Category Archives: NAŠA DEČURLIJA

Nije hvali, nego fali!

uciteljicaKada su Marko i Ana krenuli u prvi razred na našu veliku sreću su „upali“ u odeljenje koje je pripalo učiteljici Radi. Ana je imala 6 godina, godinu dana je ranije upisana, Marko je bio još uvek detinjast, imao problem da izgovori R i još po koje slovo, ali su uz svesrdnu pomoć svoje učiteljice savladali sve prepreke koje školovanje donosi bez ikakvih problema i trauma. Drugi razred nam je bio proširivanje znanja i uživanje.

Prvi septembar ove godine smo dočeli bez naše divne, najbolje na svetu učiteljice Rade. Kada kažem da je najbolja na svetu, to ne znači da je bila popustljiva prema deci već da je jedna od najboljih pedagoga i prosvetnih radnika koje sam i kroz svoje i kroz školovanje svojih sestrića i rođene dece imala prilike da upoznam i vidim na delu. Imam iskustva, tako da ne pričam u prazno.

Deci je „oduzeta“ učiteljica u trećem razredu, a nova učiteljica koja je došla na njeno mesto je ostavila četvrti razred. Dođe mi sada da kažem „znači“ i da zaokružim rečenicu i misao, ali sam postala alergična na tu reč, a kroz dalji tekst ćete i videti zašto. Deca i u jednoj i drugoj školi ispaštaju ovom promenom. Sigurno je da deca koja su bila kod učiteljice Rade više ispaštaju, jer ona druga deca su svakako dobila najbolju učiteljicu na svetu.

Ljudi su ubijeni u pojam, u mozak. Nisu spremni čak ni za svoju decu da se bore. Roditelji su hteli da pišu peticiju, da štrajkuju, da pišu kojekakvim prosvetnim inspekcijama, da aču, buču, skaču… sve dok nije došao prvi dan škole.

„Kad mi tamo, a ono međutim!“

Na pitanje „Zašto ste izvršili zamenu učiteljica?“, direktorka nam je posle muljanja i političarenja na kraju jednostavno odgovorila: „To je poslovna tajna.“ Kaže: „Zašto se vi bunite kada se ne buni učiteljica Rada?“ Kažem: „Pa ko sme u današnje vreme da se buni kada se otkaz dobije za čas posla?“. Ćute ljudi i trpe da ne bi ostali bez posla. Svašta sam nešto tu još rekla, ali kad sam dižeš „revoluciju“ bez podrške, ništa ne možeš da promeniš.

Kaže jedna mama: „Ko hoće da bira ko će da mu uči i vaspitava decu i da bira učiteljice, neka ispiše dete iz škole, pa neka ga upiše u privatnu školu. Ovo je državna škola i tako je kako oni odluče.“

Jedan tata: „A šta ako je sam Vučić naredio da deci promene učiteljicu, pa mi tu ne možemo ništa.“

„Ne možemo mi tu ništa, tako je direktorka naredila!“

Direktorka: „Šta vi imate protiv nove učiteljice?“, „Nemamo ništa protiv nove, ali mi želimo staru, zašto menjati ono što je dobro?“… „Ne mogu vam to reći, to je poslovna tajna.“ Tačka.

I tako sada imamo novu učiteljicu. E sad…

Ako dete od 8 godina, pri tom i najmlađe u odeljenju koje je godinu dana ranije krenulo u školu i zbog upisa prošlo proceduru kao da se upisuje na Harvard, treba da ispravlja svoju učiteljicu trećeg razreda, koja pri tom ima 23 godine staža, „Ne kaže se šta ti hvali, nego fali?“ i da nije lepo da ti svaka treća reč bude „znači“, onda se postavlja pitanje šta ta učiteljica može da nauči to dete i šta je do sada za 23 godine staža koje stalno naglašava, naučila? Znam samo da joj sigurno nikada nijedno dete nije tako nešto reklo, a verovatno ni niko drugi.

Znači kada treba da se upišeš u školu „istresu te iz gaća“, a kada treba neko znanje i da ti daju, onda „znači“… poslovna tajna!

Znači očekujem da me ta ista učiteljica, znači, ubrzo pozove na razgovor i da mi, znači, kaže da moje dete, znači, nije dobro i poslušno dete i da, znači, ne poštuje autoritet koji joj je, znači, nametnut.

Znači i da sam ja, znači, snimila ceo roditeljski sastanak pre par dana i da sam, znači, preslušala 5 minuta i u samo tih 5 minuta čula od te iste učiteljice 32 puta da je izgovorila „znači“ (reckala sam) i da je moje dete osuđeno da to „znači“ sluša po ceo dan.

  • Mama učiteljica mi je „probušila uši“, dođe mi da puknem!

skolaOstalo nam je minđuše da okačimo i svi kao jedan za stadom pohrlimo! E pa mi nećemo! Sve mogu da nam uzmu, otmu i ukradu, ali znanje i ono što jesmo ne mogu. Mi da im ćutimo nećemo.

Danas je neki dan pismenosti ili tako nešto, a ja se tako radujem što sam uspela da svojoj deci usadim samopouzdanje i koliko toliko pismenosti da znaju ponešto i da slobodno ispravljaju i starije od sebe, pa čak i učiteljicu koja ima 23 godine staža.

Ne brinem se za svoju decu, jer sam sigurna da imaju čvrst temelj, deca se vaspitavaju do šeste godine života i šta smo uradili, uradili smo. Sve ostalo je samo nadogradnja i učenje. Neće oni nikome ćutati i ništa trepeti, poštovaće autoritet koji to stvarno jeste, pomoći će, daće, reći će i hvala i izvini i izvoli, ali sigurno neće ćutati kada znaju da su u pravu. Ne znam samo gde da se selimo?

Hvala vam deco. Ljubi vas i voli majka.

Tribina o vršnjačkom nasilju

nasiljeJuče je u Skupštini grada Beograda bila održana tribina o vršnjačkom nasilju na kojoj smo prisustvovali Ivan i ja kao predstavnici roditelja dece odeljenja u koje idu Ana i Marko i želim da vam prenesem svoje utiske. U pitanju je opština Palilula, tj. škole koje pripadaju ovoj opštini. Bili su pozvani roditelji, prosvetni radnici ove beogradske opštine, kao i socijalni i policijski radnici.

Ovo je isključivo moje mišljenje, lični stav i zaključci koje sam donela o svemu što sam čula, a s obzirom da je ovo moje „mesto“, jedini sam urednik i ispričaću vam šta sam čula i šta nisam rekla, a htela sam. Nisam ništa rekla ne zato što ne umem, već da sam počela da pričam niko mi ne bi oduzeo onaj mikrofon. 🙂

Prva zamerka. Parafraziram ono što sam čula, jer nisam snimala i ne mogu vam preneti tačne reči, ne želim nikoga posebno da ističem ni u jednom smislu: „… Ovo je tribina koja neće biti ispraćena medijski, o ovome neće biti reči u pisanim medijima, na televiziji ili internetu, jer je usred izborne kampanje, pa smo odlučili da ne bude medijski ispraćena, da se ne bi ovo razumelo kao deo izborne kampanje… „

Međutim preko ovog bloga, a nadam se i preko društvenih mreža i naloga onih koji su bili prisutni, a bilo je ljudi u dve pune sale, ipak hoće na određeni načih, jer je na ovoj tribini „obrađivana“ najvažnija tema koja može i treba sve da nas interesuje, bez obzira da li imamo decu ili ne, da li smo stranački opredeljeni ili ne i smatram da niko ne treba da je vidi kao deo bilo čije kampanje ili deo nečije politike, jer to nije ni bila. Opet da naglasim da nikada nisam bila politički opredeljena, nisam ničiji član i neću biti. Tako da me se isključivo tiču deca i njihova prava.

Na početku tribine svi učesnici su se predstavili, a ja mogu da se izvinim, jer nisam zapamtila imena svih učesnika tribine, tako da neću nikog da izdvajam imenom i prezimenom da ne bih pogrešila. Uglavnom učesnici su bili predstavnici: Službe za socijalna pitanja, Sekretarijata za obrazovanje, predstavnik Uprave za visokotehnološki kriminal, Gradski odbornik opštine, predstavnik Kriminalističke uprave, kao i predstavnik za borbu protiv narkotika. Svako od njih je ispričao ponešto o oblasti kojom se bavi. Izneli su podatke koje poseduju i načine na koje se problemi koji se tiču vršnjačkog nasilja i uopšteno nasilja uglavnom rešavaju.

Od iznetih podataka jedino nisam znala da je Karaburma, „Mala Kolumbija“ kako je nazivaju, najugroženije naselje opštine Palilula što se tiče narkotika, pa samim tim i nasilja, jer jedno prouzrokuje drugo. Mada smatram da ni druga naselja nisu ništa manje ugrožena, kao i ceo Beograd što je, pa i Srbija.

Po statističkim podacima vršnjačko nasilje je smanjeno u odnosu na 2014. godinu, s tim što smatram da ti podaci i nisu baš „podaci sa terena“, u smislu da ljudi mnoge stvari više ne prijavljuju, jer su se nažalost navikli na razne oblike nasilja, pa mnoge stvari više i ne vide kao ozbiljno nasilje što ono svako jeste.

Sva deca su na određeni način ugrožena i uključena u vršnjačko nasilje. Podeljeni su u tri grupe: oni koji vrše nasilje (nasilnici), oni nad kojima se naselje vrši (žrtve) i oni koji su svedoci tog istog nasilja. Smatram da je vrlo mala granica da dete koje je žrtva vremenom postane nasilnik ili ono koje je svedok, iz straha takođe postane nasilnik u smislu, „Bolje da budem nasilnik nego da se to isto desi i meni.“

Najgore što može da se desi i što se nažalost često i dešava, u ovom „začaranom krugu“ je ćutanje o nasilju i ne preduzimanje ničega. Deca koja su nasilnici često imaju podršku u porodici, jer: „Nema šanse da će moje dete da učini nešto tako okrutno… Kako možete da optužujete mog Žiku da je uradio tako nešto… Moje dete je najbolje na svetu i vi ga bez razloga napadate… „ . Odbijanje roditelja da prihvate da su njihova „savršena“ deca spremna na bilo kakvo nasilje nad nekim drugim je najteži problem, jer onda se nema podrška roditelja da bi se to isto dete na bilo koji način popravilo i usmerilo na drugi put.

Umanjivanje težine počinjenog nasilništva prema drugima: „Ma deca su se samo šalila… Nije mislio ozbiljno kada mu je oteo užinu, novac, patike… Nije ga mnogo povredio… Pa samo mu je rekao ovo ili ono… „ samo čini da maleni nasilnici postanu veliki, a vremenom nastave dalje tim putem.

Razočarala me je činjenica da u uopšteno lošu situaciju koja se tiče nasilja u školama, nisu upućeni neki prosvetni radnici, koji su se kasnije javljali da izraze svoje zaprepašćenje i zahvalnost što su čuli koliko je loša situacija. Jedna učiteljica se javila i rekla da je u šoku posle onoga što je čula, a imala je podršku i odobravanje ljudi oko nje. Bolje da je ćutala, jer ništa pamento nije ni rekla, ni pitala.

„Gde ti živiš i koga čemu učiš, ako ne znaš da skoro u svim školama u Srbiji postoji veliki problem vršnjačkog nasilja, što verbalnog, što fizičkog, problem droge, kao i tehnološkog uznemiravanja, nasilja i maltretiranja među decom?“, najradije bih je pitala, ali nisam.

Visokotehnološki kriminal je u usponu, kao i njegovo suzbijanje. Tokom višegodišnje policijske akcije „Armagedon“, usmerene protiv dečje pornografije i pedofilije uhapšen je značajan broj pedofila i „sajber“ kriminalaca, slagaću vas da li je broj 150 ili 160. Istaknut je problem u vezi saradnje sa drugim zemljama u okruženju, ali nije posebno „obrađen“, tako da ne znam na šta se tačno odnosi.

