Monthly Archives: децембар 2010

Srećna Nova Godina 2011.

Red je da ovu godinu završimo veselo, kao što i priliči. Šta je sve bilo, bilo je i sve ćemo to da ostavimo u 2010. godini, ne ponovila se.

Želimo vam pre svega zdravlje, pa onda mnogo sreće, e onda puuuno ljubavi i za kraj pun džak para da sve to začini.

Ne zamerite nešto, trudićemo se da budemo još bolji, pametniji i lepši i da vas uvek dočekamo sa osmehom i naravno „Don’t give up!“, pa ma šta da nam donese ova Nova Godina, srećna vam bila i neka vam se ispune sve male željice, one velike nisu ni bitne, jer sitnice čine srećan život. Ljubimo vas sve i lepo se provedite u ovoj sledećoj godini. Nekako ovo ’11…baš dobro zvuči, volim neparne godine i sigurna sam da će biti bolja od predhodne, jer tako smo rešili. 😉

Advertisements

Jebi ga burazuru…ja sam psovač, pa mi takvi naslovi postova, baš leže……

Kako ja sad da zavijam sarme kad smo za dlaku upalili kuću. Upalila se mast, ulje, sve planulo. Štipa za oči, za malo i vatrogasce komšije nisu zvali. Sunce ti jebem i ljubav i svađu i seks i sve… I sve se nešto pitam, da sam objavila svaki moj ispad i „približila“ svaku našu svađu, uuuhuuu…dokle bi stigli?

Kaže Ivan „Briši bre to!“, ja kažem „Jok!“. Znaš kako, taj blog sam ja i …ma ćao, zdravo…“od tog bloga i svih tih priča će nastati knjiga.“ Nije književna, nije ispravna, nije….ma nikakva nije, ali je moja. Biće životna, jednog dana u rukama ćete držati knjigu „Čarolija Života“. E tako će se zvati, već godinama znam.

I …ma znam 5 ljudi koji će želeti tu knjigu, odmah iz mesta. Biću najbogatija na svetu, jer moje bogatstvo nije ono …znaš kao bogatstvo. Moje bogatsvo je….eee…je vozim preko „pančevca“, moje bogatstvo je kečap i hleba, ma vole deca. Moje bogatstvo je „Ivana imaš ti hrabrosti da opet skočiš iz aviona“, moje bogatstvo je, da sopstvenog muža uhvatim za gušu, jer me napušio i to napišem, a nisam se nadala da će to iko pročitati. Moje bogatstvo ste vi. Moje bogatstvo je Deda Mraz koji je svima danas doneo sve što su poželeli. Bogatstvo su moja deca i njihovi smešcil. Osmeh je previše za bogatstvo. Moje bogatstvo, ma da se ne lažemo…jedino bogatstvo koje imam sam JA i moj mozak. Nije to samoljublje, jer da meni nema mog mozga, odavno bih završila svaku priču svog života.

Ja kao vaš prijatelj, jer da to nisam vi ovo ne bi čitali. Jebo oca, želim da svako ovde nešto pronađe što će ga za jedan jedini sekund podići. E tako. Ovaj blog zato postoji. Da se malo pridignete ponekad, da skontate, da ima gore, da nije sve lepo, da se umire, da se živi, da se bori….Da…da ponekad i obično hrkanje „rođenog“ psa može da vam donese sreću.

Ali….imate prava, da psujete kada vas prevare, da se ljutite kada srču supu, da se ljutite kada u besu nešto baš vama upute, da morate, ne, ne koristim MORATI, ali trebate da znate da ste najvažniji i najjedinstveniji u svom životu i da sva sreća koju ćete ikada doživeti može doći…samo od vas samih.

Joooj dragi…jebem li ti kolje…napravismo zbrku

Da smo se svađali jesmo, da je Ivana poludela, i to, jeste, eeee….da su se pravi prijatelji odmah javili i to jeste. Hvala vam drugari. Ma…mnogo vam hvala. Nije bilo ništa neubičajeno. Malo je Ivana htela Ivanu da kopa oča, između zavijanja sarmi i mešanja…mešanja hm…a znate šta…nema te svađe što dobrim seksom ne može da se reguliše.

Kada ga budem ostavila i razvela se načisto, nećete biti obavešteni preko bloga, nego u novinama ima da čitate i tačka. „Žena ubila čoveka pogledom“…i…i ništa …tačka….Ili muž ženu sredio sa dve reči. Pala mučenica. Svi se nadali da će se pridići, kad ono, jok!

Nego…ljudi da li verujete da i dalje postoje ljudi koji će tako vaditi oči jedni drugima i onda posle svega toga ostati OK? On je mene isterao s pameti da sam ja to morala, ja ne koristim reč morati, e baš morala da objavim svetu. Izvinite ako sam bilo kakvu pometnju napravila…ali,

„je l’ tako …“, „jeste“….“e pa sad ćeš da vidiš, mamicu ti da ti mamicu i mamicinu mamicu“… i onda ja mislila da napišem, ispljujem, kažem i tako to. Kad ono pročulo se. Izvinite. Da je svađa bila prava, jeste. Da ću da se razvedem, hoću. Da će on da se trudi da ne dođe do toga, trudi se. Ma…nas treba zatvoriti, da narod ne bude zbunjen.

Izvinite…odoh da zavijem tu sarmu, a onda ću da vam ispričam šta je bilo sve sa Deda Mrazom. Mislim…nije mu fora. Došao sa sve ženom i ja htela da ga poljubim, a ona me gleda popreko. Maaa….Jooj izvinite načisto….što sam jednu original’ svađu podelila sa vama. Hvala vam na podršci, zna Jabučilo da ako ga ne ubijem ja, ubiće ga neko od vas, ako ništa manje, ono bar, postavićemu par pitanja…i bez suđenja ima da bude kriv. 🙂

Dragi popušiš mi kurac…tačka, …pa se češi!

Sad će teta Ivana nešto da vam ispriča. Nikada nemojte muškarcu kog volite da date celu sebe, jer muškarci su pičke u duši i uzeće vam sve. Ništa neće da vam ostane, a onda će da očekuju da molite, a ono što očekuje, pička obično i dobije. Pica koja traži đoku,…opa ovo, đoke…i tako to…da ne razjašnjavam.

Da…ako muškarac naiđe na neku normalnu, e ako naiđe na budalu, ima samo da se češe po guzici, jer obično prvo guzica strada. Verujte mi, znam iz iskustva. 😀 Znači prvo će da vas zamoli da mu napravite sendvič, a onda će da vas zamoli da mu date celu sebe, a vi ako i malkice mozga imate, nećete mu ništa dati, pa neka se misli. A ako ste glupi ko ja, daćete mu sve, alii..ALIII….sve ima svoje granice.

Jok …ovaj moj hteo sudove da mu operem, e oćeš kurac…oprala sam ti sudove, rodila sam ti decu, ali ima da me poštuješ, ako nećeš….marš u sto pičkih materina. Jebo te otac koji te napravio i majka koja te nevaspitala.

Žene drage nikada ne dajte celu sebe, pa ma koliko pičketina bila sposobna da kleči i moli i glumi umiljatog kerića. Nisu svi muškarci isti, stojim iza toga, ali ako se malo zagledate unutra, ta njihova pičkasta suština je kod svih ista. To je ono što od majke povuku. Ma…Ma nema greške.

Ivana je, možda ima dve, tri godine, možda vam je već i sto puta rekla…. Razvešću se čista srca i mirne duše. Ima da ga ostavim da će da se čudi šta mu se desilo. Zna on to, ali sada i vama javno kažem. Samo da znate. Ništa drugo.

