Category Archives: NAŠA DEČURLIJA

Ja ovaj komentar prosto moram da objavim!!!

E sada mi je baš sve jasno! Ja na svom blogu objavljujem sve i nikoga ne cenzurišem. Vi imate ekskluzivno pravo da vaš komentar bude javno objavljen kao post na http://www.charolija.com uz adekvatnu propratnu sliku. Odgovoriću vam vrlo rado u sledećem blog postu, samo da dovršim još ovu flašu piva, a do tada poljubite me u ovo što viri ispod crvenog ‘aljinčeta. I moram da vam se zahvalim, jer ste mi ovim komentarom dali za pravo da i ja progovorim. Pozdrav „miloj“ familiji. 😛

stvarno si u pravu,cudo su ovi blogovi na kojima mozemo da budemo ono sto jesmo,samo nazalost,uglavnom ispada da smo na njima ono sto sami zelimo da budemo a za to nismo sposobni. na blogu se lako hvaliti o tome kako se ima svoj stan

…ej jebo te,valja se danas nabrojati kriski hljeba dok se ne otplati stambeni kredit

….samo,ti nemas potrebe da odbrojavas ni kriske ni zalogaje………a ni piva koja lijes u sebe dok histericno gruvas u tastaturu.uvalis se lijepo u svekrvin…..izvinjavam se tvoj….stan,posaljes muza u avganistan da tamo gine,trpis bajagi svekrvu koja ti je uvaljena

……

zapravo,koju si primila pod svoj vlastiti krov iz sazaljenja!ne mogu da shvatim kao jedna majka koja ima cetvero djece ima vremena da pise ovolike blogove,majka treba da kuva,da pise zadace,cita slikovnice……

a ne da laze ko bijesna kobila dok joj djeca demoliraju svekrvin,izvinjavam se,njezin stan

……..e lako je popljuvavat nepravdu,samo tesko joj je pogledat u oci!zivis pod svekrvinim krovom,djeca su ti prepustena sama sebi,muz ti je bogu iza nogu i moze i da se nikad ne vrati…..

i ti si jedini krivac za to sve jer si ti ta koja je dopustila samoj sebi da se pretvori u parazita,koji ipak nemoze onako kako hoce

znas kako kazu,”saslusaj uvjek i drugu stranu price”

…i ja eto saslusah sta imaju o tebi da kazu tvoji bliznji koji ova sranja ovdje iscitavaju i ne mogu da se nacude tvojoj masti i tvojoj “hrabrosti” da sve ovdje napisano pretovaris preko ledja i opet se cude kako nemas dovoljno hrabrosti da im kazes u lice sta mislis,zapravo,nemas materijala za pricanje jer su tvoji zivotni problemi plod tvoje maste koji u realitetu i ne postoje

……i ono sto je meni tako ostavilo neki utisak,ne smatraju oni tebe ni bezobraznom,ni djubretom……smatraju te psihicki bolesnom jadnicom,koja nije u stanju jednog rucka da skuva i koja im se uvlaci u guzicu!

evo se misle da isprintaju sva ova sranje i serviraju ih svekrvi u nadi da ce te ona otarasiti zajednice s njom,samo,na jednu stranu,zao familiji tvoje djece koja bi u tom slucaju skupa s tobom i tvojih 7 prnja zanocila na cesti,a na drugu stranu

……ko ce pisat dalje ovakva sranja i o cemu ce familija da razglaba uz popodnevnu kaficu kad nema tebe da im se uvlacis u guzicu i smjeskas……………imas pozdrav od familije,pa ubudice,prije nego sto pritisnes na enter,sazovi i nas da pomognemo u kozmetickom sredjivanju i ispravljanju gramatickih gresaka!“

 

Advertisements

Pilad moja…

Znate šta, ja sam grozna mama. Ne bih se nikome preporučila i sigurna sam da nije lako biti moje dete. Kad padneš i sjebeš se načisto, mama gleda podalje malo i čeka reakciju. Ako te mnogo boli i počneš da plačeš, a u stvari nema nekih naročitih posledica, možeš samo poljubac da dobiješ na mesto gde si se lupio i „nije to ništa, evo prošlo….cmok, cmok….eeeee vidi ono tamo….vauuu!!!“.

Em si mali, em te boli, em imaš kevu koja te sluđuje. Ubeđuje te da ne boli ono što boli, pa još i ljubi i kaže da tamo malo dalje ima neka druga zanimljiva zajebancija. Ma ko da odoli. Naravno da više ne boli i da je tamo zanimljivije otići, nego se ko kreten drati u maminom naručju.

Sva su deca različita, ali ako ste roditelj toj deci, onda treba da budete isti prema svima, pa makar ih petnaestoro imali. Troje imam, ponekad i četvoro koje računam u svoju decu, a ponekad kad prebrojim bude ih i šestoro mojih, e ne morate da verujete ide to ponekad i do osmoro i uvek izrazito pazim da neko od njih slučajno ne dobije uvek prvi ili zadnji poljubac ili sendvič ili sipanje supe ili grljenje ili prekor ili…ma svima isto za sve. Uvek različitim redom. Uvek neko bude prvi, ali ne uvek jedan isti. E bato moj, ako ti se učini da je ovog puta nepošteno, da si uvek ti kriv ili kriva, e zajeba se. Prošli put nije bilo tako, pa makar imao i samo jednu, pet ili osamnaest godina.

Sa moje tačke gledišta od svoje dece ću napraviti ljude. Jok pičke, jok mamine maze, mada svi volimo da se neizmerno mazimo, jok neke plačipičke koje plaču za sve i svašta, jok neke koji kad treba ne plaču, ako ti se plače ima da plačeš, pa makar se trudio iz sve snage da se suzdžiš, ma ima da plačeš, nema muško, žensko, svi smo isti kad boli. Plači srce moje, ali treba da se zna šta nije za plakanje. Baš je teško biti moje dete.

Pilići moji ili pilad moja, treba da znate samo jedno što imam da vam ostavim kao „zadužbinu“: Život je kurvetina, a vi dok me ima uvek ćete imati gde da dođete i kome da plačete na ramenu kad vam dođe, ali treba još nešto da vam kažem, tamo malo dalje uvek ima nešto zanimljivije, bolje, lepše, što vam i kad budete imali 15, 35, 40 ili 105 može odvući pažnju.

Voli vas vaša mama, tetka, ujna, strina, baba, prababa… Ono što ste napravili od mene i što ćete tek napraviti, svojim rođenjem i svojim daljim životom. Ono što će uvek ostati, bar kao reč za mnom….moja malenkost, ja. Koje ćete se makar sećati po tome da je uvek znala da iza onog ćoška nešto lepše, bolje, zanimljivije čeka na vas. Život.

Eto, ništa…. samo sam htela da vam kažem da vas volim, da mi trebate i nedostajete kad niste sa mnom. Kad padnete, a budem blizu, neću vas podići, treba da naučite da ustajete sami, ali ako vam bude toliko teško da ne možete sami, znaćete uvek da ne samo da ću vas podići na noge, nego uz mene ima da se setite i čemu vam krila služe. Kako god bilo, grozna sam, vi znate najbolje, pilad moja. Ljubim vas bez ikakvog reda.

 

 

 

 

 

 

 

Celu noć i celi dan…i tako dan za danom

Ko je lud, ko nije, pojma nemam. Ja sam verovatno na dobrom putu da me proglase za skroz ludu. Ma baš me briga, a i baš bih volela da vidim ko je taj koji bi se usudio da mi udari taj pečat.

 

Znam samo da sam odvozala svoju prvu veću vožnju do Kraljeva. Iz Skele, kroz ceo Bgd pa sve do kule 4 u Kraljevu. Posle Punta na kome sam polagala, kada sam sela u Lagunu karavan kao da sam vozila svemirski brod. S obzirom da je vreme bilo u najmanju ruku grozno, sneg, poledica, rizla, čuda, nisam bila baš mnogo loša, a imala sam i odličnog suflera. Napravila sam tri greške, ali za 180 km možda i koji metar više, prva duža vožnja, pa još iz malog auta u „svemirski brod“, po meni bilo je OK, a sufler je samo jednom hteo da me ubije. 😆

Proveli smo divnu noć sa Nikolom i Dušanom u Kraljevu. Videli se i ispričali sa mojima. Otišli u KV u četvrtak, vratili se u BG u petak, poveli Marka nazad.

Što mora uvek da se vidimo?...Mi znamo da smo to mi... 🙂 Nikola, Ivana, Dušan

 

Stigli u Beograd, seli u Times Pub, čiji su vlasnici naši mnogo dobri prijatelji i tako kulaža. Ahaaaa…! Odjednom Dule naš prijatelj, skoči i kaže, pali auto, zovi vatrogasce, Turgenjeva 8. Sekund i po im je trebalo da izlete napolje.

Minuti su bili večnost, dok se nisu javili. Dejana i Mika su kroz prozor stana merdevinama sišli dole i hvala dragom Bogu da se nisu povredili i da je na kraju sve prošlo na najbolji mogući način. Naš mali heroj Mika se spustio merdevinama sa drugog sprata. Srce maleno. Žao mi je što se danas nismo družili na „Ski stazi“. Ljubi ga teta Ivana. 🙂 Ima dana, a biće i snega.

Ana i Mika

 

I naravno da tu nije bio kraj mojim mukama. Posle tri i po sata, sa decom i Edijem u neizvesnosti i čekanju u Tajmsu, moj dragi se po onom snegu pri povratku sa Banovog Brda ispred kafića na parkingu, zaglavi na santimetar do Volvoa. Ni napred, ni nazad. Znate li ko je najbolji majstor u našoj familiji? Sunce ti poljubim kad ga nisam ubila. Najbolji majstor za sve i svašta sam ja, ali za ono što je on izveo sa autom nema mu premca.

Nije bre to 5, nego manje od santimetra. Čudili se ljudi. Ja sam bila mozak akcije, a on „upravljač“. Sa Volvoa nije ni gram snega spao, tako da ne moram da pričam da ga nismo ni ogrebali. Žao mi je što nisam slikala. Toliko sam se iznervirala da sam sama izgurala celu Lagunu iz snega. Sunce ti jebem da ti jebem. Za malo ubih svog rođenog čoveka. Posle smo se smejali. „To je ta ekipa!“, a deca su se radovala „mama je najbolji majstor, svaka čast!“

I tako danas smo trebali dan da provedemo na „Ski stazi“, međutim, naša prva jutarnja kafa je prošla u čuđenju. Jutros su stigle karte Beograd-Moskva, Moskva-Kabul. Čudili smo se, jer nam je nekako taj odlazak izgledao daleko, mislili smo imamo fore bar još nedelju dana. Kad ono jok.

