Архиве блога
Snimak iz vazdušnog tunela
Nije neki naročito dobar snimak, ali s obzirom da sam sve vreme držala Marka u krilu, da smo sedili na veoma uzanom prostoru i da nisam zbog njega mogla nigde da se pomerim, drugačije nije moglo. Drugi put, obećavam mnogo bolje snimke i zanimljiviji spotić. Neki od đaka su prvi put osetili lepotu “slobodnog pada”. Odlučili smo da od sada redovno posećujemo Novi Sad i ovaj vazdušni tunel.
Nebeski dijamant – Wind Tunnel from Ivana Momcilovic on Vimeo.
Video – skokovi iz aviona
Pisala sam već više puta o iskakanju iz aviona, ali nisam nikako imala vremena da napravim filmić, jer snimaka ima stvarno puno, pa je baš teško uklopiti ih. Danas sam uživala dok sam ovo napravila. Evo nečega što mi podiže raspoloženje i daje mi snagu da se što pre oporavim. Ovo su đaci padobranskog kluba Nebeski dijamant prilikom svojih prvih skokova na gurtnu, a nešto kasnije i na slobodno. Uživajte i vi.
Nebeski dijamant
www.nebeskidijamant.com je dobio svoj osnovni oblik. Oduzeo mi je dosta vremena, a sa druge strane i nije. Sama sebi sam oduzela vreme. Počnem jedno, pa skrenem na drugo, pa opet na prvo, a onda na treće i pogubim se skroz. Sitnica kao što je redosled kategorija… „kad pre svanu?“ Izaberem temu, kažem sebi „to je ta“, pa čačkam, čačkam i onda shvatim da mi se u stvari uopšte ne sviđa. Onda u pokušaju da nađem drugu neku, opet izgubim vreme i tako bi išlo u nedogled, da nisam sela i smirila se.
Prvi i najveći problem mi je napravio računar. Usporio je, da je to bilo neverovatno. Pričala sam vam skoro da sam ga sređivala i kada je opet počeo da se gasi, nervni slom sam dobila. Drugo mi nije preostalo nego da uzmem šrafciger u ruke. Ljudi moji! Ako i malo volite svoj računar, otvorite ga ili ako se plašite da nešto ne pokvarite, dajte nekome ko se razume, da ga otvori i uradi najnormaniju stvar. Očistite ga! Koliko prašine, ma pravog đubreta je bilo unutra. Jedan poveliki miš bi imao za bundu, od one crne masne prašinčine… i kafa i sok i pivo i ko zna šta sve ne. Dobro je da nije crkao. Posle toga za divno čudo, radi kao da je nov. Očistila sam ga do visokog sjaja.
Drugi problem je kao što rekoh moje gubljenje u gomili stvari koje sam sebi zadala za zadatak. Hoću ovo, ovako i nikako drugačije. Za par tema sam postala ekspert, da bih na kraju shvatila da ipak to nije ono što hoću. Logo ovakav, onakav…ova plava, ne, ne, bolja je ona, ova slova, ona slova, ma baš sam budala. Sada ako hoćete možete i da ga pogledate, ali opet ću reći da nije gotovo i da nije ono što hoću, ali može se pustiti u rad. Dobrodošli ste naravno.
Sa druge strane ne osećam nikakvo zadovoljstvo što je gotovo. Prazna sam i ja bih sada dalje nešto, drugačije, lepše, bolje. Povremeno sam i neki post pročitala, ali sam ispala iz toka dešavanja. Sinoć sam se jako potresla kada sam čula šta se desilo malom Lavu, a sa druge strane sam se i obradovala što će sve na kraju biti u redu. Ako išta može da znači, a možda i može, šaljemo im svu pozitivnu energiju i svu našu snagu. Život je totalno sranje i trebao bi da poštedi decu, ali na žalost nije tako. Samo Gospod Bog decu da nam čuva, svega ostalog će biti. Zdravlje i život samo.
Sada ću početi da pišem na svom blogu. Srediću ga malo, da mi bude lepo kad dođem na njega. Ovako mi je isuviše hladan, prazan. Nisam to ja. Eto samo da se javim. Ne osećam zadovoljstvo zbog završenog posla. Tako to obično biva. Uložimo sebe, a rezultat na kraju nas ne usreći, ma koliko da je dobar. 😕
Najnovija ideja
Pišem za svoju dušu i sve što radim, radim od srca. Pitala me Zelena, par puta „šta li je sledeće?“. Uuuuu je, imam novu ideju i sprovešću je u delo, brzom brzinom.
