pročitam, čini mi se kao da sam juče napisala. Ne zato što je vreme brzo prošlo, već zato što i danas isto tako mislim. Nema mesta za beznađe, pa ma kako nam se život činio nepravedan u nekim trenucima. Najvažnije je znati šta nećemo u životu. 😉

Buona vita – Video by Charolija

Vi koji volite zimu, uživajte, nauživajte se. Meni se smučila. I pošto nemam para za neko putovanje u toplije krajeve, a lasta nisam, mogu bar ovako da odem. Malo je bilo oblačno, malo je padala kiša, ali je bilo super za spavanjac. Javiću vam se opet, ali sa plaže. 😀

Vi auguriamo una buona vita. 😉

eR 1 il’ nijedan

Postoji jedna stvar u našim životima koju mnogo volimo, ali koje smo se odrekli zbog sebe i naše dece. Opasno je, nebezbedno, naročito u saobraćaju u našoj zemlji. Za čas posla može da vas nema. E da bi nas bilo i da ne bismo završili pod nekim kamionom, odrekli smo se motora.

Neću sada da pričam o ružnoj strani svega toga. Pokoj duši našim drugarima koji su otišli, znaju oni da će živeti u našim srcima dok i nas bude bilo. Želim da pokušam da vam približim lepotu brze vožnje na motoru. Kada jednom to osetite, uvek ćete to želeti. Dobro…mora malo i da budete ludi. 😀

Nije to vožnja tipa, vetar u kosi, lepi predeli promiču pored vas, totalna kulaža. Jok. To je kada pored vas sve proleće, kada vam se učini kao da jurite kroz vreme, kao da će kaciga da vam spadne sa glave, kada vam se učini da težinu i nemate, da ste laki kao pero. Preznojili su mi se dlanovi od same pomisli, od adrenalina i neke sreće. Neopisivo zaista.

U životu treba da postoje prioriteti, a glavni je sačuvati život i ne izazivati sudbinu. „eR1 il’ nijedan“, je izreka koju je često koristio naš pokojni drug i koja za nas znači, nijedan. Dovoljno je  bezbedno leteti nebom, ali ostaje to nešto što čoveku ne da mira, uvek kada se iz daljine čuje… pa kao na kraju ovog videa. Eh…

Još neki dan i stiže 2010.

Neki od vas znaju da pre vremena, negde sa prvim februarskim suncem, počnem da slavim dolazak proleća. Sneg i zimu volim samo na planini i na razglednici, ali od njih se pobeći ne može. Tako ću i pre vremena početi da sumiram 2009-tu i da se spremam za sledeću. Ljudi to obično rade negde pred kraj godine, ali…

Još dva meseca do Nove Godine i mislim da imam taman dovoljno vremena da sve ono što sam planirala za 2009.-tu godinicu privedem kraju i da u 2010-tu uđem kao apsolutno zadovoljna postignutim. Reč „apsolutno“ mi je postala ružna uzrečica, ništa nije apsolutno, ne zamerite, neka je.

Što smo stariji vreme nam sve brže prolazi. Kao da smo juče kitili jelku i ukrašavali stan lampionima i drugim dekoracijama, a za koji dan će doći vreme da se podvuče crta. Dosta toga sam uradila, ali  i dosta toga propustila, što zbog neke više sile, što zbog neke svoje lične mrzovolje.

Neću da vas davim sa onim što jesam i onim što nisam, ali mogu da obećam sebi da ću još neke važne stvari da uradim do kraja godine. Neke mučne stvari koje sam odlagala ću da uradim bez pogovora,  a za one koje su lepe ću da počnem da pravim teren. Nisam neko ko planira, ne umem da planiram ništa, ali okvirno mogu sebi da zadam neke ciljeve za do kraja godine koje ću da ostvarim.

Kako vi  stojite sa planiranjem i ostvarivanjem ciljeva?

Snovi su stvarno sve

„Kada god vidim da je neko na putu da ispuni svoje snove, naročito u ovim njegovim godinama, napune mi se oči suzama. Kao i tebe, ovakvi tuđi uspesi me usreće i ulepšaju mi dan.

Sreća je nekako stvar slučajnosti, a ja ne verujem da slučajnost postoji, samim tim ono što nas usrećuje je plod naše upornosti, vere u sebe, rada i velike želje. Nikada ne treba odustajati od svojih snova, pa ma koliko se činilo da je već kasno za nešto.“

Ostavila sam ovaj kometar kod Rainbowice na post o momku koji je u 33-oj godini na putu da ostvari svoje dečačke snove, pa me je sve to podstaklo da napišem koju reč o tome, jer imam jedan problem koji je povezan sa svim tim.