Dolazili su nam danas baba Ljilja, Bora, Ljubica, Lara i Nikola i dan smo proveli baš veselo u igri, pesmi, veselju i jurnjavi po kuči… ja uglavnom u istom onom čuđenju sa kojim sam pila prvu jutarnju kafu.

ujkovo dete 🙂 Nikola i Ivan

pilići...razlika između najmlađeg i najstarijeg pileta, godinu i 361 dan 🙂 Nikola, Marko, Ana i Lara

 

Od onda, do sada je prošlo…ma kao tri veka i da mi je neko u onom sanitetskom vozilu tada rekao da ću za 8 meseci istog tog čoveka pakovati na sledeće daleko putovanje, rekla bih mu da je lud. E đoka. Neću da ga pakujem, nek’ se pakuje sam. Nema teorije da mu ispeglam ni jednu jedinu majicu. Jok ja. Nema onog Nemira. Prazno, hvala Bogu. Znam da će ovog puta sve biti u najboljem redu, kao što sam prošlog puta prosto znala da neće. Zagrizli smo, a mi kad zagrizemo to je ujedeno, i ne puštamo.

Što se nekom ne desi celog života, mi preživimo za jedan vikend. Jebem ga, život ide dalje.

 

 

 

Živimo blizu vi i ja…mislite o tome

U kakvoj ja to nirvanici živim? Ne verujem nikom ništa, ali ljude vidim kao dobre i u svakome samo dobro tražim. Umem da se čuvam, ne dam prilaz svakom. Ne želim da me bilo ko povredi, na bilo koji način, jer ni ja nikoga ne povređujem. Volim ljude, volim decu, životinje, prirodu, reku, sunce, leto, more, planinu…volim svetlost, pa neka je i zima i sneg. Ne umem da mrzim, ne želim nikada u svom životu da saznam kakav je to osećaj.

Prosto ne mogu da verujem da je određeni tip ljudi i dalje opstao na ovoj planeti. Pa se nešto mislim noćas??? Jebote….pa možda će oni na kraju i da prevagnu. Preplaviće ovaj svet i osteće par nas, vas i tako…malo ćemo da se pogledamo i priznamo jedni drugima, „jebi ga prijatelju, manjina smo“. Život ti poljubim, pa to se možda već desilo, a ja i dalje živim u svojoj nirvanici?

Danas sam uzela probnu vozačku dozvolu. Hvala na čestitkama, nego neće to biti tema ovog posta. Čačkam sinoć po netu i baš me zanimalo to P-e što kao mora da se lepi na auto. Novi propisi, za nas „probne“ vozače i tako čač, čač i naletim na neki forum. Niko pojma ništa nema. Treba da se lepi, ne treba, ovo, ono i uglavnom, moj stav je da ne treba da se lepi, ako nam ga ne daju prilikom davanja dozvole. Naravno da ga nisu dali. To bre košta državu!!! Važno je da smo mi „probni“ to platili.

Ne mogu sada da vam prepričavam, jer se mnogo nerviram, takvih reči i uvreda odavno nisam čula. Ljudi moji, nisam mogla da verujem, kakve su ljudi stvari izgovorili, napisali na moje tri rečenice. Ovo je bilo moje zadnje što sam im rekla: „Hvala vam što ste me podsetili zašto sam prestala da dolazim na bilo kakve forume. Toliko od mene.“, a neko od njih mi je napisao nešto ovako: „sa takvim stavom, ovde i nema šta da tražiš.“ Dobro neću. Hvala lepo, pokazali ste mi kakvi ste, ko ste, odoh ja svojoj kući.

Što tako, zato što su me ispljuvali, sunce ti poljubim kao da sam im pobila pola familije, samo zato što sam rekla da neću da lepim jebeno P na svoj auto, ako mi ga ne daju. Znači moram da ga platim, ali oni nemaju da mi ga daju i ja sada ko poslednji kreten treba da napišem na papirče i zalepim. Mislim stvarno. Je l’ normalan ovaj narod? Najgore od svega je što je u ovoj zemlji baš sve tako. Nema to nikakve veze sa jebenim P. U ovoj zemlji je baš sve tako, a oni koji se trude da pokažu da je ova zemlja na pravom putu u stanju su sve da urade da bi vas ubedili da tako treba.

I tako legnem sinoć da spavam i mislim. Kuda bre da pobegnem odavde? Gde da vodim ovu svoju nejač? Da im negde stvorim život među nekim normalnim ljudima, koji žive svoje „nirvanice“, GDE?

I svaka zemlja koja mi je pala na pamet ili je pred nekim ratom, ili će da je udari neki cunami, zemljotres, vulkan…neko sranje, ili ima mnogo otrovnih životinja. Nisam ni spavala noćas. Nemam gde da pobegnem. Ne može se pobeći od većine. Tuga jedna ljudi moji. Ukalupljeni, uamljeni, žive neke svoje živote, bez želje da se pobune protiv bilo čega. Ma i protiv komšije, ne daj Bože.

Užas jedan. I tako vrati mi se u glavu scena iz nekog našeg filma što smo skoro gledali, gde Glogovac kaže: „Ma bježi bre tamo. Nije to moje djete. Nisam ja sadista da pravim djecu u ovo vreme.“ Mila majko moja!!! Koliko je samo istinita ova rečenica? Jesam li ja bre sadista. Kuda i kako da povedem svoju rođenu decu.

Među kakve ljude ću ih sutra pustiti da polete? O Gospode Bože.

Mnogo mi je muka od svega. Na kraju ću stvarno da se preselim u PITOMINU. Ako želim da ostenam ono što jesam, a želim, ja od sebe neću i ne želim da bežim, ali moram negde pobeći odavde, od zla koje se toliko namnožilo da preovladava. Što dalje, u neku šumu, na neku livadu, u neki mir, negde gde ljudi nisu zli i toliko loši da svoje nezadovoljstvo jedino umeju da iskažu nad, ni krivim, ni dužnim. Mislite o tome. Živimo blizu vi i ja.


Bebe „ciljaši“ – skok na cilj :)

Da bi momci padobranci postali dobri „ciljaši“ neophodno je da od malih nogu vredno treniraju. Na cilj se umesto sunđera i palačinke, postavi mnoogo dobra riba i nema šanse da promaše. Ako dođe i do otkaza, rezerva im i ne treba, jer padnu na lepo i meko. Za početak nagrada im bude mlekce, a kasnije zavisi koliko su rečiti i koliko umeju dobro i kvalitetno da se nagode.  😉

Vremenom se naviknu na cilj, zavole ga, a psihološki uticaj koji nagrada ima na njih, od njih stvara vrhunske padobrance, koji bez obzira na vramenske uslove, pogađaju nulu ko od šale.

Kako momci rastu, tako raste i nagrada, zavisi ko kakvu maštu ima. 😆 Možda ne bi bilo loše ove sezone uvesti ovakvu praksu na našim aerodromima, ako ništa drugo ono bar da se nagledamo dobrih riba.  :mrgreen:

Veliki mali Ljudi

Prošle nedelje, nešto mi došlo, pa sam čitala svoje stare postove. To nikada ranije nisam radila. Napišem, pročitam, objavim i ćao. Malo sređujem Zbrku.

Jedan od prvih postova, tačnije treći je bio ovaj. Napisan je 10. novembra, 2007. godine i od tada do danas sam vam na više načina približila sve nas. Ovi „tikeri“ su „porasli“ zajedno sa decom, a sada sam dodala još jedan. Nije dete u pitanju, ali član porodice svakako jeste. 😉

„Veliki mali ljudi

10. 11. 2007.

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie Kids Birthday tickers

Lilypie Fourth Birthday tickers

Lilypie Third Birthday tickers

PitaPata Dog tickers

„Od svoje 18. godine, kada mi je sestra rodila Dušana, moj život je vezan za decu! Taman kada sam, kao ja, trebala da prestanem da budem dete, ponovo sam podetinjila uz njega. Evo baš sada me prekinuo u ovom pisanju. Zove me telefonom da mi kaže da juče nije bio u školi, svojom voljom.

Uvek mi je sve pričao, pa i sada eto. Žao mu je što laže svoju mamu, pa da olakša dušu, zove mene. Oduvek sam govorila da je on moje prvo dete, što u stvari i jeste, samo što ga nisam ja rodila. Nikola je moje drugo dete, tj. i njega mi je rodila sestra.

Mislila sam da ni svoju decu neću moći da volim kao njih dvojicu. Taman kada je Dule izašao iz pelena, došao je Nikola. Bukvalno su odrasli uz mene, tako da me pelene nisu zaobišle. Tako je vreme išlo i njihova tetka tj. ja, je dobila neodoljivu želju da ima svoje dete. Na brzinu da ispričam sve, pa ću drugi put da detaljišem.

Iz neuspelog pokušaja braka, rodilo se moje zlato, Jovana! Još od sedmog osnovne sam pričala, da ću imati ćerku i da ću je zvati Jovana. Moja želja se ispunila u 25 godini. Posle dve i po godine Jovanin tata i ja smo se rastali. Isuviše smo bili različiti. U stvari…ma drugi put o tome. Tako smo Jovana i ja rasle same, uz Dušana, Nikolu, babu, dedu, tetku…

Dosta smo putovale, provodile se, vaspitavale, plakale, ma sve smo zajedno radile. Mislila sam da neću imati više dece, da se neću nikada udati. Kažu nikad ne reci nikad.

Dođosmo i do padobranstva. Moja neostavarena želja je bila, da postanem padobranac. I tako, postala sam padobranac i padobrančeva žena.

Jana je njegova ćerkica iz slične veze kao što je bila i moja. Marko je naš sin, a bebica je naše drugo dete koje očekujemo. Nastaviću ovu priču, drugi put. Izmešala su mi se sećanja, a i malo smo komplikovani. Srećni, ali ipak komplikovani! fotke.“

Evo sada je taj drugi put, da dopunim ovu priču o Velikim malim Ljudima.

