Monthly Archives: новембар 2010

Zbrka

Oni koji redovno čitaju moje postove, neki čak i od samog početka njegovog nastanka, su ljudi koji su me za sve ovo vreme, slobodno mogu reći, potpuno upoznali. Znate kako živim, čime se bavim, koga volim, šta imam, šta mi fali, kako izgledam…znate neke moje stavove o životu, ljubavi, politici, znate kako reagujem u pojedinim situacijama i još svašta nešto drugo. U mom slučaju potpunom neznancu mogu reći: „Ako želiš da me upoznaš pročitaj moj blog.“

Niko nije lud da pročita sve postove, znači slika koju će napraviti o meni zavisi od toga na koje će postove naleteti.  E tu i sama nailazim na problem,  mrzelo me da na vreme „kategorišem“ tako da sam dugo sve trpala u kategoriju „Svašta nešto“, pa sada i kada znam šta tražim, teško i sama na sopstvenom blogu uspem da pronađem. Što se tagova tiče ni tu situacija nije mnogo bolja, a sada posle tri godine posao sređivanja kategorija i tagova bi mi oduzeo mnogo vremena.

Na razmišljanje o ovome me je nagnao jedan novi čitalac koji je pročitao nekih 7-8 postova vezanih za ljubav, brak, muško ženske odnose, verovatno postove jednog od tagova i stekao potpuno drugačiju sliku, od onoga kakva sam ja zaista, što zaključujem iz njegovih komentara. Naravno da nije njegova greška, tako da ću narednih dana imati puno posla, dok sve ne dovedem u red. 

Volim da mi bude sređeno i uređeno, ali ispada da je to samo na oko i da se iza svega ovoga krije jedna veeelika zbrka. Priznajem da sam i sama zbrkana, pa verovatno je zato tako i na mom blogu, ali ne mrzi me da sredim. Ako tek počinjete da pišete blog, mogu samo da vam predložim da na vreme pazite na te „sitnice“, jer možete sebi napraviti posao bez posla. Možda vam to i nije važno, ali ako nešto radite uradite to najbolje što možete.

Advertisements

Psihopate su stvarno svuda oko nas…sunce li im jebem lopovsko

Fino, mirno prohladno veče, kuliram. Čitam nove postove, pušim pljugicu i uživam. E da sam znala ne bih ni išla da čitam Sounds like Milli Vanilli kod Gorana. Pokrali čoveka, a to me uvek iznervira, linkom sa njegovog bloga odem na te Karike i imam šta i da vidim, ne samo što je on pokraden, nego opet pokrali i mene. Na prvoj strani se šepuri ova „lepotica i pametnica“ sa slike ispod i sa sve mojim postom se pravi pametna i komentariše li komentariše „svoje“ misli.

Pošto nemam više nijedan jedini živac za lopurde, uputim je lepo na ovaj svoj post i rešim stvar. Najpametnije što je mogla da uradi je što je ozbiljno shvatila moj post. Obrisala je tekst u roku od odmah. Valjda rekla: „Nisam luda da dobijem batine i to zbog nekog tamo psihopate.“  E tako… i neka ispadnem ludak. Išla bih u Kulu da je bijem, e svega mi.

Sunđer Bob i ja… :)

Pre svega ću se izviniti svima koji su me zvali i prozvali, dodelili mi sunđer Boba, a nisam reagovala na vreme. Hvala vam puno. Povod nije ni bitan, bitni su odgovori na pitanja, pa evo odgovaram i ja.

1. Zašto si stvorila blog?

– Mislim da će uskoro svako ko voli da piše, da ima svoj blog. Moja ljubav prema pisanju je nekako bila logičan put ka blogu. Bila sam trudna po treći put i ko zna kojim putem sam stigla do blog-a 381, posle toga je sve išlo samo od sebe. 

2. Koju vrstu blogova čitaš?

– Čitam svašta. Ne postoji nešto što me naročito zanima ili nešto što me manje interesuje.  😀 Za ove tri godine sam pročitala toliko toga da baš ne umem da klasifikujem blogove koji me privlače.

3. Imaš li omiljenu marku dekorativne kozmetike?

Dekorativna kozmetika? ….Hm…? Vrlo retko se „dekorišem“. Recimo Max Factor maskara.

4. A odjeće?

Mene toliko ne zanima šta ću staviti na sebe da je to prosto smešno. To nema nikakve veze sa količinom novca koji imam u datom trenutku, ali mene to ne dotiče, mislim marke i tako to. Važno mi je da umem da se obučem, a sve ostalo nema veze s mozgom. Dobre farmerke, patike, majca, duksić, trenerka… martinke, starke…Važniji mi je kvalitetan kupaći kostim i naočare od nekog drugog odevnog predmeta. Umem da se obučem za bilo koju priliku, ali nisam opterećena garderobom ni u jednom smislu i pogledu.

5. Koji proizvod dekorativne kozmetike ti je najbitniji?

– Rekoh već maskara i zimi puder, kada negde izlazim. Moje šminkanje se svodi na čistu mirisnu kosu, 😀 malo pudera, maskara i neki karmin koji kao i da nemam.

6. Koju boju najviše voliš?

– Narandžastu i crvenu.

7. Tvoj parfem?

– Koliko god ne bih dala pare za neki odevni predmet, jer me ne interesuje, za parfem sam spremna da dam koliko god se traži. 😀 Trenutno Trussardi Inside. Da nije neukusno i ružno bila bih u stanju da se kupam u dobrom parfemu. :whistle:

8. Koji film najviše voliš?

– Od domaćih: Kad porastem biću kengur, od stranih : Scarface i sve od Tanantina.

9. Koje države želiš posjetiti i zašto?

– Otićiću na Kubu i Jamajku. Posetiću Brazil, Argentinu i Čile i iskreno se nadam da ću imati prilike da Avganistan vidim uživo. Zašto baš te zemlje nije ni važno, važno je putovati. Ove neke druge destinacije na kojima ću se pojaviti nisu toliko ni bitne, pisaću vam već o svojim putovanjima na ovom blogu. 😉

Za kraj treba i ja sada da prenesem ova pitanja i Bobeta nekom drugom. Hm…? Verovatno nema ko nije pomenut, tako da ću ovo proslediti svima koji žele da odgovore na postavljena pitanja. E tako. :angel:

Psihopate su svuda oko nas…mislite o tome

Jednostavno se divim psihopatama, ali stvarno i iskreno. Koliko su samo takvi ljudi sposobni da sve oko sebe uvere i ubede da su normalni, a da u stvari budu teški psihijatrijski slučajevi, mene zadivljuje. Pitam se koliko samo oni truda ulože da svoju pravu prirodu uguše i ne pokažu pred drugima. Zar to nije za divljenje?