Tokom daljeg toka tribine, uvidela sam još jedan po mom mišljenju vrlo značajan problem koji se tiče edukacije roditelja. Neki roditelji kao da odbijaju da se edukuju po pitanju tehnologije, pa je bilo par pitanja i traženja savate od policijskih službenika visokotehnološkog kriminala, kako sprečiti decu da otvaraju naloge na društvenim mrežama, što je po mom mišljenju apsurdno. To je kao da sam ustala i pitala: „Molim vas gospodine dajte mi savet kako da nateram dete da pere zube?“!!!

Ovo niko nije rekao, ali kao i uvek iznosim samo svoje mišljenje, koje sam spremna da branim. Glavni uzrok većine problema vršnjačkog nasilja je upravo odbijanje roditelja da prihvate odgovornost za svoju decu. U smislu: „Ne razumem se ja u to… Ne mogu da pratim šta deca rade, jer sam previše zauzet/a… Imam puno obaveza i posla… Dovoljno im se posvećujem, jer brinem šta će jesti, obući, kako će učiti… Nezaposlen/a sam, zabrinut, depresivan, dugujem, nemam sredstava za život… Puno zarađujem kupila/o sam im… „ i tome slično.

Problem nezaposlenosti ili nedovoljno plaćenog rada istih tih roditelja, ljudi koji rade od „jutra do sutra“, ne bi li toj istoj deci obezbedili osnovna sredstva za život, koji zanemaruju one osnovne potrebe dece, a to su pažnja i ljubav, zarad nekih drugih koje uopšte nisu bitne, je vrlo važan. S druge strane postoje roditelji koji vrlo dobro zarađuju, u mogućnosti su da svojoj deci pruže sve što požele, ali sa druge strane misle da je to dovoljno. Iz tog razloga i jedna i druga deca ostaju bez onog osnovnog što je najneophodnije, LJUBAV, PAŽNJA I POŠTOVANJE ličnosti dece. S toga ta ista deca ostaju zanemerana od svojih roditelja i u potrazi za onim osnovnim, „odlaze“ na sasvim suprotnu stranu, a to su nasilje, droga, kriminal… To je tako!

Vrlo kompleksna i komplikovana tema, ali opet ću naglasiti da je i jedna od najvažnijih. Sve je povezano i jedno ne funkcioniše bez drugog, pa bilo dobro ili loše.

Tokom tribine naveden je i problem smanjenja broja psihologa i pedagoga u školama, kao i nedovoljan broj radnih sati onih koji su zaposleni. Svi ćemo se složiti da za njih verovatno i ima najviše posla po našim školama, i umesto da ih ima više, oni otpuštaju i one zaposlene.

Javila se i gospođa koja se sva ponosna predstavila imenom prezimenom i titulom „predstavnik roditeljskog odbora škole te i te…  tu i tu…“ i smatra da je veliki problem zato što je narodna kuhinja koja deli besplatne obroke beskućnicima i ugroženom stanovništvu tu negde blizu škole, pa se tu okupljaju tačno je rekla: „čak i Romi“. Dotična „dama“ me je uvredila i naljutila kao roditelja koji svoju decu uči da treba pomagati drugima bez obzira kakvog su imovinskog stanja, obrazovanja, vere ili nacije i nije uzela u obzir da se tu hrane neki ljudi kojima je to jedini obrok u danu. Tu sam već počela da gubim strpljenje i bila spremna da izađem napolje, jer sam bila spremna da se svađam.

„Ti si predstavnik roditelja dece jednog odeljenja, jedne škole, a javno iznosiš rasističke stavove???“ Nije ni čudo što nam je ovako kako nam je, kada nas takvi predstavljaju.

Jedna druga „dama“ je kao rešenje problema dala predlog da se uvede policijski čas!!! Kako je rekla: „Možemo da uvedemo nešto kao policijski čas za maloletna lica i da uvedemo neku sličnu službu kao komunalne policajce koji će bez naoružanja da idu po gradu i sklanjaju decu sa ulice posle 22h.“

Aloooo „gospođa“! Znaš li ti da si ti kao roditelj zadužena i odgovorna za svoje dete?! Ako tvoje dete napravi glupost ti odgovaraš i ideš u zatvor. Zar da ti neka „služba“ sa ulice sklanja dete? Gde si ti kao roditelj? Šta ti radiš za to vreme dok ti se dete muva po ulici? Maloletno dete!!!

Najviše mi je tokom cele ove diskusije smetalo što roditelji svoju ličnu odgovornost žele da prebace na nekog drugog. Na policiju, na državu, na školu, na učitelje i nastavnike, na zakon, na ne znam šta i koga… Ne razumem, ali sam shvatila da smo svi ovako u globalu u ogromnom problemu. Nisu deca baš ništa kriva, pa ma kakvi nasilnici da postanu.

Veče pre tribine sam napisala tekst u sveščicu, 4-5 strana. Došlo mi. Prva rečenica je rešenje svega i svih problema. „NASILJE SE NAUČI U PORODICI!“ i istina je. Škola i društvo u kom se dete kreće jeste važan deo odrastanja i sazrevanja, ali onaj temelj koji dete ima ili nema u porodici je osnov svega. Porodica jeste osnovna društvena zajednica i kao takva osnov je celog društva. Kakva je porodica takvo je i celo društvo, takve su nam i institucije, a takva je i država. Ako krenemo unazad i ako pogledate kakva nam je država, možete da shvatite koliko je porodica ugrožena u Srbiji. Još malo, pa kao takva neće ni postojati.

Daleko od toga da smatram da sam neki savršen roditelj koji treba i ima prava da bilo kome drži bilo kakve pridike i daje savete o vaspitavanju dece. Samo sam roditelj koji pokušava da greši što manje, kao i svi ostali što čine, jer svako normalan svom detetu želi najbolje i trudi se na nivou svog stečenog znanja, iskustva, obrazovanja, čak i morala i etike koju ima, kao i na nivou svog ličnog stečenog vaspitanja u svojoj primarnoj porodici.

Ako krenemo od toga da svaki roditelj greši, treba da nađemo način i rešenje da što manje to činimo. Pitanje je samo ko greši više? Da li ja koja sam svojoj deci dala slobodu izbora od njihovih malih nogu, sa predočavanjem posledica i nenametljivim usmeravanjem šta je dobro, a šta ne (pisala sam o tome više puta ovo je tekst od pre 6 godina), zaintrigiram decu da misle o svojim postupcima i dala sam im priliku da uvide da sve što čine donosi posledice. Akcija – reakcija. U zavisnosti šta i kako rade, takva će biti i posledica po njih. „Ništa se ne mora, postoje stvari koje treba da se rade zato što će ti biti bolje, ti odluči.“

Da li više greši onaj roditelj koji strogo i uz određene principe, stroga pravila i propise koji bezuslovno moraju da se poštuju svojoj deci ne daje mogućnost izbora ili onaj roditelj koji svojoj deci apsolutno ispunjava sve želje i prohteve… Vreme će pokazati. Ta ista deca vrlo brzo odrastu i od „malih“ ljudi postaju odrasli.

Imam želju nekako da pomognem, jer mislim da mogu. Nisam sigurna na koji tačno način. Ne znam da li organizovati roditeljski sastanak, ili neku novu tribinu na nivou škole, organizovati se u neke manje grupe roditelja koji su spremni da se posvete ovoj temi i rešavanju problema koji se kao virus širi svuda. Sigurna sam da sami učitelji i nastavnici uz pomoć svih ostalih školskih radnika ne mogu sami i izolovani od roditelja i porodice u kojoj dete odrasta da doprinesu poboljšanja stanja.

Sport jeste rešenje, ali ako se osvrnemo i pogledamo kakvih sve trenera ima i kako se pojedini ophode prema deci, opet se vraćamo na početak. Beskrajni začarani krug. Roditelj odvede dete da nešto trenira, a tamo ga dočeka trener koji jedino želi da zaradi na toj deci. Lično iskustvo imam. Još ga i ponizi i uvredi, nasilje na očigled svih. Nisu svi takvi znam, ali ‘ajde da se nađemo nekako mi koji želimo da pomognemo i da stvarno učinimo nešto.

Mislim da mali koraci vode do velikih poduhvata, tako sam spremna da recimo organizujemo posetu sportskom aerodromu Lisičji Jarak, to mogu. Da deca vide avione, padobrance, zmajeve i ostale letilice, da možda neko od njih poželi da umesto da drugu udari čvrgu napravi maketu aviona ili kad poraste postane padobranac ili pilot. Da nauče da često život zavisi od prijatelja, da se prijatelji stiču i poštuju. Da se prijateljima ne udara čvrga.

Spremna sam da se drugoj deci posvetim kao svojoj, a posle svega što sam juče čula sigurna sam da za prave poduhvate nije potrebna nikakva naročita diploma sociologa, pedagoga, psihologa, učitelja… Treba imati osećaj, razumevanje, ljubav prema deci… Bila bih srećna da pomognem nekako nekome, možda nekom određeno, ne znam, pa ako pročitate ovo moje izlaganje i stavove i imate neku ideju,  zamolila bih vas da date svoje predloge.

Evo do kraja ovog svog izlaganja nisam imenom nikoga navela, ali postoji jedno ime koje zaslužuje da bude posebno izdvojeno, neću reći prezime. Neka njeno ime bude obeležje svih učiteljica koje su istinski, iskreno, stručno i sa velikom brižnošću posvećene našoj deci. Na našu veliku sreću ima ih i one su te koje nam pomažu da od naše dece napravimo ljude. To je naša učiteljica Rada.

Želim da se mnogo zahvalim učiteljici Radi koja je vanredna i izvanredna u svakom smislu. Ona je zaista neko ko roditeljima dece čija je učiteljica, bezrezervno i od srca pomaže u vaspitanju i učenju dece, što gradiva koje je neophodno da savladaju, što važnih životnih postulata. Žena koja ima razumevanja i koja je uvek spremna da pomogne deci kao i roditeljima. Koja je svesna kakva je situacija i njoj ovakva tribina nije potrebna da zna u kakvom okruženju deca odrastaju. Njena metodologija rada i pristup deci i roditeljima je takva da deci njenog odeljenja psiholozi ne trebaju. 🙂 Beskrajno i veliko HVALA.

Deca – jedno, dvoje… nijedno, ma šta se koga tiče, svako lepo glavu neka nabije u „svoju šerpu“

Leto 2008. park, Tašmajdan. Ana bebica tri, četiri meseca, u kolicima guguče. Marko nespretno trčka tamo ‘vamo, oko 15 meseci ima, gledam samo da se negde ne ubije. Jana i Jovana jurcaju od klackalice do tobogana k’o u struju uključene. Nikola pred 13. rođendanom, kao najstariji balansira između velikih i malih, da ne izginemo u parku. Veselje!

Svi srećni, a ja k’o ja. Soko na radnom zadatku. Svi treba dobro da se provedu i da niko ne bude povređen.

Prilazi mi žena, neku godinu starija od mene i pita:
– Je li sestro, mora te pitam, jesu li ovo sve tvoja deca?
Kažem:
– Jesu. – iako nisu, ali ipak jesu. – Što pitaš?
– E alal ti vera, ti si gora od nas Cigani. Ja jedva i sa ovim jednim izlazim na kraj. Baš si bogata. – Namejasmo se i obe pogledasmo u njenog malog, od nekih 5-6 godina, koji je uz penjalicu dubio na glavi.
– Znaš ti si malo luda. – i nasmeja se glasno. – Kad vidim kol’ko je nemiran, ne bi’ više rodila da mi neko plati, nek’ mi je živ i zdrav.
– Nek’ je živ i zdrav.