Dušan sada ima onoliko godina koliko sam ja imala kada se rodio. Studira čovek, ne beži više sa časova i ređa devetke i desetke. Srce pametno tetkino. Setih se sada, kada je u trećem osnovne bacio kamen preko one duple ulice i ding, ding, otskoči kamen i razbije prozor na kraljevačkom SUP-u. Šta mislite koga su zvali? 😆 Tetku! Jebala sam im sve po spisku. „Da mi traumirate dete zbog jebenog prozora!!!“ Čudo me nisu uhapsili tada, zbog vređanja, organa. 🙄 Ne retko moja sestra ima običaj da kaže za neke njegove postupke, da se ponaša kao da sam ga ja rodila. Ja procvetam 😀

Nikola je sada prva godina srednje. Po mom mišljenju on je najmudriji od sve „moje“ dece. Svaki put kada smo zajedno, naši ozbiljni razgovori mi pričine veliko zadovoljstvo i ispuni me ponosom, jer i ako ima samo 15 godina, vrlo rado učim od njega, kao i on od mene. Nadopunjujemo se i odlično razumemo. On često i sam kaže da je njega rodila tetka. 😀

Jovana je mamina ljubavčica. Peti razred osnovne. Snalazi se kako zna i ume, a snalažljiva je. Kažu da liči na mamu, a da liči liči, samo što je jači karakter od mene. Sasvim dovoljno da budem sigurna da će ostvariti sve što bude poželela. I dalje je najsitnija, najbrža, najlepša. Za sada je atletika njena velika ljubav, mada je talentovana za još svašta nešto. Najvažnije od svega mi je da je dobar čovek i da smo razvile bezgranično međusobno poverenje. Ja sam njena mama, a ona je meni pored toga što je moje prvo rođeno dete, ne retko i najbolja drugarica kojoj sve mogu da ispričam.

Jana je drugi razred osnovne i sve je zanima. Bavi se glumom, igra šah, aktivna je na svim poljima i prava je lepotica. Ne učestvujem u njenom vaspitanju i odrastanju, ali njena mama odlično obavlja taj „posao“. Ponosna sam na Janu i sigurna sam da će biti vrlo uspešna u životu.

Marko je trenutno na proputovanju kroz Srbiju. Otišao čovek u Kraljevo kod babe i dede. Bez njega nam je kuća kao prazna. Od svega što možete da zamislite on će da napravi avion. Od štipaljke, od knjige, od grane… Puna kuća nekih rančeva koji glume padobrane, pa onda uzme frotir za pokrivanje, pakuje, popenje se na krevet ili stolicu i skače. Može satima tako da se igra, samo da ga niko ne dira. Ili stavi kacigu na glavu i vozi motor na zadnjem točku. Ume opasno da se iznervira, do usijanja, kada nešto ne može da uradi, pa se trudi, muči, a kad popizdi, sačuvaj Bože. Onda beži od njega. Pokušavam da mu objasnim da mora da čuva živce. Tata kaže da je to od mame pokupio. Sve što ne valja od mame su nasledili. 😆

Ana je prava mudrica. Dok se Marko nervira, ona ćuti, gleda i iskoristi priliku da uradi nešto što je naumila bez nerviranja. Ume i ona da se iznervira i tera po svome, ali ipak je razumnija, u smislu, da zna da će ipak isterati svoje, na politički način. Čak i to je na mamu, kaže tata. Voli da bude „devojka“, da lakira nokte, da se picne, da ima frizuru „kao učiteljica“. Koja i kakva učiteljica, pojma nemamo, ali to je određeni tip frizure i kad joj pravim tu frizuru nijedna dlaka ne sme da bude nameštena suprotno od onoga kako je ona zamislila, pa vi vidite šta me tek čeka. 😆

I kao šlag na ovu našu tortu, dolazi Edi. Nije dete, ali je ravnopravan član ovog malog, ali odabranog društva. Ponekad kad se baš umorim uhvatim sebe kako mu zavidim. 😆 Baš je lepo biti pas u našoj porodici.

I sad ne mogu da odolim,a da ne postavim gomilu slika.

Moja prva deca - Nikola, tetka i Dušan

Nikola, Danijela, Dušan - mamini sinovi 🙂

Ovako tetka šiša - mi se malo zezali, pa hteli da nas ubiju 🙂

Samo smo se zezali - Nikola 🙂

Zezanje na splavu - Nidžo i Ivana

Spavanjac na splavu - braća - Nikola i Marko

Dušan i tetka - došlo vreme da zajedno pijemo viski 🙂

Tradicija - kada se kreće na maturu, valja se nazdraviti sa tetkom 🙂

Ana i Nikola 🙂

Uživanje na Adi - Nidžo, Ivana i Ana

Rod rođeni - Ana, Dušan i Marko

Ovako lumpujemo - Nikola i tetka

Marko na motoru

Jana, Ana i Jovana - devojke

Kuliranje na aerodromu - Marko

Ana gleda padobrance

Ana banana, kisela i slana, nemojte je dirati, jer će eksplodirati 🙂

Edi i Marko

Edi, mama i Ana - jedan lep sunčan dan na plaži

mama i Ana - aerodrom

mama kulira i cele zime živi za ovakve trenutke 🙂

Mama, Jovana i Marko

Jovančica spremna za školu

Marko - jao ljudi šta se ovo dešava ! 🙂

mama i Anči - aerodrom

Ana i Marko - Lazac

Marko, Jovana i Ana - može da se spava i u jednom krevetu 🙂

Ana - kada joj se spava, zaspi i u prolazu :)))

Važno je da su glava i noge na stabilnom - guza nije bitna 🙂

To je ta ekipa :)))

Edi genijalac 🙂

Ljubavnici - Srećko i Žaklina 🙂

Mama će stvarno da pusti brkove 🙂

Baš mi lepo stoje :)))

Dok brkovi ne porastu, preostaje mi da pijem hladno pivo...i strpljivo čekam 🙂

Omiljene Anine naočare - mama-tetka će da puši za sve njih, :))

Ivan i Ivana - i kako god bilo, znam da će da me voli, pa i ako brkove pustim :)))

Sada posle skoro četiri godine od onog početnog posta, mislim da sam ga baš lepo dopunila. Uspeh u životu nije rađanje dece, nije uspešna karijera i gomila para, uspeh je ono što dajemo onima koje volimo.  Sa ovih slika ljubav puca na sve strane, toliko se nesebično dajem, da sam potpuno sigurna da sam uspela u životu. Živi i zdravi bili.

Momčilo Maletić – Maletić prezime mog prvog deteta

Slušaj me ovamo Momčilo Maletiću – Momo – „Bajo do jajo“. Potrudiću se da ne psujem, da ne vređam, da ne kažem baš sve ono što si zaslužio, ali ću ti reći sve što mislim da treba da ti kažem. Možda će jedna od mojih najdražih prijateljica reći da je ovo „skidanje gaća“, a ja ću na to reći da jeste, da drugačiji način ne postoji, a i da postoji, bolji i lepši način obraćanja, ti ne zaslužuješ.

Do bola „patetična“ Ivana, luda, neobuzdana, nikakva majka, nikakva žena, kurva, drolja, ona kojoj si rekao da ima veća muda od tebe, ona kojoj si slomio palac desne ruke, koju si čupao za kosu, nemoćan da joj se na drugi način suprostaviš, ona kojoj si iz čista mira u sred noći sipao čašu vode na glavu, jer je zarađivala više od tebe, ona koju si oborio na pod sa rukama na vratu, daveći je, jer te je pitala za plaćanje obdaništa detetu, ona koju si pravio ludom dok si ljubio svoju „drugaricu“ preko krova automobila pravo u usta, Ivana koja nije htela da ćuti i da ti titra jajca, jer nisi zaslužio. Ivana sa kojom si delio krevet u neko vreme, dok se druga išunjavala kroz prozor, onim danima kada Ivana nije tu. E ta ista Ivana, ima svašta nešto da ti kaže.

Sve ovo iz predhodnog pasusa, Ivana je zaboravila, ali postoji neko ko nije. Postoji neko ko to sve pamti, ko je sve to nataložio u svojoj malenoj glavi. Neko koga si zaboravio da postoji. Neko ko pati i plače, svaki put kada poruka koju pošalje ne stigne na broj telefona koji si joj dao, jer više ne koristiš tu karticu, ali si „zaboravio“ da joj kažeš.

Poznaješ ti mene dobro, tako da ćeš unapred morati da mi oprostiš poneko „pičko jedna“ koje ću ti sigurno reći kroz dalji tekst. Eto, daću sve od sebe da to bude jedna jedina uvreda koju ću izreći, jer i ako si eto moram i to da kažem, „stoka obična“, ja te razumem i dalje, i bez obzira na sve, jako volim. Volim te, jer sam uvek na strani svoje dece, pa kad moja deca nekog vole, volim i ja. Moja deca su uvek u pravu, a kada oni kažu da neko zaslužuje makar i trunku ljubavi ja im verujem.

„Tata volim te, kako je Vuk? Jeste li dobro?“, pošalje dušica poruku, a onda čeka odgovor, čeka bar 24 sata dok joj ne stigne odgovor, da poruka nije ni stigla. I plače…Ne jednom, desetine i desetine poruka…ČEKA…

Svaki put kada je tata ne pozove za rođendan, plače. Za rođendane, Nove Godine, Božiće, Uskrse… Svaki put kada dođe kod babe i dede i čeka, čeka, čeka…da se tata pojavi na vratima. Onda kada se tata ne pojavi, moja devojčica plače. Kida sebe, ubija svoj osmeh i razlog da se smeje, ubija se iz dana u dan u iščekivanju da će se tata javiti. Mobilni telefon je poželela da ima zbog tebe. Ne verujem da imaš ubeležen njen broj, jer nikada joj se nisi javio. Baš nikada kad treba, a treba uvek. Treba svakog dana.

Trebalo je makar onog dana kada je krenula na zimovanje, ili kada je krenula u prvi razred, ili kada se preselila u Beograd, ili kada je bila bolesna, ili kada je bilo šta bilo…PIČKO JEDNA, nikada je nisi pozvao. Nikada nisi pozvao da pitaš je l’ preživela dan. Ma pička je polni organ, ti si jedna obična PIZDETINA, koja ne zaslužuje jedan sekund njenog razmišljanja, njenog vremena, ali…ali ona tebe VOLI bez obzira koliki si skot. Skot je nova, nazovi psovka, koju nisam najavila.

