Monthly Archives: септембар 2010

Šta sve možete da radite sa medvedom :)))

Pogledajte šta sve može da vam se dogodi, ako se kojim slučajem odlučite da krenete u lov na medveda i pored svih donetih zakona, a onda u zadnjem trenutku nemate srca da ga upucate. Postaćete najbolji prijatelji, garantovano. 🙂

Nesvakidašnja interaktivna, internet reklama, za nešto svakidašnje. Odgledajte snimak do kraja, a onda kliknite na jednu od dve mogućnosti. Odlično ćete se zabaviti sa medom, pa ma šta da vam padne na pamet: dance, plays, eats, loves, farts, fish, pee, wash, is… i još mnogo toga.

Lovac jednostvano Tipp-ex roler-om izbriše reč shoots, pa vi upišite šta vam već padne na pamet. Zaista odlična, zabavna reklama. 😀

Advertisements

U zatvor se može i zbog guske…e neka

Ako kojim slučajem u sred Srbije na ulici ugledate nosoroga, nemojte slučajno da ga povredite. Ne daj Bože da vam padne na pamet da ga upucate kao trofej, a ako se usmeri ka vama i učini vam se da ste u opasnosti, pametnije vam je da što pre pobegnete, jer ako mu se kojim slučajem suprostavite, možete završite i u zatvoru.

Ima u Srbiji svega i svačega tako da su pre neki dan viđene i kanadske guske kako se šetaju ulicama naših gradova. Ne pipajte ih nikako, nemojte ih hraniti, ni vabiti. Nisu nasrtljive, ali su zaštićene zakonom, a s obzirom da su naši zakoni retko konkretni, pametnije vam je da samo prođete pored takve guske, jer u suprotnom možete da platite deeebelu kaznu.

Mnogo Srba ovih godina letuje u Grčkoj tako da nije na odmet upozoriti javnost, da ako je neko kojim slučajem sa letovanja doneo neku grčku kornjaču, pametnije mu je da je što pre prijavi Zavodu za zaštitu prirode Srbije, jer verovatno oni najbolje znaju kakav status i prava ima jedna takva kornjača u okvirima našeg društva i šta dalje sa njom. Nema zajebancije sa zakonom. Ja vam kažem, a vi kako god hoćete? Prijaviće vas neki komšija šta posedujete, pa vam neće biti spasa.

ovako izgleda kanadska guska, čisto da znate, da ne bi došlo do neke zabune

Nosorozi, kanadske guske i grčke kornjače, moramo priznati nisu tako česte kod nas, ali da ih ima, ima ih, nema tu priče. Sada dolazimo na glavni deo, na ove malo „češće“ životinjke. Bubamareeee! Da, da lepo ste čuli. Bubamaro let, let u široki svet, samo što dalje, jer ako slučajno uleti u stan, morate opet da zovete gore navedeni Zavod, a Boga mi i Ministarstvo životne sredine. Oni će ljudi lepo da dođu, sa svom svojom opremom i da utvrde šta dalje treba činiti. Isto važi, (verujem da sedite, jer biste u suprotnom pali) i za mrave i miševe!!! Tako zakon kaže.

Ne smete ubijati MRAVE, MIŠEVE, BUBAMARE, žabe krastače i barske puževe, o nosorozima i guskama, kornjačama i pticama pevačicama Evrope da i ne govorim. Ne smete ni trgovati sa nabrojanim životinjama, to je biznis kog se država dosetila, tako da vam slučajno ne padne na pamet tako nešto. Baš me zanima koliko košta kilo bubamara?

Kazne se kreću od 5 000 do 50 000 dinara, a ako ste slučajno neko pravno lice, moraćete da izdvojite za kaznu od 500 000 do milion dinara, e sad ako nećete ili nemate da platite nema nikakvih problema, krivičnim zakonom će vam odrapiti kaznu zatvora od tri meseca, pa do cele tri godine. Tako nam i treba kad smo divljaci koji ubijaju nosoroge i mrave.

Ne znam da li da se smejem ili da plačem. Srbija je postala zemlja u kojoj veća prava ima jedna obična kanadska guska od nas svih zajedno. Zemlja ludaka. Stvarno nam tako i treba, čak su i guske uspele da se izbore za svoja prava, a mi…? Ma mi smo obične ovce.

ovakav spomenik i mi treba da podignemo kanadskoj guski, za primer 🙂

Linkovanje u postu – wp pomoć na moj način

Pre neki dan dobijem mejl od meni vrlo drage osobe, sa molbom da joj „ako mi nije teško“, objasnim, kako se to linkuju tekstovi u postu. Nije me mrzelo da „napravim“ par sličica i da joj pošaljem kratko, prosto uputstvo. S obzirom da je njen sledeći post bio sa linkovima, moje objašnjenje je bilo dovoljno jasno i uspešno. 🙂

Sada upravo u jednom postu pročitah da jedan od novijih blogera ima isti takav problem. Prosto mi nije jasno da niko nije našao za shodno da napiše koju reč o tome, onako prosto, jednostavno. Verovatno ima toga u WP help-u, ali jebi ga ne može svako brzo i lako da se snađe. Niko ne zna sve.

Eto pošto već imam te sličice sa objašnjenjem, da ih postavim, možda nekom pomognu, nikad se ne zna. Neka mi stručnjaci ne zamere ako je i suviše prosto objašnjeno. 😆

Tamo gore u desnom ćošku mog malog sveta…

Da li se čovek prosto takav rodi ili neke druge stvari kasnije utiču na njega, ali eto ja sam postala neko ko je uvek išao na suprotnu stranu od ostalog sveta. Ako svi trče u bioskop da gledaju film, jer je hit nad hitovima, baš taj film verovatno do dana današnjeg nisam pogledala.