Meni je proleće došlo još pre mesec dana. Sav onaj sneg i mraz nisam ni primetila. Spaljuju se veštice kod Sare, pravo proleće je na pragu. Uskoro počinje sezona. SEZONA SKAKANJA!
www.nebeskidijamant.co.yu …istekao domen. S obzirom da sam lično na taj sajt, išla vrlo retko, ne bih skoro ni primetila da nam je domen istekao. Da nije bilo Dejana koji mi je obratio pažnju na to, ko zna kada bih videla.
Lepo je izgledao taj sajt, ali po mom mišljenju njegovi kapaciteti nisi bili ni minimalno iskorišćeni. Spremala sam se da sve to preuzmem na sebe, ali nije se dalo, napisala sam samo par tekstova. Ivanov kum koji je inače „najpametniji“ je radio sve to, pa nisam imala želju da se teram sa njim. E sad će se teramo.
Prebacićemo sajt na com. Radila sam ranije u Front Page-u. Učestvovala aktivno u pravljenju nekih sajtova, pravila neke strane i tako to, ali jebem mu mater. Bilo je to pre celih 5 godina i morala bih sve iz početka da učim i podsećam se, a FP je verovatno uveliko i prevaziđen.
Šta mi treba sva ta muka i zajebancija kada postoji dobri stari wordpress. Da bih u YUBC-u od co.yu napravila com, treba mi 12 velikih pakovanja Pampersa. E pa nećeš majci. Ja sam inače dobar drugar sa jednim dečakom. Taj dečak ima dobrog tatu i taj tata će da mi pomogne da otvorim com domen za Nebeski dijamant.
Pelene će da ostanu Marku i Ani, moj drugar će za te pare da kupi sebi nešto lepo, a tata će da dobije 25 ćevapa sa roštilja i piva koliko može da popije. Svima lepo, svima dobro, svi srećni i zadovoljni. Nekom suvo dupo, nekom pun stomak i srce, a meni zadovoljstvo do neba i nazad, da napravim taj sajt onako kako sam oduvek i želela da ga vidim, nebeski dobro.
Istina je da će kum malo da se „beči“ i da kaže da je sve to bezveze, ali šta mu ja mogu. Ako mi je muža krstio, nije mu decu rodio. Ja jesam, pa tako se i moja računa kao zadnja.
Dok sam otišla do sobe i vratila se bila sam ubeđena da mi ta misao neće pobeći, al` pobeže mi, mamicu joj jebem misaonu. Šta ono htedoh?
Valjda ću se setiti, a dok se setim, još nešto za već bivšeg „održavaoca“ sajta Nebeski dijamant. Nisam mu ja kriva što ima mašte i ideja ko moj nožni palac. To je uvreda za moj prst. Kreativniji je, ali jebi ga izdržaće moj palac ovu uvredu.
Neverovatno zanimljiv sport, sa bezbroj mogućnosti… a sajt stoji li stoji. 8-9 godina, jebem li ga, sa 5 i po slika koje su morale da imaju 108 000 MB „jer samo velike slike su dobre“. Bože me sačuvaj, ko da nije čuo za Photoshop. Snimak jedan ili dva od 204 000 MB i to moraš da skineš da bi pogledao. Ako ih je 4 čoveka pogledalo, evo gde sam, ne pomerila se s mesta. Statika bato statika! Ako šta mrzim onda je to statičnost, ne mrdanje s mesta i krivljenje drugih zbog koje čega. Ma neću da se nerviram i pričam dalje o tome, šta je bilo bilo je. Iz priloženog teksta se vidi da sam spremna da kritikujem, a bolje mi je da ćutim. Što bih se nervirala?
Ooo…jeeee…setih se. Zadnje mi je na pameti malopre ostao Deda. Mislim, mislim i setih se i zašto.
Deda live show…Kad sam ovo pročitala kod Dede smejala se malo, a onda otišla da vidim šta je to. I BAM! Ideja. Direktan prenos skoka sa 1000 metara. Traba samo još laptop da kupim, kameru za snimanje skokova imamo. Samo unapred najavim, „tad i tad, tu i tu“ i vi koji ne možete da dođete da gledate, live prenos gledate kod kuće na svom kompu. Recimo, dođe neki đak. Mama, tata, devojka, drugari ili jebem li ga ko, nisu u mogućnosti da dođu na aerodrom. Klik na dugme i gledaju uživo. Dok se novi padobranac vrati kući, a oni mu već napravili žurku sa sve snimkom na video bimu. Ovo pričam za one što vole da se pohvale, a većina voli. Šta bih ja dala da su moj prvi skok mogli da gledaju moji? Hehehe…
Može kum da se ljuti koliko god hoće. Za utehu, snimiću i njega. On je pilot inače, pa će još i da postane popularan.