Jednom od moje troje dece, ti si centar sveta i nijednog trenutka nisam tom detetu rekla da si „pičko jedna“, da si „stoko obična“, da si „zaboravio“, da si ovakav, da si onakav. NIKADA. A znaš šta, pogrešila sam. Naše dete u glavi nosi samo svoje uspomene, a da sam na njene dogradila svoje, dete sada ne bi patilo za tobom. Znala bi da si odavno izgubljen slučaj i da nema za čim da pati i tuguje. A tuguje dušica. Srce mi cepa. Godinama Momčilo. A ti???

Jesi li porastao, jesi li dovoljno sazreo da uvidiš da život nije zajebancija, jesi li dovoljno veliki da shvatiš da je naše dete, bez obzira koliko bežao od toga, plod jedne velike ljubavi i da ona to zna, oseća i da te zato i voli, jer od ljubavi je satkana. Ne možeš to zaboraviti, pa ma koliko da bežiš. Sad je baš pravi trenutak za onu uvredu, pičko jedna, niko nikada od sebe pobegao nije. Gde ćeš ti pobeći od svoje savesti. „Ja sam mlad i moram da idem dalje. Probao sam da stvorim porodicu, ne ide i moram da idem dalje.“ Otišao si, pustile smo te. Dobro. Ne lažemo, tako si rekao, a i razumele smo, jer jesi bio mlad. I???

Od koga, od čega bežiš, misliš li da možeš pobeći??? Dobro od mene niko nikada nije pobegao, nisam ja tema ove priče, ali meni i ne trebaš, trebaš nekome koga si stvorio. Trebaš maloj bebi od 2 kila i 550 grama zbog koje si plakao od sreće, ispod prozora kraljevačkog porodilišta i drao se kao lud „VOLIM VAS!“ Jesi li i to zaboravio? Jesi li ti sada stvarno postao „Baja do jaja“ ili si najobičniji kurac. Ma, jer išta ljudsko ostalo u tebi? Kurac, nova ružna reč u ovom tekstu. Izvini.

Možeš li pobeći sa Bunjačkog Brda? Ne možeš. Srce ti tamo ostalo, pa da imaš još 16 sinova i 12 žena, na Bunjačkom Brdu si se ponovo setio da si živ i da zaslužuješ da živiš i pored svih sranja i strahota kroz koje si prošao. Jedna mala Ivana se pojavila. Neću da te pitam da li se sećaš, jer znam da se sećaš, to su ti najlepša sećanja od dolaska u Srbiju. Sve posle toga je bežanje od „male Ivane“. Budalo, od mene se pobeći ne može. To znaju svi oko tebe, a ti beži koliko ti volja. Ivana je bila tvoj drug, prijatelj, žena, majka tvog deteta, tvoj brat, otac, majka. Ivana je tebi bila sve. Zato si i pobegao. Žena treba da bude samo žena i ništa više.

Dobro, Ivana razume, ali ne postoji nijedan jedini razlog da bežiš od onog najlepšeg što ti se prvo desilo posle tog istog dolaska u Srbiju. Jovana je tvoj ponos, tvoj život. Jovana je tvoja veza sa ovim svetom. Jovana je sve što ti je ikada trebalo da se prisetiš da je život lep. Ne smeš to Momčilo zaboraviti. NIKADA. Nemoj dušu da grešiš. Nemoj da nam dete pati, zato što ti pokušavaš da pobegneš. Ne možeš da pobegneš. Jovana će uvek da te čeka da se javiš, da je pitaš kako je provela dan, da li želi da idete negde zajedno vas četvoro, da li joj nešto treba, to nije ni važno. Ne treba joj ništa. Ume ona da osvaja medalje i u starim patikama. Brza je na tatu.

Nemoj Momčilo da te sopstveno dete zamrzi i da joj za koju godinu bude svejedno da li ćeš se javiti ili ne. Ovo je poslednji trenutak, veruj mi.

To što misliš da sa mnom više nikakava posla nemaš je drugo pitanje. Rekao si ovako: „15 dana ja brinem o njoj, 15 dana ti.“. Reci mi kojih su to 15 dana koje si proveo sa njom i brinuo o njoj? Sada već ima 11 godina, a ti si otišao da tražiš sebe, bežeći i od sebe i nas kada je imala dve i po godine. Gde su tih 15 dana? Sedela je kod babe i dede, vikendima i danima i nedeljama, čekajući da se pojavi TATA. Pa makar na sat, dva, pet…

E tata. Nadam se iz sveg srca da ćeš bar Vuku biti tata, mada čisto sumnjam, ti večiti dečaku. Muškarci zauvek ostanu dečaci, samo što neki postanu tate i ljudi, a neki ceo život beže. Onog dana kada se setiš da te tvoje prvo dete čeka, pozovi me na onaj moj stari broj 064-18-88-089, jer mislim da je na drugi način nećeš naći, ni videti, jer život čini svoje, a ti kako si se pokazao do sada, izgubićeš je, a ja to ne želim, ne želi ni ona. Broj neću menjati. A ti PIČKO JEDNA, seti se čemu muda služe.

Koliko god bilo varka, želim da naše dete zna da ti jesi dobar čovek i dobar otac, a to što ti to nisi, nema veze. Zaboraviće Jovana, a ja se toga više i ne sećam. Ovo ti je poslednja šansa da ne izgubiš sve ono što ti znači u životu. „Saints Are Down“, ti glupi čoveče, jesi li ikada zaista uspeo da razumeš tu pesmu?

E sad malo da te zajebavam. Vidim postao si „neko i nešto“ u svetu interneta, pravljenju sajtova i tako toga, pa ako ti bude trebao neki savet slobodno se javi, jer sam ubeđena da tek posle ovog teksta na mom blogu tvoje ime će naći svoje mesto na Google-u. Reklamu ti neću naplatiti, a kako vidim neophodna ti je. Besplatno ću da te reklamiram, nije mi teško. Jebi ga charolija.com nije šala. Ovaj tekst će da pročita bar 3 čoveka, o većim ciframa da ne govorim. Pa tako, ako ti treba neki savet reci slobodno. „Kako to da ono što napišem pročita više od tri čoveka?“. Da ti se pohvalim, bude to i mnogo, mnogo više, ali neću da te bedačim. PIZDO.

Pročitaću ovo Jovani kao i većinu tekstova koje obajvljujem. Najtužnije je što neće imati ništa protiv. Čupaj se. Vadi se. Zovi. Dođi. Sveci jesu dole, tu su među nama samo što ti trebaju oči da ih vidiš.

Moj jedini uslov je da dođeš po svoje rođeno dete i da je odvedeš u neko zezanje, ako si još uvek sposoban da se zezaš i živiš. Kako god bilo ja znam da jesi dobar čovek. Seti se svega, i stoko jedna počni da živiš i prestani da je ignorišeš. Ona jeste tvoj život, ja sam tvoja prošlost. Ne smeš nju da povezuješ sa mnom. Mene nikada nisi umeo da imaš, a ona ti je data samim svojim postojanjem.

Poslala sam Milici poziv za FB prijateljstvo. Ne sumnjam da će da prihvati, jedino ako nisi postao baš toliki Baja, pa da si joj zabranio da bude sa mnom u kontaktu, a ona jeste carica i hvala joj na svemu što je učinila za našu Jovanu. Jovani malo treba, makar osmeh, razgovorčić… Milica zna da su naša deca najrođeniji rod i zna da tu vezu ne može niko i ništa da prekine, pa ma kolika pička ti bio.

Nemoj Momčilo više da nam dete pati, a mene više ne moraš u oči da pogledaš, jer znam da ti za to trebaju muda, koja nemaš. Stisni se brate. Sledeće moje obraćanje tebi će biti negde među četiri zida, gde ne možeš da bežiš, a onda ću da te biiiiijem da ćeš da zapamtiš. E posle će sve biti u redu.

Zatvoriću ti oba oka.., pa znaš da sam jača od tebe, uh, a tek ljuta. Uostalom ja sam ti jedini parter drugar, na mene si prvi put digao ruku… e…to te ja pustila da budeš muško, a kad sam ljuta možeš samo prste da mi zavrćeš, a mene ni slomljeni prsti ne mogu sprečiti da čuvam i branim svoje. Ima brate moj, da te bijem, dok se ne budeš usr’o, e to još nisi doživeo. Znači nemoj dete da mi plače zbog tebe. Jer, evo javno ti pretim da ću te tako prebiti da neće da te spasu ni dve, ma tri interventne jedinice u kompletu.

Rećiću ti mnogo teže reči od PIČKO i ove koje sam navela, a posle toga nećeš imati baš nijednu jedinu priliku da vidiš svoje prvo najvoljenije dete. Prvo dete se najviše voli, ostalo je stvar podele.

Tako to bude u životu, a ti i ako živiš na silu, moraš da znaš da jedna, još malo, pa devojka, jedna malena Jovana ima svašta nešto da podeli sa tobom. Dobro je dok ja ovako kažem „pičko“. Ne dozvoli da za koju godinu kada sve ovo pročita, a možda to bude sutra…shvati da ništa nisam slagala i da je to „pička“, adekvatan naziv za rođenog oca.

P.S. E sad ću da te zovem telefonom, a o razgovoru neću da pričam ovde. „Skidam gaće“….Zvala, pričala, mislim se, ma objavljujem, ništa nisam slagala…a do ujutru se ništa neće promeniti. Idemo dalje. Moja deca, naše priče, naš život. Jebo mater, preživećemo sve.

Zverčice u akciji

Odlučim da se isključim iz svega i da malo danem dušom, međutim…  😀

…bude baš ovako kao u ovom crtaću, samo puta tri. 😆

"Zverčice" posle jurnjave po barama 🙂

Svetom vladaju bolesnici

Zato što je ovaj svet lud, tj. pun ludaka, pedofila, kojekakvih manijaka i silovatelja, na sve nas druge se primenjuju kazne i zakoni da bismo se zaštitili od istih. Što znači da ludaci, pedofili, pederi i manijaci vladaju ovim svetom, jer da nije tako oni bi morali da se zaštite od nas, a ne mi od njih. Vladaju jači i veći. Znači na svetu ima više bolesnika, nego nekog, nazovi normalnog sveta. Nemoj niko da se nađe pametan da mi objašnjava kako je normalno da dva muškarca ili dve žene žive u ljubavi i pri tom sasvim legalno usvoje dete. Zajebite me te „sentimentalnosti“.