Ostaviću svog muža, razvešću se i nikada više neću da se okrenem ni da ga pogledam, pa makar imali zajedničkih stodvadestpetoro zajedničke dece. Neka on meni popuši kurac, e kada se to desi onda ću ostati zauvek sa njim i tačka. Neka mi popuši kurac i ja ću ućutati…ma evo svega mi. Ako ga nađe među mojim nogama, slobodno neka ga zahvati svojim sočnim ustima. Dragi moj…srećna ti Nova Godina i usput, popuši mi kurac. E tako, pa ti vidi i razmisli šta pričaš i šta ti ja govorim. Konju jedan. Može mi se, a znaš i ti to. Dragi sve smem i mogu da kažem, jer …ma puši kurac…ćao zdravo! Možeš i mogao si tako nekad da se drkaš sa …neću da kažem ništa ružno. Neka kažem…sa nekim drugim damama. Bato moj…ja sam ludak i gotovo.

Oprostiću ti kada se izviniš…hm…ma javno samo. E tako. To da te volim i ostalo …bla, bla…blaaaaaa…ma razumemo se. Usput…jedi govna pederu. Ne treba ti uopšte da se sa mnom kačiš. E tako načisto.

Još malo, pa stiže…

Svakog dana sve vreme pred očima imam primer onih koji se čistog srca, neopterećeno, ponekad i bezrazložno smeju i raduju sitnicama i odlučila sam da im se potpuno predam i pridružim. Neću više ništa da mislim, neću da tupim mozak, hoću da prestanem da brinem zbog bilo čega, hoću da budem dete kakva su moja deca.

Vreme je da počnem da se radujem Deda Mrazu. Javio nam se juče telefonom i rekao da u četvrtak dolazi kod nas. Mnogo je žurio, a Ana se okačila na telefon, kao da samo ona ima nešto da naruči, pa nisam stigla da prozborim koju reč sa njim i da naručim sve što želim.

Da Deda Mraz nešto ne bi zaboravio napisali smo mu dva pisma i sada nam preostaje da čekamo četvrtak.  Rekao je da će da sleti između 6 i 8 uveče. Pitali smo ga da li da mu postavimo sunđer i palačinku, da mu bude meko prizemljenje, a on kaže „biće snega, ne treba ništa“. Ok Deko kako ti kažeš, nemoj samo slučajno da nam ne dođeš.  😀

Do tada ću da se zabavim najboljim novogodišnjim programom ikada, što preporučujem i vama.  🙂

E baš mogu i smem… Srbi stoko jedna – neka vas je sramota!

Znate… ne možete očekivate da će vas u današnje vreme ljudi razumeti i podržati ako ste potpuno drugačiji od njih. Ako na mnoge stvari gledate iz nekog svog ugla, jok iz onog koji su vam drugi nametnuli. Ne mogu ja da se razumem sa nekim ko kaže da se danas mnogo bolje živi u Srbiji nego devedesetih, jer sada se voze bolja kola! „Više ljudi ima stanove na svoje ime“, jes’ da su na kredit ili pušing tj. lizing i da će im ih oduzeti ako sve ne isplate na vreme od plata koje su im sve manje i neredovnije, ali bre… to su njihovi stanovi, njihovi automobili. Ahaaa…

Imate li vi pisma svojih dragih sa ratišta? DA, baš sa ratišta, kojekavih bojeva koje smo bojevali. Jesmo. Nemojte da se lažemo da Srbija nikada nije u ratu bila. Postoji par grobova koje redovno posetim, postoje ljudi kojima zapalim sveću, a nisu poginuli u saobraćajnoj nesreći, ne ubiše ih u kafanskoj tuči. Ubili ih na ratištu, a bili smo isto godište ili behu par godina stariji od mene. Vi nemate nikog takvog?

Ne mogu da ćutim, a i zašto bih? Kaže mi jedan prijatelj: „Ivana pazi šta govoriš, pa mi smo odavno pod okupacijom, samo što to nije još uvek toliko vidljivo. Znaš kako je onda bilo, e biće i sad. O čas posla te pojede mrak.“ Je li to paranoja ili potpuna istina? Šta vi mislite?

E neka me pojede. Ja ne mogu zaboraviti malog Zeku. Imao je samo 19 godina, redovan vojnik, ne mogu zaboraviti gomilu šrapnela u Žaretovom telu koji i dan danas šetaju tamo-vamo i nikada se ne zna kada će završiti u srcu ili Filipovu ruku koja je završila u Žaretovoj. Od Filipa ništa drugo nismo imali da sahranimo. Ne mogu ja to da zaboravim, a Srbija nikad ratovala nije. Jeste li vi zaboravili? 19. septembar 1991. kada je cela tenkovska jedinica iz Jarčujka u Kraljevu, otišla u nepoznatom pravcu. Da li se to ikada desilo ili ćemo se praviti ludi? Možda sam ja luda?

Meni je pravac bio poznat. Odoše, a mnogi se ne vratiše nikada. Hoćemo li zauvek da se pravimo ludi? Zar nikada niko neće jednu jedinu reč reći o tome?  Hoće, serem i ja sad, ali mene boli što je sve to zaboravljeno do bola. Boli me što naši ratnici koji su bili spremni da život daju za srpski narod sada vise po nekim spiskovima za odstrel. DA… baš za odstrel.

Ne pričam vam ovde o onima koji su bili generali, pukovnici, vojskovođe, već o vojsci, rezervi… Ma ljudi, zar su to stvarno svi zaboravili? Ko se još uvek seća Miloša koji je obe noge izgubio u svojoj 23. godini? Je li ovaj svet totalno lud?

Živo me zanima gde je tada u to vreme bio naš sadašnji predsednik? Zar on nije tada video potrebu da spase neko dete u Borovom Naselju kao što je uradio Bakara? Ili gde je tada bio neki naš sadašnji ministar, izaberite kojeg god hoćete. Gde su bile PIČKE? Šta te PIČKE sada rade? Vladaju.

Ne želim da neko ovaj tekst razume kao podršku ratu i nasilju, ja samo želim da kažem da su naši momci mrzli, krvarili, ginuli, branili,  SRPSKU ZEMLJU, za ništa, jer pičketine koje su sedele u foteljama su tu istu zemlju prodale.

Ne zna se gde je tada bio, nije tada sedeo u fotelji, pa kako može da se izvinjava onda? Boli ga njegovo ili šta? Mene bato bole pisma sa ratišta koja imam, adresirana na moje ime. Boli me drvena noga, dve drvene noge mojih prijatelja ostavljenih na milost i nemilost od onih koji ni petardu nisu čuli kako puca.

Njih dvojica idu zajedno da kupuju cipele, fali im po jedna noga. Napravili momci zajebanciju od života. Kupe oni dva para cipela, ali jedne budu broj 43, a druge 45, jer za protezu im treba veći broj. U svoj nesreći, imali su sreće da jednom fali leva, a drugom desna noga, pa su se uklopili.

Je l’ to smešno? Je l’ to treba da se zaboravi? Je l’ treba svi sada da se poseru na Jedinicu koja je spasila hiljade srpskih života? Ne znate kakve je žrtve podnela 63. padobranska brigada ili tenskovska iz Kraljeva? Nećete da znate. Važniji su vam vaši stanovi, automobili i prodaja sebe. Je l’ hoće neko da kaže da to nije istina? Izvol’te neka kažu!

Je l’ neko čuo da možete izgubiti sina na neviđeno. Znači ni ruka da vam ne ostane? Znate samo da ga nema. Vi ostenete da čekate, a njega nema, nema ništa da vam donesu da sahranite i oplakujete. Srbi stoko jedna. Jebala vas dobra kola, jebala vas demokratija, jebale vas vize i cela Evropa. Srbi pičke jedne. Nestaćemo, jer ste takvi kakvi jeste.

Jeste li vi bolji ljudi od onih koji su ratovali za iste te Srbe. Da su Turci bili u pitanju, više bi ih cenili. Srbi stoko jedna i treba da nestanete, da nestanemo svi do jednoga. Da svi stanu pod jednu šljivu je mnogo Srba.