Raspisah se ko i uvek, ali eto. Ja što na papir stavim to i uradim, a ovo baš na papir i pišem. Po „starinski“ sa sve olovkom, pa ću da kucam posle.
Opet će za početak tema da mi bude problem. Imam jednu u glavi, ali malo me zezaju ti komentari na stranama.
Inače, nema smisla ni da se minut i po mučim sa instaliranjem worpressa na domen, jer će to moj drugar Deki da uradi za mene. Od sveg srca ga pozivam da sa svojom dragom dođe na ćevape i pivo, na naš talični splav. Biće ovo leto mnogo lepo i plodonosno u svakom pogledu. 😉
Hvala vam momci u napred i obećavam da se više neću zahvaljivati. 🙂
Srbija „zemlja raznih mogućnosti“
Ova zemlja je jedna smešna, skupina ludaka, lopova, prevaranata i ostalih klovnova. Dobro, to svi znamo, ništa novo nisam rekla. Verovatno ni do kraja ovog teksta neću ništa novo reći, ali možda vam bude zanimljivo da saznate šta još može u ovoj zemlji, a da ni u jednoj drugoj ne može i da nikome nigde ne bi palo na pamet, da se to može. Što nigde ne može u Srbiji je sasvim normalno.
Naš klub je samofinansirajući. Radimo sa nadom da ćemo naći nekog sponzora. Sva takmičenja, ekipe našeg kluba, plaća klub, tj. mi. Takva je politika kluba od kada on postoji, tj. to je politika moga muža, a sada i moja, jer sam deo svega toga. Sve bi to bilo lepo i šareno kada bismo živeli u normalnoj zemlji.
Padobrani i prateća oprema su skupi. Tako je svuda u svetu. Plaćanje aviona košta za svako uzletanje, za svakog padobranca koji uđe u avion. Svaki padobranac plaća za svoje skokove, znači daju pare nama na ruke, odnosno meni. Nakupi se tu baš lepa suma novca i ja budem srećna, bar na kratko da te pare budu kod mene. Na kraju dana, kada se mi preračunamo sa vlasnikom aviona i kad platimo šta smo dužni za taj dan, pokupe mi sve te pare i nama u novčaniku ostane taman toliko da kupimo pampers, mleko, hleb, nešto za frižider i za dušu, po neko hladno pivo. Ne žalim se, jer radimo ono što volimo i tako je kako jeste. Sve je to u redu, mada su skokovi kod nas najjeftiniji. Moj muž kao veliki zaljubljenik u padobranstvo, ne želi da poveća cenu skoka. Kod drugih je za 8 evra skuplje. Dobro i to je u redu. Šta onda nije u redu?
Juna meseca, 2005. godine, padobranski klub Nebeski dijamant je potpisao ugovor sa Jugopetrolom o sponzorstvu. Oni nama gorivo, mi njima reklamni padobran.
Tekst koji sledi je deo ponude za sponzorstvo, nakon čega je potpisan i validan ugovor.
„…Naš klub bi se ugovorom obavezao prema Vašoj kompaniji da napravi padobran sa logotipom koji Vi odredite vidljiv sa sve tri strane padobrana (cena padobrana je 5500 eura u dinarskoj protivvrednosti) i sa rokom trajanja od 6 godina, zavisno od kvaliteta padobrana tj. uputstva proizvođača. Taj padobran bio bi vidljiv na svim takmičenjima na kojima naš klub učestvuje kako u zemlji tako i u inostranstvu (7-10 takmičenja na godišnjem nivou), kao i na vazuholovnim (aero-mitinzi) i kulturno-propagadnim manifestacijama (fudbalske utakmice, koncerti, auto i moto trke, razne promocije … itd.). Baner i link bi bio postavljen na našem sajtu (www.nebeskidijamant.co.yu), kao i postavka banera-zastavice na mestu prizemljenja na svakoj akciji i takmičenju u kojem naš klub učestvuje.