Gledaš ga, slušaš ga, prosto ga zavoliš, počneš da se zanimaš za njega, njegov rad i delo, vremenom ti postane drag i na kraju ga zavoliš da bi zbog njega i u vatru skočio, jer mu toliko veruješ. Da bi svoju bolesnu stranu prikrio on se troduplo više trudi da bude dobar prijatelj, da se pokaže požrtvovan, spreman da pomogne, da ti se nađe kad nešto zatreba, ma da poželi svako takvog prijatelja i druga.

Postavlja se pitanje, a gde onda ta njegova psihološki bolesna strana dolazi do izražaja? Ne morate mnogo da tupite mozak, jer odgovor je jednostavan…u porodici. Naročito ako ima svoju porodicu u kojoj je on gazda, suprug i otac ili supruga i majka. To se prvo trenira u primarnoj porodici, verovatno dok odrasta i posmatra svoje roditelje, da bi kasnije kada osnuje svoju porodicu „stečeno znanje“ primenio u praksi.

Razvojem društvenih mreža i blogova, psihopatama je daleko olakšano infiltriranje u zajednicu. Prvenstveno zbog toga što drugi ljudi nemaju svakodnevni direktan kontakt sa tom osobom, već samo reči ili slike preko monitora, tako da on ima vremena da stvori sliku kakva želi da se vidi o njemu. Psihopati ostaje da se s vremena na vreme pojavi u javnosti, na nekom skupu i da se potrudi da ostavi što bolji utisak. Da ono što je pisao na svom „zidu“, „tajmlajnu“, blogu ili na nekom forumu, potkrepi svojim smernim, drugarskim ponašanjem, da uveri druge da je on baš takav kakvim se prikazao, ma čak i bolji.

Ne retko psihopata se trudi da kod drugih izazove sažaljenje, jer samim tim ako se druga, zaista povređena i ugrožena strana u porodici, odluči da progovori, on ima spreman napad i većinu ljudi na svojoj strani.  Bez obzira da li se radi o ljudima koji su uključeni u svakodnevni život te porodice ili se radi samo o „prijateljima“ sa interneta.

Problem nastaje u trenutku kada bude razotkriven. Kada neko iz njegove porodice, odluči da prestane da ćuti. Kada odluči da se suprostavi i ispriča svoju stranu priče. Priče zlostavljanih, maltretiranih, fizički i psihički godinama ugroženih, nikako ne mogu da imaju istu jačinu, kao i priča i slika koju psihopata godinama gradi o sebi. Ipak je on/ona psihopata i toliko truda je uložio u svoj „imidž“, da mu se to na kraju na neki način i isplati.

U tom slučaju ugrožena strana uglavnom bude ispljuvana i omražena od svih. „Kakva je to majka? Kako može tako bezočno da laže? Pa on je jedno divno stvorenje? Taj ne bi ni mrava zgazio? Sramota, kurvetina jedna?“…“On je takav kreten da prosto ne mogu da verujem? Monstrum i zlikovac, našao nad jadnom ženom da se iživljava. “ Navela sam primere i za muškarce i za žene, jer psihopata ima i u muškom i u ženskom „obliku“, a sve te priče samo još više osnažuju bolesnog i daju mu prostora za još više laži i pletenje „mreža“.

Dotična osoba, ima većinu na svojoj strani. Neki ga žale, neki mu se dive, a šta sa onima koji ne poveruju u njegovu priču? Automatski budu isključeni iz njegovog života. Ako je to bilo internet „prijateljstvo“, osoba koja mu nije poverovala odmah bude blokirana, izbrisana iz blogroll-a, iz liste „prijatelja“, MSN-a, Skype-a, a ako se radi o ličnom kontaktu, psihopata se toj osobi neće javiti ni na ulici. Ta osoba predstavlja „opasnost“ i on je izbegava u širokom luku. „Šta ti ima da se mešaš u moj život?“. Na taj isti način, razmišljaju i svi oni koji su na njegovoj strani, samo što je njima dozvoljeno da iznesu svoje mišljenje i „da se mešaju“ do mile volje.

Svaka poruka ili topla reč podrške psihopati, vas stavlja u isti koš sa njim. Prevareni ste i to mogu razumeti, ali ne mogu razumeti da uporno okrećete glavu na drugu stranu i da odbijate da prihvatite, da ste imali posla sa psihopatom. Da, uvek postoje dve strane, ali kada zlostavljana strana progovori, da li zaista mislite da je to samo obična laž i način da ispljuje drugu stranu? Da li zaista mislite da o tome nemate šta da kažete? Zar ne mislite da bi možda reči podrške dobrodošle i nekome ko je izudaran, maltretiran, ma mučen?

Da ova moja priča ne bi bila samo priča, zasnovana je na činjenicama i argumentima. Znam da Maja neće imati ništa protiv da navedem njen primer, jer ona je neko ko je odlučio da se bori. Šta mislite da se njen bivši muž prvi setio da ispriča „svoju priču“, da ste prvo „upoznali“ njegovu „stranu medalje“, da ste ga videli na nekom twittup-u ili Blog Open-u, da ste se sprijateljili sa njim, da ste počeli čak i da brinete za njega i da ga na neki način sažaljevate, a da se onda nakon nekog vremena javila i ona sa svojom pričom. Da li biste onda poverovali u njenu priču i da takvi monstrumi i psihopate kao što je on zaista postoje?

Ovo je bio samo jedan primer. Znam ih još. Što iz svog ličnog života, sa ljudima izuzetno sebi bliskim, što sa ljudima koji se muvaju tu među vama, nama, i izazivaju sažaljenje. Verujte mi, psihopata se kad tad razotkrije, možda to niste spremni da prihvatite, ali ako je neko u stanju da se raduje tuđoj smrti i nesreći…recite mi onda da li zaista onako iskreno iz dubine duše mislite da to nije psihopata, da je „duša od čoveka“? Da je to neko zaista vredan vašeg prijateljstva i „stavljanja ruke u vatru“ zbog njega.