Ako ovo nekome nije jasno, možda će mu se razjasniti kroz moje sledeće postove, ako me do tada, kao što kaže moj prijatelj, ne likvidiraju oni koji zagovaraju laži. Ovo su teme koje „nikoga ne zanimaju“, na koje niko ne sme da komentariše i koje baš nikoga ne dotiču, jer braćo Srbi vi ste stoka. I ja sam Srbin, pa samim tim pod onom šljivom ne računam da će ni mene biti, ali do tada, dok ne vidimo ko će opstati, bar neću da ćutim. Nisam nosila pušku, ali jesam borac u duši.

Ustanite i poslušajte našu himnu. Ne dozvolite da vas se sopstvena deca sutra stide, jer pod šljivom neće biti mesta za sve.

Idemo negde dalje…videćemo kuda i kako će to biti?

Hoće li meni neko da uruči diplomu zato što sam ostala dosledna sebi? Jok, neće, a meni bi baš prijala jedna diploma, pa da se hvalim sa nečim. Eeee…. „Imam bre diplomu, vidi, vidi…!“ Hoće li neko da uvaži moje mišljenje do te mere, pa da promeni nešto? Jok, neće. Hoće li neko da mi kaže „Ne seri bre, kravo jedna, lupaš gluposti.“ Jok, neće ni to. Nije možda da neće, nego nekako mislim da sam baš rečita, a oni to znaju, pa ću ih više iznapušavati nego što oni mogu i da zamisle, a kamo li da mi odgovore. Znači, jok neće. Nisu ludi da se teraju sa budalom.

Hoću li ikada išta moći da promenim, a da to nije frizura. Jok frizura, to ne želim da menjam, nego…recimo, recimo…načisto želim da promenim boju očiju. Možda je to izvodljivije. Kupim lepo plava sočiva. Ma ljudi moji, oduvek me zanimalo kako bi mi stajale plave oči i uvek sam se pitala da li ljudi sa plavim i oni sa ovakvim mojim tamnuškaskim, vide isto ovaj svat? E da mi je to da znam. Da li ima neke razlike, jebem mu oca.

I ko zna šta se sve ja pitam, nego glavno bi bilo… Svake Nove Godine svi donose neke odluke, pa se pitam, da li bi vredelo da i ja donesem jednu? Ovde vam se na ovom blogu obraćam već neko vreme, pa bi se ta odluka naravno odnosila na ovo ovde mesto, jok na neko drugo. Primećujete li vi koliko mi se dopadaju reči JOK i NAČISTO? Baš su mi lepe.

Šta vam ja mogu još napisati i na neki način dati? Evo mogu o čas posla da vam ispričam sve što vam mogu napisati ovde sledeće godine? U ostalom što bi vas bilo briga za to? Uglavnom su moje priče bile za čestitanja ili podršku koju ste mi nesebično davali. Hvala vam svima.

„Danas sam položila vožnju, imam vozačku dozvolu i sada „teram“ kola svuda po gradu, pa vam ne vredi da vas upozoravam odakle da se sklanjate. Svuda me ima.“ Ovo će se desiti do kraja januara, znači jedan ovakav post bi bio napisan.

„Juče je Ivan otputovao u Avganistan. Ostala sam ponovo sama sa decom, ali mnogo se bolje osećam nego prošlog puta. Nekako sam sigurna da je sve loše ostalo za nama. Došlo je vreme da zaradimo neke parice i da počnemo da živimo ko ljudi. Na neko vreme razdvojeni, ali bar ljudi.“ Za ovo je vezano još mnogo stvari, a sve se tiču jedne teme. U ovoj zemlji je nemoguće živeti, naročito ne ako ste bili na strani Srbije kada su je se svi odricali. Zapetljano jeste, ali što bih ja to otpetljavala i kome da objašnjavam, kada mi na kraju niko neće dati ni diplomu.

Bilo bi krajnje lepo i humano da ove godine izbegnem pisanje postova o bolnici i „gajenju ranjenika“ i kojekakvih priča iz Kliničkog Centra. Ako šta želim u ovoj godini onda je to TO! Da me zaobiđu sve moguće bolnice ovog sveta.

Život i zdravlje u ovoj narednoj godini proslavićemo gomilu rođendana i napravićemo isto toliko torti i žurkica. Dobićemo mnogo iskrenih i lepih čestitki, zahvalićemo svima od srca i nastavićemo dalje do sledećih rođendana.

Hmm…? Šta bi još moglo da vas sačeka sledeće godine ovde

? Pa recimo:

„22. marta, 2011. godine je pala Vlada.  Posle svega toga što se izdešavalo i što ste videli na televiziji i pročitali po našim dnevnim novinama, šta ima da vam pričam? Vreme je i bilo. Možda način nije bio pravi, ali posle svega što smo preživeli ovih naših ponovljenih devedesetih godina, svaki način je pravi. Još jedna priča je završena…“ I tako dalje bih se ja raspisala. Nemojte da preskočite pesmu, uživajte.

Još par postova o Srbiji kad neko ode ili se vrati, kad neko nekog ubije ili preživi neku situaciju, kad neko padne ili se digne. Bla, bla, bla…

Padobranstvo! „Danas sam posle dužeg vremenskog perioda osetila lepotu letenja. Kako pisati o nečemu što je van svega što se dešava oko nas, svega što je čoveku blisko i normalno. Nije normalno da ljudi lete, ali eto ja letim i uživam.“ I tako u nedogled. Ja pričam jedno, jedni se dive, drugi se čude, jedni zavide, drugi osuđuju…

Onda leto, letovanje, more, sunce. Ima li neko ko je ikada išta pročitao ovde na ovom blogu, a da nije pročitao ili negde u nekim naznakama video da su leto i noć moja omiljena doba dana i godine. I? Šta tu ima da vam pričam?
Deca! Naša deca i sva druga deca… Ako vam do sada nisam rekla sve što imam o tome, onda nikada i neću. Deca su sve i jedino lepo što vredi na ovom svetu. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Šta ima Ivana više da vam priča o tome?

I tako…kada sve sastavimo na gomilu, Ivana više ništa nema da vam ispriča, a da već nije do sada ili da ne možete da očekujete njeno određeno mišljenje o nečemu, ama baš takvo kakvo očekujete. Znači predvidljiva totalno. Ako padne Vlada, pevaću, kad dođe leto pokrenuću se, kada se nešto slavi slaviću, kada neko u nečemu uspe radovaću se, kada neko padne povući ću ga gore koliko umem i mogu…samo da nije Vlada u pitanju. Iiii?

I nikako nisam znala gde će me odvesti ovaj post, kao što u stvari nikada i ne znam kada počnem da pišem. Odveo me je tamo gde je bilo neminovno. Dosta je više.  Blog neću obrisati, ali vam nemam šta više ni pričati. Mislim da je došlo vreme da i Ivana napiše knjigu. Sve dok vam se ovde budem davala, moja knjiga nikada neće biti napisana.

Pod svodovima desetog sela Zoran Plavšić ili Mandrak72, knjiga koja mi stoji tu sa desne strane laptopa, zaista sam srećna što je imam. Hvala Zorane još jednom. Možda ta knjiga i nije bila njegov san, ali moj san jeste da u rukama držim svoju knjigu. Makar moja knjiga bude bila štampana samo u četiri primerka i da za peti nedostane papira.

Makar je niko nikada ne pročitao za moga života, nego neka završi na nekim policama sa knjigama, sigurna sam da će nekada, ko zna kada i ko, pročitati i naći u njoj ono što će mu značiti nešto. Pa ma šta.
Ivana samo malo nešto želi da promeni.