Volim ovaj osećaj kada u meni sve nekako zatreperi u želji da nešto napišem. Ne mogu vam pričati o projektovanju kuće ili o umetničkom slikanju, jer to ne umem da radim. Zašto uvek imam potrebu da opravdam tekstove o padobranstvu? Verovatno zato što to nije nešto toliko često ovde kod nas, pa ne želim da me ljudi pogrešno shvate. U smislu, „…eto opet priča o padobranstvu, šta se pravi važna…“ i tome slično. Baš bi me porazilo da neko pomisli tako nešto.

To je za mene isto kao što je za nekoga projektovanje kuće ili programiranje nekog programa ili bavljenje bilo kojim drugim poslom. Eto opet sam se pravdala i malo opravdala. 🙂

Sa svojih 13 godina sam gledajući padobrance u svom gradu, dobila želju da i ja skačem iz aviona. Nisam mogla, jer sam bila maloletna. Sa 18 više nisam bila maloletna, ali više nisam imala gde da skačem, jer se padobranski klub u mom gradu zatvorio. Moja želja nije bila ništa manja, bila sam spremna da čekam svoju priliku.

Dok sam studirala u Nišu, živela sam u stanu sa padobrancima iz 63. padobranske tako da sam stalno sa oduševljenjem slušala priče, zapitkivala. Nisam mogla da skačem, jer su oni bili vojni padobranci, a tu za mene nikako nije bilo mesta. Sa 25. godina sam rodila svoje prvo dete, vratila se u svoj grad i nastavila  nekim mirnijim životom, ali moj san je ostao u meni da čuči i čeka.

Sa 27 i po godina sam ostala sama sa malim detetom.  Opet sam nekako bila slobodna i svoja. Osetila i veliko olakšanje i breme obavaza u isto vreme. Moj san je bio jako daleko od mene. Samo sam sa čežnjom gledala u nebo. Gledala i nadala se da ću ga jednom osvojiti.

Godine koje su prošle, moju detinju želju nisu umanjile. 13. 14. 15…28. 29. 30. 31. Hm…ovo su samo brojevi, godine, dani nanizani jedan za drugim, ali ista ona želja i san o osvajanju plavetnila iznad sebe je ostala potpuno netaknuta, ništa manja, ali ni bliža ni dalja. Sve dok mi se nije ukazala prva prava prilika.

Zgrabila sam svoju šansu i samo što sam napunila 32-e,  sa padobranom na leđima prvi put sam ušla u avion. Nikada se pre nisam ni vozila avionom. Moja prva vožnja avionom je za rezultat imala ispunjenje mog životnog sna. Kako se uopšte može opisati sreća i ushićenje koje obuzme čoveka koji skoro 20 godina nešto čeka i neizmerno želi?

I dalje nikada nisam sletela avionom. Postoji mala šala u vezi toga. Nije čudo što padobranci iskaču iz potpuno ispravnog aviona, kada vide ko leti te avione. 🙂 Pogledaš pilota, prepadneš se živ i onda skočiš sav srećan, što „sasvim slučajno“ imaš padobran sa sobom. 🙂

Pomenula sam negde na početku ovog posta da imam jedan problem u vezi sa svim ovim. Moj problem se zove strah. Pojavio se nenadano. Mislim da se u stvari najviše plašim odustajanja.

U padobranstvu je kontinuitet najvažniji. Ja ga nemam. Skakanje, jedna trudnoća, skakanje u drugom stanju, pauza, porođaj, skakanje posle porođaja, druga trudnoća, skakanje u drugom stanju, pauza, porođaj, skakanje posle porođaja, mala deca, jurnjava, skok, pa pauza, skok pa pauza, pokvaren avion, pauza,  skok, pa opet pauza…i sada posle svega toga strah. Da li to da nazovem, nerealni strah, smešan strah, strah koji mi tera suze na oči?

Pitam se da li sam u opšte normalna? Ne umem da objasnim ni sebi. Mislim da me je ne skakanje totalno porazilo. Znate, svaki put posle pauze sve krećem iz početka. Nikako da se desi taj napredak koji čekam i čekam i čekam i čekam… Ne plašim se visine, ne plašim se ni aviona, ni skoka, čega se to plašim? ZNAM!!! Da napokon znam sigurno. Evo sada sam provalila.