Mahnu mi rukom i ode svojim poslom, priča je ostala, ja začuđena: „Ma šta je se samo tiče?“ Pravila svog života sami pišemo. Stereotipi ne postoje. Ne treba da postoje. Odakle bilo kome pravo da se meša u nečiji život i daje savete koliko je dece „u redu“ imati i kada, i da li je neko lud ili nije?

Neko želi jedno, neko nijedno, neko želi, voli i ima uslove za veliku porodicu sa petoro dece i baš niko nema prava da bilo kome sudi po tom pitanju, ma ni po kojem pitanju. Svako radi onako kako misli da je najbolje za njega. Da imam uslove i da je uopšte to moguće ja bih još i usvojila jedno. Nego lepo svako glavu u „svoju šerpu“ i svima lepo i dobro.

Moj život, moja deca, „moja šerpa“, naša LJUBAV.

polazak

Juli 2013.

 

moje najstarije dete... ti tetka ceo život s decom... još malo, pa ćeš baba da postaneš :)

moje najstarije dete… ti tetka ceo život s decom… još malo, pa ćeš baba da postaneš 🙂

naše divno letovanje... gde čeljad nisu besna... :)

naše divno letovanje… gde čeljad nisu besna… 🙂

solidarisanje s Edijem :)

solidarisanje s Edijem 🙂

moje devojke

moje devojke

moja najveća sreća

moja najveća sreća

Eight, Ej Ti!… Ejti… ime osmog člana naše porodice

Neki dan mi došlo da rodim još jedno dete. Ivan mi rek’o: „Ti si luda, beži tamo!“ i pobeg’o. Posle kad sam promislila malo, u pravu je čovek. Srećom mu nije došlo da ima još jedno dete u isto vreme kad i meni, inače bi stvarno postali teška „socijala“ bez socijalne pomoći, a u Srbiji smo uglavnom svi na nivou prosjaka iz ’74. tako da vam je jasno šta sam htela da kažem. Ako vam nije jasno, nije ni važno.

Nije fora samo napraviti i roditi dete, treba to i odgajati i nahraniti i obući i izvesti na put i vaspitati i školovati i pri tom ostati normalan i još svašta nešto treba. Kad rekoh školovati, krenuli smo u školu. Tri đaka prvaka.

Sad ću malo da kopam po draftu:

18. avgust 2014.

„Kao i svih ranijih i prošlog septembra kada su deca krenula u školu, roditelji, babe, dede i ostala rodbina su na sva zvona čestitali svojim đacima prvacima, pravili im torte, kupovali poklone, neki plakali od sreće, ma sreći nigde kraja, a ja sam se čudila. Dobro se sećam da sam tvitnula nešto ovako: „Čemu sva ta „histerija“ oko đaka prvaka?“.

Ove godine mi imamo čak tri đaka prvaka, dva osnovca i jednog srednjoškolca. Krećemo u neke nove pobede i poraze. Imamo još dve nedelje do tada, a ja i dalje ne vidim nijedan razlog da se svemu tome radujem. Škola nije kao što je nekad bila, tako da je po meni mešavina moranja i nade da će deca imati sreće. Daleko od toga da se plašim obaveza i njihovih i svojih, već jednostavno ne verujem u sistem vrednosti koji vlada u našem društvu, a kako se pokazalo taj sistem vrednosti je u našem obrazovnom sistemu daleko od dobrog.

Meni kao roditelju preostaje da se iskreno nadam da će se dobro snaći, da će se dobro uklopiti, da će umeti „da plivaju“ i da sav onaj „posao“ što se tiče vaspitanja, koji smo do sada „odradili“ kod kuće, neće biti uzaludan. Ne želim da mi bilo ko na silu menja decu. Želim da se oni sami menjaju, onako kako oni žele, onako kako im donose iskustva i iskušenja. Sve što treba svako od njih je naučio do svoje šeste godine. Pre svega ono najvažnije, razvili smo međusobno poverenje i poštovanje. I daću sve od sebe da tako ostane zauvek. Ne brinem, ali znam da ću tog 1. septembra crći od muke.“

Očigledno nisam crkla od muke. Prosto idemo u školu. Maleni već od 14. oktobra idu sami i sami se vraćaju. Jovana je napunila 15. godina i takvo dete bih poželela svakom prijatelju. Nije što je moja, a možda i jeste takva baš zato što jeste moja. Verovatno da je nečija druga, bila bi potpuno drugačija. Ovako, nekako sve više vidim da nisam pogrešila u vaspitanju i tako tome. Sve manje obaveza imam i sve mi se čini da sam sve bespotrebnija. Valjda mi je zato i došlo da rodim još jedno dete.

Nego čemu ovakav naslov posta?

5. okrobra jedna mala je donela neko kučence tu dole ispred zgrade, igrala se sa njim dok nije pao mrak, a onda pošto nije smela kući da ga odnese, ostavila ga u žbunju. Ana i Marko su došli uplakani kući. „Joj mama ono će da umre od hladnoće! Cvili, plače, skiči, nema ko da mu pomogne. Idi ga donesi!“,“Ma neće da umre. Ne možemo mi svako kuče koje nema gde, kući da donesemo.“ i tako ja filozofiram, a nije mi svejedno, volela bih da budem nekako sigurna da im istinu govorim. Neizmerno je bilo hladno tih dana. Umirim decu nekom pričom.

Kad ono! Ivan i Jovana ulaze u stan, odmah odlaze u kupatilo i viču: „Maaaamaaaa!“. Pomislim neko je ugazio u govno, pa treba prati. Uđem u kupatilo, a ono u kadi najmanje, najnabuvarenije, najgrđe, nešto malo, što  tek pomalo na kuče liči, gleda me iz kade. Buljave neke očurde se uperile u mene. „Neka ga mama da prenoći, hladno je umreće napolju.“, a ne znaju da sam se na prvi pogled zaljubila u teIMG_0268 IMG_0270 IMG_0280 IMG_0281 IMG_0285 IMG_0297 IMG_0302 IMG_0340 IMG_0341 IMG_0367 IMG_0376 IMG_0377 IMG_0383 IMG_0389 IMG_0400 IMG_0404 IMG_0417 IMG_0438 IMG_0447 IMG_0455 IMG_0456 IMG_0470 IMG_0526 IMG_0527 IMG_0533 IMG_9087 IMG_9099 IMG_9100 IMG_9104 IMG_9110 IMG_9111 IMG_9116 IMG_9118 IMG_9120 IMG_9122 IMG_9169 IMG_9180 IMG_9720 IMG_9769 IMG_9774 IMG_9784 IMG_9785 IMG_9795 IMG_9816 IMG_9833 IMG_9837 IMG_9853 IMG_9937 oči.

Manje kuče sa više buva sigurno niko nikada nigde nije video. To bre nisu bile buve, to je bila invazija gamadi na maleno telo. Sve ih isteram iz kupatila, naprašim je, pa onda ručno, jednu po jednu. Okupam je. Onako mokra više liči na pacova nego na psa. Osušim je, pa naprašim još jednom, pa je osušim opet. Šokirana potpuno, buljooka, sigurna da joj je životu kraj. Prigrlim je uz sebe i tako se skontamo.

Prvo smo tražili nekog da je poklonimo, ali niko neće kuče. Dan za dan, noć po noć. „Mama voliš li je?“, „Ne volim je, šta će nam… bla bla… „. I tako koliko je nisam volela, uvalila mi se u krevet i spava sa mnom. Srce maleno.

Nisam na putu da rodim još jedno dete, ali eto imamo još jednu kucu. Edi je u početku malo bio u čudu, jer je ona šašavulja jedna, pa samo skače, trči, jurca… da ne laje pomislio bi čovek da je neka mešavina između mačke i gremlina. Kolika je Edi dobrica, svakodnevno ga spašavam da mu ne pojede uši, a i on je sada voli, pa se igra sa njom. Frca ljubav na sve strane.

Kad smo je vakcinisali definitivno je postala naša. Moja. Ja sam joj gazdarica, a kakva gazdarica takvo i kuče. Pošto joj je Edi glavni usvojitelj velikodušno joj je dao svoje prezime, pošto je osma i pošto se odaziva samo na visoko EJ!, tako je i dobila ime, a mi Ejti Mocca House.

I tako malo o školi, malo o psima, malo o životu.

Ponovo se potvrđuje ona stara izreka „Rodi me majko srećnog, pa me i na đubre baci.“… Ejti se srećna rodila.

FB raj za pedofile – zaštitimo svoju decu! (lično iskustvo)

Ne volim kada mi mozak radi 300 na sat, tada obično pišem po tri posta istovremeno i teško mi je da se usredsredim na jednu misao. Od jutros pišem o raku dojke i svom pregledu mamografom, o zlostavljanju i ubijanju žena i sada evo sve to ostavljam inspirisana ovim tekstom o FB i pedofilima, da vam prenesem svoje lično iskustvo.

Svi smo svesni da su društvene mreže postale neminovnost današnjeg života. Hteli mi to da priznamo ili ne, to je istina. Profil na FB sada ima skoro svako, od maloletne dece koja još idu u osnovnu školu, do baba i deda. Jedni igraju igrice, razmenjuju slike sa drugarima, neki se puće, babe i dede gledaju slike svojih unuka koji su negde daleko od njih, neko promoviše svoje proizvode i usluge, pronalaze se stari prijatelji, stiču novi. Ma šta vam pričam, svi to već sve znate.

FB je između ostalog i RAJ ZA PEDOFILE. U slučaju Telepromptera i njihovog „malog istraživanja“, Otvorili smo lažan profil da namamimo pedofile. Mi smo ostali u šoku – u pitanju je lažan profil, a u mom slučaju je u pitanju moje rođeno dete koja je tada imala 13 godina i osoba koju lično poznajemo! Znači neko ko ZNA da je sa druge strane maloletno dete.

Ludaka ima na svakom koraku, to nam je svima jasno i jedini način da sprečimo pedofile da uznemiravaju, traumiraju, maltretiraju i u još gorim situacijama fizički napadaju decu jeste EDUKACIJA NAŠE DECE!

Moje dete je povremeno razmenjivalo poruke sa tom osobom, kao sa našim prijateljem, jer to i jeste bio, „šta se radi?“, „kako su mama i tata?“, „kako je u školi?“, „kako ste se proveli tu i tu?“… uobičajene kratke poruke, pozdravi, čestitanje rođendana, normalna komunikacija, sve dok joj posle ko zna koliko vremena nije poslao par ovakvih poruka jednu za drugom: „Baš si se lepo razvila, porasle su ti grudi. Od kada nosiš kupaći iz dva dela? … reci nemoj da se stidiš?“.

U tom trenutku se mom detetu pali lampica u glavi i istog momenta mi kaže: „Mama ovaj je nešto pobrkao ili je poludeo, ‘ajde pogledaj“. Pogledam i kažem joj da ću komunikaciju dalje ja da preuzmem u njeno ime.

Cyber Predator

Be Careful of Cyber Predator

Imam transkript svih njihovih razgovora, kao i deo od kada joj je postavio navedena pitanja i od kada sam ja počela da pišem u njeno ime. Da sam se šokirala je malo reći. Dopisivala sam se sa njim sve do trenutka dok mi potpuno nije pao mrak na oči. „Evo ja se mazim, je l’ bi volela da ga vidiš? Hajde skini se, pa se i ti mazi, nemoj da se stidiš… prijaće ti… nemoj nikom da kažeš, biće to naša tajna…“.

Žao mi je što sam reagovala onako kako sam reagovala, a s obzirom da mnogi od vas znaju kakva sam kad „prsnem“, onda vam nije teško da zamislite šta sam mu sve rekla. Verovatno sam sve to mogla pametnije da izvedem u smislu da sam prećutala, prijavila ga, a onda pustila nekog iz policije da preuzme stvar direktno.