Nikako nije na nama da sudimo, ali kad je već tako onda se bar potrudite da čujete i drugu stranu. Ovog puta sam izbegla linkovanje, ne zato što se plašim nekoga ili nečega već zato što je ovo uopštena tema, na svakom koraku bolesnika ima. Svakome može da se desi da ima posla sa psihopatom. Ako već niste spremni da čujete i drugu stranu, onda ostanite prijatelj sa psihopatom i prestanite da pljujete po drugoj strani koju nemate volje ni da saslušate.

„Vaš“ psihopata vam je već duboko zašao pod kožu, a meni ostaje da se radujem što me razotkriveni brišu sa svojih lista, jer nemaju snage da se suoče sa činjenicama. To je još jedan znak da sam bila u pravu. Ne umeju da mi odgovore ni na jedno pitanje, pa se s toga povlače. Daju mi prost i jednostavan dokaz da sam apsolutno u pravu prilikom procene. Znate, jedan život imamo, nemojte da grešite dušu, a ako baš hoćete ispričaću vam sa sve linkovima sve priče koje su me naterale da ovo napišem, pa sami vidite sa kim sve imate posla.

Razmislite, možda sam i ja čak bolesnik koji na ovaj način pokušava da vas uveri da je u pravu? Nikada ništa nije baš onako kako mislite da jeste. Psihopate su svuda oko nas i ništa, tačka. Svako svoje društvo bira, svako je odgovoran za svoje postupke.

Iza svake svoje reči i postupka čvrsto stojim, spremna i da priznam kada nisam u pravu, a bolesnici koji se kriju od mene i mojih pitanja, znam da su spremni na sve, ali koliko god truda uložili ne mogu me zavarati. Razotkriveni su. Zaista su psihopate svuda oko nas, mislite o tome. Nije da treba sada da budemo paranoični, ali neke stvari su toliko očigledne da ih ne vidi samo onaj koga je psihopata doooobro obradio. Čuvajte se.

Dovodi me do ludila…

Šta to mene izluđuje? Izostaviću ovde neke stvari kao što su lažovi, prevaranti, lopovi, političari i tako te gluposti. Šta to mene izluđuje, a da drugi možda i ne primete?

Ne podnosim alavost. U smislu: „E važno je da je meni puno dupe.“ To me može stvarno dovesti do nervnog sloma. Kada sednete sa nekim za sto da jedete, a on ili ona onda napadne da trpa u usta kao da mu je to zadnje u životu. Tu nemam opravdanja ni za gladne, pa čak ni za decu. Ili kada je neko gladan, a onda druge i ne pita da li možda i oni hoće da jedu, pa sedne sam, natrpa pred sebe i jede dok ga drugi gledaju. Ne mogu to da razumem.

Ne podnosim kada neko srče…supu, čorbu, kafu, čaj, jogurt…vodu ili sok da ne pominjem. U momentu mi se digne kosa na glavi.  Dođe mi da mu otmem tanjir ili čašu, šolju i da mu tečnost koja je u pitanju sipam za vrat. Ozbiljno vam kažem. Najgore je kada ne mogu da kažem toj osobi: „Alooo bre, ne srči kao na takmičenju.“, nego moram da istrpim. Nerviram se i kada samo pomislim na to.

Mljackanje. Evo skočio mi pritisak odmah. Kad neko razvali usta dok jede, a levo, a desno, pa mljac, mljac, mljac, mljac… Uh…sunce ti poljubim. Odlepim u momentu. Pokušala sam iz zezanja da mljackam i srčem dok jedem, ali sam samu sebe toliko iznervirala da sam odustala od daljeg obedovanja.

Izluđuje me beskonačno razglabanje prilikom telefoniranja. „E i onda je ona rekla… e, a da vidiš posle toga…bla, bla, bla…ne mogu da verujem, pričaj šta je dalje bilo…“. Sa mnom telefonom nema šta da se priča, „da, ne, dobro, važi…to i to…tu i tu…tad i tad“…i gotovo. S obzirom da sestru, mamu, Joca, sestriće ne viđam baš tako često, to ne znači da svaki dan pričamo telefonom. „Znaš mama malopre sam piškila, a onda je neko zvonio na vrata, ja otvorim, kad ono…možeš da zamisliš.“ Pupupupu…daleko bilo. To je samo još jedan nervni slom za mene, čak i kada samo prisustvujem takvim telefonskim razgovorima u kojima mene niko ne dira.

Još više me nervira kada neko cvrkuće dok priča sa mnom, uživo ili telefonom, svejedno, pa mi se kao nešto umiljava, da bude fin ili fina, a u stvari me ne podnosi zbog ovoga ili onoga. Ja normalna ko i uvek 🙄 , a taj neko mi se kezi i nešto mi tepa, pa baš cvrkuće. E odlepim. Šta mi koji krasni tu glumiš, reci šta imaš i ćao zdravo.

Nemam ništa protiv nijednog naglaska. Svi mi imamo neki naglasak u zavisnosti gde smo odrastali i po meni je to sasvim u redu, ali kada neka „kvočka“ počne da mi zavija i da se folira, a praziluk joj još viri iz dupeta, sa sve prevrtanjem okicama i treptanjem, e dođe mi da iskočim iz kože.

Užasno me nervira kada neko kaže „vaLda“. Dobro znam da se u nekim krajevima tako kaže, ali to LJ mi toliko fali u toj reči, da se ponekad jedva uzdržim da ne ispravljam ljude dok nešto pričaju, a ako se neko usudi da kaže „stojao sam“, pobenavim.

Ako kojim slučajem na bilbordu, flajeru ili tv-reklami vidim pravopisnu ili gramatičku grešku u stanju sam da tandrčem ko navijena. „Pu mamicu im nepismenu, pa zar nisu mogli da pogledaju u rečnik ili neku gramatiku.“

Ima sigurno još tih takvih stvari koje me mogu dovesti do ludila, ali da ne preterujem, ispašće da sam ja sva neka fina, a nisam majke mi. Šta ću kada me navedene stvari nerviraju? Šta je to što vas nervira, a da drugi i ne primećuju?

„Ne vjerujem u zabrane…“

Obećala sam vam slike nakon druženja sa Biljanovićima 😀 tako da sada ispunjavam obećanje. Naši drugari su malo stariji od nas, ali to nas nikako ne sprečava da na svet i život gledamo iz istog ugla.