Kada su moje drugarice sve Madonine pesme znale napamet, ja sam pevušila „Uključio sam jutros radio i čuo onda za oglas taj, traži se perač prozora, plata je sasvim pristojnaaaa…!“ O knjigama da vam ne pričam. Kada su sve otišle na balet, ja sam počela da treniram džudo. I sve tako nekako.

Moja velika sreća na tom „naopakom“ putu je bila što sam upoznala jako puno ljudi sličnih sebi, sa kojima sam mogla satima da pričam  i da se smejem, ljudi sa kojima sam se razumela i kada ćutimo. Čak sam se i od njih razlikovala. Nije to ono kao, „razlikujem se od drugih, posebna sam, ovakva, onakva“, jok tako. Nego drugačije, a ako niste takvi onda vam ne mogu ni objasniti kako to.

Imaš svoj mali divni svet, u njega slobodno puštaš ljude, dozvoljavaš im da se u tvom svetu ponašaju onako kako žele, jer moj svet je slobodan svet, ali onaj mali ugao tamo gore u desnom ćošku, njima je nedokučiv. Kažeš mu: „Slobodno pogledaj, ne boj se, to je samo mali desni gornji ćošak…“, ali ne. Nisu smeli i ako je sve vreme bio otvoren za javnost.

Vremenom se zapitaš kakvi te to ljudi u stvari u opšte i okružuju. Daš im svu slobodu u svom malom svetu, ali oni strašljivi da strašljiviji ne mogu biti, nikako ne smeju da pogledaju i u to ćoše. Pogledaju na sekund, dva i onda naglim okretom odu u levi donji ili dole na parter. E jebi ga onda.

Šta koji krasni onda svi ti ljudi hoće od mene? Ne tražim od njih da mi svoja vrata širom otvore, puštam ih da dođu kod mene, sve im je dostupno, ali  zašto me ne mogu u potpunosti razumeti? Boje se. Strah je užasan neprijatelj. Šta će sa saznanjem o mom desnom, gornjem ćošku? Hoće li biti dostojni toga? Boje se, jebo im ja mater.

Otkriću vam tajnu, opušteno i slobodno kao i sve ostalo što radim u životu. Neće vam to ništa značiti, jer mi nećete poverovati. Na tom mestu se kriju sve moje tajne. Nisam vam bitna, jer me lično ne poznajete, tako da vam ni moje tajne nisu važne, ali ljudi koji su bili u mom svetu i mom životu, jednostavno nisu imali hrabrosti da zavire na to mesto.

Zašto, pitam se?  Zašto su mi govorili sve, zašto su mi verovali, zašto su znali da će njihove tajne kod mene biti sigurne, zašto su znali da im želim pomoći i da ću im pomoći ako mogu, zašto su mislili da sam toliko jaka da oni meni ne mogu pružiti, čak ni reči utehe??? Jebem ti život! Ko sam ja u stvari, hoću li ikada saznati? Hoću li se upoznati do kraja života, e to me najviše zanima???

Srbijo jebo te 37. novembar…Dan nezavisnosti

Jebem ti sunce da ti jebem sunce, Srbijo zemljo moja. Ma ima li ovo više smisla reci ti meni? Hoću li na kraju biti naterana da napišem priču o Milanhei ili Milanheji, pa ma kako je danas zvali? Takvim imenom je već odavno ne zovu. Verujem da se i sama ne seća svog pravog imena. Trebala je žena da stekne srpsko državljanstvo, pa je i ime morala da promeni. Ko zna zna, ko ne zna, i ko je poverovao u sva ta sranja, svake godine će da mi priča iste srceparajuće priče i da mi deklamuje patriotske govore. Bre Srbijo ili Srbio…jebem li ga kako više da te zovem?  Dokle bre više? Dok ne progovore oni koji znaju po neku rečenicu više?

Dođe mi prosto rečeno, da napišem jednu „pametnu“, „patriotsku“, „punu izreka“ knjigu, pošto govore ne mogu da držim, niko neće da me sluša, mada u Srbiji svako to može, pa onda da pustim da me ubiju. Bila bih popularnija od Jim Morrison-a i John Lennon-a zajedno. Bila bih citiranija od Milanheinog sina, jebeš mi sve. Toliko sam pismena, možda bi se i neki trg nazvao mojim imenom.

Rekli bi ljudi: „Ona Ivana, Bog da joj dušu prosti, beše rekla…i bila upravu.“ . Srbijo kozo jedna. Jebe te ko kako hoće, pa dokle bre više. Nego da ti kažem…jebo te 5. oktobar, jebo te i 24. i 25. septembar, i 37. novembar, to je Dan srpske nezavisnosti, zar nisi znala…da te jeb’o svaki datum koji misliš da ti nešto znači. Glupačo jedna.

Jebo te narod glupi, koji ti ništa dobro nikako ne donosi, nego samo sere i priča i jede govna. Prosto mi dođe da se namestim ispred nekog snajpera da me neko skenja.

Zaborav i oproštaj

Nisam nikakav pisac, ne umem da izmišljam priče, ne umem da dajem imena nekim svojim likovima, da pišem o onome što se nije desilo… Ne umem da pišem i tačka, ali pišem, jer volim i pisanje je oduvek bilo moja samopsihoanaliza, upoznavanje sebe, zadiranje u najdublje i najudaljenije delove svoje duše, pa makar to nemalo baš nikakvu vrednost, meni znači, a u svom životu sam sebi najvažnija.