Treba da naučim svoju malu decu da obavezno MORAJU da obuku kupaće gaćice na plaži, jer postoji mogućnost da se iza nekog suncobrana krije čika koji će da izdrka na taj „neverovatno uzbudljiv prizor“, (moje golo dete), ili će možda poželeti da ih „povede u šetnju i kupi im sladoled“, a onda da im uradi ko zna šta ili možda lično ja, imam predispozicije da seksualno zlostavljam svoju rođenu decu, pa da ih sačuvam od same sebe?

Na ovom blogu postoji jedna fotografija, „raj za pedofile“ i živo me zanima, da živim u Americi šta bi mi uradili zbog nje. Oduzeli bi me samoj sebi ili bi me oduzeli od svojih roditelja u svojoj 36. godini života??? U najboljem slučaju teretili bi me za objavljivanje pedofilskog sadržaja, svoje sopstvene fotografije.

Moje dete sme slobodno da se šeta golo po plaži, jer ne daj Bože da vidim neku budalu da mi zagleda decu, ma u najblažoj mogućoj varijatni bih mu zavrnula jajca. Moja deca na plaži ne skidaju gaće zato što ih teram da to urade, već zato što je to prirodno i normalno, oni to sami čine, smetaju im gaćetine.  Sasvim je normalno biti go, to nije sramota.

Sramota i beda je biti lud i u tome što je dete golo videti nešto spektakularno. U tome zlo mogu da vide samo oni kojima se diže na golu decu, a dali im neku vlast, pa se sada kriju iza nekih funkcija. Ovamo mi glumi nekog psihologa, pedagoga, pravnika, zalaže se za dečija prava, a sa druge strane ništa im nije neobično da svakog vikenda malo razmene ženu ili muža u  nekoj svinger varijanti ili nešto slično. Šta sa reklamama za Pampers? Gole guze sevaju na sve strane. Kuda ide ovaj svet?

I tako, sve ovo vam ispričah, jer je čak tamo po nekim „Amerikama“ neki ludak oduzeo roditeljima decu. Koliko smo i mi sami daleko od toga? Svetom vladaju bolesnici, ispada da ih stvarno ima više, a da nama ostalima preostaje da se prilagođavamo i da vremenom i sami postajemo bolesni i paranoični.

Alkohol, „lake“ droge…radoznalost i karakter

Alkoholizam je nasledan, neko to rekao, kao i dokazao, a mi ‘ajde da kažemo da je tako. U mojoj familiji sa ćaletove strane mislim da nema nikog ko ne voli da popije. Da ne ispadnemo neke pijandure, ‘ajde da kažem da možda imam dve sestre, (druge stvarno ne mogu da se setim koja je), ali da kažimo da ih ima dve, koje ne vole da popiju bar čašicu, dve, nečega. Jok soka naravno.   🙄

Zanimljivo je da se od nas „čuvenih“ Nešovića, niko nije ženio i udavao za iste takve kao što smo mi, tj. ljubitelji dobre kapljice. Znači samo su se te dve udale za neke, koji su u familiju ušli „pripremljeni“. i možda su dve tetke „neljubiteljke“ uvele u familiju „ljubitelje“. Obrnuto proporcijalno, razumemo se je l’? Znači ako jedan pije, drugi ne pije i obrnuto, prosto rečeno, s tim što na stranu onih koji piju sa naše strane je broj mnogo veći. Velika familija, nije lako to sve ni popamtiti.

Što li je to tako, majku mu? Još da se razumemo, u familiji nema notornih alkoholičara, ali nema ni onih koji uopšte ne piju, sem u ovim primerima koje sam već navela i objasnila. Izgleda da je ljubav prema „pijenju“ stvarno nasledna. Koji li je gen zaslužan za to, baš me zanima?

Koliko mi je poznato od cele te familije, mislim da samo moja rođena sestra nikada u životu nije zapalila cigaretu i sva naša deca naravno. Ta je nikada ni ne zapaljenu ne bi držala u rucu. Ostalo su oni koji su probali, koji su ranije pušili k’o Turci, a onda „batalili“ i oni koji i dalje puše kao Turci. Totalno poročna familija, šta ću kad im pripadam, a ne volim da lažem.  8)

Dok stignemo do „lakih“ droga, mislim da treba da kažem da svi imaju srećne brakove. Velika familija, a samo jedan razvod. Sebe ne mogu da računam, jer nisam bila zvanično udata, ali ‘ajde da kažemo, sa mnom dva razvoda. Kako to baš oba pokrenuta od dve ćerke, od istog oca i majke i što tako?  Jesu li i to geni? Hm…pre da je vaspitanje u pitanju. Ostali ćute i ako im možda nije dobro, a nas dve „crne ovce“, ali mnogo pametne „ovčice“. 😀

Stižemo do „lakih“ droga. Stava sam da lake droge ne postoje. Ako kažemo da je pušenje marihuane „lako“ drogiranje, onda sam od cele te familije jedino ja imala sve predispozicije da postanem narkoman. Slovima, imenom i prezimenom smem da potpišem da od svih njih niko nikada nije zapalio džoint. Opet imenom i prezimenom mogu da kažem da ja jesam. Jedina crna ovca načisto.

Sa druge strane, i ako ovca, ispada da sam bila jako pametna i da je u trenutku kada se sa „lakih“ prelazi na teže, moj karakter došao do izražaja. Kao što nijedna od dve sestre kojih sam se setila nikada ne bi popila ni čašu piva, ili kao što moja rođena sestra ne bi zapalila cigaru, ili od onih koji puše nikada ne bi zapalili džoint, tako ni ja nikada nisam ni pomišljala da probam nešto jače od marihuane. To je bio moj limit. Kraj svih mojih poroka.

U svemu ovome radoznalost igra jako veliku ulogu. Nikada ništa poročno nisam radila da bih ispala neka faca, kao što se često dešava. Uvek sam bila izuzetno radoznala i hrabra što je za sve moguće poroke najgora moguća kombinacija. „Radoznalost je ubila mačku.“, ja nekako pretekoh.

Volim da popijem, ali me nikada nećete videti da se zavodim, da se teturam, da ne znam šta pričam i kako se ponašam. Volim da pušim, jebi ga to i nije neki porok u današnje vreme, ako pričamo o duvanu, ali recimo pušenje trave je porok na korak do kraja. Ozbiljno to mislim, ali nikada niste mogli da me vidite da ne umem sebe da kontrolišem ni po kom osnovu. Nikada sebi ne bih dozvolila da ne znam šta pričam, šta radim, gde sam, sa kim sam. Razumete?

Krajnje radoznala, ali i karakterna osoba, rekla bih. Uvek sam u glavi imala da sutradan treba da se probudim i pogledam sebe u ogledalu i da se ne zastidim nijednog svog postupka. Bez obzira što su neki moji postupci možda drugima izgledali „van svake pameti“, meni su bili sasvim korektni i u omamljenom i neomamljenom stanju uma. Znači sve ono što sam uradila, uradila bih svakako, nevezano za poroke. I to se razumemo, je l’ da?

Šta od svega toga što nosimo sa sobom, naslede naša deca?  Svako bi voleo da mu deca budu bolja od onoga što je on bio, ali šta sa onima čija deca budu mnogo gora od onoga što su oni sami? Hm…?

Pogledajmo decu iz te iste navedene „Nešović“ familije. Znači deca od 2 do 22 godine. Četvrta generacija u ovom našem primeru. Odrastaju u sasvim drugom okruženju od onoga kako su rasli njihovi roditelji, a o babama i dedama, tj. prababama i pradedama da ne govorimo. Da li moja sestra koja nikada nije ni cigaru zapalila može da priča o štetnosti marihuane svojoj deci? Naravno da treba da priča, ali mislim da će moj sestrić imati bolju predstavu o svemu tome kada iz prve ruke čuje sve što jedan džoint može da mu donese.  Koliko zdravstvenih problema može da mu donese pušenje cigareta ili koliko alkohol loše utiče na zdravlje i na procenu svih mogućih situacija u kojima može da se nađe.

Mišljenja sam da nemam nijedno jedino pravo da lažem svoju decu u koju podrazumevam svoju rođenu decu i decu koju mi je rođena sestra rodila. Nekako mislim da sam dužna da za njih petoro odgovaram pred sobom, a i sutra pred njima. Naravno da sve što imam da im kažem je usklađeno sa godinama u kojima su. Dušan 18 godina, Nikola 15, Jovana 11, Marko 3 i Ana 2. Nekako mislim da što je čovek u mladosti poročniji, ako je karakteran, posle bude dobar primer, kako šta treba, a kako ne treba, šta se može, a šta se nikako ne može.

Svu ostalu decu od svojih daljih braće i sestara puno volim, ali mislim da u te stvari ne smem da se mešam, jer kada Nikoli ispričam priču i istu tu Marijani, neće me isto shvatiti. Marijana će da kaže „tetka je opičena“, a Nikola će da razume samu poentu moje priče, jer je odrastao sa mnom i zna kada je tetka ozbiljna, a kada se zeza.

P.S. Stoji tako ovaj post u draftu, pa rekoh da objavim, možda nekom bude jasno šta je sve pisac hteo da kaže? 😀

Još jedan decembar u nizu

Bili smo u Kraljevu na slavi. Ne mogu da vam pričam koliko nam je bilo lepo, jer svaki put kada se vratimo u Beograd treba mi bar dva dana da dođem sebi, da nekako prestanem da tugujem, ali ozbiljno. Razvali me seta i nostalgija.

Ostaću ceo život tako rascepljena i rastrzana između doma svojih roditelja i doma koji stvaram sa svojom porodicom. S obzirom da svuda idemo zajedno, kada odemo tamo ništa i niko mi ne nedostaje, svi koje volim su pored mene. Ne morate da mi verujete, a ja se evo rasplakah ko malo dete. U suštini i jesam dete, zato se tako i osećam.

Od sredine devedesetih kada sam počela da studiram vucaram neke torbe i stvari, ali nikada se stvarno neću iseliti iz Kraljeva, pa makar imala još šestoro dece i četiri muža.  😀 Nikada mi nije bilo teško da se o čas posla spakujem i odputujem negde, volim da putujem, ali svaki put kada sam se vraćala su trenuci koje ne umem da opišem.

Sam osećaj kada autobusom ili autom ulazim u Kraljevo i kada mi se nekako srce napuni nekom bezrazložnom srećom je neprocenjiv, a kada uđem u lift i pritisnem dugmence sa brojem 13 već prerasta u blagu euforiju. Spavati u svom krevetu, ma šta da vam pričam. O ljudima koji tu žive da i ne govorim.

