Архиве блога

Moj blog – moj ventil

Kompjuter, internet i sve što nose sa sobom je odlična stvar koja može da poveže ljude, ali to nikako ne znači da nekog može učiniti starijim ili mlađim. Mi smo ono što jesmo, imamo godina koliko imamo i prihvaćeni smo ili nismo.

Pisati, biti prisutan na internetu, imati blog, Twitter nalog i ko zna šta sve još nije nikakva nauka i nije nikakav izlaz iz bilo čega. Jeste mogućnost upoznavanja ljudi, donekle zavaravanje sebe u nekim stvarima i samim tim i svojevrsna pomoć, ali nikako nije izlaz iz svakodnevnih problema u životu.

Od svih ljudi koje upoznamo ovako „internetski“, što lično, što samo čitanjem, preko blogova svako od nas može da izdvoji samo dvoje, troje ljudi koji vremenom mogu zaista da nam postanu prijatelji. Ostali su kao i kada ih upoznajemo u gradu, na ulici, u školi, na poslu, samo u prolazu. Zato se ne treba zavaravati da su svi divni i sjajni i da sa svima možemo da budemo istomišljenici. Kafu možemo popiti sa svakim, ali to ne znači da ćemo biti doživotni prijatelji.

Što znači da je sve ostalo samo najobičnija kurtoazija.

Nama za ovo što radimo ne treba više od elementarnog znanja, uključiti komp, otvoriti blog, pisati, koristiti par programa i to je to. Znači biti bloger nije nikakva naučna disciplina i nikako se ne slažem da radimo nešto mnogo važno i bitno, bez čega ovaj svet ne bi mogao.

Sposobna sam da kažem baš sve što mislim, na način kakav mi u određenom trenutku prija i boli me dupe šta će ko da kaže. Meni je sve ovo što radim na blogu samo ventil i ništa drugo. Sve nekako mislim pročitaće još neko sem mene.  😀  Nikada ništa ne pišem da bih nekog privukla, da bih povećala posetu, da bi neko pomislio da sam lepa i pametna, da bi me neko primetio i rekao da nisam „za bacanje“, jednostavno sve ovo radim samo zato što ponekad mislim da imam šta da kažem i što to želim da podelim sa drugima, pa makar to bila i samo dva čoveka. To ne znači da nisam upoznala dosta dragih ljudi i da nisu vredni moje pažnje. Naprotiv, ali sve u svemu svako od nas je sam sa sobom, kao i u životu uostalom.

Kad kažem da nas blogovanje i poznavanja rada na računaru ne može učiniti mlađim ili starijim, mislim da nismo stari zato što imamo godina koliko imamo, već zato što sebe vidimo starima. Imati blog i kompjuter nikako ne znači da smo zbog toga bliži mlađoj populaciji. Svako ko može da kaže da se ne oseća starim, a da pri tom stalno to potencira i te kako se oseća ostarelo. Treba pročačkati malo unutra i pronaći ono što nam najviše odgovara. Recimo meni prija da imam samo 13. godina i biram da se tako osećam i niko ne može to pravo da mi oduzme.

Ovako telesno 🙂 još 14 godina i imaću celih 50. Život i zdravlje onda ću da kupim motor i da se vozim po svetu. Možda i nešto pre, ali uglavnom život možemo početi da živimo kako mi želimo, kad god sami to odlučimo, nikada nije kasno. Ne kažem da do tada neću da živim kako ja hoću, samo navodim primer. Do tada će deca da mi porastu, tako da neću mnogo da se sekiram za sebe, u smislu opasno je voziti motor. To svakako i ne znači da ću biti „riba na motoru“ 😀 , ali svakako će to biti moja sreća i užitak, pa kakve veze ima što ću telesno biti baba, duh je bitan.

Ide mi na ono što nemam, veličanje blogera, blogovanja, tehnološkog napretka i tako toga. Život je sve drugo što nema veze sa tim.

Čovek je ženi u nastupu besa slomio kompjuter, pa šta? Kakve to veze ima sa bilo čim? Meni ponekad dođe da mom mužu slomim i kompjuter, i fotelju u kojoj sedi i igra neke glupe kuglice i karte. S tim što bih mu laptop skrcala čekićem, sve u deliće, do neprepoznavanja šta je to nekada bilo. Bolje to nego da ga udarim pesnicom u čelo. Pa je l’ da?