Tako sam rešavala skoro sve probleme u životu, jer između redova uvek pronađem rešenje. Nekada je to bilo samo moje, a od kada imam blog delim to sa svima bez griže savesti što svoj život stavljam  na uvid svima, jer se nadam da između svih tih redova postoji i neki koji može da znači još nekome.

Postoje dve stvari vezane za školu, koje sam zapamtila za ceo život. Jedna je da zaborav ne postoji, a druga je da oproštaj može da ubije. Profesor filozofije mi je na jedan moj pisani sastav o životu dao 5 i kratku primedbu „zaborav ne postoji“. Sigurno nije imao pojma da ću posle toga napisati ceo novi tekst o tome kako to zaborav ne postoji i da ću se toga sećati ceo život.

Ukratko, zaboraviš nešto, nekoga, neka je i neka sitnica, ali kada te neko podseti na taj događaj ili tu osobu, negde ga isčeprkaš i setiš se. Znači nisi zaboravio. Ili jednostavno sam počneš da razmišljaš o nečemu i setiš se svega. Zaborav postoji jedino u slučaju bolesti.

Neću da širim temu, ali uglavnom sve se svodi na to, da mnoge događaje strpamo negde u sebe, na sigurno mesto, tu ga ostavimo i mislimo da smo zaboravili, a u stvari tako samo olakšavamo sebi dalji put kroz život. Nadam se da razumete šta sam htela da kažem, da se ne rasplinjujem.

Što se tiče oproštaja… Kada nekome nešto oprostite, to bi trebalo da znači da ste oprostili i da više nema vraćanja na to. U slučaju oproštaja uvek se setim Banović Strahinje. Nema mnogo veze sa samim likom, već mi je ostalo urezano u glavi, kako je Strahinja oprostio Anđeliji tzv. preljubu i izdaju.

Neću da ulazim u dublju analizu pesme i odakle mi to, ali sam sigurna da Anđa nije uspela da izdrži pritisak oproštaja. Da još naglasim i da ovde ne gledam na to šta je on njoj oprostio, već kao na „oprostiti nekome nešto“, bez obrzira o čemu i o kome se radi.

Našla sam se u situaciji da sam „zaboravila“ i „oprostila“ i jedno i drugo pod znacima navoda, jer da je stvarno tako, ne bih uopšte sada bila u problemu u kom jesam. Rekla sam sebi: „Dobro, bilo je šta je bilo, idemo dalje.“.

Udaljila sam se od te osobe i nastavila život na sasvim drugu stranu. Silom prilika ta ista osoba se vraća u moj život i na testiranje se stavlja i moj oproštaj i zaborav. Shvatam da nisam dovoljno velika da bih oprostila, shvatam da ništa nisam zaboravila, kao da od onda nije prošao ni jedan dan. Kao da se sve nastavilo tamo gde je nekada stalo.

Ta osoba se možda i promenila, ali ja i dalje to ne mogu da vidim zaslepljena ranijim dešavanjima na koja samo dodajem nova. U svemu vidim ono od pre. Ma ko sam ja da sudim? Nemam pravo da sudim ni sebi, ni drugima. Osećam samo veliko sažaljenje prema toj osobi, a onda se setim nečega, pa eksplodiram iznutra.

Zašto ćutim? Zato što sam ranije ubedila sebe da sam prešla preko svega i da nema razloga vraćati se na ono što je prošlo. Uvek je važno ono što je sada, a sada je nastavak onoga što smo ranije prekinuli i postala sam svesna da je sve u stvari bio samo privid, jer je osoba bila fizički daleko od mene, da se malo toga zaista promenilo. Kao kada prljavštinu strpaš pod tepih i praviš se da je nema, a znaš da je tu.

Definitivno u životu sve stvari i svi odnosi kad tada dođu na svoje mesto, pa ma koliko nam se učinilo da je nečemu prošao „rok trajanja“. Kako seješ, tako žanješ. Savest je teška muka i verovatno joj je dovoljna. Moja savest je čista i treba mirno da spavam. Samo treba da odlučim jesam li oprostila ili nisam, hoću ili neću? Nema treće. Ako neću, onda nema svrhe ćutati, ako hoću onda treba pod hitno da isplaniram sledećih 15 minuta svog života. 😉

blago meni sa mnom :)))

Javiću vam ma šta da odlučim, ali sa ovom pričom smo završili. Sada možemo da se vratimo na gramatiku. 😉

Moj zatvor

Znate vi mene i ‘vaku i ‘naku, ali kakva sam u zadnjih 10-tak dana, ma ima i više, ne možete ni da zamislite. Zato što ni ja sebe ovakvu ne poznajem. Svakoga dana psujem svoju rođenu majku i oca svoga, što su me vaspitali ovako kako jesu. Nek’ mi oproste, a hoće, jer me razumeju i najbolje poznaju.

– Znaš, steglo me ovako ovde, kao da me neko drži za gušu. Imam tu neku knedlu i ne mogu ni da je progutam, a ni da je pljunem napolje.

– A vidiš ovde, e tu kao da mi zjapi neka rupetina, pa imam potrebu da s vremena na vreme stavim ruku na srce. Da pritegnem malo jače.

– Ne mogu da udahnem onoliko vazduha koliko mi se čini da mi treba. Neće nešto.

– A glava? Uh glava kao da nije moja. Teram sebe da pređem preko nekih stvari i kao prešla sam, ali ne da glava.

– Malo malo, pa mi proleti neka slika i muči me. Baš me muči. Ne da mi da progutam knedlu, da udahnem vazduh, da mi srce bude na mestu. Vilica me boli od ćutanja, od neizgovorenih reči, misli.