Čim je računam kao nekog drugog, znači da neke druge stvari baš i nisu u redu. Nema veze. Pesmica za kraj ovog posta možda nešto malo razjasni,  nekako mi legla. Ivana možda treba da ide na neku rehabilitaciju ili da prestane da piše? Videćemo…jebem mu oca…“lete mi lete, tridesete…“.  Nemojte da preskočite. Uglavnom šta god ja vama pisala i pričala sve je to ljubav, pa kako ko shvati.

Alkohol, „lake“ droge…radoznalost i karakter

Alkoholizam je nasledan, neko to rekao, kao i dokazao, a mi ‘ajde da kažemo da je tako. U mojoj familiji sa ćaletove strane mislim da nema nikog ko ne voli da popije. Da ne ispadnemo neke pijandure, ‘ajde da kažem da možda imam dve sestre, (druge stvarno ne mogu da se setim koja je), ali da kažimo da ih ima dve, koje ne vole da popiju bar čašicu, dve, nečega. Jok soka naravno.   🙄

Zanimljivo je da se od nas „čuvenih“ Nešovića, niko nije ženio i udavao za iste takve kao što smo mi, tj. ljubitelji dobre kapljice. Znači samo su se te dve udale za neke, koji su u familiju ušli „pripremljeni“. i možda su dve tetke „neljubiteljke“ uvele u familiju „ljubitelje“. Obrnuto proporcijalno, razumemo se je l’? Znači ako jedan pije, drugi ne pije i obrnuto, prosto rečeno, s tim što na stranu onih koji piju sa naše strane je broj mnogo veći. Velika familija, nije lako to sve ni popamtiti.

Što li je to tako, majku mu? Još da se razumemo, u familiji nema notornih alkoholičara, ali nema ni onih koji uopšte ne piju, sem u ovim primerima koje sam već navela i objasnila. Izgleda da je ljubav prema „pijenju“ stvarno nasledna. Koji li je gen zaslužan za to, baš me zanima?

Koliko mi je poznato od cele te familije, mislim da samo moja rođena sestra nikada u životu nije zapalila cigaretu i sva naša deca naravno. Ta je nikada ni ne zapaljenu ne bi držala u rucu. Ostalo su oni koji su probali, koji su ranije pušili k’o Turci, a onda „batalili“ i oni koji i dalje puše kao Turci. Totalno poročna familija, šta ću kad im pripadam, a ne volim da lažem.  8)

Dok stignemo do „lakih“ droga, mislim da treba da kažem da svi imaju srećne brakove. Velika familija, a samo jedan razvod. Sebe ne mogu da računam, jer nisam bila zvanično udata, ali ‘ajde da kažemo, sa mnom dva razvoda. Kako to baš oba pokrenuta od dve ćerke, od istog oca i majke i što tako?  Jesu li i to geni? Hm…pre da je vaspitanje u pitanju. Ostali ćute i ako im možda nije dobro, a nas dve „crne ovce“, ali mnogo pametne „ovčice“. 😀

Stižemo do „lakih“ droga. Stava sam da lake droge ne postoje. Ako kažemo da je pušenje marihuane „lako“ drogiranje, onda sam od cele te familije jedino ja imala sve predispozicije da postanem narkoman. Slovima, imenom i prezimenom smem da potpišem da od svih njih niko nikada nije zapalio džoint. Opet imenom i prezimenom mogu da kažem da ja jesam. Jedina crna ovca načisto.

Sa druge strane, i ako ovca, ispada da sam bila jako pametna i da je u trenutku kada se sa „lakih“ prelazi na teže, moj karakter došao do izražaja. Kao što nijedna od dve sestre kojih sam se setila nikada ne bi popila ni čašu piva, ili kao što moja rođena sestra ne bi zapalila cigaru, ili od onih koji puše nikada ne bi zapalili džoint, tako ni ja nikada nisam ni pomišljala da probam nešto jače od marihuane. To je bio moj limit. Kraj svih mojih poroka.

U svemu ovome radoznalost igra jako veliku ulogu. Nikada ništa poročno nisam radila da bih ispala neka faca, kao što se često dešava. Uvek sam bila izuzetno radoznala i hrabra što je za sve moguće poroke najgora moguća kombinacija. „Radoznalost je ubila mačku.“, ja nekako pretekoh.

Volim da popijem, ali me nikada nećete videti da se zavodim, da se teturam, da ne znam šta pričam i kako se ponašam. Volim da pušim, jebi ga to i nije neki porok u današnje vreme, ako pričamo o duvanu, ali recimo pušenje trave je porok na korak do kraja. Ozbiljno to mislim, ali nikada niste mogli da me vidite da ne umem sebe da kontrolišem ni po kom osnovu. Nikada sebi ne bih dozvolila da ne znam šta pričam, šta radim, gde sam, sa kim sam. Razumete?

Krajnje radoznala, ali i karakterna osoba, rekla bih. Uvek sam u glavi imala da sutradan treba da se probudim i pogledam sebe u ogledalu i da se ne zastidim nijednog svog postupka. Bez obzira što su neki moji postupci možda drugima izgledali „van svake pameti“, meni su bili sasvim korektni i u omamljenom i neomamljenom stanju uma. Znači sve ono što sam uradila, uradila bih svakako, nevezano za poroke. I to se razumemo, je l’ da?

Šta od svega toga što nosimo sa sobom, naslede naša deca?  Svako bi voleo da mu deca budu bolja od onoga što je on bio, ali šta sa onima čija deca budu mnogo gora od onoga što su oni sami? Hm…?

Pogledajmo decu iz te iste navedene „Nešović“ familije. Znači deca od 2 do 22 godine. Četvrta generacija u ovom našem primeru. Odrastaju u sasvim drugom okruženju od onoga kako su rasli njihovi roditelji, a o babama i dedama, tj. prababama i pradedama da ne govorimo. Da li moja sestra koja nikada nije ni cigaru zapalila može da priča o štetnosti marihuane svojoj deci? Naravno da treba da priča, ali mislim da će moj sestrić imati bolju predstavu o svemu tome kada iz prve ruke čuje sve što jedan džoint može da mu donese.  Koliko zdravstvenih problema može da mu donese pušenje cigareta ili koliko alkohol loše utiče na zdravlje i na procenu svih mogućih situacija u kojima može da se nađe.

Mišljenja sam da nemam nijedno jedino pravo da lažem svoju decu u koju podrazumevam svoju rođenu decu i decu koju mi je rođena sestra rodila. Nekako mislim da sam dužna da za njih petoro odgovaram pred sobom, a i sutra pred njima. Naravno da sve što imam da im kažem je usklađeno sa godinama u kojima su. Dušan 18 godina, Nikola 15, Jovana 11, Marko 3 i Ana 2. Nekako mislim da što je čovek u mladosti poročniji, ako je karakteran, posle bude dobar primer, kako šta treba, a kako ne treba, šta se može, a šta se nikako ne može.

Svu ostalu decu od svojih daljih braće i sestara puno volim, ali mislim da u te stvari ne smem da se mešam, jer kada Nikoli ispričam priču i istu tu Marijani, neće me isto shvatiti. Marijana će da kaže „tetka je opičena“, a Nikola će da razume samu poentu moje priče, jer je odrastao sa mnom i zna kada je tetka ozbiljna, a kada se zeza.

P.S. Stoji tako ovaj post u draftu, pa rekoh da objavim, možda nekom bude jasno šta je sve pisac hteo da kaže? 😀

Još jedan decembar u nizu

Bili smo u Kraljevu na slavi. Ne mogu da vam pričam koliko nam je bilo lepo, jer svaki put kada se vratimo u Beograd treba mi bar dva dana da dođem sebi, da nekako prestanem da tugujem, ali ozbiljno. Razvali me seta i nostalgija.