Ujedno biste imali mogućnost vršenja promocije na takmičenju koje organizuje naš klub – Vidovdanski Padobranski Kup koji se održava svake godine u poslednjoj nedelji juna.“
I bi tako. Padobran je pošteno urađen, gorivo preuzeto i brzo potrošeno. Ugovor je ugovor i naš klub ga je ispoštovao. Prošle godine u februaru, Narodna Banka Srbije nas obaveštava da je naš račun blokiran od strane Jugopetrola. Potražuju sumu od jebem li ga koliko para, (celokupna vrednost ugovora). Dok smo se snašli i okrenuli, advokat nam kaže, „pa nemate više pravo na žalbu, evo ovde piše, vidiš ovde (najsitnija moguća štampana slova na dnu dopisa na pečatu) rok žalbe 3 dana“ . Tada je prosto bilo nemoguće pronaći nadležnog za taj ugovor i za naš slučaj. Samo su nas prebacivali sa jednog na drugog. Mi imamo naš primerak ugovora, ali više nemamo pravo na žalbu. Jugopetrol više ne postoji, postao je NIS, NIS je sad skoro prodat Rusima. Tako da bismo odblokirali račun, na kraju ćemo morati da se spakujemo i da odemo pravac u Rusiju kod glavnog baje.
Imamo takmičarski padobran, sa trajnom reklamom firme koja više ne postoji i koja nas tereti za novac kao da ugovor koji je potpisan uopšte ne postoji. Prevarili su nas. Kada je Jugopetrol trebao da postane NIS neko je shvatio da im više i ne treba reklama, pa su lepo odustali od svega i blokirali nam račun za gorivo koje su nam dali, bez obzira što smo ih mi reklamirali cele tri godine i što smo svoju stranu ugovora ispunili do kraja. Da bi se račun odblokirao mora da se uplati ta i ta suma novca. Ako bismo sada ugovorili sponzorstvo i potpisali ugovor sa nekom normalnom, postojećom firmom i oni nam uplatili novac. Prvo bi bio skinut deo koji potražuje nepostojeća firma.
Pa vi sad vidite šta sve može u ovoj našoj zemlji.Račun firme može da vam po kratkom postupku blokira bilo ko, bez ikakvog osnova. Eto jednostavno, blokira vas i ćao. Ako se ne javite trgovinskom sudu u roku od 3 dana, ako uopšte uspete da pročitate šta tu piše, onda više i nemate pravo da se žalite, nego da platite, pa i ako nikome ništa ne dugujete. Svega mi na kraju ću da se spakujem i odoh pravo u Rusiju, a vi ako vas kojim slučajem neko iznervira i stane vam na žulj, a znate da ima firmu, eto možete da mu blokirate račun i da verujete da neće videti sitna slova na pečatu. Može i ustaljena klasična srpska psovka ili pretnja da postane: „Nemoj da se zajebavaš sa mnom, blokiraću ti račun!“. 😀
Evo još malo reklame za nepostojeću firmu. Mi i dalje poštujemo ugovor. 😆
Srbija "zemlja raznih mogućnosti"
Ova zemlja je jedna smešna, skupina ludaka, lopova, prevaranata i ostalih klovnova. Dobro, to svi znamo, ništa novo nisam rekla. Verovatno ni do kraja ovog teksta neću ništa novo reći, ali možda vam bude zanimljivo da saznate šta još može u ovoj zemlji, a da ni u jednoj drugoj ne može i da nikome nigde ne bi palo na pamet, da se to može. Što nigde ne može u Srbiji je sasvim normalno.
Naš klub je samofinansirajući. Radimo sa nadom da ćemo naći nekog sponzora. Sva takmičenja, ekipe našeg kluba, plaća klub, tj. mi. Takva je politika kluba od kada on postoji, tj. to je politika moga muža, a sada i moja, jer sam deo svega toga. Sve bi to bilo lepo i šareno kada bismo živeli u normalnoj zemlji.
Padobrani i prateća oprema su skupi. Tako je svuda u svetu. Plaćanje aviona košta za svako uzletanje, za svakog padobranca koji uđe u avion. Svaki padobranac plaća za svoje skokove, znači daju pare nama na ruke, odnosno meni. Nakupi se tu baš lepa suma novca i ja budem srećna, bar na kratko da te pare budu kod mene. Na kraju dana, kada se mi preračunamo sa vlasnikom aviona i kad platimo šta smo dužni za taj dan, pokupe mi sve te pare i nama u novčaniku ostane taman toliko da kupimo pampers, mleko, hleb, nešto za frižider i za dušu, po neko hladno pivo. Ne žalim se, jer radimo ono što volimo i tako je kako jeste. Sve je to u redu, mada su skokovi kod nas najjeftiniji. Moj muž kao veliki zaljubljenik u padobranstvo, ne želi da poveća cenu skoka. Kod drugih je za 8 evra skuplje. Dobro i to je u redu. Šta onda nije u redu?