Ništa neću više da vam pričam samo ću potpisati izjavu koju je Darko dao za Jutarnji list:

„…- Pobornik sam teorije da je odgoj presudan, a ne kao što većina kaže da su djeca ‘takva’. Stvar je tretmana, odnosa. Bitna je dosljednost. Valjda sam te stvari riješio dok su bili mali, postavio sam pravila, a da nisu bili svjesni, tako da im nikada ništa nisam zabranio, naređivao, kažnjavao. Uostalom, ne vjerujem u zabrane – kaže.“ Darko, a ja potpisujem.  😀

nemresbilivit i charolija

To je ta ekipa

Moj Laza

Može da priča ko šta hoće, ali Laza je moj. Jeste da je odrastao sa nekim drugim ljudima i da sada živi sa drugim ljudima, ali Lazu kao ja niko nikada neće ni voleti, ni razumeti, jer šta smo sve nas dvoje zajedno prošli to se ne zaboravlja. Obeležili smo jedno drugom jedan važan deo života, na naš način. Gde god nas dalje život odneo, ono što imamo nas dvoje obeležilo nas je zauvek. Sigurna sam u to.

U drugoj godini srednje škole negde u februaru, ponedeljak, drugi čas informatika, u nedoba po svim merilima školovanja, Laza je ušao u moj život.  Na vratima učionice pojavio se novi đak. Da ste samo mogli da vidite koliko je bio simpatičan i lep u svojoj zbunjenosti. Mesto do mene je bilo slobodno, ali kako sam ga pokosila pogledom odustao je da sedne pored mene. Da se razumemo, nisam ja neki mrgud, ali nisam volela da idem u školu, tako da je moje namrgođeno stanje bilo prirodno.

Profesorka mu postavlja neka osnovna pitanja i između ostalog ga pita.

  • A šta radi tvoj otac?
  • On je pilot.
  • Opaaa! – Kao oduvek luda za nebom, nisam izdržala da ne dobacim, ali to je bilo i sve što sam rekla.

Na velikom odmoru svi su se sjatili oko Laze. “Odakle si…zašto si se sada prebacio u drugu školu…gde živiš…???” Bla, bla, bla… Ispitivali su mog Lazu kao da je sa Marsa pao, dok sam ja naslonjena na zid, nezaiteresovana za sve što se dešavalo, pušila pljugu. Jedan dan, drugi dan, cela nedelja, Laza i ja reč nismo progovorili.

zavejana ulicaPreko vikenda je napadao ogroman sneg. Glupavo jutro, moram da idem u školu, obukla sam se kao za Igmanski marš. Navukla kapu do očiju i naravno kapuljača preko, oko sebe omotala šal od 6 metara i tako natrontana k’o medved korak po korak se vukla u pravcu školetine. Hodam i mrzim što živim.

– Ej ćao, koliko je sati? – procvrkuta neko do mene.

Pogledam do sebe, kad ono u korak sa mnom ide Laza, sav nasmejan i vedar.

– Ti si Ivana je l’ da?

– Ne, ja sam medved.  – uzvratih vireći ispod one kapetine.

– E, pa medo, ‘ajmo ti i ja sad na jednu kaficu, ko jebe prvi čas. – E tu me Laza kupio za ceo život.

Znači moj čovek. Imam napokon sa kim da pobegnem, pa makar i sa prvog časa. Prva sledeća kafanica, a bilo ih puno u toj ulici, je bila naša. Unutra živahno kao da je podne odavno prošlo, a tek je bilo 15 do 8. Ma prava kafančuga, sa sve bubnjarom u ćošku, do koje sam se u sekundi stvorila.

Laza je skinuo svoju jaknu seo i gledao moj performans.  Trebalo je odmotati šal od 6 metara, kapuljača, pa kapa, jakna, prsluk, džemperčić na raskopčavanje, tu sam stala. Na redu je bio džemper, pa onda i rolka, e to bi već bilo previše. Jednom smo se kasnije Laza i ja takmičili ko će više majica, dukseva i džempera da obuče na sebe i tako dođe u školu. Šta mislite ko je pobedio?

– Tebe kad bi čovek napao, dok bi došao do onoga što ga zanima, izgubio bi volju. – Smejali smo se k’o dva ludaka.

E tako smo se upoznali Laza i ja. S obzirom da se kafanom širio neodoljiv miris kuvanog vina i rakije, nikada nismo saznali kakvu kafu kuvaju. Uostalom mi smo pili pivo. Prvi čas se odužio na celih šest, a naše školovanje na veliko prijateljstvo, kasnije i ljubav i još svašta nešto lepo i nezaboravno.

Zbližili smo se kada smo sa školom išli na izlet na Kopaonik i posle tog dana Laza i ja smo se retko razdvajali. Kada smo išli u školu, pare za užinu smo čuvali da posle škole odemo na pivo u ono kafanče, a kad nismo imali para i nismo u školi umeli smo da se penjemo po okolnim brdima i o svemu i svačemu pričali i maštarali.

Srećom smo imali dobru razrednu koja nam je opravdavala svašta. Kad kažem svašta, stvarno mislim svašta. Svima je bilo jasno da u dnevniku gde se upisuju izostanci, ako piše moje ime ispod je sigurno i Lazino i obrnuto.

Da nam nije bilo razredne nikada ne bismo završili srednju školu. Mnogo godina kasnije, naša razredna je postala moja rođaka, jer je rođena tetka mog muža, koji nije živeo u našem gradu. Život je stvarno čudo. Kao da je žena znala da ćemo biti „familija“, e tako je volela Lazu i mene.

  • Zašto juče niste bili u školi?
  • .. mi smo hteli, ali je došla moja baba iz sela i onda smo se zapričali sa njom…
  • … pa smo pržili pomfrit i onda smo jeli i pričali sa babom… – upao bi Laza,
  • … i tako je brzo prošlo vreme, pa nismo stigli da dođemo i onda je…
  • Dobro, dobro sedite dole. Opravdaću vam sada, ali nemojte da se ovo često ponavlja.
  • Neće naravno, ne dolazi baba često. – I tako u nedogled, gomile glupih, izmišljenih, smešnih razloga za nedolazak u školu, do kraja četvrte godine.

Laza i ja smo imali običaj da idemo da igramo poker na aparatima, jednom smo zaradili neke velike pare, sutradan nismo išli u školu nego smo hteli te pare da uvećamo, pa smo kupili 200 greb-greb kartica i 100 nekih sa kojih smo ljuštili neke papiriće da se pronađu tri ista znaka, odbojkaške lopte su bile u pitanju. U parku na klupi smo grebali i ljuštili, grebali i ljuštili, satima. Nismo dobili glavnu nagradu, vratili smo samo uloženo i zakleli se da nikada više to nećemo uraditi. Međutim jesmo, već sutradan ista priča. Glavna nagrada nas je zaobišla.