Prvo sam ga dobro isprepadala i izvređala, onda slučaj prijavila njegovoj ženi, a onda policiji i odeljenju za VTK – Visokotehnološki kriminal sa sve dokazima. S obzirom da je slučaj u toku, ne želim da iznosim ništa više od ovoga što sam napisala.

Kada kažem edukacija dece, mislim da je to jedini pravi način da zaštitimo svoju decu. Poverenje, razgovori o svemu i svačemu, deca treba da shvate da su im roditelji zaista najbolji prijatelji. Roditelji i treba da im budu najbolji prijatelji, ne samo fore radi. Nema razloga da špijunirate svoju decu, već treba da stvorite odnos da vam oni sami govore sve ono što ih muči, što im smeta, što im predstavlja problem, što ih zbunjuje ili uznemirava na bilo koji način. Vezano za internet ili ne.

Mislim da naša država i zakoni malo šta mogu da urade protiv ovakvog vida kriminala, zato je na roditeljima najveća odgovornost i dužnost da zaštite svoju decu, a to jedino možemo postići ako postoji međusobno poverenje između dece i roditelja.

Razgovarajte sa svojom decom, imajte vremena za njih čak i onda kada vam se učini da ćete se raspasti od umora. Saslušajte ih, pitajte, igrajte se sa njima. Posvetite im se. Ne dozvolite da vam deca sama odrastaju uz FB i kompjutere. Svašta može da im se desi, ne možemo ih od svega zaštititi, ali ih zaštitimo od svega onoga što je u našoj moći. Ne treba biti paranoičan, ali istina je da opasnost vreba sa svih strana, ponekad i od kućnih prijatelja. Razmislite dobro.

Klikni bezbedno je sajt na kome možete da saznate više o tome kako možemo da zaštitimo decu na internetu. Svakako pogledajte.

Inicijativa za poboljšanje bezbednosti dece na Internetu 

prestavlja korak napred u borbi protiv brojnih pretnji 
koje ugrožavaju sve nas koji koristimo Internet.

Naše divno letovanje :)

Dok mnogi razmišljaju gde će, sa kim i kako provesti doček Nove Godine ja se prisećam leta i letovanja. Šta ću, letnje sam dete koje za leto živi. 🙂 Gledam slike i čitam neobjavljene tekstove. Post napisan posle jednog dana provedenog na moru. Slobodno mogu reći najlepših mesec dana prošle godine.

06. jul 2013. – subota – Đenovići

„Jebote, pa ti si stvarno načisto luda. Četvoro dece, pas i žirafa, pa još vozom od Beograda do mora!? Gde je tebi pamet? Stvarno si šašava.“ Uglavnom su tako reagovali kada bih im rekla kako i sa kim ću da idem na more.

polaza

Spremni za polazak… sreća, sreća radost 🙂

Zašto vozom? Zato što više volim da potrošim pare na jedno divno letovanje sa svojom decom, psom i žirafom, nego da kupim auto. Šta će mi auto ako posle nemam para za letovanje?

Drugi razlog. Da čak i imam auto ja na sebe nikako na ne bih stavila toliku odgovornost, da vozim od Beograda do mora svoju decu, psa i žirafu, sama. Ne da ja nisam sigurna u sebe i svoje vozačke sposobnosti, već jednostavno znam da bi to bio preveliki stres za mene zbog drugih.  Što zbog vozača, kojih ima svakakvih, što familije kojoj bi rogovi nikli 6 i po puta dok bi mi stigli. Sva bih se izalergičila samo od telefonskih poziva, drugo da ne pričam. Jedino bismo mogli krišom da odemo, da niko ne zna.

Treća solucija je avion. Alooo… zar neko zaista može svog člana porodice da stavi u kavez, smesti u avion sa prtljagom i bez ikakve brige uđe u taj isti avion i zauzme svoje sedište, bez misli kako će biti tom članu porodice? Ne razumem kako to neko može da uradi? Naš pas je gabaritno veliki 🙂 i ne bi mogao u kabinu aviona sa nama, ne daju dušmani, tako da je jedina solucija bila strpati ga u kavez sa prtljagom. NE NIKAKO! Makar nas džabe sve leteli.

O srce moje lepo, šta bi posle toga mislio o meni? Ne morate vi meni da verujete, ali to je meni isto kao da imate neko veliko, krupno dete i onda negde ne može da stane, a vi odlučite da ga ipak nekako smestite, spakujete, pa zarad toga ga čak stavite i u kavez. Edi će se voziti avionom onda kada bude mogao da bude član posade.

ŠTA SAD? Obratim se autobuskim prevoznicima, ali niko se nije udostojio ni da mi odgovori. Kao da će među putnicima tigra da voze, a ne psa, najvećeg dobricu na svetu. Dobro, razumem da oni ne znaju da je on najveći dobrica na svetu, ali bar su mogli da odgovore, na primer ovako: „Poštovana, Drago nam je da ste zainteresovani za naše usluge, ali mi ne prevozimo ništa što ide na četiri noge, prevozimo samo ljude i one slične njima. Priznajemo da nam često promakne po koja koza, ovca, konj ili bikčić, ali svakako Vašeg psa ne možemo da vozimo.“ Tačka i doviđenja.

Kombi prevoznici. Ma jok! Ko da ništa nisam ni pitala. Samo što ne kažu, jebi se i ti i tvoj pas i žirafa te jebala.

Da mu jebem mater. Kako onda ja da stignem od Beograda do Đenovića. Teleportom?

edi i ana

„Čini mi se da u ovom vagonu ima još drugara pasića… “ 🙂 Edi

VOZOM!? Na moj upit, odgovor je stigao u roku od odmah: „Poštovana, To, to, to i to. Za Vas toliko, za decu od 13 i 10 godina toliko, za decu od 6 i 5 godina toliko, za psa tako i tako. Hvala na Vašem interesovanju za naše usluge. Nadamo se da ćemo uspeti da Vam sa našim uslugama izađemo u susret.  Inače na sva Vaša dodatna pitanja možemo da Vam odgovorimo na broj taj i taj. Nadamo se da ćemo sarađivati. S poštovanjem ta i ta.„

Šta reći? Uhuuu… Bravo za Železnice Srbije. Rešim se i odem da kupim karte. Dobar dan, to i to mi treba, od 7. jula, a bio je peti, pa kad ima mesta… nemaaaa. To što meni treba nema sigurno do 15. pa i na dalje. Dobro, a da nema možda nešto od danas, pa do 7. jula? Klik, klik, klik… evo imate večeras u 20 i 10. Pogledam na sat, skoro tri. Ma može. Zovnem decu kažem, otvaraj kofere i trpaj šta kome treba, idemo na more.  I tako drm drm, drm drm, odavno nisam lepše putovala.

stigli smoNa granici gledaju dokumenta, zaviruju u naš kupe, graničari, policajci, carinici… pita jedan: „Je l’ sve ovo tvoje?“, kažem: „Jeste.“, „A đe ti je muž?“, rekoh: „U Africi?“, krene dalje čovek, zastane, okrene se i kaže: „Što učinje jado, kad je čak u Afriku morao da pobegne od tebe?“ 😀 Zbunio me malo, ali i nasmejao. Razmišljala sam kasnije šta sam ja to „učinjela“ i tako zaspala. Spavali smo k’o topovi, da nas kondukter nije probudio negde ispred Bara, ostali bismo u vagonu. 😀

mama pava

I tako… mi smo spremni da uživamo, ali ipak imamo dva pravila. I život i sve nek ide… s pravilima. Ko ih piše i donosi? Prvo i osnovno je da ne smemo međusobno da se svađamo ni zbog čega, niko ni sa kim. Drugo je, da ako kojim slučajem dođe do neke razmirice to sme da traje samo minut i po. Dalje je sve apsolutno uživanje, jer mi poštujemo pravila, tako smo kovani i kaljeni. 😉

Uostalom ta ista pravila smo mi sami jednoglasno doneli na sednici skupštinskog odbora koji čine svi članovi, pre nego da smo i krenuli na ovaj put i složili se da ćemo da poštujemo pravila i propise ovog našeg avanturističkog putovanja i suživota. Čak je i Edi rekao AV u glas saglasnosti,  a Gospođa Žirafa, čuvena naša Živka se široko osmehnula i klimnula glavom u znak odobravanja. Malog Meda smo zaboravili da ponesemo sa nama, pa smo malo i plakali zbog toga, ali smo onda shvatili da je možda i bolje tako, jer ima ko da nam čuva kuću.

Posle svega ovoga mi ne želimo više da vas smaramo, jer nikako ne želimo da vam dosadimo. Tako da za sve ostalo što budemo radili i što se bude dešavalo bićete periodično obaveštavani. Što znači da nećemo da vam smetamo i da vi nas slobodno možete da ostavite na miru. Uživajte i tako to. Volimo vas onoliko koliko i vi volite nas, znači mnogo, jer mi smo tako neodoljivi. 😀 Zdravo i doviđenja.

25. decembar 2013. – sreda – Beograd

Od gomile fotografija postavila sam samo te sa našeg putovanja i prvog dana našeg letovanja, o snimcima da ne govorim. Od silnih tekstova pisanih u svoj toj lepoti od života, objavila sam samo jedan. Sve ostalo sam ljubomorno sačuvala za nas. Nisam htela da vas smaram, ali mi zato sada došlo. Znači Nova Godina, Božić i dolazi leto. Sve ostalo je čekanje.

[nggallery id=15]

Naša slobodna deca

Ove divne sunčane dane uglavnom provodimo napolju. S obzirom da nemamo dvorište, ipak nekad moramo da budemo i u stanu. Međutim naši klinci i sami izlaze da se igraju oko zgrade sa drugom decom, još od prošlog juna. Možda je nekom neobično i čudno da deca sa 4-5 sada već 5 i 6 godina sama izlaze napolje?

Meni nije neobično i sasvim mi je normalno da se deca u tom uzrastu igraju sa vršnjacima napolju. Znaju gde smeju da idu i šta da rade, znaju gde ne treba da idu i šta da ne rade, i to je to. Ja verujem svojoj deci i potpuno sam sigurna da neće uraditi ništa što nije dobro za njih ili za nekog iz njihove okoline.

Postavlja se pitanje, koliko je okolina sigurna po njih? Ništa više ili manje nego kada sam ja sa njima ili neko od odraslih. To smo uvideli prošle godine kada su sami počeli da izlaze.

Kako je to izgledalo prošle godine? Ivan i ja sedimo na stepenicama od zgrade i dosađujemo se, Edi nešto njuška, dok se deca uokolo beskrajno zabavljaju i ne primećujući nas. Onda se upitaš: „Koji krasni ja ovde glumim?“. Posle određenog vremena kažeš: „Deco idemo kući.“, a deca ko deca bi da ostanu još malo, još pola sata, još sat. Ti ne možeš, oni hoće i dolazi do rasprave.

Jednom ih ubediš da krenu, drugi put uz suze, treći put… i onda jednog dana prelomiš i kažeš: „…odosmo mi kući, dođite brzo.“ Dođemo kući i samo što sam kročila u stan poželim da se vratim. Sednemo, pa se gledamo, pa kao smo opušteni, pa viriš kroz prozor, pa bi se najradije ujeo za guzicu.

Siđeš dole, a ono sve isto. Neka igrarija je u toku, pozdrave te onako u prolazu „Ćao mama, tata!“ i trčeći odu svojim putem. Vratiš se u stan. Kao malo ti lakše. Međutim nije, pa si napet, pa kao si opušten, a pojedeš se živ. To se zove privikavanje na novonastalu situaciju.