I ništa…život ide dalje. Deca rastu ja podetinjila. Prolazi Još jedan decembar, a i dalje Boli me moje Kraljevo. Neka sećanja mi teraju suze na oči. Linjam se sada već više od Edija, a garsonjeru u Babušnici još nisam kupila. Najveća sreća u svemu tome je biti ovakav ko što ja jesam. Drži me 15 minuta, dan ili dva najviše, ali u svakom slučaju Optimizam je način života,…a dobar komentar para vredi. 🙂

„Fitoval – losion, šampon, kapsule. Veruj mi. Bila mi je providna glava. Al’ s obzirom da je sve drugo ok, manje više za kosu Možeš biti i ćelava i onda ćeš sebi biti dobra Odličan stav o životu.“ Kokica

Poslušala sam Kokicin savet i kupila Fitoval, a rezultate ću da javim. Nije baš da mi se providi glava, 😀 , a da je prazna, jeste.  😀  Sve se nešto pitam da li će rast kose da bude srazmeran sa količinom novca za kupovinu garsonjere.  🙄 Kako raste kosa, tako da se i buđelar deblja, eeee…

Utorak je, možda večeras napokon dobijemo i tu sedmicu na lotou, e onda ću da bacim Fitoval i da se ošišam do glave. Čula sam da je to u današnje vreme moderno u Srbiji. Eee,  pa prijatelji, mogu i ja jednom u životu da „teram“ modu. Znači to će da nam bude šifra. Nije baš pametno u Srbiji objaviti ovako javno da si dobio sedmicu na lotou tako da ću ja samo postaviti jednu svoju oćelavljenu sliku i vi ćete znati šta je u pitanju. 😉

I za kraj, nisam zaboravila. Joco i mama još samo par godina i slavimo vašu zlatnu svadbu. Ivan i ja sastavismo 4 godine, a za vaše 42 godine braka sve što ste prošli najbolje znate vas dvoje, a mi jedva da možemo i da naslutimo. Ljubimo vas i volimo i želimo puno sreće, zdravlja, ljubavi i…ma unučića vam je dosta, sad su praunučići na redu. 😉

Dušan, Ana, Danijela, Marko, Jovana, Nikola i Ivana...

Vrednosti života – Jovana

Juče 04. decembra, u Sportskom centru „Majdan“ na Senjaku je održan Gran Prix projekta „Vrednosti života“ pod pokroviteljstvom Asocijatije sportskih menadžera Srbije, za decu bez roditeljskog staranja. Okupilo se puno dece iz atletičarskih klubova i osnovnih škola da odmere svoju brzinu u trčanju na 30 metara.

Na ovom takmičenju je trčala i naša Jovana. Konkurencija je bila jaka i ovo je bilo pravo mesto gde smo mogli da vidimo koliko je Jovana zaista brza., jer nije isto trčati na treningu, trkati se sa drugarima iz škole na času fizičkog i stati na „crtu“ sa drugom decom koja redovno treniraju u nekom drugom atletičarskom klubu.

Učestvovale su 32 devojčice i na prvi pogled sam se i sama prepala. Moju malu sitnu curicu su u samom startu te visoke otpisale u fazonu „ona je mala, lako ćemo sa njom“, čak su joj neke to i rekle, ali su se grdno prevarile.  I ako iz opravdanih razloga nije trenirala zadnja dva meseca, i ako su mnoge njene vršnjakinje bile dosta više od nje, pa samim tim i dužeg koraka, Jovani su na kraju svake kvalifikacione trke gledale u leđa.

Do finalne trke sam više puta jedva zaustavila suze. Kako joj izgovore ime meni zadrhti brada i napune mi se oči suzama. Finalna trka mi je totalno oduzela dah. Uplašila sam se da se ne razočara, da ne pomisli da nije dovoljno vredna, da atletika i trčanje nisu za nju. Pre trke sam joj prišla i samo šapnula na uvce, „Nemoj da usporavaš na kraju, nego ubrzaj još više.“

S obzirom da sam pokušala da nešto snimim mobilnim telefonom, nisam ni videla šta se u stvari desilo. Poslušala me je i na kraju je jako ubrzala. Da je bila i poslednja samo sam želela da joj nekako priđem kroz gomilu dece i da je jako zagrlim. „Pustite me da zagrlim svoje dete, ljudi ona je moja!“ Htela sam da viknem. 😀

Naša Jovana je osvojila drugo mesto i srebrnu medalju.  Jako sam ponosna na moju malu zvezdicu. Iz zvezdice će jednog dana zasijati kao prava velika zvezda. Čestitamo Jovana, ti si naša šampionka.

Ništa se ne mora…

Ne mogu da se složim da se mora učiti, da se mora nameštati krevet ujutru, da se mora spavati, kupati, prati zubi, reći „hvala, izvini, izvoli…“, da se mora čitati, raditi domaći zadaci, biti fin za stolom, ništa se sa tim ne slažem, jer ništa od navedenog se ne mora i ko zna čega još sve se deca ne moraju pridržavati. Ovde mi najviše bode oči to „mora se“.

Mislim da je život mnogo lakši i lepši kada se sve ovo navedeno upotrebljava, ali se ne mora. E sada, kako deci bez „morati“, usaditi sve to? Kako ih naučiti da nije loše imate obaveze? Treba, ne mora. Ne umem da vam kažem recept, ali vam mogu reći kako na sve to ja gledam.

Sve ono što se MORA je nešto što se nameće nekome, a bilo kakvo primoravanje, samo od sebe stvara otpor i kod dece, a i kod odraslih. Ako neko nešto mora, onda samim tim nije slobodan da radi ono što želi, već zato što je neko drugi tako rekao. Znači u samom startu se stvara neki razdor između onoga ko naređuje i onoga koji to mora da uradi.

Igračke mogu da budu svuda rasturene, pobacane na sve strane i ne moraju da se skupe, deci ne smetaju, a više i neće da se igraju. Želim da ih pokupe, a njih mrzi. Dobro, nema problema, vaše igračke vaša stvar, ako vas mrzi da skupite, mene mrzi da ih preskačem, znači ono što meni smeta ja ću da sklonim i da bacim u kantu, to je moja stvar. Šta koga briga šta ja radim sa onim što mi ne treba i što mi smeta?

Znači važi, ne morate da ih skupite, to je vaša stvar, ali ih sutra neće ni biti. Nema svađe, uzmem kesu za đubre i laganica jednu pojednu ubacujem u kesu. Da vidiš samo kako potrče da skupe igračke i sledeći put ne treba ni da kažem da posle igre treba da se pokupe. Znači ne moraš to da uradiš, ali to će imati svoje posledice, ako ti odgovara to što će se desiti zbog toga što nešto ne želiš da uradiš, onda nema nikakvih problema. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. To ti je život.

Ne raditi se domaći zadatak, ne čita ti se knjiga, koju treba da pročitaš, ne učiti se, mrzi te, pa dobro i ne moraš. Meni sutra niko neće dati jedinicu, neće mi niko ništa reći, šta me briga za to, to je tvoja stvar. Ako tebi nije problem, što bi meni bio? Neće mene sutra niko da ismejava zato što sam lupila neku veeliku glupost u školi. Ja sam svoju lektiru odavno pročitala. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. Ako tebi odgovara, odgovara i meni. Podržaću te u svakom slučaju. To ti je život.

Ovo su samo dva gruba primera, ali mislim da se suština vidi. Deca treba da imaju pravo izbora i da se suoče sa posledicama. Akcija i reakcija. Ako sa dve i tri godine nauče da sve što rade ili ne rade ima svoje posledice, onda kada dođe vreme za školu i neke druge ozbiljnije stvari, ne treba ni da im se objašnjava.

Ne treba da rade ništa zbog mene i da bi meni udovoljili. Ti slušaš mene, ja slušam tebe. Ja slušam tebe, pa slušaš i ti mene. Ravnopravno i pošteno. Ne moramo to da radimo, ali nam je svima mnogo lepše. Iz toga proizilazi poštovanje, a poštovanjem se pokazuje ljubav. Ja tebe volim, pa te s toga i poštujem.

Ne očekujem da i deca mene vole i poštuju, zato što to tako treba ili je prirodno. Svaka prava ljubav se zasluži svojim delima. Ono što radimo za one koje volimo radimo zato što ih volimo, ne zato da bi i oni voleli nas. Važno je da drugima ne radimo ono što ne volimo ni nama drugi da rade, pa ma kakvi odnosi bili u pitanju, između mame i deteta ili sutra između deteta i drugara, ili još kasnije u ljubavi kada dete odraste.

Znači nekad sutra, mogu da odem na mesec dana sa njihovim tatom, ako poželimo. Nedostajaće mi deca naravno, kao i mi njima, ali neću se opterećivati sa tim da li rade nešto što se „mora“, jer ništa se ne mora. Radiće ono što treba da se radi, da bi im bilo lepše i bolje i ni iz jednog drugog razloga.

Naravno da je ljudski grešiti, možda moj pristup deci nije dobar, pokazaće vreme, ali za sada nam dobro ide i nećemo ništa menjati. To što ponekad vičem, pokazuje samo moju slabost, ali treba imati u vidu da sam i ja samo obično ljudsko biće, pa pri tom i mama. Obećavam da ću se popraviti, ljubi vas majka.

…ma NeMrešBilivit…

I kako uopšte napisati nešto, kada je čovek još uvek pod velikim utiskom. Strah me preteraću sa nekim „hvalospevom“, a sa druge strane mislim nešto ću zaboraviti da napišem.

Dođe Leki, stara kajla, reč, dve i kaže, „hm…taj internet ti je veliko zlo.“, a za stolom, to jest po celoj kafani raširili se NeMresBilivit i ja, nema smisla da ne spomenem i još jednog blogera od cela dva-tri posta, koji je donekle zaslužan za tu punu kafanu, Jabučilo je l’ te. 😆 Kako Lekiju objasniti da u kafani žive duše ne bi bilo da nema interneta? 🙄 Odustali u startu.

Nas troje, a puna kafana. Pun ceo Jarak. Darko, Ivan, Ivana, Tamara, Nadina, Mile, Jovana, Marko, Ana i Edi. Dotična dama, Ana, je sasvim „slučajno“ ispustila naš fotoaparat pre neki dan, pa je malo crko, tako da slike čekamo od drugog „tabora“, ali da smo se slikali jesmo. Da smo se dobro proveli jesmo, da smo se ispričali, e to nismo. Baš je malo dva dana da bismo se mi ispričali.