Razne igre smo smišljali, pa uveče kad izađemo u grad igrali smo se asocijacija. Sve lepo se kući smisli i napiše na papirče, a odgovori na drugi, nema laži, nema prevare. I dok se drugi u kafiću smaraju, mi se ludo zabavljamo i smejemo. Često smo smišljali neke pesmice i k’o mala deca išli ulicom skakutali i pevali. Baš nas je bilo briga za ceo svet. Mi smo imali naš.

Jednom smo mom tati ukrali jugića da bismo otišli u neku diskoteku u nekoj zapizdini, a kada smo se ujutru uspešno i vratili morali smo da odguramo neki Reno4 sa mesta gde je moj ćale parkirao. Imali smo više sreće nego pameti.

Niko nije Lazi lepše od mene čestitao 18. rođendan. Već smo bili „odrasli“. Napili smo se k’o guzice, pevali ulicom, a onda se strasno ljubili. U njegovoj sobi bili srećan zaljubljeni par, a da niko drugi ne zna. „Mi smo samo drugari.“ U ponedeljak u školi nismo seli jedno do drugog, gledali smo se zaljubljeno i pomalo postiđeno. Kao da su svi znali, a nisu znali. Samo su „bili sigurni“ da smo mi oduvek u vezi. Verovatno smo i bili, od prvog pogleda, mada ni mi to nismo znali.

Maturirali smo nekako. Ceo poslednji mesec srednje škole smo proveli na reci. Sunčali se, kupali, roštiljali, pili, pocrneli k’o na moru da smo bili, dok su svi ostali išli u školu. Družili smo se mi i sa drugima, ali nam nisu bili važni. I kada je bilo puno ljudi oko nas, kao da smo bili sami.

Jednom pada kiša kao luda, a mi držimo peškir preko vatre da nam je ne ugasi. Pojeli smo pun zamrzivač mesa, koje smo krali od kuće, „da niko ne vidi“. Sećam se kako smo plašili nekog ribolovca kog smo na kraju i oterali tako što me je Laza jurio, a ja vrištala i bežala: ”Nemoj opet da me biješ, molim teeee!!! Neću više nikad, svega miii! Joooj! Nemoj opet oči da mi zatvaraš!!! Jooooj ljudi, upomoooć!”.

Posle mature, proveli smo najlepše zajedničko leto. Nama je bilo lepo i kad baš ništa nismo radili, a kada smo nešto radili to je uvek bilo beskrajno šašavo i zabavno. Ponekad smo čuvali mog sestrića, vodili ga svuda sa nama, igrali se sa njim u parku, išli na bazen, na neke svirke. Ako ništa drugo onda smo igrali kanastu sa njegovima ili sedeli na podu jedno naspram drugog i dobacivali se fudbalskom loptom sa glave na glavu ili jednostavno sedeli kod njega u sobi i pili rakiju na naš način. Imali smo i naš način nazdravljanje pivom, i naš način rukovanja, i naš način skakutanja, ljubljenja, pevanja, plivanja, skakanja, svađanja, smejanja…

U septembru je Laza otišao u vojsku, mislili smo da ćemo pomreti od tuge. I danas imam sva naša pisma. Ona koja sam ja njemu pisala, pisala sam duplo, da imam i ja svoj primerak. U oktobru sam ja otišla na fakultet, a u januaru… Mogu da vam pričam kako izgleda plakati sa Lazom do iznemoglosti, kada ti život opali šamarčinu i iz bezbrižne mladosti te baci dole i utaba nogama. Neka toga Lazi i meni. Preživeli smo.

Kasnije se Laza preselio za Beograd. Imao je svoju devojku, ja svog dečka, ali smo se i dalje družili i viđali kad god smo u našem gradu.

Ponele su me uspomene. Kao da se sve to dešavalo pre tri veka, a nije…a možda i jeste, ko zna?  Niko nema prava da svojata mog Lazu, jer niko nije sa Lazom pokisao na severu Marakane kao miš, a onda pio šampanjac sa njim u hotelskoj sobi slaveći poraz.

I pobili smo se par puta nas dvoje. Rekao je da sam kurva, a ja njemu da je najobičnija pičketina. Leteli šamari samo tako. Posle toga smo se opet ljubili i plakali, a drugi put smo se zajedničkim snagama zakačili sa nekim mangupima, za malo smo glave pogubili.

Jednom je Laza mom dečku rekao da nema šta da traži sa mnom, jer sam ja za njega pojam. E kada ga tada nisam ubila. Uuu…pa tek svirke, koncerti, putovanja vozom… nikada nismo zajedno bili na moru, a da jesmo otišli verovatno bismo tamo i ostali.

Mogu vam svašta pričati i pisati o Lazi ako baš hoćete, ma celu knjigu mogu napisati, ali u jedno sam sigurna da šta god da je odlučio u životu da radi, postane ili odustane, biću uz njega na neki naš način i imaće moju podršku uvek i zauvek, pa makar se nikada više ne sreli.

Mnogo smo se voleli i mislili smo tada da niko, ništa i nikada neće moći da nas razdvoji. Iako se godinama nismo ni videli, ni čuli, na neki čudan način nikada se nismo ni razišli. Iako je od tada prošlo čak više od 15 godina, period života koji smo proveli zajedno nas je sigurno, oboje definisao da budemo ovo što smo danas, svako za sebe. Ponekad mi nedostaje moj Laza, ali se iskreno nadam da je srećan u životu onoliko koliko sam i ja postala. Mi to zaslužujemo.

 

Neću vam pričati o veri

Ne volim na blogu da pišem o svojoj veri, jer je po meni vera najličniji i najintimniji kutak svakog od nas. Neću vam ni sada pričati o veri, ispričaću vam nešto drugo.

Jutros kada sam se probudila, dan je počeo uobičajeno. Jurnjava, smeh, vriska, trčanje po kući,…sve… „hoću ovo“, „daj mi ono“, „ovaj mi ovo“, „onaj mi ono“, „‘oću vodu“, „sipaj mleko“, „daj mi kečap“…prva jutarnja kafa se odavno ohladila, pritisak mi 8/6 jedva se krećem, na oči ništa ne vidim, ali mrdam. Dajem ovo, saslušam ono, ma šta da vam pričam, to se ne viđa ni na filmu.