Vremenom shvatiš da su tvoja deca dovoljno pametna, da znaju šta treba, da si „uradio“ dobar posao sa njima i da možeš malkice da se opustiš.

Bilo je tu malih problemčića, što sa drugom decom, što sa kašnjenjem, ali i to se da rešiti.

„Ljubi vas majka nikada nemojte da idete u tuđe zgrade i stanove. Ni iz kakvog razloga. Ni da piješ vodu, ni da piškiš, ni samo na minut. Ne postoji nijedan razlog da kada siđem ispred zgrade vi ne budete tu.“ Nikada se ne zna kada ću da se pojavim. Tačka.

„Čak i kada prelaziš preko puta na livadu, gde nema automobila stani i gledaj levo i desno. Čak i ako ideš preko one male ulice gde auto ne može ni da prođe, stani i gledaj. Gledaj ko lud. Neka ti se čak i smeju, ali ti stani i gledaj. I nikada ne trči preko ulice. Bilo kakve ulice. U životu. Ni sad kada ste mali, ni kada budete veliki kao ja. Preko ulice nema trčanja. Znači sačekaj da sve što se kreće na točkovima prođe, pa onda ti laganica idi gde si pošao.“ Tačka.

„Ako te neko zadirkuje iz ko zna kog razloga, nemoj da mu uzvraćaš, nemoj da se svađaš, nemoj da budeš kao on. Idi od njega. To nije dobar drugar i ne treba ti.“

„Nikada nemoj da udaraš devojčice, nemoj da se tučeš sa mlađima od sebe i nemoj da se kačiš sa starijima od sebe. Skloni se ako te diraju ili dođi kući da mi kažeš kakav problem imaš i sa kim, rešićemo.“ Tačka.

„Kad god nađeš malo vremena, svrati kući da mi se javiš, da piješ vodu, piškiš, uzmeš igračku… „

„Nikada nemoj da odeš od brata ili sestre kući, a da se ne javiš da ideš, jer će da te traži i da brine.“

„Krajnje vreme da se ide kući je kada se upale svetla na uličnim banderama. Kad vidiš da se svetlo upalilo to znači da je došlo vreme da se ide kući, pa makar bila u toku i najzanimljivija igra na svetu.“ Tačka.

Odvratno zvuče ova pravila, međutim do njih smo došli i usvojili ih vremenom. Da se ne primeti. Da ne budu kao obaveza i kao naređenje, već samo kao ljubav. Poštujem ja vas, poštujete vi mene i svima dobro. Ako bilo šta od naših dogovora ne poštujemo, neće biti dobro ni vama ni meni, a mi želimo da nam bude dobro. Tačka.

I tako usred ovog posta upadaju u stan. Ana u suzama, Marko narogušen. „Mama MM je dirao Anu i njene drugarice, srušio im kućicu koju su napravile, a ja sam ih branio i udario sam ga u ruku i ako je on veći.“ Ana plače i kaže: „Kako je glup i blesav MM niko ga nije naučio da ne dira devojčice i male dečake.“

Brišem joj suze, slušam šta se desilo, vidim da nema nikakvih posledica, razgovaramo i onda u sred priče: „Mama, a je l’ bi mogli sad još jedan sladoled da kupimo?“. I odoše po sladoled. Na vratima ih ljubim, a Marko kaže: „Mama možemo li posle opet napolje?“. „Naravno ljubavi.“ Zatvaram vrata. Pune mi oči suza. Srećna sam.

marko-i-ana

mama-marko

E nećeš mi pobeći ! 🙂

Divan dan, Markov šesti rođendan :)

Marko 2009.

Marko 2010.

 

Marko 2011.

Marko 2012.

 

17.04.2013.

17.04.2013.

Marko 2007. – beba moja lepa

Srećan ti šesti rođendan ljubavi naša. Volimo te najviše na svetu i hvala ti što si nam ulepšao živote. Želimo ti svu sreću ovoga sveta, da si nam živ i zdrav 100 godina i da ti se ispune sve želje. 🙂

Divan dan Anin peti rođendan :)

29. marta 2008. u 8:00 rodila se naša Ana i odmah se narugala svetu, a nama u živote donela još više sreće, mudrosti i lepote. Danas puni 5 godina, i dalje se ruga svetu, a nas ostale svakodnevno usrećuje.

Srećan rođendan lepotice, volimo te i ljubimo i ušice vučemo. Želimo ti da ti se u životu sve želje ispune, da si nam zdrava, srećna i voljena. I kako ponekad umeš da kažeš: „Baš volim svoj život!“ da što češće govoriš, kako danas tako još 100 godina. Mi tvoji. 🙂

29. mart 2008. Ana

29. mart 2008. Ana

juli, 2008. Ana i Marko

juli, 2008. Ana i Marko

29. mart 2009. Anin prvi rođendan

29. mart 2009. Anin prvi rođendan

Prvi rođendan - Anči

Prvi rođendan – Anči

29. mart 2010. Anin drugi rođendan

29. mart 2010. Anin drugi rođendan

29. mart 2011. Anin treći rođendan

29. mart 2011. Anin treći rođendan

29. mart 2012. Anin četvrti rođendan

29. mart 2012. Anin četvrti rođendan

29. mart 2013. Anin peti rođendan

29. mart 2013. Anin peti rođendan

Hvala svima na čestitkama i lepim rečima. Živeli!

Učimo od svoje dece – Za Janoša

Istina je da ima puno ljudi kojima je neophodna pomoć da bi preživeli uopšte ova grozna vremena. Većina je u jako teškoj situaciji. Jedva da možemo da pomognemo sebi da nam bude bolje, tako da mnogi i ne razmišljaju o pomoći drugima, ali uvek ima neko ko živi u gorim uslovima nego mi, tako da uvek možemo da pomognemo nekom na bilo koji način.

Apela za pomoć je sve više, ako se svako od nas odazove bar jednom od njih možemo da učinimo puno. Ako svi okrenemo leđa jedni drugima, izgubićemo osnovno pravo da se zovemo ljudima, a kakve ćemo onda tek „ljude“ napraviti od svoje dece?

Ne štedim svoju decu od sveta u kom žive, jer svi koji žive pod „staklenim zvonom“ budu samleveni kada spoznaju pravi život. Treba se izboriti za sebe među „alama“, ali uvek treba pružiti ruku i onima koji trenutno nemaju mogućnost da se izbore za sebe.

Pročitala sam deci priču o Janošu, pokazala im slike, rastužili su se, zasuzile im okice, imali su gomilu pitanja, a i rešenja, kako bi mogli da mu pomognu. Napisali su mu pismo, Ana mu je nacrtala crtež, Jovana spremila dve knjige sa pesmama i pričama da mu tata čita, izabrali igračke za Janoša, pomogli da se spakuju stvari koje su Marku male i bili odmah spremni da krenu kod njega da mu to odnesu. Učimo od svoje dece.

pismo-janosu

Danas 12. marta, od 18h u Dalmatinskoj 72 u Beogradu, možete da donesete pomoć za malog Janoša. Niko ne treba tako da se muči kao što se muče on i njegov otac, zato nemojte da vas mrzi, da nemate vremena, gde ima volje ima i načina.

Ničije detinjstvo ne sme da prođe u strahu od pacova!

janos

Srce za decu

Blic je organizovao akciju Srce za decu, s namerom da se u ovoj akciji prikupe sredstva za najsiromašniju decu Srbije. Juče sam pročitala neke priče. Smrklo mi se. U kakvoj bedi žive mnoga deca naše zemlje. I tako dok ja sa troje rođenih razmišljam šta imam i kako mogu da pomognem ovima koji imaju mnogo manje od nas, počnem da čitam i komentare i tu mi se tek načisto smuči.

Pa jebem ti sve. Da se razumemo  nisam za to da neko ko nema osnovna sredstva za život pošto poto pravi veliku porodicu sa šestoro, osmoro, devetoro dece. Treba ih sve obući i nahraniti, da ništa drugo ne gledamo. Ali stvarno me je bilo sramota posle nekih pročitanih komentara. Sramota što istim jezikom govorim sa tim ljudima koji tako pišu. Kad tako pišu ko zna kako tek misle?

Tolika ostrašćenost, kao da ih se te priče lično tiču. Kao da će neko iz njihovog frižidera da uzme i to nešto da toj jadnoj gladnoj deci. Niko im ništa nije tražio, niko ih ne tera da daju nešto ako ne žele, ali oni se nalaze pametni da morališu i pametuju. Kilometri bezdušnih komentara. Sramota.

Zaboravljaju da ta deca stvarno postoje i da u celoj ovoj priči ništa drugo nije važno nego im pomoći. To kako su i zašto došli na svet uopšte nije važno. Oni postoje i tu su među nama. Da li su njihovi roditelji ovakvi ili onakvi nije važno. Cilj je pomoći deci koja se bude sa smrznutim trepavicama. Nabaviti im ogrev, popraviti im kuću. Cilj je nabaviti pelene za bebu kojojoj guzu uvijaju u krpe. Cilj je devojčici kupiti patike, da se ne stidi bušnih muških čizama na svojim nogama. Cilj je kupiti veš mašinu za porodicu u kojoj devojčica od 17 godina mora da pere veš na ruke. Aloooooo ljudi! To kakvi su im roditelji, da li su normalni, nenormalni, radni, lenji, pametni, glupi, lepi, ružni… baš nikakvog značaja nema.

O kakvom moralu vi govorite? Parafraziram neke komentare: „Ja imam dvoje dece, čak sam tri puta abortirala, samo da bih ovima koje imam mogla sve da pružim.“ Ako ćemo pošteno zar ni ova pametnica nije čula za kontracepciju ili kontracepcija se spominje samo u kontekstu pljuvanja po roditeljima koji imaju više od četvoro dece? Ma kakvi četvoro, dvoje bre.

Sto sedamdeset šest i po miliona nezaposlenih u Srbiji, ma i više, a neka druga pametnica kaže: „Vidi kakvi su im roditelji, neradnici, bizgovi, sede i čekaju da im neko nešto pruži i da, a umeli su da prave decu.“ Na to se druga nadoveže u stilu: „Pa šta da rade kad nemaju diplome?“

Serem vam se po sred vaših diploma i karijera i pameti, posred glave vam se poserem. Bezdušnici jedni.

Još gomila bljak komentara, koji se kreću od feminizma, preko šovinizma,  rasizma, nacionalizma, pa čak do fašizma. E takvi su komentari. Toliko su ljudi postali pametni kada treba nekog da osude.

Zanimljivo mi je da prilikom komentarisanja prednjače žene. Torokuše dokone koje po cele dane vise na društvenim mrežama. Najveća im je muka koji nokat kojim lakom da namažu i da li da se ofarbaju u boju sena ili ipak ne. Seno bih im poslužila da jedu, jer za krave je to najbolja hrana u ovom zimskom periodu. Izvinjavam se životinjama kravama na ovoj konstataciji.

Svako ima pravo da kaže šta god poželi i pomisli da treba da kaže i neka kaže, ali razmislite malo pre nego da se ispljujete po nečijem životu. Bar ponekad svoje „presveto“ mišljenje zadržite za sebe. Ako ne želite da pomognete nemojte, ali bar se ne pravdajte na tako jadan način. Pravdate svoju zlobu i jadnost.

deca

Ko hoće i može da pomogne podatke može da preuzme ovde. Komentari su kao i uvek otvoreni za sve, ali me manite lažnog moralisanja i filozofiraja. Akcija je konkretna. Pomaže se našoj deci, ne nekim tamo vanzemaljcima.

 

Čemu služe ženske grudi?

S obzirom da sam rodila troje dece tačno znam čemu služe, ali mislim da žene dok ne rode dete, pojma nemaju čemu im služe i kakva im je svrha. Zašto onda ženske grudi imaju toliku ulogu u životima ljudi? Po meni to je samo deo ženskog tela, čija je velika, jedina, prava svrha da kada žena postane majka može i da nahrani svoju bebu.

