Monthly Archives: март 2011

Ne sme nikad da se zaboravi!!!

Bombardovanje SRJ, divljačko, surovo i nehumano prouzrokovalo je velike patnje i pogibiju naroda, rušenje i uništavanje materijalnih i kulturnih dobara i proizvelo je jednu od najvećih ekoloških katastrofa XX veka na prostoru Evrope.

Tadašnji vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark je na američkoj televiziji CBS, izjavio: „Razlog napada nije bilo Kosovo, u osnovi, to nije imalo nikakve veze ni sa etničkim čišćenjem, to je bila bitka za budućnost NATO-a i za kredibilitet SAD kao sile na svetskom planu“. Cilj NATO agresije bio je okupacija Kosova i Metohije i njegovo pretvaranje u vojnu bazu za nove agresije i osvajanja, što je imperijalistima upkos herojskom otporu, pošlo za rukom Kumanovskim sporazumom.

U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri… Poginulo je ili povredjeno više od 5000 ljudi (većinom civila) medju kojima i stotinu dece, a pričinjena je materijalna šteta od preko sto milijardi dolara. Tokom operacije, nazvane „Milosrdni anđeo“ gađani su civilni objekti: škole, bolnice, putnički voz, centar Niša, kineska ambasada…

Upotrebljeno je zabranjeno naoružanje (u vidu osiromašenog uranijuma) i izvršeni su stravični zločini za koje niko nije odgovarao.

Pozadina svega je u stvari put ka nezavisnosti Kosova, što potvrđuje priznavanje nezavisne republike Kosovo od 99% članica NATO-a u februaru 2008. godine kao i stvaranje najveće NATO vojne baze – Bonstil – van granica NATO saveza na prostoru južne srpske pokrajine. Herojska odbrana i borba naroda Srbije protiv ataka na njenu slobodu, suverenitet, integritet i nezavisnot ima univerzalnu vrednost. Ona predstavlja uzor za sve narode sveta kojima je stalo do slobode i mira.“

Prošlo je već 12 godina od početka, ali kao da je bilo juče i ne sme da se zaboravi nikada.

 

Advertisements

Ja ovaj komentar prosto moram da objavim!!!

E sada mi je baš sve jasno! Ja na svom blogu objavljujem sve i nikoga ne cenzurišem. Vi imate ekskluzivno pravo da vaš komentar bude javno objavljen kao post na http://www.charolija.com uz adekvatnu propratnu sliku. Odgovoriću vam vrlo rado u sledećem blog postu, samo da dovršim još ovu flašu piva, a do tada poljubite me u ovo što viri ispod crvenog ‘aljinčeta. I moram da vam se zahvalim, jer ste mi ovim komentarom dali za pravo da i ja progovorim. Pozdrav „miloj“ familiji. 😛

stvarno si u pravu,cudo su ovi blogovi na kojima mozemo da budemo ono sto jesmo,samo nazalost,uglavnom ispada da smo na njima ono sto sami zelimo da budemo a za to nismo sposobni. na blogu se lako hvaliti o tome kako se ima svoj stan

…ej jebo te,valja se danas nabrojati kriski hljeba dok se ne otplati stambeni kredit

….samo,ti nemas potrebe da odbrojavas ni kriske ni zalogaje………a ni piva koja lijes u sebe dok histericno gruvas u tastaturu.uvalis se lijepo u svekrvin…..izvinjavam se tvoj….stan,posaljes muza u avganistan da tamo gine,trpis bajagi svekrvu koja ti je uvaljena

……

zapravo,koju si primila pod svoj vlastiti krov iz sazaljenja!ne mogu da shvatim kao jedna majka koja ima cetvero djece ima vremena da pise ovolike blogove,majka treba da kuva,da pise zadace,cita slikovnice……

a ne da laze ko bijesna kobila dok joj djeca demoliraju svekrvin,izvinjavam se,njezin stan

……..e lako je popljuvavat nepravdu,samo tesko joj je pogledat u oci!zivis pod svekrvinim krovom,djeca su ti prepustena sama sebi,muz ti je bogu iza nogu i moze i da se nikad ne vrati…..

i ti si jedini krivac za to sve jer si ti ta koja je dopustila samoj sebi da se pretvori u parazita,koji ipak nemoze onako kako hoce

znas kako kazu,”saslusaj uvjek i drugu stranu price”

…i ja eto saslusah sta imaju o tebi da kazu tvoji bliznji koji ova sranja ovdje iscitavaju i ne mogu da se nacude tvojoj masti i tvojoj “hrabrosti” da sve ovdje napisano pretovaris preko ledja i opet se cude kako nemas dovoljno hrabrosti da im kazes u lice sta mislis,zapravo,nemas materijala za pricanje jer su tvoji zivotni problemi plod tvoje maste koji u realitetu i ne postoje