Ćutala bih malo, ali nema šanse, svi nešto trtljaju i zapitkuju. Bez obzira na sve, srce mi puno. Koji je uopšte danas dan? Petak? Nije petak, izgleda da je nedelja. 14. novembar, ceo dan, nedelja.  Ne znam zašto mi je ovaj datum nešto važan. Nije ničiji rođendan, nije nikakva godišnjica…hm…pojma nemam.

Došla sam sebi, uključila kompjuter, šunjam se po blogovima i …malopre pročitam jednu priču. Zahvalim se piscu u komentaru, ustanem, sipam ulje u kandilo, zapalim, uzmem zapalim i briket i stavim malo tamjana. Osmehnem se i prekrstim.  Okadim kuću i decu i sebe i ceo svet i sednem uz miris tamjana da vam napišem ovu priču.

19. jun, 2010. ,  rano jutro 5:30  budi me zvono telefona:

– Brzo dođi. Ponesi mi nešto da se presvučem. Ponesi sve pare i broj advokata iz mog rokovnika! Dođi odmah, molim te.

– Dobro hoću, samo da malo dođem sebi.

Ustajem, razmišljam, ništa mi nije jasno. Danas je bio dan, kada sam trebala da se naspavam i odmorim malo. Danas je napokon trebalo da bude dan kada je sve u redu. Šta se u stvari dešava? Šta ima da se presvlači? Ima dovoljno stvari u bolnici, sinoć je ostao nasmejan i vedar. Šeta se već lagano bez pomoći drugih. Ma ko je ovde lud. Kakav advokat? Kakve pare? Je l’ ovaj čovek napokon skroz poludeo?

U 6:10 već sedim u autobusu, opremljena sa svim što mi je naručio moj ranjenik koji leži u Kliničkom centru Beograd. Vožnja od Padinske Skele do bolnice traje čitavu večnost. Misli lete. Zovem ga, javlja se, „samo požuri, kad stigneš biće ti sve jasno, prokrvario sam.“ Dobro, pa i ne prokrvario kad si bušan ko rešeto, ništa čudno, ništa novo.

I napokon stignem. Prolazim kroz hodnik koji mi se učinio dugačak više kilometara, nikako da stignem do sobe. Idem, idem i idem, i idem…skrećem desno u sobu, ulazim. Scenu koju sam zatekla nikada neću zaboraviti.

Moj dragi go leži u lokvi svoje krvi, ceo krevet je krvav, pored njega doktor i tri sestre. U ruci mu zapaljena cigara, pored njega piksla, drugom rukom se drži za onaj rukohvat iznad glave i jako ga steže. „Jebote, šta ti se desilo?“, je bilo prvo što sam uspela da izgovorim.

Prokrvario je, obe kese od katetara pune krvi, curi na sve strane. Subota je, jedan doktor je dežuran, ne sme ništa da radi na svoju ruku, a uostalom ni da ih je 15 ne bi znali šta da rade sa njim. Sestre izbezumljene, ispiraju one katetre, što je i jedino što mogu,  pripaljuju mu cigaretu za cigaretom, a bio je rešio da prestane da puši, ima prejake bolove, za padanje u nesvest, doktor se konsultuje telefonom sa glavnim doktorom, ne smeju ništa da diraju. Treba da se čeka. Da se ispiraju katetri i da se čeka. Šta da se čeka? Ne znam ni danas.

Sećam se da su me poslali da nešto kupim u apoteci, sećam se da sam izašla na vrata, hodam, ne znam, pa on umire u onom krevetu. U svom bolu i besu je želeo da zove advokata, da zove neku privatnu kliniku, da se nekako bori, pa zar je subotom zabranjeno krvariti u bolnici? Zar mu niko ne može pomoći? Zar postoji samo taj jedan jedini doktor u celom Kliničkom centru?

Hodam, ne znam gde sam. Ranije tuda nikada nisam prošla, ma nema veze izaćiću već negde, na poznatu ulicu. Dan je sunčan, prelep, ja hodam, idem u apoteku, ne znam kojim putem, ne gledam okolo, samo hodam, korak po korak, čak ni ljudi nema. Ne znam da li brzo ili sporo, vreme kao da je stalo.

Onda stanem, pogledam levo, okrenem se na tu stranu i ispred mene, mala crkvica. Kao da se stvorila ispred mene. Kao da sam krenula u tu crkvu, a ne u apoteku. Neke skele, radnici, neki radovi su u toku, bez razmišljanja uđem unutra, otvoreno je. Kupim jednu sveću, zapalim je za zdravlje svoje ljubavi, pomolim se, svesna da sam sama nemoćna. Gde ima veka, ima i leka. Kada sam izašla, pogledala sam koja je to crkva. Crkva je posvećena Sv. Kozmi i Damjanu u narodu poznatiji kao Sveti Vrači. Rekoh vam da neću pričati o veri.

Od tada je prošlo skoro pet meseci. Nisam zaboravila taj događaj, ali nisam znala kada se slave ova dva sveca, koji su inače bili lekari. S obzirom da ništa nije slučajno put me je malopre naveo do Miodraga i ovog njegovog posta , tako da sam vam ovaj post napisala uz miris tamjana. Danas se slave ova dva sveca, srećna slava svima koji slavi.

Evo već dve nedelje je prošlo od poslednje operacije. Stoma i kesa su naša prošlost. Lagano se vraćamo nekom normalnom životu. Obožavam da pijem prvu jutarnju kafu, pa makar i potpuno hladnu, kada znam da si mi je ti skuvao. Ljubim te i volim.

Charolija – tri godine sa vama

Nije vreme za slavlje, pomislim samo da neko noćas spava u nekom kontejneru ili u autu, kamionu, možda na Goču u odmaralištu, ili kod prijatelja, ili negde na nekom krevetu na naduvavanje, a do juče je imao svoj dom, svoj krov nad glavom i smrači mi se pred očima, ali u svakom slučaju želim da ovim putem obeležim tri godine svog blogovanja.

Prosto mi je neverovatno da je prošlo samo tri godine. Gledala sam po arhivi da se uverim da nije prošlo više, jer za ove tri godine se izdešavalo toliko stvari u mom životu…ma kao da je prošlo deset.