Plašim se pauze, još jedne pauze i još jednog čekanja. Nemam živaca više da čekam. Nemam više živaca da dočekujem nove đake, da ih ispraćam na prvi skok, da ih snimam, slikam, šutiram u dupe, da ih gledam, a da ne skačem.

Padobranstvo je izuzetno skup sport. Kada se zarazite padobranstvom više vam pare ni za šta drugo ne trebaju sem za skakanje. Bukvalno tako. Ne možete da zaradite, jer sve što zaradite date na avion i skokove. S obzirom da imamo naš klub, posle jednog radnog dana, kada se podmire sve obaveze ostane nam skoro ništa.

Kada kažete nekom da je obuka sa jednim skokom 150 evra i kada uzmete tih 150 evra od novog đaka, svi misle da mlatite pare samo tako. S obzirom da je sat letenja 140 evra, znači da vam ostane samo 10 evra od sata letenja. Koliko je u opšte 10 evra? Nešto preko 900 dinara. Juče je let na 2000 m od paljenja motora, pa do sletanja trajao celih 40 minuta. Duvao je vetar i avion nije hteo da penje.

Nisam ovako nikada ni razmišljala, niti sam ikada stvarno računala. Svaki padobran košta oko 4000-5000 evra, a gde je tu održavanje padobrana i opreme? Automati koji su obavezni za đake, pakovanje rezervi, tehnički pregledi, plaćanje prostorija, računa za struju i ostale komunalije, kancelarije u gradu?

Svaki đak koji dođe, naravno da ima prednost, tako da ja ostajem na čekanju, pa kad se ukaže prilika „…kevo opremaj se“.  E tačno je to taj strah koji me parališe totalno. „Skoči, pa čekaj.“

Sve bi bilo drugačije da imamo naš avion. Kada jednu Cessnu 182 koristite za skakanje padobranaca ona sama sebe isplati za manje od godinu dana, a sve ostalo je čista zarada. Dobra Cessna može da se kupi za 50 000 – 60 000 dolara, a gde ja da nađem sponzora za te pare? Gde da nađem nekoga ko je spreman da sarađuje, da uloži, da se isplati i njemu i nama? Jebem ti Srbiju i nemaštinu!!!

Neću ni da skačem dok ne budem mogla da skačem svaki drugi dan, ma neka bude i samo vikendom, ali da bude skakanje, a ne čekanje. Ne želim više da plaćamo iznajmljivanje aviona koji za 40 minuta penje na 2000m, a na 3000m ne može ni da popne, pa moramo da iznajmljujemo drugi avion. Plaćamo najskuplje skokove na svetu. To je ta moja frustracija, moj strah da sutra neću moći da skačem, a želim neizmerno.

Možda vam se ovaj post čini kao gomila nabacanih gluposti, ali meni to nikako nije. Nemam više vremena da čekam. Moj sledeći san koji ću da ostvarim je kupiti Cessnu 182, ali nikako za 20 godina, već što pre. Naćiću nekog ko je spreman da uloži u najlepši sport na svetu, da zaradi i uživa sa nama. Da napokon više ne moram ništa da čekam.

Po meni svaki život vredi, taman onoliko koliko snova i želja uspemo da ostvarimo tokom njega. To je ta sreća koja nas obuzme kada uspemo. Ništa nije slučajno. Sve je plod našeg rada, strpljenja, volje i želje. Nikako ne smemo odustati, pa ma šta da želimo. Strah od odustajanja je po meni najveći strah koji sam ikada doživela. Neću odustati, jer ne trpim poraze.

Ljubavi naša

Nemoj nam nikada umreti.
Obraćam ti se kao osobi, ljubavi naša.
Mi smo stvorili to što jesi. Stvorili te od pogleda, reči, dodira, ćutanja.
Stvorili te drugačiju od svih drugih.
Ljubavi naša, nemoj nam nikada umreti.
Želim naša zelena jutra, želim deo zajedničkog, samo našeg plavog neba…zauvek želim.
Ljubavi naša, pretoči se u strast naših tela, pretoči se u strast naših usana, ruku naših i živi večno.
Videla si golu istinu naših dodira i znaš sve naše tajne…samo ti znaš, nemoj se zato praviti važna, već živi.
Ako nam ikada umreš, šta ćemo mi onda bez tebe?
Živi ljubavi naša, jer bez tebe nama života nema.