Nema lepšeg osećaja nego priviti svoje dete na grudi i ponuditi mu da sisa. Priroda je to tako lepo i pametno udesila da tek rođena beba, tačno zna kako se to radi. Ne mogu vam opisati svoju sreću kada sam shvatila pravu vrednost svojih rođenih sisa. Eeeej… tu unutra se na neki način, napravi mlekce za moju bebu. Moja beba sisa i od tog mog ličnog mleka se najede, napreduje i raste. Divno!

Moje grudi nisu bile baš dobra „mlekara“ tako da moja deca nisu dugo sisala. Htela sam da crknem od tuge. Kada sam morala da počnem da im dajem flašicu, osećala sam se kao da ih neko uzima od mene i da naša čvrsta veza lagano slabi. Da im više nisam toliko potrebna i da moje grudi i nemaju neku naročitu vrednost. Šta će mi sise ako ne daju mleko?

I eto, tu se gubi svaka vrednost sisa. Koga je briga za sise koje ne daju mleko? Estetske hirurge? Muškarce koji se pale na ženske grudi? Žene koje zbog svog samopouzdanje žele da im stoje „na čelu“? Ja stvarno nemam pojma.

Znamo čemu nam služe ruke, noge, nos, oči, uši i tako ti delovi tela, ali kao da svi zaboravljaju pravu vrednost grudi, pa od njih prave ono što one nikako ne treba da budu. „Objekat“, „stvar“ za dizanje ženskog samopouzdanja i muškog polnog organa. Ženske grudi su svetinja za naše bebe i tako se prema njima i treba ophoditi. A kad bebe prestanu da sisaju, neka nam naše grudi ostanu zdrave i lepe da se sa njima pravimo važne. Nije mala stvar imati sopstvenu „mlekaru“. 🙂

Lepa moja leteća krava, Deda Mraz i ja – istinita priča

deda mraz padobranacVeć sam vam ranijih godina pričala da je Deda Mraz moj dobar drugar. Svake godine pred sam doček Nove Godine kad svi zaspu, a on već razdeli sve poklone, onako srećno umoran i zadovoljan, svrati kod mene na čašu kuvanog vina i kolačiće, pa se opustimo i ispričamo za celu godinu što nismo.

Mnogo volim tog starinu, a voli i on mene, jer ne bi on bezveze svake godine baš kod mene dolazio. Izvinite deco, ali tako je kako je. Neće Deda Mraz sa svakim ni da se druži, pa i vi ako budete dobri kao što sam ja bila u dosadašnjem životu, možda kad porastate dobijete tu privilegiju da vam bude prijatelj. Vi kako god hoćete, ja sam potpuno ozbiljna i bez šale vam govorim. Na kraju krajeva deca ne piju kuvano vino, ne pije ga ni Deda Mraz sve dok ne obavi sav posao i dok ne dođe kod mene na tu jednu godišnju čašu.

Pre neki dan dok sam pržila palačinke pričala sam svojoj deci kako smo se Deda Mraz i ja upoznali. Malo mi veruju, malo mi ne veruju, ali svakako se u jednom slažu: „Jao mama kako ti umeš lepo da maštaš.“ Nemaju pojma ta moja deca. Istinu im, čistu k’o suza govorim, a oni kažu da maštam. Da ispričam i vama, pa ocenite sami.

moja-kravicaKad sam bila mala imala sam jednu leteću kravu. Pravu pravcatu kravu koja je davala mleko, jogurt, kiselo mleko, sir i kajmak, a čokoladno mleko i voćni jogurt po potrebi, znači samo ako se dobro najede voća ili čokolade.

Čarobnica moja. Ispod njenog vimena samo stavim šolju i šapnem joj na uvo šta želim da mi natoči i o čas posla, eto meni pune šolje ukusnog, toplog mleka, hladnog jogurta ili šta mi već tog jutra dobro ide uz doručak. Ako mi baš dođe da zakeram, onda joj prvo dam da se najede čokolade i eto meni čokoladnog mleka. To mi baš i nije bilo isplativo, pa sam retko koristila te njene usluge, ali eto, kad mi se baš prohte mogla sam i to od nje da tražim. Tako i sa voćnim jogurtom. Međutim par puta mi se žalila da je posle breskvi malo boli stomak, pa ne može da se koncentriše na letenje, tako da smo i to izbegavale. Najviše je volela jabuke. Pa krava je to.

Nije imala krila, ali je leteća bila i uglavnom je letela noću kada nije gust vazdušni saobraćaj. Preko dana smo se šetale livadom gde je ona kao i sve najobičnije krave pasla travu, mirisala cveće i razgovarala sa mnom kad nema ljudi u blizini. Možda glupo zvuči, ali istina je prava kad sam bila mala, moja najbolja drugarica je bila krava.

Kakvih sve dogodovština smo nas dve imale, ma… Celu knjigu mogu o tome da napišem i hoću jednom. Kuda sam sve bila i letela sa njom, šta smo sve videle odozgo, kakve smo sve tajne saznale. Jednom sam umalo pala sa 600 metara, međutim nekako sam uspela za rog da joj se uhvatim. Ma ludilo totalno. Dobro je da tada obe nismo stradale. Ima dana pričaću vam o tome, nego da se vratim na Deda Mraza.

maglaJedne hladne noći sredinom decembara, pada sneg ko da nikad padao nije, a mojoj kravi Čarobnici se priletelo, pa to ti je. Kaže: „Joj Ivana samo jedan đir da napravim.“ Kažem ja: „Kravo luda, jesi li ti normalna, vidiš li koliko je hladno, kakvo te sad letenje spopalo? Sedi tu sa mnom i uživaj pored peći. Letećemo čim se malo ovaj sneg smiri i prestane da pada. Vidljivost je minimalna, skrljaćeš se negde u neku zgradu, drvo, brdo, miruj more.“ Ma jok, napala ona hoću, pa hoću. Šta da radim, krava je to, pa još i leteća, ‘ajde brate mili idi, pa se smrzni, ja ne mrdam nigde odavde dok sneg ne prestane da pada.

I odlete ludača.

Prošlo je Boga mi jedno dobrih dva sata. Nikada se moja draga kravulja nije toliko zadržala, da mi makar u preletu ne mahne repom. Nigde je nema. Opasno sam se već bila zabrinula. Suza mi u oku, ako trepnem pašće. Nema je nigde. Pada sneg, duva vetar, a moje krave nigde na vidiku. Kad tad nisam crkla od brige nikad neću.

mama i policajci

Drugari policajci i ja kad sam porasla

„Joooj luda kravo, gde odlete sunce ti tvoje.“ Mislim se u sebi. „Pa zar da mi negde pogineš, pa zar da ne znam ni gde si završila?“ Ma tuga. Da crknem. Prođe još pola sata. Već sam na ivici živaca bila, reko’ da zovem nekog? Koga? Hitnu pomoć, vatrogasce, policiju… ? Kako smem nekoga da pitam da li je video negde leteću kravu? Samo bi se nasmejali i rekli: „Idi dete spavaj, loše si nešto sanjala.“

Rudolph-Santa-SleighKad je treći sat bio pri kraju, vidim ja leti neko čudo ka meni. Smrzla se ja na snegu načisto. Ne znam da li priviđam od hladnoće ili šta je? Leti nešto pravo na mene, a nije moja kravica draga. E to je trenutak za pamćenje. Verujte mi sve je ovako bilo.

Sve bliže i bliže. Ma potpuno nemoguće! Irvasi, Bog te mazo. Irvasi lete pravo ka meni. Auuuu… tugo moja. Sigurno su ovi došli nešto da mi jave. Pogledam bolje, a ono za irvasima sanke u sankama Deda Mraz lično. E tu sam se totalno presekla. Ma za šta si mi ti sad došao? Ne trebaju mi nikakvi pokloni, hoću moju ljubimicu, moju Čarobnicu, kravičicu moju lepu. Da je nisu negde sreli? Ponadam se. E kad priđoše skroz blizu, e tu sam već zaplakala.

Vidim pozadi iza Deda Mraza moja draga kravica leži ranjena, oblivena mlekom svojim. Živa. Malo zbunjena, čudno me gleda u fazonu: „Pih šta napravih.“, ali živa. Stadoše irvasi, Deda Mraz mi reče: „Dobra noć Ivana.“, a ja zanemela. Onda se okrenu ka mojoj kravi i upita je: „Je l’ to tvoja Ivana?“ Ona kao malo uplašeno reče: „Jeste, to je moja Ivančica.“

Sunce ti kravlje, šta mi tepaš tu, kakva crna Ivančica? Pritrčim do nje, a ona proburažena. Da vam ne pričam sve detalje, a mogu ako baš budete hteli, ukratko ću vam reći šta se desilo. Dok je moja lepotica letela slobodna i srećna, po tom nevremenu, ludaja jedna, iznenada je naletela na sanke Deda Mraza i njegove irvase. Jure oni, jurila i ona. I sudare se. Onaj glavni irvas, mislim da mu je Rudolf ime, onaj sa crvenim nosem, e taj baš, što je prvi na čelu kolone svih Deda Mrazovih irvasa, e pravo se u njega skuca moja kravičica tj. on se pravo skuca u nju. I to gde. Pravo u vime njeno čarobro sa svojim dugačkim oštrim rogom.

Dobro je da je nije pogodio u neki drugi vitalni organ inače bi jadnica na mestu ostala mrtva. Deda Mraz je bio spretan, pa je uspeo da je u letu uhvati i ubaci u svoje sanke, a ona je mukica bila prisebna da mu objasni gde da je dovezu. Deda Mraz je bio spreman da plati svu štetu i da pomogne u svemu. Ostavio mi je svoj broj telefona, zadržao se taman toliko da se uveri da će moja krava živeti i nažalost morao je da odleti dalje svojim poslom.

Međutim od tog dana moja kravica više nije mogla da daje mleko. Nikakvo baš. Ma ni kap jednu. Meni to i nije bilo važno. Važno je da je živa ostala i da je još uvek mogla da leti, a mleko, ma koga briga za mleko kad ima da se kupi. Tužna je bila. Osećala se beskorisnom. Tešila je moja ljubav i podrška, ali moja krava se više nije osećala kravom i to je bio najveći problem.

Kad već nisam znala šta ću da radim i kako da je oraspoložim pozovem Deda Mraza da nam dođe u pomoć. S obzirom da nismo Kasko bili osigurani ni mi ni oni, nismo mogli ni neke pare da uzmemo. Rudolf je malo zalomio rog, moja kravičica ostala bez mleka, Deda Mraz tužan, ja očajna zbog tužne krave. Ma totalna peripetija. I dođe dobri dragi Deda jedne noći, taman pred Novu Godinu. Parkira se u dvorištu i zvizne mi da izađem u dvorište. Tada sam još živela sa mamom i tatom, pa smo morali tajno tako da se nađemo.

Uspeli smo da pronađemo rešenje. Pošto se moja kravica osećala beskorisnom, Deda je predložio da ona krene sa njim i njegovim irvasima. Da vuče dedamrazovske sanke sa njegovim irvasima i da svake godine deci dele paketiće svuda po svetu. Kad to ču moja Čarobnica, oko joj zablista. Opet će biti korisna. Samo je još trebalo i ja da pristanem. Uh. Jedna od najtežih odluka u mom životu. Treba svoju najrođeniju kravu da pustim da ode u svet. Evo i sad sam se rasplakala. Shvatila sam da je najbolje za sve nas, da je pustim da odleti svojim putem u svoj neki bolji život, nadala sam se. I pustila sam je.