Posle tri godine sam odlučila da prihvatim poziv da gostujem na jednom blogu i drago mi je zbog toga, jer znam da sam tamo uvek dobrodošla. Kako da pojedete slona možete da pročitate kod Verke, a ja ću samo da ćutim uz slike koje slede i da verujem da će i ovo sve proći na najbolji mogući način, kao i sve do sada.

Slike preuzete sa Kraljevo Onlane – Nezavisnog portala grada Kraljeva

Boli me moje Kraljevo

Nema sam. Uvek sam bila za to da ako nekome treba pomoć, pomognem koliko umem i mogu, ali sada sam zaista nema. Znam i zašto. Volim da pomognem, da dam, ali kada meni nešto treba, ne umem da tražim ni na jedan način.

Boli me moj grad. Svaki grad u kom se bilo ko rodi je za njega najlepši na svetu, ali o Kraljevu reči hvale imaju i oni koji samo zastanu u njemu. Kraljevo je za mene centar sveta. On je deo mene i jednostavno sada kada mu treba pomoć, ne umem da je tražim, jer se osećam kao da ta ista pomoć treba meni.

Ubila me mamina rečenica u pojam: „Ono što može da se vidi na RTS-u i ostalim TV kanalima nije ni blizu onoga koliko je stvarno strašno.“ Razmišljam na šta liče ulice mog grada? Koliko je zaista strašno i loše? Koliko samo dece nema više svoju sobu, svoju kuću, svoj dom? U kakvom će njima sećanju ostati ovaj deo detinjstva? Hvala dragom Bogu što nije bilo više mrtvih.

Kraljevačko pozorište - novembar 2010.

Nikako nisam u mogućnosti da sada otputujem kući, da se ne ponavljam rekoh vam već da se za mene samo jedno mesto na svetu zove dom. Samo Ivan malo da se oporavi i jednostavno ću da odem. Jovana je već ceo jedan kredit potrošila na slanje poruka na 1003 za pomoć njenom gradu. Tek je napunila 11 godina, ali i nju boli naše Kraljevo i želi da pomogne.

Ovako sada izgledaju krovovi mnogih kuća

Otvoreni su dinarski i devizni računi za pomoć Kraljevu. Znam da ima puno ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem, ali tako isto znam da i malo u ovom slučaju može da bude mnogo. Zbunjena i konfuzna kao i ovaj post, zahvaliću se svim dobrim ljudima koji su spremni da pomognu na bilo koji način. Hvala vam svima.

„Majmunska“ posla

I tako, krenem sa jednom idejom, da provedem popodne laganica, čitajući blogove i svratim kod Varagića, kad ono od njega odem na neku petu stvar.

Ko zna kada bih i da li bih ikada čula za Ljubicu Arsić da je bloger Nebojšta Krivokuća u „amaterski osrednje majmunisanom“ tekstu nije linkovao? Možda ta žena jeste poznata i popularna, ali šta ću, nisam obaveštena. Međutim njen tekst me jeste malo žacnuo, pa rekoh da vidim ko je ta? Kad ono ona majstor za erotiku. Dugačak ovaj članak, nemam vremena da čitam gluposti, ali sasvim mi je bilo dovoljno da vidim kako je našla inspiraciju za svoju knjigu ili knjige, pojma nemam. Šetala žena „silikonskom dolinom“. Mora da je baš majstorica, ako ništa drugo ono bar pisane reči. Ja sam ipak samo majmun, a ona žena piše knjige. Stručnjak bre.

Ovaj drugi link koji je Nebojša ostavio i tekstove koje sam pročitala, vodi do čoveka koji po svoj prilici nije za džabe dobio batine. Ko zna koga je on uvredio, a taj neko imao kratak fitilj i eto ti belaja? Možda će neko na kraju i mene izudarati, međutim ja sam ipak samo blogerski majmun, tako da nisam uopšte zanimljiva, pa sam verovatno sigurna. Žao mi čoveka iskreno, ipak treba svako da može da kaže i napiše šta god mu je volja, pa ko se slaže slaže, ko se ne slaže ima pravo da se ljuti, može da tuži, ali ne sme da bije, mada bih ja ne retko ponekog i izudarala. Uspešno se suzdržavam.

A za njegov treći link i ako sam rekla da se ne usuđujem ni jedan tekst da pročitam, pročitala sam, nemam reči. Napisao čovek poduži tekst, a ja ko poslednji mentalać čitam, a u meni sve provrelo. Prvo kada sam videla kojoj stranci pripada, mada da je bila i bilo koja druga isto bih reagovala, a drugo. Ma zar on stvarno misli da postoji razlika između svih njih?

Dragi moji prijatelji sve su to ista govna, a mi blogeri smo majmuni, ali ponosni majmuni koji će na svoj amaterski način da napišu sve što im padne na pamet bez obzira da li nas smatrali ovakvim ili onakvim i sigurna sam da će za nekoliko godina ispasti najmanje dva remek dela od našeg majmunisanja. Možda ne u rangu Hamleta, ali Pomodandžu, Mandarinu, Papaju, Mango, Višnju ili neku petnastu voćku može svako od nas da napiše, samo treba da prošetate „silikonskom dolinom“, tu se krije inspiracija.

Za sam kraj, mogu samo reći da ipak svako treba da gleda svoja posla. Ako se pomenuti osećaju ugroženi od blogera, onda je to njihov problem, a meni se nekako čini da nas „majmuna“ ipak ima više, tako da im je zaista pametnije da pišu erotske priče, političke parole ili već nešto šesto, nego da nas uzimaju u usta.

Dan za danom II

Nisam možda nikada bila normalna, po nekim uvreženim pravilima društva u kom živimo? Rekoh već kod mene se ništa ne mora, ništa ne zahtevam ni od koga, ne očekujem, pa ne mogu da se razočaram, samo umem jaaako nešto da želim i tako se probijam napred kroz život. Mogu vam reći da sam ubola pravu kombinaciju, jer da sam drugačija sigurno ne bih bila normalna ni po čijim i ni po kakvim kriterijumima, pa ma ko da ih je zadao.

26. oktobra smo proslavili Jovanin 11. rođendan. Žurka je bila u fazonu karaoka. Skupilo se društvo, pa smo pevali, igrali, skakali. Odlično smo se proveli. Nemam vremena da sređujem snimke, ali bilo nam je svima zaista mnogo lepo. Torta je delo „mama, teta Ivane“ i bila je super ukusna. Svi su bili zadovoljni i srećni, a najvažnije Jovani je bilo mnogo lepo.