– Nisam sigurna da bi mi psiholog bio dovoljan. Sve se nešto plašim da će na kraju psihijatar imati posla sa mnom, bolje i psihijatar nego neko ozbiljnije oboljenje, što nije isključeno. Osećam.

–  Nije mi se ovo ranije dešavalo. Nisam nikada bila u situaciji u kakvoj sam sada. Pa se mislim, šta sam sve do sada pregurala, kako ovo ovoliko može da me savlada i da mi ovoliko oduzme snagu i kao da mi i razum oduzima lagano?

Izgleda da je došlo vreme, da i meni neko dođe glave.

Znate li vi kada vam niko ne može dati savet, pa čak ni prividan, utehu? Znate ono kada vam neko  kaže: „Stani polako, rešiće se to, ne brini…“ E čak mi ni to niko ne može reći.  Nema rešenja na vidiku, a ja u zatvoru. Zatvor slobodnog tipa. Mogu da izađem iz zatvora kad god mi se digne đoka, da idem gde god hoću, ali kada se vratim…hm…kao da nemam gde da se vratim. Uskraćena mi je sloboda življenja.

Ne mogu da izađem gola iz kupatila, a to mi je oduvek bio neki „merač“ slobode. Ne mogu da vičem kada hoću, ne mogu da pojačam televizor do kraja i da igram na sred dnevne sobe sa svojom decom. Ne mogu da se svađam sa sopstvenim mužem. Moje knjige i slike su premeštene, a nisam ih ja premestila, jer su dve police bile potrebne za nešto. Ne mogu da pričam šta god hoću. Ne mogu da radim šta god hoću. Ne mogu milion i jednu stvar i sve mi se čini da će to potrajati dugo i to je to što me guši, što me davi, što mi ne da mira, ni noću sna na oči.

Ovo „zatvor“ može da se tumači i kao ono kada vam se sere, a nešto vas neće, pa vam sopstvena govna smetaju i muče vas do te mere, da se može desiti i da puknete zbog najobičnijeg sranja.

Volela bih kada bih mogla da i ja ceo dan sedim za kompom kao on i da razmišljam da li da igram trefa ili sans. Predao se. Ne mogu da igram karte i glupe igrice. Mrzi me da živim više. I nerviram se što sam ovakva kakva jesam. Što sam toliko sažaljiva? Što sam vaspitana tako kako jesam, pa ne mogu ništa da kažem?

I sada ide deo u kom opisujem svu nepravdu, ali izostaviću to, zbog onog jebanog vaspitanja. Jebo me konj, da me jebo. Pa i neka me uguši ta knedla, ali jednu jedinu reč koja može da iskaže ono što mislim da je nepravda, neću reći. Što ja moram ovako da mučim sebe? Radi mira u kući? U kakvoj kući, u čijoj kući? Radi čijeg mira? To što bih ja rekla ništa na bolje ne može da promeni, pa zato neka me neka crknem.

Nisu me pobedile ni veće nepravde, neće vala ni ovo, ali pod hitno moram da nađem nešto što će da me bar malo vrati u normalu i koliko toliko povrati mir u telo i dušu. Nema mi druge ako hoću da ostanem normalna. Normalna nikad nisam ni bila, ali bar malo da se vratim na staro ako ništa drugo. Upomooooć vičem iz sveg glasa, a znam da mi pomoći nema.

Mala informacija III

Treću godinu za redom jedna od mojih priča će biti objavljena u Blogopediji. Prve dve priče su Kako sam zavolela sebe Blogopedija 2009. i Charolija života Blogopedija 2008. Ove godine je to bio izbor mog dragog, jer meni nikako nije išlo. Čini mi se kao da ove godine ništa nisam ni pisala. 🙄

Nostalgija za brdima je napisana u maju pre svih događaja koji su nam živote uzdrmali, onako baš muški. Sa ove tačke gledišta maj kao da se nije ni desio, jer je posle maja, logično, došao jun koji se desio i te kako.

Da se vratim na moja brda. Kasnije u maju kada sam bila kući ovaj post me inspirisao da napravim par fotografija koje vam do sada nisam pokazala. Želela sam da vam dočaram kakav je to pogled koji mi nedostaje.

Sedite u kuhinji za stolom, pijete kaficu pored otvorenog prozora i pustite misli da vam odlete čak tamo daleko, do onog brda. Do one planine, Stolovi.

Ako pogledate kroz drugi prozor, pogled vam „pukne“ sve do Goča. Odrastajući sa ovakvim pogledom nije čudno što me ravnica ubija u pojam.

Na jednom od tih brda, postoji i moje drvo. Na jednom proplanku izraslo moje drvo, usamljeno i udaljeno od svih drugih. Kako moje? Pa tako što sam ga jako davno ugledala dvogledom, a verujem da niko pre mene nije, sa tolike udaljenosti. Imala sam želju da odem i da sednem ispod njega, ali mnogo je daleko. Kada se tako zagledam preko brda, često sam u svojoj mašti videla i plavetnilo mora. Vidi čovek ono što ga raduje i što želi.

Kada pogledaš na drugu stranu, negde u zoru, sunce izlazi negde iznad Gledićkih planina i ovako izgleda.

Odrasla sam okružena nebom, oblacima i brdima i uvek mi nedostaje taj pogled i sve ono što imam u tom domu.  To je ta nostalgija za brdima, mojim brdima, koja me podsećaju na mladost i bezbrižnost detinjstva. To je ono što mi nedostaje.