Zagrlile smo se nas dve prijateljice, poljubila sam je sto puta i za rep povukla za sreću. Kad već više ne može mleko da daje, neka leti srce moje, neka pomaže Deda Mrazu da usrećuje drugu decu.

moja-irvas-kravaI tako. Od tada eno moje Čarobnice na čelu dedamrazovske vesele kolone. Prva, ljubi je Ivana među rogove. Veselo lete, usrećuju decu, dele poklone, dobro se izmore tih prazničnih dana, ali pred svaki doček 31. decembra kad sve obave dođu kod mene. Deda Mraz na kuvano vince, a ona lepota moja na kockicu čokolade u ime starih naših lepih dana, dok još dete sam bila. Izmazimo se, izljubimo, ponekad i po neku sarmu pojedemo, voli Deda Mraz moju sarmu. Da mi dobri Deda i poneki savet za celu godinu, sumiramo rezultate, ispriča mi sve šta se izdešavalo. Rudolfu sam oprostila još odavno, pa tako i njemu dam koji slatkiš da pojede, a i ostalim drugarima irvasima. Baš se volimo i poštujemo.

Moja krava je postala poštovana i priznata od ostalih irvasa, jer ume moja lepotica dobro da puvuče kad zatreba, ne zabušava, dobro sam je vaspitala još mlada dok je bila. Mleko i dalje ne daje, ali šta ima veze, već se više oseća kao irvas nego kao krava, ali korene svoje nije zaboravila.

Ispričam tako ovo istinito svedočenje svojoj deci. Oni jedu one palačinke, gledaju me, pa ne znaju u šta da veruju, a ja im kažem, da u šta god da veruju to će i da se ostvari.

Da vam kažem opet, to je pravi pravcati Deda Mraz, nije jedan od onih maskiranih kojih ovih dana ima svuda. Moj prijatelj Deda Mraz je pravi i jedini, ali ne možete ga upoznati ako niste bar malo čudni. Ja sam imala neizmernu sreću, jer sam imala čudnu kravu, pa i sama ta „nesreća“ koja odavno više nije nesreća je postala naša sreća zauvek, jer ja Novu Godinu ne računam da je došla dok mi moji najbolji prijatelji ne dođu na vrata. Moja Čarobnica, Deda Mraz, irvasi. Naši razgovori do duboko u noć, kad nas niko ne vidi i ne čuje, daju mi neizmernu snagu i pruže mi toliko pozitivine energije i radosti za celu godinu, da mi prosto niko ne može nauditi.

Vi ako mi ne verujete, slobodno proverite, e pa tek onda kad proverite imate pravo nešto da kažete protiv ovoga ili da se uverite u istinitost. Do tada je ova priča prava i jedina istina. Znači zauvek.

zima1

Deda Mraz je sa Palilule

Kažu da je Deda Mraz sa Palilule, ali to oni samo kažu, nije to tačno znam lično, ispričaću vam već tu priču, ali je svakako lepo što su deci upriličili odličnu zabavu. Znate već da ja nikada ne hvalim bez da stvarno imam šta, ali ovog puta moram da pohvalim opštinu Palilula i predsednika opštine Stojana Nikolića, jer su večeras organizovali veliku žurku u Hali Pionir za svu decu ove opštine. Sva deca od 3 do 7 godina su dobila slatke Banini paketiće, gomilu balona, mnogo pesme, igre, zabave i na kraju svega porodičnu nagradnu igru.

Kad se na jednom mestu skupe Deda Mraz, patuljčići, Vini Pu, Nodi, Miki, Mini, Paja, Pata, Garfild, Štrumfovi, ostali junaci iz crtaća i mnoooogo srećne, vesele, nasmejane dece, odličan provod je zagarantovan.

Znam da je Palilula jedna od najvećih beogradskih opština, ali nisam znala da je jedna od retkih koja ima pozitivan prirodni priraštaj u Srbiji. Ima 8000 dece od 3 do 7 godina, a od toga čak 4000 dece koja ne idu u vrtiće i to je bio jedan od osnovnih podsticaja za organizovanje ovog veselog skupa 24. decembra. Predhodnog dana su sličnu žurku imala deca koja idu u vrtiće.

Samo u našoj zgradi od četiri sprata, u Padinskoj Skeli, ima više dece nego negde u celoj ulici. Jedva prebrojasmo. 20 stanova 29 dece do 14 godina, s tim što u 4 stana nema dece… još uvek. 😀 Da li su neke podzemne vode u pitanju ili šta li je drugo, uglavnom malo malo, pa naša zgrada dobije novog člana kućnog saveta. Da napomenem da je i u ostalim okolnim zgradama slična situacija, ali mislim da je naša zgrada brojčano najjača, mada ne smem da se zakunem. Ko zna kuda te podzemne vode tačno protiču? 😀

Zaista je bilo lepo videti toliko dece na jednom mestu, pri tom svi zadovoljni i presrećni što ih se Deda Mraz setio i svakom od njih lično poslao pozivnicu i čestitku.

Nagradna igra. Produženi vikend, četiri dana na Tari za celu porodicu, obezbeđen prevoz, smeštaj, hrana. Naravno da su nas opet promašili za jedan broj. Mislim broj kao broj. Od nekoliko hiljada brojeva izvučen je 775, a mi smo imali 785. Na kraju krejeva mi im se nikako ne bismo isplatili, šta nas ima. 😀

nagradni-kupon

Nema veze. Važno je da smo se odlično proveli i zagrejali za našu žurkicu koju svake godine napravimo.  Dolazi godina mog srećnog broja, ubošće vala jednom i nas pravi broj, možda baš ove trinaeste godine. 😉

ana-i-tata ana-jovana-marko anci baloni deca-i-deda hala-pionir IMG_1450 jovana-marko marko marko-i-ana nodi vini-pu

Rešila sam i tačka !

mislim da sam na dobrom putu da rešim sve svoje probleme… rešila sam da dva tri komada, koji se zovu ljudima prokunem, jer su me zajebali i sjebali mi život i poslovne planove… da jednom razbijem nos, slatko… da odem na more što pre… da kupim plac i napravim kuću, ko zna kako, ali sam rešila… da što pre skočim opet iz aviona da bih se izregulisala, libela mi je potpuno u kvaru… da što pre napravim neku glupost, onako kako umem i znam, simpatično i u granicama zakona… slatko bih išutirala jednog kretena koji mi duguje pare, a pravi se mudar, ali to mi nikako ne ide uz zvanje mama, ali ko zna možda mi se nekako namesti u nekom mraku… to bi mi baš leglo… da kupim još jedan kupaći i narandžaste starke ako postoje negde kod nas… da zaboravim sve probleme i izolujem se od svih 3 dana… (nemoguće)… jedino ako ne napravim to sranje, pa me pritvore na tri dana… da dignem šator pored ibra i napravim sopstvenu komunu za sebe, svoju decu i voljenog… možda da se preselim u selo… zauvek… ali neću dok ne išutiram ove što sam rešila… zabranili su mi da pričam, pa ja i ne pričam, nego samo kažem šta sam rešila i kako ću probleme da rešim… svanulo još jedno jutro… mirno… fino… ja rekla šta sam htela, samo malo rekla, šta sam htela… rešila da imenom i prezimenom kažem sve što hoću… nemam više ni jedan jedini živac… ako dođem opet u situaciju da zbog debila ponovo pratim muža na daleki put… onaj što želim da mu razbijem nos, neka bude siguran da posle susreta sa mnom nos neće ni imati…. sve važne razgovore sam oduvek snimala… pa neka se misle svi oni koji su pokušali šta da me zajebu… ne bojim se nikoga i ničega… od oružja imam samo gumicu za kosu… kosa mi smeta kad krenem da bijem, pa je privežem… još nešto… nemoj više niko da pokušava da me ućutka… pukla sam kulturno, kad puknem nekulturno, svet će da priča i još nešto… na dobrom sam putu da rešim sve svoje probleme… na ovakvog ludaka još niste naišli… e o tome razmišljam…. ćeraćemo se !!!

e na nas ste udarili… sramota da vas je… dobro vam bilo

 

Problemčine vs Problemčići

[nggallery id=11]

Sa svih strana neki problemčići. Sve je u glavi. Ako problem vidiš kao nerešivu problemčinu, onda će tako i biti, nećeš ga rešiti. Na jedan problem se nadoveže drugi i tako u nedogled. Nađe se čovek u naizgled bezizlaznoj situaciji. E, pa neće moći. Naši problemi su samo problemčići, koje rešavamo onako usput.

Kada problemčiće uporedim sa svim onim kroz šta smo prošli, slatko se nasmejem. Zaista je jedino važno da smo živi i zdravi. Obično ljudi ne razmišljaju o tome dok se ne nađu u situaciji kada je život u pitanju, pa kada sve prođe, zaboravljaju šta je zaista važno. Mi ne zaboravljamo. Naučili smo.

Sutra naš tata puni dve godine i to je važno, preživeli smo. Ostalo što se trenutno dešava oko nas je tako kako jeste, samo da nam nam ne bi bilo dosadno. 😀

I baš nas briga za posao, za pare, račune, pokvarene ljude, za kojekakve zajebante koji bi nam rado „slomili glavu“, za ljubomorne i one ogrezle u gnevu, za lopove i prevarante… sve je to prolazno, mi smo oni koji ostajemo.

Jedino je zaista važno da smo živi i zdravi i da pored svega ima i dobrih ljudi koji nas okružuju. Hvala.

Naše bogatstvo – Our only treasure, anything else we don`t need from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Neka sećanja i sadašnja dešavanja

Za vreme najžešćeg bombardovanja 1999. godine, na Bunjačkom Brdu blizu Kraljeva, Jovanin tata i ja smo igrali karte…

Učio me je da sviram gitaru, a s vremena na vreme smo gledali u flašu vrhunskog vina koja je stajala na ormanu i maštali kako ćemo je zajedno slatko popiti, kad se porodim. Bila sam trudna 4-5 meseci i bilo mi je strogo zabranjeno da se nerviram i uzbuđujem što tu negde blizu naše tadašnje kuće padaju bombe. Tako da sam bila potpuno opuštena, nasmejana i srećna ko zna zašto.

Noću dok su se neretko tresli prozori od kojekakvih detonacija on je spavao kao beba. Navikao na strašniju pucnjavu sa svojih 14-15 godina života u Borovom Naselju, u najstrašnije vreme ratovanja, za njega je povremena treska prozora i zujanje bombi koje su preletale preko naše kuće u to vreme bio potpuni mir. Nisam se plašila, ali sam bila ubeđena da će mi glavu i stomak, odnosno moju bebu u stomaku, spasiti debeo jorgan u koji sam umela da se uvijem. Radovala sam se što su ga odbili da se prijavi u dobrovoljce, jer nije stigao da služi redovni vojni rok. Bio je sa mnom.

Gledali smo iznova i iznova, Nadrealiste, Baneta Bumbara, Izvinjavamo se mnogo se izvinjavamo, Sid i Nensi, sve Tarantinove filmove… Preko dana smo se trudili da što više šetamo, da pronađemo reku Ribnicu za koju smo znali da nam je tu negde blizu, jeli sladolede na lokalnom fudbalskom igralištu, u društvu lokalnih koza koje su tu pasle, a u slobodno vreme kojeg je bilo na pretek sam crtala crnim tušem. Bez i malo prepotentnosti mogu da kažem, savršene crno bele crteže koji i danas postoje i sigurna sam da jesu prava umetnost. Tako nešto više nikada ne bih umela da uradim.

Na sav glas pevali našu pesmu: „Tuž, tuž, tužna…. sku, sku, skuša… !“ , slušali Panteru, Kalte, Fejte… ponekad pričali o ratovima, ali ipak imali volje da maštamo o budućoj sreći. Naša sreća je bila u mom stomaku.