Šta sve stignem da uradim dok popijem jednu kafu :)

I tako, ustanem ujutru, operem dupe, dva, obučem jedno, drugo, na brzinu, sredim malo sebe i onda zamiriše kafa…, a ja izađem u baštu.

Čeka me vruća kafica pored jezerceta, ispod tende u hladovini raznog drveća. Dragi donese bokal, zamagljen hladnom vodom sa bunara, a ja iznesem med ili slatko od šljiva. Rodile ove godine kao što odavno nisu. Šareni se voćnjak, a grane drveća se savile od otežalih, zrelih plodova. Ptičice cvrkuću, zuje pčele, dok se sunce lagano uzdiže. Milina od života.

Mora nešto i da se radi danas da bi mogla da nastavim sa uživanjem i sutra. Pogledam preko živice, a ono crveni se paradajz, ucvetale tikve, velike slatke lubenice, paprika babura i šilja,  ima tu i nekih egzotičnih biljaka, šareni se bašta kao nigde i nikom. Sreća me obuzme, puno mi srce. Krenem tako iz reda u red,  dok sve što je zrelo ne oberem. Složim lepo u gajbice, razvrstam. Ovo ću za prodaju, ovo ću za zimnicu, ovo za ručak danas…

Pre nego da sunce ozbiljno pripeče, odem da obiđem moje ljubimce. Nisu baš kućni, ali baš tako ih volim. Istimarim konje, pomuzem krave, koze, pokupim jaja, a ove godine imam i puno ovaca, pa kad dođe vreme za šišanje vune imam pune ruke posla. Nisam još postala stručna, pa ih ošišam najbolje što umem, budu jadne smešne, ali i zadovoljne, jer im odmah bude manje vrućina.

Umorim se od posla, ali rekla sam da traktor i koje kakve mašinske beračice, neću da kupujem. Kosilica za travu mi je sasvim dovoljna, da sredim dvorište kad trava poraste, a u branju voća i povrća volim da uživam, onako ručno.

Kad namirim životinje, odvezem se svojom žutom biciklom nazad u dvorište. Baš veliku baštu imam, pa  mi je bicikla neophodna da sve stignem da obiđem. Spremim nešto lepo, šareno, zdravo za ručak. Pored toliko lepih plodova oko sebe, spremati ručak je pravo uživanje. Uvek ispadne nešto drugo, šareno, ukusno, ma moraćete jednom da svratite na ručak, pa da vidite kakav sam majstor za kuvanje postala. Prste da poližeš.

Posle ručka otvorim hladno pivce, izvalim se u ležaljku, pustim misli da lete, uživam i odmaram. Kad se hrana malo slegne bućnem se u jezerce. Malo je, ali i njega ću da proširim za neki dan kad budem imala vremena, a i istrošila sam se u zadnje vreme, proširila sam imanje, a i planiram da napravim jednu kućicu na drvetu. Neću da zidam kuću, šta će mi? Možda kasnije. Prvo kućica na drvetu, pa ću da vidim za dalje.

Da vam kažem još i to da stalno neko svrati u goste, da ne pomislite da sam se izolovala kao Robin Hud. Imam šarenolik komšiluk, a i sama često njima idem u posetu. Uvek se nađe malo vremena da se pomogne nekom komšiji da počupa korov, pokupi lišće ili otera dosadne vrane, a često se i uveče okupimo, prepričavamo neke stare doživljaje, smejemo se, razmenjujemo iskustva.

Otvorila sam i malu radnjicu, pa tu prodajem svoje proizvode, a i svakakve druge potrepštine. Onako da mi ne bude dosadno, kad nema posla na imanju. Imam i dve radionice pune alata, pa i tu provodim dosta vremena. Obožavam da popravljam sve što se pokvari. Nije retko da mi komšije i traktor doteraju na remont.

Drva za zimu sam spremila, možda ovih dana odem u šumu da raskrčim neko suvo drveće, valjaće za potpalu. Nisam baš sigurna da ću smeti zimu da dočekam na drvetu, pa možda napravim neku brvnaru, da ne spavam u ambaru na senu.  Kad se samo setim kako sam počela sa dva plava patlidžana, budem ponosna na svoje imanje.

Uh…kad pre popih kafu, moram da spremam doručak deci, pa da izvadim veš iz mašine, pa onda da…

Mašta može svašta. 🙂

Pa šta, to je samo obican život!!!!!!