Juna meseca, 2005. godine, padobranski klub Nebeski dijamant je potpisao ugovor sa Jugopetrolom o sponzorstvu. Oni nama gorivo, mi njima reklamni padobran.
Tekst koji sledi je deo ponude za sponzorstvo, nakon čega je potpisan i validan ugovor.
„…Naš klub bi se ugovorom obavezao prema Vašoj kompaniji da napravi padobran sa logotipom koji Vi odredite vidljiv sa sve tri strane padobrana (cena padobrana je 5500 eura u dinarskoj protivvrednosti) i sa rokom trajanja od 6 godina, zavisno od kvaliteta padobrana tj. uputstva proizvođača. Taj padobran bio bi vidljiv na svim takmičenjima na kojima naš klub učestvuje kako u zemlji tako i u inostranstvu (7-10 takmičenja na godišnjem nivou), kao i na vazuholovnim (aero-mitinzi) i kulturno-propagadnim manifestacijama (fudbalske utakmice, koncerti, auto i moto trke, razne promocije … itd.). Baner i link bi bio postavljen na našem sajtu (www.nebeskidijamant.co.yu), kao i postavka banera-zastavice na mestu prizemljenja na svakoj akciji i takmičenju u kojem naš klub učestvuje.
Ujedno biste imali mogućnost vršenja promocije na takmičenju koje organizuje naš klub – Vidovdanski Padobranski Kup koji se održava svake godine u poslednjoj nedelji juna.“
I bi tako. Padobran je pošteno urađen, gorivo preuzeto i brzo potrošeno. Ugovor je ugovor i naš klub ga je ispoštovao. Prošle godine u februaru, Narodna Banka Srbije nas obaveštava da je naš račun blokiran od strane Jugopetrola. Potražuju sumu od jebem li ga koliko para, (celokupna vrednost ugovora). Dok smo se snašli i okrenuli, advokat nam kaže, „pa nemate više pravo na žalbu, evo ovde piše, vidiš ovde (najsitnija moguća štampana slova na dnu dopisa na pečatu) rok žalbe 3 dana“ . Tada je prosto bilo nemoguće pronaći nadležnog za taj ugovor i za naš slučaj. Samo su nas prebacivali sa jednog na drugog. Mi imamo naš primerak ugovora, ali više nemamo pravo na žalbu. Jugopetrol više ne postoji, postao je NIS, NIS je sad skoro prodat Rusima. Tako da bismo odblokirali račun, na kraju ćemo morati da se spakujemo i da odemo pravac u Rusiju kod glavnog baje.
Imamo takmičarski padobran, sa trajnom reklamom firme koja više ne postoji i koja nas tereti za novac kao da ugovor koji je potpisan uopšte ne postoji. Prevarili su nas. Kada je Jugopetrol trebao da postane NIS neko je shvatio da im više i ne treba reklama, pa su lepo odustali od svega i blokirali nam račun za gorivo koje su nam dali, bez obzira što smo ih mi reklamirali cele tri godine i što smo svoju stranu ugovora ispunili do kraja. Da bi se račun odblokirao mora da se uplati ta i ta suma novca. Ako bismo sada ugovorili sponzorstvo i potpisali ugovor sa nekom normalnom, postojećom firmom i oni nam uplatili novac. Prvo bi bio skinut deo koji potražuje nepostojeća firma.
Pa vi sad vidite šta sve može u ovoj našoj zemlji.Račun firme može da vam po kratkom postupku blokira bilo ko, bez ikakvog osnova. Eto jednostavno, blokira vas i ćao. Ako se ne javite trgovinskom sudu u roku od 3 dana, ako uopšte uspete da pročitate šta tu piše, onda više i nemate pravo da se žalite, nego da platite, pa i ako nikome ništa ne dugujete. Svega mi na kraju ću da se spakujem i odoh pravo u Rusiju, a vi ako vas kojim slučajem neko iznervira i stane vam na žulj, a znate da ima firmu, eto možete da mu blokirate račun i da verujete da neće videti sitna slova na pečatu. Može i ustaljena klasična srpska psovka ili pretnja da postane: „Nemoj da se zajebavaš sa mnom, blokiraću ti račun!“. 😀
Evo još malo reklame za nepostojeću firmu. Mi i dalje poštujemo ugovor. 😆
Tetkin padobranac
Najmlađi član Padobranskog kluba Nebeski Dijamant je Nikola Vučković. On je već sa 11 godina odlučio da oseti lepotu padobranstva. Reći da je neko sa 11 godina sposoban za takvu odluku, možda zvuči čudno, ali upravo je tako. Kada neko sa tako malo godina, na +40C umesto na kupanje, svojom voljom ide na aerodrom da prati obuku drugih padobranaca i da gleda skakanje, šta onda drugo reći, nego da je rođeni padobranac.