……i ono sto je meni tako ostavilo neki utisak,ne smatraju oni tebe ni bezobraznom,ni djubretom……smatraju te psihicki bolesnom jadnicom,koja nije u stanju jednog rucka da skuva i koja im se uvlaci u guzicu!

evo se misle da isprintaju sva ova sranje i serviraju ih svekrvi u nadi da ce te ona otarasiti zajednice s njom,samo,na jednu stranu,zao familiji tvoje djece koja bi u tom slucaju skupa s tobom i tvojih 7 prnja zanocila na cesti,a na drugu stranu

……ko ce pisat dalje ovakva sranja i o cemu ce familija da razglaba uz popodnevnu kaficu kad nema tebe da im se uvlacis u guzicu i smjeskas……………imas pozdrav od familije,pa ubudice,prije nego sto pritisnes na enter,sazovi i nas da pomognemo u kozmetickom sredjivanju i ispravljanju gramatickih gresaka!“

 

TweetUpSO – Tviteraši i blogeri u akciji

Još nekih 12 sati je ostalo do početka prvog TweetUpSo. Jedna divna žena, nekad ženica, sad ženetina 😆 se odlučila na ovaj poduhvat. Kažem poduhvat, jer je toliko rada i truda uložila da prosto ne možete ni zamisliti. Sigurna sam da će se svi koji budu bili sutra u Somboru ovim povodom, više nego odlično provesti.

Sve bliže informacije ste već mogli da pročitate na Verkinom blogu, tako da nema potrebe da vam bilo šta ponavljam. Sećate se njenog početka blogovanja, pa svih PratiPetkova, čitanja i linkovanja vaših blogova, PratiPetak u video formatu i još mnogo toga, e pa  iz svega toga se izrodila želja da sve blogere i tviteraše okupi oko jedne akcije i dokaže da kako ona kaže: „Udruženi blogeri i tviteraši mogu sve“.

Nažalost iz potpuno opravdanih razloga sutra neću biti u Somboru, ali se nadam da će posle ove biti i drugih prilika, a znajući Verku, za sledeći put možda smisli i avionom da nas provaza nad Somborom sa čim će moje zadovoljstvo biti još veće. 😀

Svima koji ste se uputili put Sombora i svima onima koji ćete sutra stići, želim da se dobro provodete i da Verkina ideja u potpunosti bude uspešno sprovedena u delo. Meni i svima onima koji nažalost sutra neće biti tamo preostaje da ovo dešavanje pratimo preko video prenosa uživo sa početkom u 10:00. O ovome će se tek pričati. 😉

 

I miss you

Sedim u igraonici, pijem produženi s mlekom, ne smem pivo, vozim. Dečica se igraju, jurcaju tamo ovamo, srećni su, a ti…ti mi tek sada posle 15 dana nedostaješ. Možda mi se razmaže maskara. Da, sredila sam se malo, da ličim na čoveka. Možda će me malo čudno gledati ovi ljudi koji sede za susednim stolovima, ali baš me briga, ti meni baš sada i ovde nedostaješ. Ovde za ovim našim stolom…znaš koji je.

Kući, ili kako to nazvati, ne mogu da osetim ono što osećam ovde. Ni malo čudno s obzirom na celokupnu situaciju. I kao da nam je dom na nekom drugom mestu. Još neznanom. E tako se osećam. Nama je dom bilo gde kada smo zajedno, pa makar to bio i šator na Jazu?

 

Kod kuće imam neke druge probleme, opterećana sam i preopterećena, a sada ovde u igraonici osećam veliki naboj energije i snage, a i slabosti istovremeno. Sve mi se izmešalo. Ne znam više ni u kojoj vremenskoj zoni živim. 3 i po sata gore dole, svejedno mi je, sada sam i ti i ja istovremeno, pa ma kako to izgledalo svetu. Ti si sada tamo sam, ali znaš da i onda kada nismo zajedno, mi smo MI.

Mislila sam kada se deca i ja pokrenemo biće mi lakše, međutim nije. Tek sada mi je u stvari teško, jer sada kada smo mrdnuli, osećam i vidim i znam i priznajem, i nek’ crknem, ali nedostaješ mi u svakom trenutku i ako kada smo zajedno, često imam želju da te slatko zadavim. Ti znaš, da ja volim tebe, onako kako niko ne voli, nikoga.

Uh kako će mi biti tek sutra kada odemo na Jarak da gledamo avione, da jedemo ćevape, da trčimo po livadi i svima se smeškamo i pozdravljamo i odgovaramo na pitanja: „Je l’ se javlja Ivan? Kako mu je? Kako ste vi?…“, najteže mi je da odgovorim na pitanje: „Kako si ti?“, jer kad krenem da pričam mislim da neću moći da stanem. Uglavnom kažem, „dobro“.