P.S. Čestitam svim drugim autorima čije će priče biti objavljene ove godine i nadam se da ću još dugo imati prilike da čitam vaše tekstove, na svoje veliko zadovoljstvo. 🙂

Angelina Radulović: Jednake

Bojan Arsenović: Nebo nam pada nad glavu

Branislava Džigurski: Poetičnost prljave sudopere

Branko Đurković: Oda cvrkutu

Dejan Vukmirović: Reinkarnacija

Dragan Zarić: Pišući iznosim subjektivan stav

Dragana Đermanović: Život je knjiga

Dragan Radović: Tajni gedžet Svetislava Basare

Istok Pavlović: Startapitis – bolest savremenog web profesionalca

Ivana Momčilović: Nostalgija za brdima

Jasmina Lechleitner: Poljubi kišu

Marija Đokić: Neodoljivi zavodnik

Marija Spasojević: Mikroskopsko ništa

Miloš Krneta: Islandski vulkani

Miljan Ristić: Facebook – slučaj treći

Miljana Mladenović: Survivor ili kako nadigrati muškarce

Mirjana Mimica: Predsednik, stidne dlačice, šetanje psa – aj lajv in Srbija

Nebojša Radović: O kratkoći življenja

Nemanja Terek: In memoriam: jedan od onih dana

Nenad Obradović: Miris noći

Predrag Milićević: Trag života

Sanja Glamočanin: Cimeri XXI veka

Slavko Ilić: Twitter Story: Poklon za nju

Slobodanka Boba Đuderija: Ko ne izroni, magarac

Tamara Gočmanac:Neljubavno pismo

Tanja Novaković: Sniženje

Tatjana Tucić: Prkos i goruća ljubav

Viktor Vilotijević: Smem li, Srbijo, da budem ono što jesam

Vladimir Kalušev: Religije i Internet

Zlata Veličković i Višnja Dimić: Autorecenzija

Zoran Stanković: Prekinut san.

Neka nagrada koja me je naterala da razmišljam i pišem o vama…

Da vam se pohvalim. 17. septembra, pred više hiljada posetilaca, održana je svečanost povodom dodele nagrada. Lično se pojavila Verkić – Džepna Venera i uručila mi ovo priznanje. 🙂

„Prix d’Arts je nagrada za blogere koji prenose kulturne, etičke, literarne, osobne itd. vrijednosti izvan nacinalnih i govornih granica. Koji, sažeto rečeno, pokazuju da se njihova živa kreativnost i razmišljanje može lako otkriti u njihovim riječima i između redaka, bez obzira na jezik kojim pišu. Nagrada je zamišljena kao sredstvo promicanja prijateljstva među blogerima, način da se iskaže naklonost i priznanje za njihov rad koji webu daje dodatnu vrijednost.“

Mislim da postoje mnogi zaslužniji blogeri od mene, ali mi je zaista bilo drago na ovom znaku pažnju. Već sledeće večeri sam pozvana na drugu svečanost istim povodom i cenjena Milja Lukić mi je uručila istu tu nagradu, po drugi put, koja me je dodatno iznenadila i obradovala.

Hvala vam devojke. 🙂

Da vam sada malo pojasnim. Da bi nagrada bila validna, dobitnik dobija pravo, a donekle i obavezu da istu nagradu prosledi dalje tj. da preporuči 5 blogera za koje misli da je zaslužuju. S obzirom da sam dobila dve, dajem sebi za pravo da vam napišem nešto o 10 blogera. Prosta matematika 2 x 5, mislim razumemo se. 🙂

Pre nego da počnem, želim da vam kažem da oni kojima uručujem ovu nagradu nisu poređani nikakvim redom i da još ne znam kome ću je uručiti. Moram da naglasim da mi ovaj post predstavlja posebno zadovoljstvo, jer se već neko vreme spremam da vam pišem o ljudima koje čitam, koje sam upoznala na jedan poseban način i ovo mi je idealan povod za tako nešto. Još jednom, hvala vam devojke na inspiraciji, jer ljudi o kojima ću pisati zaslužuju posebnu pažnju u svakom slučaju. Nagradu ne zaslužujem, ali oni koje ću navesti zaslužuju mnogo više od obične izmišljene nagrade.

Zovem se Ivana, ali ne znam jeste li vi primetili koliko ima Ivana u blogo-svetu? Ima nas puno, ali samo jedna je ivanistična do te mere, da sam presrećna što nosimo isto ime. Ivanizmi. Ljudi, pa nemate predstavu koliko samo naziv ovog bloga govori o ovoj devojci. Ne možete to da znate ako se ne zovete Ivana. To je devojka koja mi je jako bliska ne samo svojim imenom, već i svojim razmišljanjem. Hm…sada kada se zaletim, čini mi se da će se ovaj post baš, baš odužiti, ali šta ima veze. Želim da vam „približim“ ivanističnu Ivanu iz nekog svog ugla.

Ona ume da vas nasmeje do suza, da vas rasplače, da opiše svoj provod, pa da poželite da i vi izađete u zezanje, da vam opiše svoje putovanje, pa da poželite da baš odete u tu zemlju, ume da se zaljubi, da se odljubi, da se naljuti, napije, razbije, posvađa, pomiri, razmišlja, rodila je majka za sve i srećna je što je ima takvu kakva jeste.

Holivudski vikend. Jeste li vi nekad imali takav vikend, pa niste, jer niste ta Ivana.  Jeste li vi možda nekada slavili Novu Godinu u Španiji kod sestre Ane? Niste naravno, jer prvo nemate sestru Anu, drugo i da je imate ona ne živi u Španiji, a treće i da je imate i da živi u Španiji niste bili tamo sa njom baš za NG. 🙂 Ivana jeste. Ima vas sigurno puno koji ste bili u Tunusu na odmoru, ali sam sigurna da se niste proveli kao ona. Neću vam pričati o postovima koji rastužuju, koji navode na duboko razmišljanje, jer ako nastavim ovako ovaj post će se zvati „Ivana na sto i jedan način“. Čitajte njene postove i shvatićete šta je pisac hteo da kaže.