Za početak Nikola je skočio, tandem skok sa 3000m. Najveća brzina ostvarena prilikom tog skoka je bila 266km/h, a 41 sekunda provedena u slobodnom padu, šta reći…jedino slike i snimak donekle mogu da vam približe kako se osećao i kako je reagovao naš Nikola.
Pre skoka:
…
– Nikola jesi li siguran da hoćeš da skočiš?
– Jesam!
– Jesi li 100% siguran?
– 100%
…
Posle skoka:
…
– Da li bi još skakao?
– Da!
– Koliko puta još?
– Pa bar još 1000 puta!!!
…
Nikoli preostaje da do svoje 16 godine čeka svoju obuku i svoj prvi samostalni skok. Do tada će verovatno već naučiti da sam spakuje padobran, a posmatrajući druge padobrance verovatno će naučiti i sve ostalo. U međuvremenu će verovatno skočiti još koji tandem skok, ako uštedi neke pare, jer u ovom sportu svi sve plaćaju!
Marko
Verovatno se nigde u svetu prenatalni skokovi ne računaju u skokove, ali ako ih ipak računamo, onda je naš najmlađi padobranac Marko. Pre svoga rođenja, dok je još bio samo mala mrvica u stomaku, kroz telo svoje majke je osetio lepotu potpune slobode. Neke mame svojoj deci dok su u stomaku puštaju muziku, Mocarta, Baha, RNR ili šta već, idu na aroma terapije, šetnje, vožnje brodićima… Marko je slušao brujanje aviona i skakao iz istog. Padobranac u najavi! Videćemo kad bude dovoljno porastao da ima svoju knjižicu skokova, hoće li mu negde tih 5 skokova biti upisano, ali je sigurno da je negde u njegovom genetskom kodu upisan taj osećaj totalne slobode i navale pozitivnog adrenalina.
Nebeski dijamant u BL
3. otvoreno padobransko prvenstvo BiH
2. mesto – ekipno Banja Luka 2007.
NEBESKI DIJAMANT
Franja
Zoki
Ivan
Spu
Mića
Letenje
Ako je vožnja avionom letenje, onda je vožnja brodom plivanje!!!
Padobranstvo po meni nije ekstremni sport. Padobranstvo je sport u kome se može doživeti jedinstven osećaj slobode. Jeste sport, ali i nije samo sport. Postoje takmičenja, osvajaju se medalje i titule, ali padobranstvo se ne trenira. Padobranstvo se živi! Oseća se jednim posebnim delom bića i čovek postaje deo njega.
Ne može se puno stvari u životu uporediti sa skokom iz aviona. Ljudi umeju da kažu da je to samo izazivanje sudbine, ludost, pokušaj da se nekome nešto dokaže. Nijedan pravi padobranac se sa tim ne bi složio. Radi se samo o osećaju izvanredne slobode, osećaju da ste deo prirode i da je ona deo vas. Ljudi prosto nisu navikli na nesputanost, na život u kom se ne zaustavlja pred preprekama.
Kažu da su padobranci posebna vrsta ljudi. Jesu li? Kad pomislim samo da se velika većina ljudi nikada ne odvoji više od zemlje nego onoliko koliko mogu da skoče iz mesta, onda je sigurno da su padobranci posebni. Svako ko je imao san da poleti, sigurno će u životu bar jednom skočiti iz aviona padobranom. Uvek se nađe način da čovek ostvari svoj san.
„Ako veruješ da možeš da uradiš nešto ili veruješ da ne možeš, u oba slučaja si verovatno u pravu. Henri Ford“ 
Treba doneti odluku, pobediti sebe i svoj strah koji je prirodan i osetiti potpunu slobodu. Leteti! „Da je dobri Bog hteo da čovek ostane na zemlji, dao bi nam korenje!“ Lete samo ptice i padobranci, zato i jesu posebni.
Charolija 