Tek sada mi je stvarno teško i shvatam da sam ostala sama da brinem i o deci, i o sebi, i o tebi, i o Ediju, pticama, gumama za auto, ključu za gume, računima, novim đacima, ručku, doručku, sudovima, vešu, školi, večeri, ocenama, padovima i usponima…uh…koju pesmu sad da nađem da slušamo? Može Valjak – Sve još miriše na nju? Ova pesma nema nikakve veze sa nama, ali je naša. Je l’ da da je naša?

I ne ide mi se kući, jer se tamo ne osećam dobro, i ne znam šta ću sa sobom, i steglo mi se grlo, i nemam vazduha, i znam da sve prođe, ali imam sva prava da kažem i pokažem svoja osećanja, jer u suprotnom ću potpuno da poludim. Znaš i zašto i kako, i sve ti znaš. Ne moramo ništa da govorimo, ne moramo da pišemo… eeeej, pa mi ništa ne moramo! Mi treba da govorimo, da pišemo, da delimo, da budemo zajedno i ovako odvojeni hiljadama kilometara. Tu si ti na metar od mene, je l’ da? E zato ti sve ovo i govorim. U svakom slučaju živeo Skajp!

I znaš šta obećaću ti nešto, pa da budeš miran. Nikada se neću razvesti od tebe. 🙂 Eto i malo da se nasmejem. Neću ti obećati da te možda nekad neću prebiti ko čovek čoveka, ali dok ne budeš sam poželeo, Ivana nikada neće otići od tebe, pa nek’ crknu dušmani…z’ inat.

I ovo da znaš. Zauzetu „teritoriju“ ne napuštam i ne predajem se, pa ma koliko „neprijatelj“ bude bio jak i uporan. Mladost ima prednost. 😉

Eto da znaš srećo, duša me boli i najradije bih onaj naš šator digla na onoj livadici preko puta zgrade, pa makar da mogu da serem kad ’oću da ne čekam na red.

Valjda ću uspeti da očuvam ovo malo pameti što mi je ostalo. Ljubi te i voli tvoja Ivana,

Everybody Hurts

Svi smo eto tako prosto….ljudi …zašto su razlike toliko velike? Zašto ne umem da razumem? Zašto drugi ne mogu razumeti mene? Večna pitanja na koja nikada neću umeti da odgovorim.  Jedino je važno da ostanem živa i zdrava kao i ljudi do kojih mi je stalo. Prosto, ali nije lako ostati zdrav i pri pameti kada jednostavno ne žele da te čuju, makar da te čuju. Ne znam. Možda ću na kraju početi da vrištim.

Ma kad vam kažem….propašće i Donald Trump

I tako, jebi ga, dopisujem se sa Donaldom Trampom. Njegova žena mi je net prijateljica već godinama, ali sa njim sam stupila u kontakt čisto iz poslovnih razloga, skoro nešto, čisto fore radi, da ga ispitam malo. Pozdravlja vas Donald, kaže: „Izvini draga Ivana, ali jebi ga bato, nisam zainteresovan. Pozdravi drugare.“

I vi mi sada ne verujete, ali i ne treba, jer nije baš tako rekao. Treba izbaciti ovo „jebi ga bato“, a meni od svega samo to ostalo da gledam. I nije baš rekao, „Pozdravi drugare.“…jes’ baš će vas da pozdravlja Donald Tramp-Trump. Ovo „Sorry…“, može samo meni da kaže, pa jebi ga ipak smo mi neki poznanici.Da, da baš taj na koga ste prvo pomislili.

Nego da vam kažem. Propašće i on. Ma kad vam kažem. Nema tu priče, jer ko god je mene samo pozdravio i iskulirao taj je propao. Tako isto i moj bivši prijatelj sa fejbuka. Mlađan Đinkić. Lepo mu, kulturno pošaljem poruku i kažem, slušaj fejsbuk druže, tako i tako stoje stvari, ako ti ovo i ovo, ovako i ovako, ma ode ti. Kad ono i on me samo pozdravio, nije vas uzimao u usta. Nije vas ni kobajagi pozdravio, ali odeeee. Samo još jednu poruku da mu napišem 100% ima da leži zatvor.

O onom T.M. neću ništa da pričam. Sve je jasno ko dan. Taj je puk’o onog trena kad sam mu ime uzela u usta. Ništa poslovno.

I znate šta, sve se nešto mislim kome sledećem da pošaljem mejl sa nekom molbom ili zahtevom ili eto čisto samo da ga pozdravim. Ma ne možete da verujete, ali kad se ja nekom okačim na grbaču, taj propada sigurno. Ma jok okačim, nego samo fino kulturno, tako i tako, to i to… Kad ono ode čovek, propadne načisto.

Tako sam i Slobi poslala mejl. E svega mi. Čim ja nekom reč, dve, ma čudo jedno… Šta da vam pričam?