Idemo dalje. Samo malo da pogledam.  Aha…

Drveni Advokat, zovem je Drvena i mislim da joj nikako ne pristaje takav nadimak, mislim ovo Drvena. Ako ne znate nikoga ko će vam pružiti ruku kada svi odu od vas, ko će vas utešiti, ko će vam ponuditi pomoć, ko će vas oraspoložiti na sebi svojstven način kada vam je nateže, onda niste imali „posla“ sa ovim advokatom. Devojka koja voli život, blog koji treba da se zove Veliko Srce.

Ona zna da mi nemamo pojma koliko smo u stvari srećni. Njena Azbuka upoznavanja puno toga govori o njoj. Ma ona ume i licemerima da se zahvali, šta onda drugo o njoj da vam pričam. Novosadski fina devojka. 🙂

Svi mi sve i svašta sanjamo, ali kada sanjate električne snove onda se i podrazumeva da ste kao uključeni u struju. Ona stiže na sto šest mesta i protutnji kao oluja. S obzirom da je odličan organizator onda se uglavnom svi oslanjaju na nju oko organizacije „bančenja i bludničenja u nekoj biblioteci sa kariranim stolnjacima„. Bilo bi lepo da uspem da se organizujem, pa da se nekako i ja pojavim 25.09.

Ne može da vas nauči kako da sačuvate svoje braon čizme od sestre, ali kako pomoći nekome ko pomoć nije tražio, Blesava može da vas nauči. Kako da spremite slavu za 165 ljudi, a da pri tom ostanete živi i kako da na toj istoj slavi preživite kada deda unuku predaje slavu možete kod nje da pročitate. Žao mi dede kao da je bio moj. Veliki čovek.

Kada Električnu ujede kuče, moraju da ga špricaju što pre. Ona primi boce samo preventive radi, a kuče „ujedač“ protiv besnila, pa vi vidite. Nju bih vam opisala kao jedno veliko čudo od žene, jednom rečju Velika, jedna od najvećih.

Postoji jedan blog koji redovno čitam, koji mi posle svakog pročitanog posta u stomaku i grudima ostavi onaj težak osećaj, znate ono kad vas stisne i pritisne. Piše ga osoba koja je toliko različita od mene, da je to nebo i zemlja, pa samim tim sve ono što je preživela me još više razbesni i iznervira. Ne osećam sažaljenje kao većina onih koji opisuju ovaj blog. Osećam samo veliki bes i potrebu da ljude koji su joj naneli zlo, nekako kaznim.

Ne postoji post koji bih vam preporučila sa tog bloga, jer jednostavno treba da pročitate sve, o životu jedne devojčice, kad tata reši da uguši sva svetla. Krenite od Početka priče, pa onda lagano dalje. Ovaj blog ima potpuno promašeno ime, jer takav jedan čovek nema nijedno jedino pravo da se zove „tata“ u bilo kom kontekstu. Marouk je uspela da se izvuče iz svega toga i da vodi neki drugačiji život, ali njena borba nije završena. Čitajte, možda joj nekako možemo pomoći. Nikad se ne zna.

Stevan, meni posebno drag momak. Jedno vreme dok sam bila mala želela sam da svom sinu dam baš takvo ime. To što mi je drag nema veze sa imenom, već sa svim onim što taj momak jeste.  Kako sada da vam objasnim šta je sve taj momak, kada ja blogove čitam sasvim drugačije od drugih. Od većine drugih. Mnogi blogove čitaju samo čitanja radi. Znate ono ja pratim tebe, ti pratiš mene, ja tebi lepu reč, ti meni lepu reč. Kod mene to nije tako, mada često ostavljam „hvalospevne“ komentare po blogovima, pa se možda ponekad učine i površni, ali nisu, jer ih pišem od srca, pa ko razume, razume.

Nego da se vratim na Soprana. Odakle sad ja mogu da znam kakvu vi muziku volite, pa da vam preporučim nešto što bi vam baš „leglo“. Jednostavno redovno čitajte o čemu piše ova duša od čoveka i shvatićete šta sam to htela da vam kažem. Da sam devojčica bila bih zaljubljena u njega do ušiju, ovako ga samo prosto i jednostavno volim.  🙂

Mahlat čitate je l’ da? Kakvu nagradu bi njoj trebali da damo? Ne znam. Mogu da vam pričam o svom odnosu na njen blog i njeno pisanje. Čitam, smejem se, dođe mi i da plačem ponekad, ali posle nje u zadnje vreme retko kada imam šta da kažem.

Slično razmišljamo o mnogim stvarima, u većini slučajeva se slažem sa onim o čemu piše. S obzirom da od početka njenog pisanja čitam njen blog, da li stvarno mislite da mogu da vam nešto preporučim? Ako kojim neverovatnim slučajem niste bili na ovom blogu, onda pod hitno prvo vidite sa kim imate posla, a onda jednostavno kliknite na bilo koji post i čitajte, čitajte, čitajte. Eto tako.

Milko Grmuša. Ovo Grmuša mi je ranije bila asocijacija na jednog našeg padobranca iz Banja Luke, a sada mu se više ni imena ne mogu setiti, jer Grmuša je Milko i tačka.