27. oktobar je u našem domu svečano obeležen u znaku naše slave Svete Petke. U krugu najbližih prijatelja i rođaka smo proslavili slavu. Negde u nekom delu mozga se među svim tim osmesima i veselom pričom provukla i po neka senka, dana koji je sledio.  Uveče kada su se gosti razišli, kada smo sredili sve, ostalo mi je da po ko zna koji put, spremim stvari za bolnicu.

28. oktobar je osvanio sa strepnjom. Ispred nas je stajala velika neizvesnost. U trenutku kada smo kročili na odeljenje, Ivan, Nikola (naš sestrić) i ja, sve mi se zamutilo pred očima. Slika za slikom, bum, bum, tras, tras. Čini mi se da sam za tih prvih nekoliko minuta, jedva izdržala na nogama i stvarno ne znam kako sam uopšte izdržala da se ne srušim.

Onih dana, prošli put koje smo proveli na tom odeljenju, bila sam jaka, jer je on bio slab. Ovoga puta sam sebi na trenutak dozvolila slabost. Savladalo me je sve. Isti doktori, iste sestre, ista soba, čak ponuđen i isti krevet. Odbili smo ga, uzeli smo onaj pored, jer taj u sredini nam i nije ostao u baš nekom lepom sećanju.

E od onda, pa do danas, nemam pojma šta nam se sve izdešavalo. Čak ne znam ni koji je datum. Znam samo da smo preživeli i 1. novembar i operaciju. I čekanje ispred šok sobe, gužva velika, pa su ga odmah spustili u njegovu sobu i susret u sobi. Opet telo i biće koje neizmerno volim, sa gomilom cevčica koje vire, bespomoćno leži. Pogled, moje čelo na njegovom i šapat na uvce. „Gotovo je, nema više kese.“ Bol koji opisuje osmicom, od jedan do deset. „Da idem ja, da ti ne smetam.“ „Ne, ne…budi tu.“ Uh…

Onda susret sa decom, „zašto mama opet ima dve burme na ruci?“,  „kada će tata da dođe?“, „tata će sada da skače sa civenim padobanom.“. Sve sam im ispričala, sve znaju i zajedno se radujemo. Neki virus ih napao, pa Marko povraća, Ana ima proliv, a danas i Jovana povraća. Da odlepim. Propratne detalje neću da vam pričam. Samo ću vam reći da je sledećeg dana, moj fenomen već stajao na nogama i sa ogromnim bolom se peo uz stepenice, da ispuši pljugu.

Edi je posebna priča. Tuguje danima. Slabo jede. Leži u ćošku pored vrata i čeka, čeka, čeka… S vremena na vreme se i on ispovraća od muke neke. Oči mu tužne, uplakane, mazimo ga, ljubimo, ali se plašim da ne razume. Sada i on snosi posledice, zbog svega ovoga.

I tako, sve je to život, pa i taj zemljotres u našem Kraljevu, na kraju krajeva što se desio. Pritislo sa svih strana, a ja se ne dam. Idemo ponovo dan za danom, napred. Treba uživati u lepim stvarima, skupljati snagu za sve ono sa čim treba da se borimo i izborimo. Nema mesta za postustajanje i padanje. Kada je teško treba leteti. Želim i da se zahvalim svim prijateljima koji su sve ovo vreme i sada i onda bili uz nas. Treba da znate da je čak i svaka reč podrške puno značila. I verujte mi ljubav uvek sve pobeđuje. Živi bili vi meni.

Kraljevo – posledice zemljotresa u mom stanu na 13. spratu

Pored svega što mi se dešava ovih dana, samo mi je još falio i zemljotres u Kraljevu. Mom Kraljevu. U šoku sam još uvek i ne znam da li mi je drago ili žao što nisam bila tamo, da sa mojima podelim svu tu strahotu koja se desila.

Najvažnije od svega je da su moji svi dobro. Mama je malo ugruvana, ima masnicu ispod oka, čeka neke rezultate da vidi da joj nije nešto bilo sa bubregom. Nisam pola razumela, a ona da me ne plaši verovatno neće sve ni da mi kaže, ali sestra bi mi već rekla da je nešto ozbiljno.

Na fotografiji ispod, pored Marka i mog Joca u pozadini vidite regal. E na 13. spratu, pri zemljotresu od 5.4 taj isti regal težak ko tuč, završi na podu, a pojedini delovi, ne mali, u krevetima.

Prvi levi deo, ceo je pao na moju mamu. Sreća u nesreći je što je jednim delom udario u sto, pa je udarac bio ublažen, inače, ne smem ni da mislim dalje. Treći gornji deo je pao pravo u Jocov krevet. Ne mogu da vas lažem koliko je težak, ali znam da je mnogo. Imao je sreću što je bio ušuškan u ćošku, inače, ne smem dalje ni da mislim.

Danijela i Nikola, moja sestra i sestrić, su spavali u drugoj sobi gde nije bilo veće lomljave, a  ona mi kaže da scenu koju je videla kada je ušla u ovu sobu neće nikad da zaboravi. Sve što je od stakla je slomljeno, sem prozora i još ponečega. Mogla je da uđe u sobu i da ih zatekne, ma neću ni da mislim.

Jedan televizor je slomljen, a u ovoj sobi pored regala, na drugom tv-u…neverovatno, nisu ni slike dece koje nisu uramljene popadale. U delu gde stoji staklarija sve je slomljeno, sem čaša iz Studenice i staklena slika Isusa Hrista koja je pala sa vrha regala, gde je bila odložena. Sve slike su popadale, sem ikone Svetog Nikole. Neću ništa drugo da kažem, u slučajnost ne verujem. Zid je pukao po pola, stoji, to je važno. Deo plafona kod plakara je pukao.

Neću da vam pričam kako sam se osećala toliko daleko od njih. Neću ništa više da vam pričam. Užasnuta sam, a sa druge strane i presrećna, jer se sve završilo ovako. Joco kaže da će ovaj događaj od sinoć obeležavati kao treći rođendan. Jednom kada su se rodili, jednom kada su se prevrtali s autom kod Mojkovca i sada ovo.

Mama je dobro, tako ona kaže, a i ja znam da je dobro čim je uopšte mogla da me pozove. Nemam reči. Nema sam i nadam se da je ovo bilo sve. Dramatične trenutke neću da pominjem, nepotrebni su, zamislite samo.