I tako. Ostala neka praznina. Žao mi je što ne možemo češće da se družimo, viđamo, pričamo. Ma čini mi se da Darko i ja nismo šest reči razmenili. 😆 Jebi ga, kad Jabučilo priča za četvoro. 😀

O deci neću ništa da vam kažem. Deca su deca, a svi znamo da je kod dece uvek sve jasno. Dušice male, lepe, dobre, ali moram vam reći da se ne bi sva deca tako složila, ali naša jesu. To vam je sve stvar mozga, a s obzirom da mi jesmo na istim talasnim dužinama, neosporno je da su i naša deca.

Ništa više nemam da vam kažem. Ispunjena sam, a i nekako prazna, jer znam da ih sutra nećemo videti. Dobro, ima dana.

Vidimo se drugari ubrzo. Znate i sami kako to ide, sa nekima si dobar, sa nekima nisi, a mi ovakvi kakvi jesmo, kao da smo zajedno sa vama odrasli. Ljubimo vas.

Samo izaberite dan…

100% sam sigurna da bi većina vas totalno odlepila da provede samo 24 sata u mojoj koži. Možete sami da birate dan. Mislim, to je potpuno normalna stvar, poludeti u mojoj koži, nema greške, nego se pitam kako to i zbog radi čega ne pludim i ja?

Dođe Jovana iz škole obe ruke otečene, kao da je izujedao roj pčela. Znate onu igru „ga, ga, ga…“ pa tamo gde se uštipne ruka, e tu. Ništa drugo samo to mesto. Nije pala, nije se udarila, ne boli je ništa, samo malo ruke, nije ništa, samo otekla. Dete koje nikad bolesno nije bilo. Kako biste vi reagovali? Ona plače: „Vidi mama, šta mi je ovo?“, a ja se smejem. Pa jeste mi bilo smešno. Ona mršavica, a ruke ko u nekog bucka. Pa se onda i ona mukica smeje sa mnom.

Onda dom zdravlja i naravno odmah uput za hitnu u Tiršovoj. Kad čujem Tiršova, naježim se načisto.  Hirurgija. Kuku meni. I vozimo se tako, i ja se i dalje smejem i zezam je, a ‘oću da crknem. Sunce ti jebem, što mi detetu ruke otekle. Možda je nešto ujelo? Možda je neka upala zglobova? Možda je polomila obe ruke? Možda je ovo, a možda i ono…, a smejem se, jer su joj ruke „ko u nekog bucka“.

Tamo ima šta nema. Ne daj Bože nikom. Slikaše ruke, nisu slomljene, ne znaju šta je, „ma mora da je nešto ujelo.“ Palitrex sirup, burove obloge i dođite sutra od 10-11 na kontrolu. Naravno oni ne pišu recepte. No o tome drugi put.

Prođe noć sa oblogama i sirupom, stanje nepromenjeno i ujutru dođemo na kontrolu i čekamo i čekamo i čekamo i čekamo i… I na kraju mi padne na pamet, da imamo neviđenu sreću što  Srbija nije u tropskim krajevima, jer je mogla i zmija otrovnica da je ujede, pa bi tako čekajući na red, obe umrle od muke, ako ne od otrova.

I ista dijagnoza, nije slomljeno, „nešto je ujelo“, ista terapija, nije ovo za hirurgiju, ali ipak dođite na kontrolu u ponedeljak. E jes’ vala, ‘ oćemo sigurno. Ne videste vi nas ovde, život i zdravlje, nikad više.

Sa onim papirima odemo kod našeg čika „dotkora“ i reče nam čovek da nije ništa opasno, reakcija tela možda na neku biljku iz trave gde je trčala ili na neke bubice iz trave i tako nešto sve. Nije opasno, samo kad nije upala zglogova. Neka pije Palitrex, otok će da spadne sam od sebe kao i što se pojavio. I tako i bi. Spao otok, kao rukom odnešen.

Nego u stvari htedoh da vam pričam o Tiršovoj, tj. o dečijoj klinici, ali bolje ne. Dobro je da postoji takva ustanova, ali u kakvim uslovima rade i tako sve nešto sam htela, ali ipak stvarno, bolje ne. Neka cela ta priča ode, kao i ovaj otok i želim vam da nemate posla ni sa kakvim doktorima. Ne moram ni da znam što su joj ruke otekle, samo nikada nikom da se ne ponovi ovako nešto, ni nama naravno. E tako to htedoh da vam ispričam, a to kako sam normalna, pa nije ni važno, meni mnogo bilo smešno. 🙄 😀

Učiti, učiti i samo učiti…samo ono što želimo

Bila sam na roditeljskom, samo što sam ušla na vrata. Posle ovoga mi treba dvonedeljni odmor. 😆 Sigurna sam da se mnogi neće složiti sa mnom, ali ja moram da vam kažem. Škola je postala jedno veliko sranje i ne vidim baš nikakvu svrhu što naša deca završavaju takvu školu. Eto rekoh, nemoj da me tužite kod dece. Licemerje? Ovde ću reći šta mislim, ali sopstvenoj deci ne smem reći da ne bi stvorili otpor prema školi. Grrr… Pravo licemerje. Upisala bih ja njih u neku drugačiju školu, ali takva škola ovde ne postoji.

Moram da se ispravim, škola nije postala sranje, oduvek je to bila. Verovatno još i više u vreme kada smo mi išli, ali morala sam da idem u školu, pa nisam ni mogla da mislim svojom glavom. Čime potkrepljujem ovakav svoj stav.

Peti razred. Sve im se mukicama zavrtelo u glavi od šetanja iz jednog u drugi kabinet, da ih pitaš koji su to novi predmeti, nema šanse da bi vam neko od njih uspeo sve navesti. Neko je oduševljen biologijom, neko istorijom, neko geografijom, tehničkim obrazovanjem, informatikom ili novim stranim jezikom. Oni stari uobičajeni predmeti likovno, muzičko, fizičko…pa čak su decu doveli do toga da i te „proste“ predmete više ne vole svi i da nema šanse da svi bar tu imaju dobre ocene. To su bre nauke, nije šala.

„Srpski i matematika su vam najvažniji, nemojte da se zavaravamo.“, reči su razredne starešine koja predaje biologiju. „Znate deca mogu da vole biologiju ili ne, ali srpski i matematika moraju da im budu prioritet.“

Pu…mamicu im svima. Koje ja vajde imam od naučenog iz matematike kroz osnovno, srednje i visoko obrazovanje, e da mi je znati. Ma baš nikakve. Zašto? Zato što mi je matematika bila „eto tako usput predmet“. Matematika je MORALA da se uči zbog prijemnog ispita, a mora i danas. Niko te ne pita „da li voliš, da li ti ide, da li si rođen za to“, nego „jebi si mater, MORAŠ“.

A što moraš? Pa moraš da bi sutra mogao da zaradiš bodove, da upišeš srednju školu koju želiš i baš ni iz jednog drugog razloga. Izostavljam iz ove priče one koji vole matematiku i koji joj se dive. Ovakav isti scenario može da se primeni za bilo koji drugi predmet, ali matematika se „računa“.

„Istorija je jako važan predmet.“ Dobro jeste, ali za koji đavo je važna. Šta ja imam od toga što sam morala da učim kad je koja bitka počela i završila se i ko je pobedio? Ko su bre oni da ocenjuju šta je u jednom životu važno i šta se mora?

Kada dođe vreme da upišeš srednju školu, onda si ko ovnić. Pojma nemaš šta voliš, šta moraš, šta ti je sve nametnuto i kuda da lupiš glavom. Upišeš šta ti se nametne. Šta ti nametnu tata i mama, šta su ti nametnuli nastavnici kroz ocenjivanje u osnovnoj školi ili šta ti je nametnulo društvo i politika zemlje. „Nema razloga da upisuješ školu koju kada završiš ne možeš decenijama da se zaposliš.“

Treba da postoji jedna škola koja bi bila izbor dece i roditelja.
„Izvol’te ko želi, može.“,  „Deca imaju pravo i jedinu obavezu da uče i rade ono što vole i žele.“

– Dobar dan.

– Dobar dan.

– Mi smo došli da upišemo dete u vašu školu.

– Izvolite, za šta ste zainteresovani.

– Pa znate kako…naše dete je zainteresovano za sve i svašta, ali je još uvek mala da bi znala i umela da oceni šta je to što joj najviše odgovara. Želimo da pokušamo zajedničkim snagama da joj pomognemo da se pronađe u svemu tome što joj se nudi.

– Nema nikakvih problema. Upoznaćemo vaše dete, saslušaćemo je, njena interesovanja i njene želje, pa ćemo videti kako ćemo i kojim putem dalje. Najvažnije nam je da ustanovimo šta je to što nju najviše zanima, za šta je talentovana i u čemu bi mogla da bude dobra, na koje oblasti najviše da se obrati pažnja i u kojem poslu bi „sutra“ bila uspešna i srećna.

E tako treba sa detetom. Mnogo pre nego i da dođe u uzrast  petog razreda. E takvu školu bih volela i ja i mnogi, ali znam i da će mnogi biti protiv. Sigurna sam da je to jedan od puteva koji nam svima može doneti dobre, srećne i zadovoljne ljude. Utopija?

Ovih 6 metara glupih, beznačajnih knjiga, koje sam donela sa roditeljskog, treba da savladamo ove godine. Kažem i naglašavam treba, ne kažem mora. E mi ćemo baš tako uraditi. Savladaće samo ono što misli da treba i što je interesuje, ništa što mora. Za to što „mora“, e baš nećemo.

Pošto škola koja stvara srećne ljude, zadovoljne sobom, svojim znanjem i onim što ih zanima ne postoji, moje dete koje je peti razred, ove godine će naučiti samo, ponovo slovima SAMO ono što je zanima. Zbog onog što je ne zanima, spremna sam i da je ispišem iz škole i odvedem tamo gde ne mora ništa.

Toliko je onih koji su sa diplomama diplomiranih ovih i onih završili kao taksisti, kao prodavci na pijaci, kao građevinski radnici, kao čistačice, konobarice, kao ljudi bez budućnosti koji rade ono što moraju, ne zato što vole, e nećemo tako. Ima da uči samo ono što voli, ono što ne voli neću lično da joj dozvolim da uči, pa neka i kečeve naređa.