Sami naslovi njegovih tekstova vas mogu navesti na razmišljanje, a tek kada pročitate tekst onda ne retko ga treba pročitati još jednom, jer sigurno ste nešto propustili. Estetika perverzije, Hedonizam vs Mazohizam, Sirovi instinkt i tako se ređaju misli, pitanja, razmišljanja, jednog izuzetnog momka. Žao mi je što sam ovog leta iz opravdanih razloga bila sprečena da odem u Banja Luku da popijemo pivo u parku, moj drug Milko i ja, ali iskreno se nadam da ćemo već sledećeg leta popiti dva. 😉

Sećaš li se Dolly Bell? Naš kultni film, čiji naslov kada čujem više ne povezujem sa ovim filmom, već sa  bekstvom od kuće. Šalim se. Neću da pobegnem od kuće kod Dolly i ako mi je velikodušno ponudila sobu, ali pored svih priča koje sam kod nje pročitala, nije ni čudo što mi se čini da film nikada nije ni snimljen i nemam pojma o čemu se u njemu radi, ali za sigurno znam da na ovom blogu imate da pročitate toliko lepih priča da ćete se iznova i iznova vraćati, svaki put kada bona Dolly napiše nešto novo.

Veštičanstvena zaslužuje ovu nagradu, jer je ona neko ko uvek širi pozitivnu energiju, ljubav i optimizam. Kada vam ona predloži Začine života, nema šanse da ostanete ravnodušni. Način njenog pisanja i opisivanja onoga što želi da vam kaže vas prosto podigne nešto više. Proza, poezija, ma ceo roman u jednom njenom tekstu, kako ko shvati i kako ko bude raspoložen, ali uvek osmeh na kraju bude neizostavan.

To na šta može da vas asocira sama reč „veštica“ nema veze sa ovom Vecom. Krenete lepo u šumu, tamo će vas sačekati i sve će vam postati jasno. Sačekaće vas i odenuće vas u jesen. I ako ne volite jesen kao ja, i ako ne umete tako lepo da se izražavate i opisujete kao ona, nema veze, sa njom u društvu ćete se osećati zaštićeno i sigurno, garantujem.

Zar sam već stigla do desetog bloga. Koga da nagradim za kraj? Pre nego da bilo šta kažem, moram da se izvinim svima onima kojima nisam dala nagradu. Kako sada od svih da izaberem još jednog, a baš sam se lepo zaletela? Mrzim pravila.

Suske, Stevo, Kokica, Šunjalica, Breskvica, Crna Perla, Deda, Zelana, Šaputalica, Poslednji Skaut, Nedođija, Duda, Dezareo …e jebi ga sad. Ne mogu vas sve ni nabrojati. Nezahvalan je ovo posao, s toga desetu nagradu, koja se može smatrati i prvom neću dodeliti nikom posebno, već se svi smatrajte kao dobitnici, jer je svi i zaslužujute i vi i oni koje nisam nabrojala, a rado čitam ono o čemu pišete. I još samo da znate da o svakom od vas imam u glavi posebnu priču. Valjda ću je nekada i napisati.

P.S. Za sam kraj opet glupa pravila, ali možda i nisu glupa, jer će i nekog od vas kao što su mene naterati da kažete neku reč o blogovima i ljudima koji ih pišu. Svi dobitnici nagrada treba da:

1. Nagrade prosledite dalje, da čujemo kojih je to 5 blogera koje vi nagrađujete.

2. Logo koji ste preuzeli označite linkom bloga sa kojeg je nagrada uručena.

Umbrella Rides The Wind

Quisque ullamcorper enim vel tellus rhoncus et fermentum diam congue. Phasellus eu turpis lorem, id gravida nunc. In bibendum nulla vel quam pretium a fringilla erat ornare. Etiam hendrerit quam sed orci congue posuere laoreet urna condimentum. Nam vestibulum gravida semper. Maecenas ac nunc purus, et aliquam urna. Curabitur quis tellus vitae dolor tristique egestas. Fusce metus sem, accumsan vel auctor non, laoreet eget nulla. Donec lacinia elit ac nulla hendrerit at tincidunt justo facilisis. Praesent vel risus ut urna vestibulum fermentum. Pellentesque sollicitudin cursus blandit. In hac habitasse platea dictumst. Maecenas sed nulla sed lacus elementum dapibus. Praesent hendrerit semper tempor. Integer sollicitudin ultrices mattis.

Hip Young Woman

Donec nec facilisis nisi. Vivamus tempor feugiat velit gravida vehicula. Donec faucibus pellentesque ipsum id varius. Ut rutrum metus sed neque ultricies a dictum ante sagittis. Proin in facilisis diam. Sed placerat imperdiet purus, id sollicitudin magna pretium sit amet. Vivamus orci dolor, iaculis at volutpat eget, fermentum vel quam. Nullam non neque urna, ut ultrices nisi. Nulla convallis aliquam tortor, a imperdiet massa aliquet vel. Cras eu ante turpis, ut ornare mauris. Maecenas orci erat, ullamcorper at semper in, sodales ac diam. Sed eu eleifend felis. Praesent fringilla, arcu id interdum egestas, ante lorem blandit leo, ac imperdiet velit sapien ac metus. Proin lectus sem, pellentesque eu consequat sed, pulvinar ut risus. Pellentesque ut rutrum mauris. Nunc id ante libero. Vestibulum luctus lectus nec neque tempor quis congue purus consequat.

Young Man In The City

Mauris suscipit porta commodo. Pellentesque mattis interdum nibh sit amet sodales. Curabitur euismod sem in dui cursus et faucibus leo dignissim. Integer non porttitor leo. Integer luctus adipiscing dui nec tempor. Pellentesque convallis ullamcorper dui ornare mattis. Class aptent taciti sociosqu ad litora torquent per conubia nostra, per inceptos himenaeos. Donec tincidunt urna in est sodales tempor. Integer libero nunc, auctor a tristique ut, scelerisque ut felis. Phasellus quis magna nisl, id sagittis dolor. Nunc interdum arcu at ligula imperdiet rhoncus aliquam massa posuere.