Verovatno i on povremeno ima slične porive i nije isključeno da do toga neće nekada doći, ali to nema nikakve veze sa ljubavlju. Bolje iskaliti trenutni bes na nekoj običnoj stvari nego nad živim bićem. Sigurna sam da bi se posle jednog takvog čina slatko smejali. To nikako ne bi bio atak na ličnost, već na najobičniji predmet, koji nije nikakava veza sa svetom, već kao što rekoh jedan ventilčić, a ventila ima raznih. Živeli smo i pre nego smo imali kompjuter i pre otvaranja bloga, tako da možemo da živimo i bez njih.

Sledeće što ću da uradim je da ću da okačim jedan džak za udaranje i da bijem i lupam i psujem, dok se ne profilterišem. Svaki dan po 15 minuta, pa ću možda onda i zatvoriti blog. Neće mi trebati ventil za izduvavanje. Samo da ne puknem, eksplodiram i ćao zdravo. Ventil je ventil. 😀

Pa kad me već ogovarate…radite to kvalitetno i detaljnije

Nerviram se. Ništa novo u mom slučaju. Razmišljam da otvorim još jedan blog, nov novcijat, da ga nazovem nekim glupim, jednostavnim imenom i da nastavim da pišem k’o i do sada. Pitate se zašto bih to radila?

Iz jednostavnog razloga, što mnogo ljudi koji me lično poznaju zna, da Ivana ima blog i da svašta nešto tamo piše, pa onda ovaj čuo od onoga, a onaj od ovoga i onda dođu, čitaju, ne komentarišu, je l’ im glupo ili šta već, a onda kad se sretnu, raspredaju priče, bez jedne jedine reči upućene meni, a znamo se brate. Nervira me to, šta ću.

To što većinu toga ne razumeju, jer nikako ne mogu da pogledaju stvari iz mog ugla, pa da sagledaju celu situaciju, nema veze. Sa druge strane razmišljam, možda meni ne kažu ništa, jer znaju da ne lažem i da sam u pravu, pa ih možda sramota, a onda im je lakše da trtljaju i ogovaraju, nego nešto meni da kažu? Hm…? Jebi ga, na glasu sam da imam oštar i izdepiliran jezik, pa im možda i nije svejedno da sa mnom polemišu, pa mi se samo nakeze kada se sretnemo.

Nikada nikoga nisam uvredila namerno, nikada ni o kome nisam rekla ono što nije, ako sam koga uvredila to je zato što se pronašao u istini, nemojte da se mešate u moj život, pošto već ne živite u mojoj koži. Ako već želite da se umešate, bićete dobrodošli, jer prihvatam i kritike i drugačija razmišljanja i stavove. Samo pre toga to morate reći ili napisati.

Dragi čitaoci, na kraju svakog teksta postoji određeni prostor gde svaki moj tekst možete da prokomentarišete, da kažete šta mislite, bez obzira da li se slažete ili ne. Probajte, nije zaista teško. Možda vam za neke stvari trebaju muda, e tu vam ne mogu pomoći. Sa „mudima“ se rodiš ili ne, nema vam tu pomoći. Ako ste u pravu, onda samo raspalite, a ako niste, onda me se manite. Zajebite priče iza leđa.

Sigurna sam 100% da će vam i ovaj tekst biti povod za ogovaranje, a ako to već radite, onda to radite kvalitetno. Nemojte da preskačete detalje i prestanite da me nervirate, imam ja svojih muka i problema i bez vas. Terajte se u kurac na kraju krajeva. Možete slobodno da okrećete moje reči, da izvlačite iz konteksta, (ako znate šta to znači) i terajte se u pičku lepu materinu. Znači i u kurac i u pičku. Jeste li zgroženi mojim rečnikom? E pa znate šta, za razliku od vas Ivana se rodila sa „mudima“.

I još nešto za kraj, ne brinite, neću otvoriti novi blog i dalje ćete ovde uvek moći da pročitate šta je to Ivana imala da kaže, daću vam materijala, a vi samo izvolite, ako vam je cilj da me sa nekim posvađate, onda ste grdno pogrešili. Ljudi o kojima pišem zaslužuju moju pažnju i vrlo malo se razlikuju od mene. Razumemo se, a vi se čudite kako to da se i pored svega volimo.

Alapače šta drugo mogu da rade, nego da ogovaraju, ali stvarno…ako to već radite potrudite se malo više.

Mala informacija

Možda je malo neskromno, ali moram da se pohvalim nešto. Moja priča „Charolija života“ biće štampana u  Blogopediji, povodom ovogodišnjeg BlogOpena. Priču sam napisala u vrlo čudnim okolnostima, a tako nekako sam je i poslala, doduše ne baš preko pegle, ali tako nekako. Red je i da častim, pa da čujem ko šta pije. Dobrodošli ste uvek.

Baš ovako izgleda moja pegla!