Volela sam da vreme provodimo u centru grada, u stanu mojih roditelja i da sa terase gledam kuda lete avioni, gde će da opale. Dok su mnogi trčali u podrume, ja sam žurila da što pre stignem u kulu 4, na trinaesti sprat, dok ne isključe struju. Bilo mi je malo mnogo da pešačim do gore uz stepenice, kada ne radi lift.

Često sam išla u Lazac, naše selo blizu Kraljeva, gde su mi bili sestrići sa svojom babom, mojom mamom.  Ponekad sam  pešačila i po 7 do 10 kilometara, da im odnesem neophodne namirnice, jer prevoz nije uvek funkcionisao, a ja sam silno želela da njima tako malima ništa ne nedostaje. Nikola je imao 3 godine, a Dušan je 7. rođendan slavio 25. maja, a bilo je u selu još male dece kojima je svašta nešto bilo neophodno .  Sestra i Joco (moj tata) su imali tzv. radnu obavezu, tako da nisu bili slobodni kao ja, a zet je bio na Kosovu do 4. maja kada su nam ga doneli poluživog u stvari polumrtvog.

Za nekog ko tri puta bude klinički mrtav po pola sata, ne može se reći da je više živ nego mrtav. Ne bih u to nikada poverovala da nisam svojim očima, pročitala kompletan lekarski izveštaj od trenutka njegovog ranjavanja, pa sve do dana kada su ga sa VMA pustili kući.  Naravno da sam bila uz svoju sestru, naravno da sam trudna i debela u vreme vazdušne opasnosti, kada su govorili da ne treba putovati,  išla iz Kraljeva do VMA kao njena najveća podrška. Moji Dušan i Nikola nisu mogli da idu da vide svog tatu, ali sam mogla ja. Ne dam nikom da mi laže decu, tako da ni tada nisam htela da im pričaju bajke, nego onako kako jeste. Ono što ne vidim ne mogu da potvrdim. Bili su tada mali, moji momci, ali sam bila njihov izaslanik i poslanik i njihova istina. Nije njih tetka nikada slagala, pa ni tada. „Tata vam je živ i biće dobro hvala Bogu.“. Tako je i bilo, a bilo je tu još mnogo toga. Prosto nestvarnog. Što da pišem o tome, ko bi mi verovato. Neka ga… prošlo je.

Šta je poenta cele priče koja je mogla da ode i na sasvim drugu stranu, jer uvek pišem onako kako me ponese? Mogla sam da nastavim u pravcu karata i igara. Međutim nisam. Samo sam htela da vam ispričam kako smo jednog dana Jovanin tata i ja igrali karte.  Nemilosrdno je pobeđivao. Iz partije u partiju. Nisam imala nikakve šanse da makar jednu partiju pobedim. Na kraju sam posumnjala da vara. Niko nije mogao da me ubedi da neko toliko sreće u kartama može da ima kao on tada što je imao, a još pri tom me je zezao i šalio se na moj račun. Trpela sam i trpela i trpela… sve dok mi nije pukao film. Iscepala sam sve karte, do poslednje. Gledao me je u čudu, a moj glavni argument je bio: „Eeeeej ne volim nepravdu! Ovo je nepravda! Ja ću uvek da se borim protiv nepravde, pa makar bile i karte u pitanju!!!! „

Zarad pravde sam spremna da poginem, makar i bombe padale oko mene. Da li je u pitanju partija karata, život, moj ili ljudi koje volim, istina ili budućnost, svejedno. Svaku partiju karata dovedem do kraja, samo je pitanje koliko je protivnik spreman. Da li hoće da mu razbucam sve karte onako na sitne komadiće ili da igramo pošteno. Definitivno ne umem da gubim i to je moj najveći podsrek da uspem u svemu baš. Baš u svemu čega se dohvatim. U vatru u vodu… ma gde god trebalo, ne dam na sebe i ljude koje volim. Ima da igramo pošteno ili ako ne želi druga strana, onda ne samo „da ću karte da iscepam“, nego ću nekome i glavu da polomim. Lično! E tako.

Daleko od toga da sve ovo o čemu sam pisala smatram za neko delo vredno pohvale ili naročite pažnje, već samo kao naznaku. Tada sam imala dvoje sestrine dece i jedno svoje u stomaku, sada ih imam šestoro, „gotovih“, za koje sam spremna da poginem ako treba. Nemoj nekom da je palo na pamet da ću imati milosti ako samo i pomislim da je neka nepravda, prevara ili zajebancija u pitanju prema njima, prema meni ili prema ljudima koje volim.

Kad se uplašim za život svoje dece „perjanim jorganom“ se branim, ali kada napadam onda protivniku ni protivvazdušna ne može da pomogne. Pamet u glavu, pa onda na mene. Stvarno sam mnogo luda, jebeš mi sve.

Divan dan Markov peti rođendan

 

Srećan ti rođendan srećo naša. Želimo ti svu sreću ovoga sveta i neka ti se ispune sve želje i željice. 🙂

Divan dan našoj Ani četvrti rođendan :)

Postoji toliko mnogo Ana na ovom svetu, ali takva Ana kao što si ti, ne postoji baš nigde. Ti si naša jedinstvena, najbolja, najlepša, potpuno drugačija od svih drugih Ana koje postoje. Jednostavno si najbolja Ana na celom svetu.

Srećan ti rođendan ljubavi naša. Želimo ti svu sreću ovoga sveta, zdravlje, ljubav i da uvek u životu imaš onoliko koliko ti treba. Ti si naša ljubav, naše najmlađe dete i naša najveća snaga. Volimo te najviše na svetu, samo da znaš.

[nggallery id=8]

Ljubavčica moja

 

Moje najstarije dete je jedno srećno dete, koje je imalo sve predispozicije da bude nesrećno u životu još u ranom detinjstvu. Eheeej… to je moje dete, pa ma šta da joj se dešava u životu ima veze i sa mnom. Znači ja sam odgovorna i za njene suze i za njen smeh. Nisam dala i ne dam da bude nesrećna, sve dok umem i mogu da joj pomognem u njenom ratu sa životom.

Njene borbe su bile i jesu i moje, pa i ako su bile njene lične. Zar mislite da naša deca nemaju sopstvene bitke? Naravno da ih imaju i naravno da treba da nauče da se izbore sami. Bez obzira koliko ja uvek tu bila za nju, ona ima svoj život. Svako biće ima svoj život u koji će nas pustiti samo onoliko koliko nam dozvole. Tačno onoliko koliko smo vešti da im pružimo podršku i poverenje, da nam veruju i oslone se na nas kada je teško. Ako ništa drugo bar smo malo jači i iskusniji i ako to ne znači da smo pametniji.

Nisam pametnija od moje Jovane, možda sam samo nešto više naučila tokom života, ali to ne znači da sam mudrija i da bih ja nešto bolje od nje uradila. Da smo isto godište, ne bih mogla ni u čemu da je pobedim. Bez obzira da li imale moje ili njene godine.

Hvala Bogu došlo je vreme da mnoge stvari ume i može bolje od mene da uradi i radi i iskreno se nadam da će vremenom biti sve više takvih stvari, a najvažnije u svemu tome je, što ona kao ni ostala moja deca ni na šta nikada nije bila primoravana.

Kao primer, čak ni na pranje zuba. Zubi se peru zato što treba, a ne zato što se mora. Ništa se ne mora. Sasvim jednostavno. Ako ne pereš zube pokvariće se, tebe će da boli ne mene. Nijedno od njih neće da legne u krevet pre nego da operu zube. To je rezultat. Ana kaže: „Eeee kad sam bila mala glođala sam kamen, pa sam evo slomila zub. Ne sme deca ništa da glođaju što nije za jelo. Eto sad, vidi šta sam uradila.“ Baš tako kaže.

Naravno da je nisam pustila da „glođa“ kamen, ali eto desilo se, a ona kao posledicu svog postupka vidi sada svoj polomljen zub iako je bila malena mišica. Znam da nije mene lako razumeti, ali se prosto nadam da će neko shvatiti šta ja to ovde pričam.

Da se vratimo na Jovanu. Punih 12 godina ima. U tom periodu se svašta nešto dešava u glavama i telu svih devojčica. Pubertet na pragu, kod nekih već odavno nastupio. Telo se lagano menja, kao i stanje duha. Treba to sve prihvatiti i savladati. Zavoleti svoje novo telo i svoj razum i misli i sve ono što donose hormoni.

E pa… ako ste sa 3 godine naučili da ne treba grickati kamen, jer je loše za zube, onda ćete sa 12 znati da ne treba da radite ništa što vam može naneti neko zlo. Istina.

Kako znati šta je zlo? Naučiće vas majka. Pričaće do iznemoglosti, plakaće sa vama kad ste tužni, smejaće se kad ste i vi nasmejani, verovaće vam i potvrdiće vaše poverenje, zameniće vam oca koliko je god u njenoj moći onda kad dođe do takve situacije, izudaraće vas po guzici, jer ste istrčali na ulicu, reći će vam, onako krajnje ozbiljno:  „… slušaj, kad me mnogo iznerviraš, a ti beži, jer ako te uhvatim prebiću te ko sliku… „, a onda ćete vi doći kod svoje majke u zagrljaj i ispričati joj što ste ispali takva budala u određenoj situaciji, pa ćete opet zajedno da se isplačete, izljubite, izgolicate i ismejete tome.

Umem kao majka da budem i jako gruba, rečima. Da joj saspem u lice sve što mislim da jeste, ne ono što znam da je ispravno, jer odakle ja znam šta je ispravno za nju. Rasplače se, kaže: „Povredila si me.“ E neka sam. Bolje da te ja koja te volim povredim, nego oni koji se pretvaraju da te vole, pa da posle patiš.

Ne dam da te iko povredi. Ne dam da te niko laže i priča ti bajke. Ne mogu da ih sprečim da ti pričaju, ali umem da te naučim da znaš kada se nečemu treba nadati, a kada ne. Želim da znaš da kada tvoj tata kaže: „E još samo ovo, pa ću se onda posvetiti tebi.“, shvatiš kao nešto čime opravdava sebe i pokušava nekako da „kupi“ još koju godinu. Hoću da pored svega onoga u čemu si bolja od mene, naučiš da budeš i mudrija.

Moj životni san je da jednog dana ti mene savetuješ, jer očigledno tvoja majka ne ume da daje savete. Želim da baš u svemu budeš bolja, pametnija, mudrija, više svoja, slobodna, srećna…  Tvoja majka samo ume da te prati u svim tvojim uspesima i padovima u životu. Da daje sve od sebe da bude onako kako ti budeš želela. Da ti bude podrška, pa ma koliko nešto izgledalo šašavo i svi drugi rekli da grešiš. Uvek ću te podržati, pa makar ceo svet rekao da to nije dobro. Imaš svoj život i ako jednog dana sve bude stajalo naglavačke biće tako zato što ti tako želiš i tako ti odgovara.

Nije loše okrenuti svet naglavačke. Tvoja majka se još uvek trudi da ispuni taj svoj životni san. Donekle sam uspela , ali… Sigurna sam da ćemo udružene uspeti 100%. Okrenimo svet naglavačke. Ko kaže da je dobro samo ono što oni misle da je dobro? Dobro je ono što mi mislimo da jeste. Samo je stvar u tome koliko ću te „namazati“ pre nego što stvarno poletiš.  Hvala ti na svemu, moja jedinstvena Ljubavčice.

I još nešto pilići moji. Sve ovo važi i za vas ostale. Roditelje ne možemo da biramo. Kako je Jovani, tako je zapalo i vama. Daću sve od sebe da vam prvo sa mnom bude zabavno, onda poučno i na kraju sve kako se dogovorimo. Biće baš onako kako treba da bude. Ljubav je sve.