HMmmmm….istina je, nikog od vas ne poznajem, vi ste moja sveska, koja je progovorila. Od trenutka kada sam se opismenila, imala sam svoju svesku za pisanje. Ćutala je moja sveska. Moja olovka je pisala, ali sveska je ćutala, mutava. Niko mi  u misli nije zalazio tako duboko, kao što sam vama dozvolila. Pročitate neku moju pisanu glupost i možete da komentarišete, mogu da vam odgovorim. To je sve. Zašto biste morali da me poznajte da biste rekli ono što mislite?

Čemu to? Ne poznajete vi mene, ne poznajem ja vas. Kakve to veze ima sa mojim pisanjem?  Loše mi je, imam neodoljivu želju da vam kažem zašto, ali neću. Pičketina sam kao i većina. Velika stvar u mom životu, koju mogu da vam objavim, a ja neću…ne smem. Ne smem, jer nemam snage da se više borim sa vetrenječama.

Da, dobri moji i to će proći, pročitaće neko, neko neće, nekom će biti jasno, nekom neće. Uuuu jeeeeeee….mnogo mi je loše! Pa šta?

I ovo će proći… neću vam reći, možda biste vi zbog toga skočili sa mosta ili se upucali u potiljak? Ne i ja. Ovo je moj blog, moja pozornica, moj život. Svašta smo do sada podelili, ovo nećemo. Ne ljutite se na mene. Moj blog moja stvar, moj život, hmmm…moj život dat celom svetu na uvid, ali moj je…ko jebe svet.  Boli me dupe za svet.

Moj blog je moja sveska, a vi…vama sam bez razmišljanja dozvolila da se umešate, jer vi ste dobri ljudi. Ne može niko da mi naudi, jer dobro želim.  Moje dobre želje će i vama dobro doneti, a ja? Ja sam samo virtualni lik koji ćete možda nekada upoznati.

SVE JE TO SAMO JEDAN OBIČAN ŽIVOT!

Koliko visoko „skačete“?

Čuli ste možda nekad za „buve artiste“. Znam pričicu kako ih treniraju. Buve zatvore u malu posudu sa staklenim poklopcem. Buve ko buve, skaču. Tuku glavom u poklopac. Nakon nekog vremena, shvate i kažu: „Dosta mi je više lupanja glavom u poklopac.“ i počnu da skaču niže. Kada počnu da skaču niže, to je znak dreseru da su naučile lekciju. Sklone poklopac sa posude i buve bi mogle da iskoče, ali ipak ne iskaču, jer su naučile skakati niže.

Mnoge od nas su učili da „skačemo“ samo do određene visine. Celog života nam porodica, društvo, država ili naši unutrašnji strahovi govore: „Samo toliko možeš postići. Samo toliko visoko možeš skočiti. To je sve što možeš. Nisi tako značajan. Nisi toliko važan. Nisi vredan. Samo si prosečan pojedinac i ništa posebno ne možeš postići.“ Naučeni tako, kao i one buve, skačemo samo do određene visine, ne usuđujući se da poskočimo malo više. Strah da ćemo lupiti glavom u poklopac bude preveliki.

A vi? Skačete li onoliko visoko koliko vam dopuštaju vaše sposobnosti ili ste se predali zbog vaše okoline i negativnih primedbi? Jedini način da izbegnete kritikovanje je ne govoriti ništa, ne raditi ništa i ne biti ništa. Strašno.

Zamislite da imate čarobni štapić kojim možete da mahnete iznad određene oblasti svog života. Kad mahnete tim štapićem, vaše želje postaju stvarnost. Koje biste to želje ostvarili sebi? Sve što um čovekov može da zamisli i poveruje, može i da postigne. Dve glavne prepreke na putu do ostvarivanja svojih želja, ciljeva i snova su strah i sumnja. Protivotrov su odvažnost i samopouzdanje, a ključevi za odvažnost i samopouzdanje su znanje i stručnost. Zvuči komplikovano, ali nije.

Sve dok čovek uči i ima želju da se usavršava u bilo kojoj oblasti, on može i da uspe. Uvek ima nešto novo da se nauči, da se nadogradi znanje, da se postane stručniji i da se to znanje iskoristi u prave svrhe. Ovakav princip može da se upotrebi u bilo kojoj oblasti života.

Ciljaj na Mesec! Ako i promašiš – bićeš među zvezdama.