Ostaću ceo život tako rascepljena i rastrzana između doma svojih roditelja i doma koji stvaram sa svojom porodicom. S obzirom da svuda idemo zajedno, kada odemo tamo ništa i niko mi ne nedostaje, svi koje volim su pored mene. Ne morate da mi verujete, a ja se evo rasplakah ko malo dete. U suštini i jesam dete, zato se tako i osećam.

Od sredine devedesetih kada sam počela da studiram vucaram neke torbe i stvari, ali nikada se stvarno neću iseliti iz Kraljeva, pa makar imala još šestoro dece i četiri muža.  😀 Nikada mi nije bilo teško da se o čas posla spakujem i odputujem negde, volim da putujem, ali svaki put kada sam se vraćala su trenuci koje ne umem da opišem.

Sam osećaj kada autobusom ili autom ulazim u Kraljevo i kada mi se nekako srce napuni nekom bezrazložnom srećom je neprocenjiv, a kada uđem u lift i pritisnem dugmence sa brojem 13 već prerasta u blagu euforiju. Spavati u svom krevetu, ma šta da vam pričam. O ljudima koji tu žive da i ne govorim.

I ništa…život ide dalje. Deca rastu ja podetinjila. Prolazi Još jedan decembar, a i dalje Boli me moje Kraljevo. Neka sećanja mi teraju suze na oči. Linjam se sada već više od Edija, a garsonjeru u Babušnici još nisam kupila. Najveća sreća u svemu tome je biti ovakav ko što ja jesam. Drži me 15 minuta, dan ili dva najviše, ali u svakom slučaju Optimizam je način života,…a dobar komentar para vredi. 🙂

„Fitoval – losion, šampon, kapsule. Veruj mi. Bila mi je providna glava. Al’ s obzirom da je sve drugo ok, manje više za kosu Možeš biti i ćelava i onda ćeš sebi biti dobra Odličan stav o životu.“ Kokica

Poslušala sam Kokicin savet i kupila Fitoval, a rezultate ću da javim. Nije baš da mi se providi glava, 😀 , a da je prazna, jeste.  😀  Sve se nešto pitam da li će rast kose da bude srazmeran sa količinom novca za kupovinu garsonjere.  🙄 Kako raste kosa, tako da se i buđelar deblja, eeee…

Utorak je, možda večeras napokon dobijemo i tu sedmicu na lotou, e onda ću da bacim Fitoval i da se ošišam do glave. Čula sam da je to u današnje vreme moderno u Srbiji. Eee,  pa prijatelji, mogu i ja jednom u životu da „teram“ modu. Znači to će da nam bude šifra. Nije baš pametno u Srbiji objaviti ovako javno da si dobio sedmicu na lotou tako da ću ja samo postaviti jednu svoju oćelavljenu sliku i vi ćete znati šta je u pitanju. 😉

I za kraj, nisam zaboravila. Joco i mama još samo par godina i slavimo vašu zlatnu svadbu. Ivan i ja sastavismo 4 godine, a za vaše 42 godine braka sve što ste prošli najbolje znate vas dvoje, a mi jedva da možemo i da naslutimo. Ljubimo vas i volimo i želimo puno sreće, zdravlja, ljubavi i…ma unučića vam je dosta, sad su praunučići na redu. 😉

Dušan, Ana, Danijela, Marko, Jovana, Nikola i Ivana...

Social Networking Wars

Na svakom koraku možemo pročitati sve i svašta o FaceBook-u. Ljudi koji stalno vise na internetu, naravno da koriste i ovo „čudo tehnike“. Koliko li sam samo ispala glupa, kada mi je jedan klinac iz kluba rekao da će slike sa takmičenja da okači na „Fejsu“, pa ću moći da ih vidim i skinem, a ja ga pitala, „…a šta ti je to?“  🙄 Eto, odakle i ja tamo. Otišla da vidim slike.  😀

Nije da mi ni za šta nije koristio. Pronašla sam par drugara iz osnovne škole i baš se obradovala, jer ih nisam ni videla, ni čula godinama, a sve ostalo je čista zajebancija.

Društvene mreže u stvari i služe da povežu ljude sličnih stavova, interesovanja, shvatanja. Svašta nešto ima da se vidi, grupišu se, ljube se, muvaju, pljuju, svađaju, prave žurke i razne druge skupove, obaveštavaju jedni druge gde, šta, kako, kada, komentarišu posle događaje na koje uglavnom i ne odu i to je to. Čista zajebancija, kad vam kažem. Čak i sami kažu da je vreme koje provedu tamo, u stvari gubljenje vremena i ubijanje dosade.

Zbog ekspanzije Fejsbuka neke druge društvene mreže su sve više zapostavljene, ali to nikako ne znači da ne postoje. Sećate se da postoji i „MySpace, „LinkedIn“, „Friendster“, ranije su se ljudi povezivali isključivo preko „soba“ na „ICQ“ ili „MSN-u“, pa kod nas pričaonica na „Krstarici“, trtljanje u prazno do zore. Virtualne igre u kojima možete da komunicirate sa drugim igračima, pa još sve ono čega ne mogu ni da se setim. Naravno da nisam zaboravila na „Skype“ i „Twitter“, a pri svemu tome naravno da su nezaobilazni „Google“ i „Yahoo“ da sve to nekako povežu na jednom mestu.

I tako dok se milioni ljudi trude da što „kvalitetnije“ potroše svoje vreme neki drugi mnogo pametniji na tome zarađuju dobre pare. Koliko zaista stvarni život trpi zbog svega toga? Da li je sve to samo borba „velikih“ da osvoje naša „srca“?  😀 Pogledajte video, da li bi neko zaista patio ako biste odlučili da se isključite iz svega toga?  😕

http://current.com/e/88913552/en_US

Moj blog – moj ventil

Kompjuter, internet i sve što nose sa sobom je odlična stvar koja može da poveže ljude, ali to nikako ne znači da nekog može učiniti starijim ili mlađim. Mi smo ono što jesmo, imamo godina koliko imamo i prihvaćeni smo ili nismo.

Pisati, biti prisutan na internetu, imati blog, Twitter nalog i ko zna šta sve još nije nikakva nauka i nije nikakav izlaz iz bilo čega. Jeste mogućnost upoznavanja ljudi, donekle zavaravanje sebe u nekim stvarima i samim tim i svojevrsna pomoć, ali nikako nije izlaz iz svakodnevnih problema u životu.

Od svih ljudi koje upoznamo ovako „internetski“, što lično, što samo čitanjem, preko blogova svako od nas može da izdvoji samo dvoje, troje ljudi koji vremenom mogu zaista da nam postanu prijatelji. Ostali su kao i kada ih upoznajemo u gradu, na ulici, u školi, na poslu, samo u prolazu. Zato se ne treba zavaravati da su svi divni i sjajni i da sa svima možemo da budemo istomišljenici. Kafu možemo popiti sa svakim, ali to ne znači da ćemo biti doživotni prijatelji.

Što znači da je sve ostalo samo najobičnija kurtoazija.

Nama za ovo što radimo ne treba više od elementarnog znanja, uključiti komp, otvoriti blog, pisati, koristiti par programa i to je to. Znači biti bloger nije nikakva naučna disciplina i nikako se ne slažem da radimo nešto mnogo važno i bitno, bez čega ovaj svet ne bi mogao.

Sposobna sam da kažem baš sve što mislim, na način kakav mi u određenom trenutku prija i boli me dupe šta će ko da kaže. Meni je sve ovo što radim na blogu samo ventil i ništa drugo. Sve nekako mislim pročitaće još neko sem mene.  😀  Nikada ništa ne pišem da bih nekog privukla, da bih povećala posetu, da bi neko pomislio da sam lepa i pametna, da bi me neko primetio i rekao da nisam „za bacanje“, jednostavno sve ovo radim samo zato što ponekad mislim da imam šta da kažem i što to želim da podelim sa drugima, pa makar to bila i samo dva čoveka. To ne znači da nisam upoznala dosta dragih ljudi i da nisu vredni moje pažnje. Naprotiv, ali sve u svemu svako od nas je sam sa sobom, kao i u životu uostalom.