A Monk Walks His Path

Vestibulum non libero in quam vestibulum dignissim a sed sem. Nullam vitae est vitae urna rhoncus sollicitudin. Ut congue lacus molestie augue gravida vitae auctor tortor ornare. Vestibulum sollicitudin vestibulum urna ut tempus. Duis eget dui placerat dui interdum fermentum. Cras lorem nunc, elementum vitae rhoncus quis, aliquet vel erat. Duis elementum justo sed velit mattis semper. Maecenas vel lacus vel nulla suscipit tincidunt in quis nulla. Duis sed metus vitae nunc euismod lobortis.

A Stylish Stud

Phasellus molestie congue molestie. Nullam tempus eros et lorem auctor imperdiet. Donec eget imperdiet tortor. Morbi lobortis rutrum eros eu iaculis. Vivamus venenatis consectetur metus et ullamcorper. Pellentesque tincidunt dictum augue, at sollicitudin mi venenatis eget. Etiam sit amet nisi quis lacus ullamcorper interdum. Etiam at urna eu nunc mattis varius. Phasellus ultricies congue convallis. Fusce vulputate, lectus quis viverra bibendum, est enim interdum velit, sit amet sodales tellus enim id mi.

The Masked Model

Aenean eget dui eros, non lobortis lectus. Vestibulum eleifend laoreet orci ac elementum. Nulla lacinia, orci et sollicitudin ullamcorper, massa risus porta felis, id egestas dolor diam et risus. Pellentesque convallis leo eget lacus cursus dapibus. Sed in nisl at nisi semper malesuada sed fringilla augue. Quisque venenatis felis non velit placerat tincidunt. Suspendisse potenti. Praesent fermentum malesuada placerat. Phasellus pretium interdum neque, nec accumsan tortor lacinia ut. Fusce eget orci nunc, non sagittis augue. Donec sodales, erat fermentum aliquam interdum, magna metus condimentum ante, nec imperdiet purus sem ac dui. Maecenas enim sapien, ultricies id feugiat nec, blandit at velit.

Wise Old Man

Fusce laoreet risus et dui sodales et fringilla lorem pellentesque. Nulla sagittis lobortis lorem eget vulputate. Integer malesuada facilisis nisl nec egestas. Suspendisse scelerisque tincidunt urna condimentum pretium. Phasellus id risus lorem, at consectetur tellus. Sed eget dolor lectus. Etiam vitae sapien libero. Vivamus nunc diam, pulvinar eleifend tincidunt tincidunt, tristique eget erat. Maecenas eleifend, erat ac ullamcorper varius, metus diam condimentum elit, quis sollicitudin enim nisl nec metus. Vivamus non lectus eget ipsum egestas ornare sed sit amet libero.

Beautiful Eyes

Vestibulum vel facilisis nulla. Pellentesque eget neque non augue condimentum posuere a ac augue. Praesent eu dolor orci. Nulla consequat placerat tortor sed semper. Praesent dapibus odio non velit aliquet vitae tincidunt orci commodo. Nunc egestas tellus ut neque accumsan in bibendum elit volutpat. Pellentesque volutpat, orci et vestibulum commodo, erat mauris gravida augue, eu tristique odio nisi nec dui.

Stylish New Look

Sed accumsan nulla et felis facilisis vulputate. Mauris suscipit porta commodo. Pellentesque mattis interdum nibh sit amet sodales. Curabitur euismod sem in dui cursus et faucibus leo dignissim. Integer non porttitor leo. Integer luctus adipiscing dui nec tempor. Pellentesque convallis ullamcorper dui ornare mattis. Class aptent taciti sociosqu ad litora torquent per conubia nostra, per inceptos himenaeos. Donec tincidunt urna in est sodales tempor. Integer libero nunc, auctor a tristique ut, scelerisque ut felis. Phasellus quis magna nisl, id sagittis dolor. Nunc interdum arcu at ligula imperdiet rhoncus aliquam massa posuere.

A Hard Days Work

Ut posuere rhoncus semper. Integer tempus varius rhoncus. In mi sapien, feugiat at blandit nec, tincidunt at nisl. Maecenas vulputate consectetur volutpat. Vestibulum id arcu nulla, vitae pharetra sapien. Vestibulum non libero in quam vestibulum dignissim a sed sem. Nullam vitae est vitae urna rhoncus sollicitudin. Ut congue lacus molestie augue gravida vitae auctor tortor ornare. Vestibulum sollicitudin vestibulum urna ut tempus. Duis eget dui placerat dui interdum fermentum. Cras lorem nunc, elementum vitae rhoncus quis, aliquet vel erat. Duis elementum justo sed velit mattis semper. Maecenas vel lacus vel nulla suscipit tincidunt in quis nulla. Duis sed metus vitae nunc euismod lobortis.

City Life

Duis semper tellus non diam accumsan interdum. Cras euismod tristique turpis sed mollis. Mauris et quam ut justo lobortis congue. Maecenas iaculis porttitor pretium. Donec aliquam placerat ipsum, sit amet auctor leo tempus sit amet. Curabitur non dui sapien. Pellentesque nunc risus, lacinia vel vulputate a, mattis vitae dui. Vestibulum rutrum sodales magna quis aliquet. Vivamus pretium, arcu nec faucibus sodales, nisl nunc porta purus, in fermentum mauris orci ac neque. In dui elit, condimentum at aliquam luctus, accumsan ac arcu. Quisque leo risus, cursus ac tincidunt eu, cursus adipiscing lectus.