Ne verujem u ovakav prosvetni sistem, ne verujem da će joj šest metara knjiga u petom razredu doneti bilo šta dobro u životu ako to ne voli, ne verujem u ovakvu državu, u zemlju koja ljude koji u njoj žive gleda kao stoku, ne verujem i tačka.

Ovo je isključivo moje mišljenje. Ona je radoznala i sigurna sam da će je većina svega toga zainteresovati, ali znam i sigurna sam da od većine toga nikada u životu neće imati baš nikakve koristi. Škola je u Srbiji sranje.

Mogućnost da učimo je neophodna i najdivnija stvar kojom smo kao ljudi obdareni. Treba učiti celog života, ali nikome ne treba nametati ništa. Verujem u učenje, verujem u razvijanje u bilo kom smislu i obliku, verujem u napredak i trud da se napreduje u svom razvitku, ali ne verujem da ono što je neko rekao da se mora, može doneti nešto što je dobro. Tačka.

Kada Ana smeje se… :)))

Još jedno malo podsećanje kako smo proveli poslednje dane leta 2010. uz dve pesme koje smo najviše voleli ove sezone. 🙂

Nema naša Ana krezave zube, ali kada se smeje svima nam je mnogo dobro, jer svi pevamo na sav glas, smejemo se ko blesavi i vrlo rado podelimo i poslednju palačinku.

Retrospektiva

Jeste tu bilo nekih postova od mene i slika i svašta nešto u zadnje vreme, ali nisam zadovoljna. Prestala sam da odgovaram na komentare, to mi smeta, ali jednostavno ne postižem. Uglavnom sam prestala i sama da komentarišem vaše postove, ali čitam ih kad god mogu. Toliko o tome.

Uglavnom većina ovo zahlađenje i kišu vidi kao prolazno i pripremu za jesen, a meni je već zima na pragu. Imam potrebu da obujem čarape, a to nikako ne valja. E baš neću. Kada obujem čarape to znači da je letu definitivno kraj. Toliko i o tome.

Postoji jedan problem na mom blogu koji ni 16 nekih „stručnjaka“ nije uspelo ili nije htelo da reši, tako da ću morati sa tim da se pozabavim prvom prilikom. Ne kažem da sam stručnjak, pa čak ni „stručnjak“, ali jebi ga bre brate, nervira me opasno, a svoje probleme jedino sama rešavam, pa ma kakve prirode da su. Slike prvo moram da kačim na photobucket ili preko nekih plugina, pa tek onda da se vide na blogu. Neki problem sa WP 100%. Bolje da ništa ne čačkam dok ne
„dohvatim“ malo mira od svih i svega. Dobro je i ovako. Kao što rekoh ide mi zima, ima dana.

Bliži se BlogOpen nekako ne vidim svoje mesto tamo. Verovatno zato što sam do sada jako želela na prethodne da odem, a nisam mogla od obaveza, sada me već prošla volja. Možda baš odem. Nikad se ne zna. Pokušavam egoistično da pročačkam neki dobar tekst za Blogopediju, ali koliko god da prija mom egu, iskreno ništa ne mogu da pronađem što bi bilo vredno pažnje. Ipak sam i malo objektivna. Možda nešto i pronađem, opet ima dana.

Slede nam pregledi i iskreno se nadamo još jedna operacija. Treba se osloboditi ove stome na Ivanovom stomaku. Nije mi svejedno. U septembru imamo neko prvo merenje, pa ćemo znati šta i kako dalje nas čeka. Neka toga sada.

Trenutno se u Nikšiću održava svetsko prvenstvo u padobranstvu. Nema nas tamo. Žao mi je, ali mi je žalije što su svi problemi koji su nas strefili prouzrokovali da ove sezone ne skočim ni jedan skok. Najradije bih plakala zbog toga, ali kada nisam plakala zbog važnijih stvari neću ni zbog toga. Nismo otišli u Rijeku, na Krk, Lošinj. Jebi ga, proveli smo lepe dane na moru, u selu, jednom, drugom, na splavu…kompenzacija za skakanje, ali vrlo mala uteha.

Neko nas je debelo ispalio za kintu, ne znamo ko, ne znamo zašto, ali nije ni važno, umemo mi da živimo i bez para, a sa druge strane para nikad dosta, a i mi ne umemo sa parama. Koliko god da zaradimo, dovoljno nam je samo za nedelju dana. Ni malo utešno, ali nama ume da bude dobro i sa vrlo malo, a tek kada imamo malo više, e onda mu jebemo kevu od zajebancije. Ma…to su samo pare, a sa druge strane smo se i uverili da možemo da preživimo i bez žutog dinara. Nije ni to loše. Uvideli smo da i bez žutog dinara ima da nas ima sutra.

Deca su zdrava, srećna i zadovoljna, a to je najvažnije. Sutra krećemo u peti i u drugi razred. Mališani se dooobro zezaju. Rastu, smeju se, igramo se, putujemo, na svašta su navikli i svašta su naučili. Marko ume da pokaže srednji prst kad treba, Ana je progovorila engleski „Fanta d sok“, devojke skaču na glavu i plivaju bez pomagala, spremaju se za nove školske pobede i poraze. Jebi ga…baš mi je žao što mora u školu da se ide, ali to vama kažem. Deca treba da idu u školu samo onda kada sama to požele i da uče samo ono što ih zanima, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena i krađa od životnih radosti.

Edi je pas kakvog niko nema. Nije što je naš, ali je stvarno duša od čoveka. Zove me „teta Ivana“ i ja sam mu najveća enigma, kao i deci uostalom. Neko ko ih sve skupa najviše voli, a koga najviše i treba da slušaju i ko se najviše smeje i igra i viče i lupeta i glumata i priča i psuje i pokušava da ostane normalan, koliko toliko. A slušaju, svi do jednog, pa kad sam se prva setila. I to nam je jedna od dečijih uzrečica, koju su čuli od „teta Ivane“. „Prvi sam se setio!“

Verovatno ću sada stan okrenuti naglavačke. Kada ne znam šta ću sa sobom, onda generalno sređujem stan. Doduše nije nas ni bilo kući preko mesec dana, sem u kratkim navratima tako da i ima tu svašta nešto da se uradi.

„Mama je luda nacisto“…i to nije ništa  ružno, već moja lična izjava koju su deca prihvatila i često je Ana kaže, a deca su uvek u pravu.

Malo sličica sa jednog od naših uživanja.

„Pravila ponašanja dece na plaži“…grrr

Dok leškarite na nekoj plaži svašta možete da vidite i čujete. Ono što lično meni najviše bode oči i uši su roditelji. Na plaži možete da vidite ko je kakva mama, kakav odnos tata ima sa decom i porodicom uopšte, kako deca žive u toj porodici i jesu li srećna.

Peskovita plaža, puuuno dece, kofica, lopatica, kamiončića, traktorčića i svega što jedan dan na plaži deci može da učini još zanimljivijim. Izležavam se tako i posmatram šta se dešava.

– Monika ostavi to, isprljaćeš ruke!!!

– Igore obuci majcu, izgorećeš, pa nećeš moći da spavaš!

– Sandra stavi šešir, dobićeš sunčanicu!

– Ako ovog momenta ne izađeš iz vode, nikada te više neću dovesti na plažu!

– Beži tamo, pusti me na miru, ne mogu da se kupam sa tobom sada!

– Sedi tu i da se više nisi mrdnula! Popela si mi se na glavu danas!

– Ostavi više taj pesak, vidi na šta ličiš, ućiće ti u oči i usta!

Jure decu po plaži sa zalogajem nekog sendviča i preklinju ih da pojedu, stavljaju im kape, koje deca u sekundi bace dole, tresu pesak sa peškira svakih dva i po minuta, isteruju ih iz vode, jer su im „poplavela usta“, mažu ih faktorom 2000 po 160 puta dnevno, ljuljaju ih u peškiru da bi malo odspavali, ponašaju se prema rođenoj deci kao da su blesava.

Letovanje – kampovanje – Jaz 2010.

Nikada nisam bila planer, ali od kada sam odlučila da planiram život samo 15 minuta unapred, moram da vam se pohvalim da mi se sve promenilo na bolje. Treba da se planira, ali nikako za duži period od 15 minuta. 😉

Nemam pojma kada smo otišli na more, ne znam ni kada smo se vratili, jer smo u međuvremenu obišli Srbiju uzduž i popreko. Znam samo da smo evo posle ne znam koliko dana ponovo kući.

Kampovanje je izmišljeno zbog ljudi kakvi smo mi, tako da smo u zadnjem momentu odustali od apartmana i svih pogodnosti koje pruža i odlučili da i ove godine odemo na Jaz.

Nema ko nije rekao da nismo normalni. Pre svega zbog Ivana i svega što se izdešavalo, „još je sve to sveže…stoma…rana…bla, bla, bla…“, a sa druge strane zbog dece…“ajde dobro, prošle godine ste bili…ali ste se valjda opametili…kako deca da spavaju u šatoru, šta ako padne kiša, šta ako dobiju temperaturu, šta ako imaju proliv, šta ako…bla, bla, bla…“ Marš more!!!

Neki drugi ljudi kampovanje planiraju mesecima unapred, dok smo se mi spremili o čas posla i jednostavno otišli. Ma milina od života. S obzirom da Ivan ne sme da se napreže, šator sam postavila sama uz malu njegovu pomoć, čini mi se da je na jednom mestu bio malo kriv, ali s obzirom da je drugog dana izdržao neverovatnu kišetinu, radovala sam se kao malo dete. Nijedna jedina kap nije ušla unutra. Suv ko barut, bre. 😀

Da se ne bih ponavljala, vi koji niste pročitajte post od prošle godine
i sve će vam biti jasno. Ove godine smo imali još jednog člana više, Edija. On se pokazao kao najdivniji pas na svetu. Pošto su nam deca prilagodljiva onda on jadničak i nema druge solucije, nego da se prilagođava, da se čeliči i navikava na razne situacije. 😆

Niko nije imao temperaturu, niko nije povraćao, nismo bili bolesni, nismo se svađali, ma samo smo uživali do 101 i nazad. Pala je poneka svađa i suza, ali to su one dečije čarke u koje se ne mešamo tako da to i ne računamo.

Ispala sam iz fazona, tako da ne umem da pišem, ali evo malo SLIKA i još malo da podelimo sa vama našu uživanciju. U sledećem postu ću vam ispričati gde smo sve još bili, šta smo sve isplanirali 15 minuta unapred i uradili. 😉