Kad kažem da nas blogovanje i poznavanja rada na računaru ne može učiniti mlađim ili starijim, mislim da nismo stari zato što imamo godina koliko imamo, već zato što sebe vidimo starima. Imati blog i kompjuter nikako ne znači da smo zbog toga bliži mlađoj populaciji. Svako ko može da kaže da se ne oseća starim, a da pri tom stalno to potencira i te kako se oseća ostarelo. Treba pročačkati malo unutra i pronaći ono što nam najviše odgovara. Recimo meni prija da imam samo 13. godina i biram da se tako osećam i niko ne može to pravo da mi oduzme.

Ovako telesno 🙂 još 14 godina i imaću celih 50. Život i zdravlje onda ću da kupim motor i da se vozim po svetu. Možda i nešto pre, ali uglavnom život možemo početi da živimo kako mi želimo, kad god sami to odlučimo, nikada nije kasno. Ne kažem da do tada neću da živim kako ja hoću, samo navodim primer. Do tada će deca da mi porastu, tako da neću mnogo da se sekiram za sebe, u smislu opasno je voziti motor. To svakako i ne znači da ću biti „riba na motoru“ 😀 , ali svakako će to biti moja sreća i užitak, pa kakve veze ima što ću telesno biti baba, duh je bitan.

Ide mi na ono što nemam, veličanje blogera, blogovanja, tehnološkog napretka i tako toga. Život je sve drugo što nema veze sa tim.

Čovek je ženi u nastupu besa slomio kompjuter, pa šta? Kakve to veze ima sa bilo čim? Meni ponekad dođe da mom mužu slomim i kompjuter, i fotelju u kojoj sedi i igra neke glupe kuglice i karte. S tim što bih mu laptop skrcala čekićem, sve u deliće, do neprepoznavanja šta je to nekada bilo. Bolje to nego da ga udarim pesnicom u čelo. Pa je l’ da?

Verovatno i on povremeno ima slične porive i nije isključeno da do toga neće nekada doći, ali to nema nikakve veze sa ljubavlju. Bolje iskaliti trenutni bes na nekoj običnoj stvari nego nad živim bićem. Sigurna sam da bi se posle jednog takvog čina slatko smejali. To nikako ne bi bio atak na ličnost, već na najobičniji predmet, koji nije nikakava veza sa svetom, već kao što rekoh jedan ventilčić, a ventila ima raznih. Živeli smo i pre nego smo imali kompjuter i pre otvaranja bloga, tako da možemo da živimo i bez njih.

Sledeće što ću da uradim je da ću da okačim jedan džak za udaranje i da bijem i lupam i psujem, dok se ne profilterišem. Svaki dan po 15 minuta, pa ću možda onda i zatvoriti blog. Neće mi trebati ventil za izduvavanje. Samo da ne puknem, eksplodiram i ćao zdravo. Ventil je ventil. 😀

Poturice i oni obrnuti…

Znate ko su poturice? Ako ne znate onda „proguglajte“ malo, neću da se „uvlačim“ u tu temu. Jednostavno ako počnem o tome da pišem neću reći ono što želim. To je problem sa mojim načinom pisanja. Uhvatim se nečega ko pijan plota i onda teram dok ne objasnim i zadnju sitnicu, pa kad pročitam shvatim da nisam rekla ono osnovno što sam htela. S obzirom da je ovo vreme „guglanja“, mislim da je dovoljno reći, poturice su = proguglajte.

Kako se zove obrnuti proces? Kada neko ko nije Srbin, već Turčin ili poturica, prikrije sve svoje korenje i tragove i predstavi se svetu kao Srbin? Što bi to neko radio uopšte? Ukratko, negde pred kraj leta 1951. godine negde u Bosni, mlada lepa žena, muslimanka, radila je u kući jednog cenjenog muslimana kao spremačica. S obzirom da je bila lepa, privukla je svog gazdu i u nadi da će možda imati veće priviligije, biti bolje plaćena, nije odolela, dala mu se onako kako se žena daje muškarcu.

Možda joj je neko vreme i bilo dobro i lepo, ali u novembru mesecu je shvatila da je ostala trudna. Živela je u nadi da će je gazda prihvatiti, da će je zadržati za sebe, da će njen život postati drugačiji i lepši. Pa rodiće mu dete, zar to nije dovoljno?

Nije bilo dovoljno. Onog trenutka kada je svom „voljenom“ objavila vest, bila je osuđena na propast. Isplatio je i isterao iz kuće. Šta jedna mlada trudna žena da radi u takvoj situaciji? Ona je odlučila da živi, da se bori za sebe i plod „svoje ljubavi“. Avgusta meseca 1952. godine rodila je zdravog, pravog, lepog dečaka. Jedva da je imala za osnovne stvari u životu, ali joj je njen dečak dao snage da sve izdrži i da se izbori za sebe i njega.

Kako je život nepredvidvidljiv, tako se i njoj sreća osmehnula. Upoznala je oficira srpskog porekla, visokog političkog komesara, koji se odmah zagledao u nju. Nije mu smetalo što je ona već imala dete, tako da ih je prihvatio u „paketu“. Oženio je i usvojio njenog sina i malog dečaka više niko nije mogao da zove kopiletom. Mali je sada imao prezime, poreklo, koren…srpski koren. Ne samo da više nije bio kopile, već je postao i cenjen zbog „svog“ oca. Kao dete oficira, selio se iz grada u grad, ali njegova glavna i poslednja destinacija bila je Beograd.

I tako…kada dete koje nije bilo željeno od svog oca muslimana, bude željeno od majke muslimanke, postane dete visokog srpskog partijskog komesara, šta može da postane u Srbiji, nego političar. To mu nekako dođe ko po PeeSu. Pravila službe su pravila službe, nema tu zajebancije. Da bi bio prihvaćen, moraš da se dokažeš, nema vrdanja.

Ako znamo da je svaka poturica veći Turčin od mnogih Turaka, šta biva sa ovima koji su od čistokrvnih muslimana postali Srbi. Kažu da toga nema. I ja mislim da nema, jer u Bosni su većina muslimana poturčeni Srbi, tako da su se u ovakvim situacijama i slučajevima samo vraćali svom pravom poreklu.

Znači ako posrbljeni Turčin uđe u srpsku politiku, daće 110% sebe da se dokaže kao pravi, kao izabrani, kao jedinstven i najbolji. Zaista će se potruditi da ga nikada, nigde i ni u čemu ne provale. Srbi kao Srbi će ga prihvatiti. Srbima nije teško podmetnuti bilo šta. Srbima obećaj bolje i lepše sutra i svi do jednog će trčati za tobom kao stado ovaca. Kada skontaju da su se zajebali nema šanse da će to da priznaju. Tako da ćeš do kraja života, a i posle toga ostati upamćen kao veliki, jedinstven, najbolji, najpametniji, najveći Srbin. To što si bio iskompleksirano, neprihvaćeno dete nema veze. Sve to lepo zaboravi, zakopaj, daj Srbima ono što žele da vide i čuju i budi siguran da ćeš ostati upamćen zauvek i da ćeš ući u sve istorijske knjige.

Srbija je u stvari pogano tlo. Rađa ovde sve i svašta, a nama je onako kako smo sami napravili da nam bude. Ja sve ovo samo onako, ko razume shvatiće, ko ne razume, nikom ništa.

Gramatika srpskog jezika – padeži

Da bi naš govor i pisanju bilo pravilno i smisleno treba da znamo padažu, da ne bismo rekli „Izašao sam iz kuću i krenuo ka grad.“ i tome slično. Da ne ispadnemo glupi u društvo svakako treba da znamo da padeži ima sedam, jok šest i da ne traba da budemo genijalcu da bi to naučilo i premenili u svakodnevnom životom. (podvučene su reči u kojima su padeži nepravilno upotrebljeni.) Je l’ da da izgleda glupo i smešno? Eto čemu nam služe padeži.