I tako sad se pitam kad je Donald Trump rekao šta je rekao, šta li njega čega? Jebote, ipak je on milioner, milijarder, bilioner… ma đoka. Sjebo se načisto kad vam kažem. Sve mi nešto žao čoveka.

 

Možda ovaj post zvuči šaljivo, ali je istina živa. Donald još nije propao, a kad će ne zna se. Nego imate li vi ideju kome da pošaljem pisamce? Možda ova fora stvarno pali, pa da probamo, ništa ne košta. Samo da nam se skinu više sa grbače i odu. Ko u zatvor, ko u propast, ko u pičku lepu materinu.

 

 

Pilad moja…

Znate šta, ja sam grozna mama. Ne bih se nikome preporučila i sigurna sam da nije lako biti moje dete. Kad padneš i sjebeš se načisto, mama gleda podalje malo i čeka reakciju. Ako te mnogo boli i počneš da plačeš, a u stvari nema nekih naročitih posledica, možeš samo poljubac da dobiješ na mesto gde si se lupio i „nije to ništa, evo prošlo….cmok, cmok….eeeee vidi ono tamo….vauuu!!!“.

Em si mali, em te boli, em imaš kevu koja te sluđuje. Ubeđuje te da ne boli ono što boli, pa još i ljubi i kaže da tamo malo dalje ima neka druga zanimljiva zajebancija. Ma ko da odoli. Naravno da više ne boli i da je tamo zanimljivije otići, nego se ko kreten drati u maminom naručju.

Sva su deca različita, ali ako ste roditelj toj deci, onda treba da budete isti prema svima, pa makar ih petnaestoro imali. Troje imam, ponekad i četvoro koje računam u svoju decu, a ponekad kad prebrojim bude ih i šestoro mojih, e ne morate da verujete ide to ponekad i do osmoro i uvek izrazito pazim da neko od njih slučajno ne dobije uvek prvi ili zadnji poljubac ili sendvič ili sipanje supe ili grljenje ili prekor ili…ma svima isto za sve. Uvek različitim redom. Uvek neko bude prvi, ali ne uvek jedan isti. E bato moj, ako ti se učini da je ovog puta nepošteno, da si uvek ti kriv ili kriva, e zajeba se. Prošli put nije bilo tako, pa makar imao i samo jednu, pet ili osamnaest godina.

Sa moje tačke gledišta od svoje dece ću napraviti ljude. Jok pičke, jok mamine maze, mada svi volimo da se neizmerno mazimo, jok neke plačipičke koje plaču za sve i svašta, jok neke koji kad treba ne plaču, ako ti se plače ima da plačeš, pa makar se trudio iz sve snage da se suzdžiš, ma ima da plačeš, nema muško, žensko, svi smo isti kad boli. Plači srce moje, ali treba da se zna šta nije za plakanje. Baš je teško biti moje dete.

Pilići moji ili pilad moja, treba da znate samo jedno što imam da vam ostavim kao „zadužbinu“: Život je kurvetina, a vi dok me ima uvek ćete imati gde da dođete i kome da plačete na ramenu kad vam dođe, ali treba još nešto da vam kažem, tamo malo dalje uvek ima nešto zanimljivije, bolje, lepše, što vam i kad budete imali 15, 35, 40 ili 105 može odvući pažnju.

Voli vas vaša mama, tetka, ujna, strina, baba, prababa… Ono što ste napravili od mene i što ćete tek napraviti, svojim rođenjem i svojim daljim životom. Ono što će uvek ostati, bar kao reč za mnom….moja malenkost, ja. Koje ćete se makar sećati po tome da je uvek znala da iza onog ćoška nešto lepše, bolje, zanimljivije čeka na vas. Život.

Eto, ništa…. samo sam htela da vam kažem da vas volim, da mi trebate i nedostajete kad niste sa mnom. Kad padnete, a budem blizu, neću vas podići, treba da naučite da ustajete sami, ali ako vam bude toliko teško da ne možete sami, znaćete uvek da ne samo da ću vas podići na noge, nego uz mene ima da se setite i čemu vam krila služe. Kako god bilo, grozna sam, vi znate najbolje, pilad moja. Ljubim vas bez ikakvog reda.

 

 

 

 

 

 

 

Samo malo…

Deca sve znaju i osećaju, ali nekako njih lako mogu da zavaram da sve dobro držim pod kontrolom. Pustimo muziku, pa pevamo, igramo, sređujemo kuću, ali Edija ne mogu da zavaram ni na koji način. Oseća me, pa cvilne tužno, pogledamo se, a oči nam zasuze. Jebem ti život, da ti jebem život baš.

 

Sredićemo se za par dana, samo nam malo treba, pa zar moram da molim za malo mira i samo našeg vremena?