Padeži su različiti oblici jedne promenljive reči i u srpskom jeziku postoji sedam padeža. Promena reči po padežima zove se deklinacija.

Padeži u srpskom jeziku su:

– nominativ,

– genitiv,

– dativ,

– akuzativ,

– vokativ,

– instrumental i

– lokativ.

Nominativ

Nominativ je nezavisan padež koji u rečenici može da stoji samostalno. Dobija se na pitanja: ko? šta?. U rečenici u nominativu su subjekat, atribut, apozicija, imenični deo predikata i priloška odredba za način sa veznicima kao i nego. Nominativ uvek stoji bez predloga.

Primeri:

1. Stefan je juče došao svojoj kući.

(obratićemo pažnju koja reč u ovoj rečenici odgovara na pitanje  KO? Ko je došao kući?) Stefan.

2. Ona je bila učiteljica u njihovoj školi.

(Ko je bio i šta?) Ko?=Ona Šta?=učiteljica

Genitiv

Genitiv je zavisan padež koji označava pripadnost, deo nečega i poreklo. Dobija se na pitanja: (od) koga? (od) čega? čiji? Upotrebljava se sa predlozima i bez njih.

Osnovna značenja genitiva su:

– posesivni ili prisvojni genitiv (označava čije je nešto, kome pripada).

– partitativni ili deoni genitiv (deo ili količina nečega sa prilozima: malo, mnogo, dosta, nešto…)

– ablativni genitiv (označava poreklo nečega, odakle je nešto poteklo)

Predlozi za genitiv: od, do, iz, s(a), ispred, iza, izvan, unutar, iznad, ispod, više, poviše, niže, pre, uoči, posle, nakon, za, tokom, krajem, usred, oko, okolo, blizu, kod, kraj, pokraj…

Primeri:

1. Iz obraništa su izašla deca.

(odakle su izašla deca?) obdaništa

2. Majka mog druga je medicinska sestra.

(čija majka?) mog druga

Dativ

Dativ je zavisan padež koji znači pravac, smer ili cilj kretanja i namenu. Dobija se na pitanja: kome? čemu? Upotrbljava se sa predlozima (pravac) i bez njih (namena, pripadnost) U rečenici dativ je objekat, atribut, priloška odreba za mesto i logički subjekat.

Predlozi za dativ su: ka, k, prema, blizu, nasuprot, uprkos, protiv

Primeri:

1. Kupila sam tati sat.

(kome sam kupila sat?) tati

2. Milica je krenula ka svojoj školi.

(ka čemu je krenula?) svojoj školi

Akuzativ

Akuzativ je zavisan padež kojim se označava objekat radnje, pravac kretanja i mesto. Dobija se na pitanja: koga? šta? U rečenici akuzativ je objekat, priloška odredba (mesto, vreme, način, uzrok) i logički subjekat.

Predlozi za akuzativ su: kroz, niz, uz, za, među, nad, pod, pred, u, na, o, po, mimo

Primeri:

1. Juče sam sreo našeg profesora.

(koga sam sreo?) našeg profesora

2.  Uz ovo jelo ne volim da jedem salatu.

(uz šta ne volim da jedem salatu?) ovo jelo

Vokativ

Vokativ je nezavisan padež koji služi za dozivanje, obraćanje, skretanje pažnje. Pri pisanju se odvaja zarezima. Upotrebljava se bez predloga. (hej!)

Primeri:

1. Hej, Slavice dođi brzo ovamo!

2. Nemoj, Milane, trčati tako brzo.

Instrumental

Instrumental je zavisan padež koji kazuje društvo i oruđe ili sredstvo za rad. Dobija se na pitanja: s kime? čime? Upotrebljava se se sa predlozima (društvo) i bez predloga (oruđe, sredstvo).Predlozi za instrumental su: s, sa, pod, nad, pred, među, za1. Idem sa prijateljima na letovanje.(sa kime idem?) prijateljima

2. Putovali smo autobusom.

(čime smo putovali?) autobusom

Lokativ

Lokativ je zavisan padež koji označava mesto na kome se nešto nalazi i objekat o kome se govori. Dobija se na pitanja: gde? čime? o kome? o čemu? na kome? na čemu? po kome? po čemu? u kome? u čemu?. Uvek se upotrebljava sa predlozima.Predlozi za lokativ: na, o, po, pri, u1. Knjiga iz geografije stoji na stolu.

(na čemu stoji knjiga?) na stolu

2.  Deca se igraju u parku.

(gde se igraju deca?) parku

To je to ukratko, a sada da promenimo nekoliko reči kroz padeže. Na primer: sestra, padeži, letenje

– nominativ, (ko? šta?) – sestra, padeži, letenje

– genitiv, (od koga? od čega?) – sestre, padeža, letenja

– dativ, (kome? čemu?) – sestri, padežima, letenju



– akuzativ, ((vidim) koga? šta?) – sestru, padeže, letenje



– vokativ, (hej) – sestro, padeži, letenje

– instrumental (s kime? s čime?) – sestrom, padežima, letenjem

– lokativ. (o kome? o čemu?)
– sestri, padežima, letenju

Nije teško, a meni je izuzetno zanimljivo. Recimo da vam neko kaže da napišete tri rečenice u kojima ćete da upotrebiti po jedan dativ, genitiv i lokativ.

1. dativ… Volim da pričam o svojoj sestri.

2. genitiv… Mi živimo od letenja.

3.  lokativ… U petom razredu smo učili sve o padežima.

Nadam se da vam je jasno i da će vam ovaj tekst pomoći da shvatite osnovne stvari o padežima.

Vrednosti života – Jovana

Juče 04. decembra, u Sportskom centru „Majdan“ na Senjaku je održan Gran Prix projekta „Vrednosti života“ pod pokroviteljstvom Asocijatije sportskih menadžera Srbije, za decu bez roditeljskog staranja. Okupilo se puno dece iz atletičarskih klubova i osnovnih škola da odmere svoju brzinu u trčanju na 30 metara.

Na ovom takmičenju je trčala i naša Jovana. Konkurencija je bila jaka i ovo je bilo pravo mesto gde smo mogli da vidimo koliko je Jovana zaista brza., jer nije isto trčati na treningu, trkati se sa drugarima iz škole na času fizičkog i stati na „crtu“ sa drugom decom koja redovno treniraju u nekom drugom atletičarskom klubu.

Učestvovale su 32 devojčice i na prvi pogled sam se i sama prepala. Moju malu sitnu curicu su u samom startu te visoke otpisale u fazonu „ona je mala, lako ćemo sa njom“, čak su joj neke to i rekle, ali su se grdno prevarile.  I ako iz opravdanih razloga nije trenirala zadnja dva meseca, i ako su mnoge njene vršnjakinje bile dosta više od nje, pa samim tim i dužeg koraka, Jovani su na kraju svake kvalifikacione trke gledale u leđa.

Do finalne trke sam više puta jedva zaustavila suze. Kako joj izgovore ime meni zadrhti brada i napune mi se oči suzama. Finalna trka mi je totalno oduzela dah. Uplašila sam se da se ne razočara, da ne pomisli da nije dovoljno vredna, da atletika i trčanje nisu za nju. Pre trke sam joj prišla i samo šapnula na uvce, „Nemoj da usporavaš na kraju, nego ubrzaj još više.“

S obzirom da sam pokušala da nešto snimim mobilnim telefonom, nisam ni videla šta se u stvari desilo. Poslušala me je i na kraju je jako ubrzala. Da je bila i poslednja samo sam želela da joj nekako priđem kroz gomilu dece i da je jako zagrlim. „Pustite me da zagrlim svoje dete, ljudi ona je moja!“ Htela sam da viknem. 😀

Naša Jovana je osvojila drugo mesto i srebrnu medalju.  Jako sam ponosna na moju malu zvezdicu. Iz zvezdice će jednog dana zasijati kao prava velika zvezda. Čestitamo Jovana, ti si naša šampionka.

Kad porastem biću tramvaj

Jutros sam vozila svoj prvi čas. Opet sam neki đak prvak. Možda se neki od vas i začude, ali da… ja još uvek nemam vozačku dozvolu.  Odličan sam suvozač, ma da me svako poželi. Po mojim kriterijuma sam još bolji vozač 🙂 , ali dozvolu nemam još uvek.

Mene možete da vozite kako god volite i želite, ali ne sedam sa svakim u kola. Što znači da u auto sedam sa onima za koje ocenim da umeju da me voze, tako da ne treba da se mešam u njihovu vožnju i to nikada ne činim, pa makar i da vidim da će negde da udari, ništa neću reći. „Ti voziš, ti misli.“ Umem u vrlo retkim situacijama, da upozorim vozača na brzinu, samo kada se i deca voze u autu, ali sve ostalo je stvar vozača. Ko ne ume mene da vozi taj treba ponovo da polaže. E takav sam suvozač. Teraj to brate! Ne podnosim kilave i nesnalažljive vozače, naročito u Beogradu! Tako da je i vožnja po šinama sasvim po mom ukusu, kada nikoga ne ugrožavamo. „Kad porastem, biću tramvaj.“  :whistle:

Što još nemam dozvolu? Eeee… Odvozala lane svih 40 časova, živela sam tada u Kragujevcu. Položila testove iz prve, izašla na vožnju i oboriše me ko ništa. Dobro dešava se, ALI!!! Pitam ja: „Što sam pala?“, oni kažu: „Isuviše sigurna vožnja, a i onda u onoj jednosmernoj se nisi prestrojila.“ Alooo bre gde, kada je na mestu gde sam trebala da se prestrojim, nepropisno stajao parkiran auto? „Ne, ne…pogrešila si!“. „Jesam pogrešila??? E pa dobro, doviđenja!!!“ Zalupim vrata, odem i ne videše oni mene više. Ako je budala, koja ne zna koja mu je leva, a koja desna ruka tada položio,  a ja nisam, e onda se terajte svi. Ne podnosim nepravdu, a kasnije shvatih da sve krive drine u životu, neću moći da ispravim. 😉

Od tada je prošlo još malo, pa 10 godina. Šta sam radila u međuvremenu? Kako to da za vožnju nikada nisam imala vremena? Šta mi je sve to bilo preče? Pravo da vam kažem, sve drugo i jeste bilo preče i sada posle toliko vremena i posle prvog časa vožnje mogu da vam kažem, da mi je jako drago što onda u Kragujevcu nisam položila. Jer da jesam…?

U suviše sigurnu vožnju spada, kada kandidat tj. đak, koristi kvačilo kao da je na trkama, moj slučaj, tek danas sam to shvatila. Ma jes’ baš shvatila, do mojega. Rek’o mi čovek, iskusan. Hoću da vozim kao profi vozač, a ni dozvolu nemam, 😀 šta drugo da vam pričam? Đak prvak sam. Refleks koji imam treba da eliminišem, jer se nažalost ne spremam za moto-trke. Jebi ga, sve u svoje vreme, a moto-trke… rekoh…ups…mislila sam na auto-trke, neću voziti. Mada nikad se ne zna. 😆

Čemu sva ova priča? Pa eto nešto novo se dešava, a i šta raditi u Padinskoj Skeli sa gomilom dece, Edijem starim dobrim kerićem i Reno Lagunom karavanom parkiranim ispred zgrade, a da nema ko da vas vozi? Kako nema? Ima nije da nema, ali pitanje je koliko dugo ću još imati vozača pored sebe, raspoloživog u svako doba dana i noći? Na kraju krajeva i šta pokloniti ženi za četiri godine braka, a da se takva ženetina kakva jesam, obraduje? Nisam prestala da se čudim kako smo i tri sastavili, kad ono već četiri godine prošlo. Istina je da za malo ne  ostadoh udovica, ali jebi ga umem opasna da budem, a moj dragi me ozbiljno shvatio, pa nije jadničak smeo ni da ‘mre.

Avganistan je pred nama, ludo zvuči posle svega, je l’ da? Idemo dalje tamo gde smo stali. Par meseci oporavka, mesec i po do dozvole, praznici, neka Nova Godina, zima, sneg, ko zna šta još, ali u svakom slučaju kada krenete da jedete svog slona, pojedite ga do kraja, pa ma šta da se desi u međuvremenu i ma gde da vas odvede to vaše grickanje. Prevedeno na srpski, kada krenete da jedete „govna“,  jedite ih do kraja, jer svako odustajanje je poraz. Sve krive drine nećete ispraviti, ali sam sigurna da ćete se toliko „govana“ najesti u životu da ćete se jednog dana pitati: „Sunce mu poljubim, gde stadoše sva ta „govna“?“. Ne brinite, sve u životu ima svoje mesto, pa i „govna“.

Potrudila sam se da vam ovog puta baš dam deo sebe, ako niste videli kako, ništa onda. E tako. Jebem mu sve, pa svaki put vam dam deo sebe. Ako ništa drugo ne pada mi na pamet da ikada više idem u bolnicu gradskim prevozom. 😀 Crnjak je l’ da?  :angel:  , ali kako god bilo, čovek nikad ne zna šta ga sutra čeka. Živi bili vi meni, a ako da Bog i da vas provozam malo po šinama.  😉 Šalim se, vozaću vas samo po zato obeleženim površinama, bar dok mi ne daju dozvolu.  :p

Rusi u akciji

Meni je hladno i kad samo čujem da je danas u Moskvi bilo -22C. Umrla bih pri samom pogledu kroz prozor, tako da ne bih ni stigla da izađem napolje. Odakle sad Moskva i Rusija. Eto čeprkala nešto sinoć po YT-u i ko zna kako došla do Rusa…i čudila se, i smejala se, i krstila se, i levom i desnom rukom, pa pogledajte i vi. U tako velikoj zemlji nije ni čudo što ima toliko nekih šašavih ljudi.

1. Ovo ste možda i videli, ali nisam mogla da odolim da ne postavim. Ubi se čovek ko slika.  😀

2. A kako se mladi Rusi zabavljaju zimi? Ma o čas posla nađu zabavu. Kakve veze ima što je sve okovano snegom i ledom? 😆

3. E sad, kada je mladim Rusima baaaš dosadno, onda budu malo ekstremniji. Slušajte kako ovaj što snima, mrtav ‘ladan razgovara sa ženom. Ko zna šta su sve navikli da gledaju?  8)

4. I tako sedite u kancelariji, a onda fino uđu dva kulturna momka, „zdravstvuj“, „zdravstvuj“… i „dosvidanja“… :woot: Ovima zavidim. 😀

5. To da Rusi piju ko Rusi, znamo. Kod njih se kaže „alkaši“ i takvih snimaka ima stvarno mnoogo, ali ovaj lik u pozadini na ovom snimku je neprevaziđen i verovatno najpopularniji. 😆

6. Da ne preteram postaviću samo još ovaj snimak. Predlažem da ga pogledate, ali to svakako činite na svoju odgovornost. Meni prvo nije bilo dobro, ali onda sam se slatko smejala. Jedan u komentarima kaže: Ovaj je 100% pod gasom, inače nikako drugačije nije moguće. :woot:

I tako kad vam je mnogo dosadno, a vi nemojte da skačete sa zgrade nego idite na YT potražite Ruse i sigurna sam da ćete se odlično zabaviti.  😀