Архиве блога

Veliki mali Ljudi

Prošle nedelje, nešto mi došlo, pa sam čitala svoje stare postove. To nikada ranije nisam radila. Napišem, pročitam, objavim i ćao. Malo sređujem Zbrku.

Jedan od prvih postova, tačnije treći je bio ovaj. Napisan je 10. novembra, 2007. godine i od tada do danas sam vam na više načina približila sve nas. Ovi „tikeri“ su „porasli“ zajedno sa decom, a sada sam dodala još jedan. Nije dete u pitanju, ali član porodice svakako jeste. 😉

„Veliki mali ljudi

10. 11. 2007.

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie Kids Birthday tickers

Lilypie Fourth Birthday tickers

Lilypie Third Birthday tickers

PitaPata Dog tickers

„Od svoje 18. godine, kada mi je sestra rodila Dušana, moj život je vezan za decu! Taman kada sam, kao ja, trebala da prestanem da budem dete, ponovo sam podetinjila uz njega. Evo baš sada me prekinuo u ovom pisanju. Zove me telefonom da mi kaže da juče nije bio u školi, svojom voljom.

Uvek mi je sve pričao, pa i sada eto. Žao mu je što laže svoju mamu, pa da olakša dušu, zove mene. Oduvek sam govorila da je on moje prvo dete, što u stvari i jeste, samo što ga nisam ja rodila. Nikola je moje drugo dete, tj. i njega mi je rodila sestra.

Mislila sam da ni svoju decu neću moći da volim kao njih dvojicu. Taman kada je Dule izašao iz pelena, došao je Nikola. Bukvalno su odrasli uz mene, tako da me pelene nisu zaobišle. Tako je vreme išlo i njihova tetka tj. ja, je dobila neodoljivu želju da ima svoje dete. Na brzinu da ispričam sve, pa ću drugi put da detaljišem.

Iz neuspelog pokušaja braka, rodilo se moje zlato, Jovana! Još od sedmog osnovne sam pričala, da ću imati ćerku i da ću je zvati Jovana. Moja želja se ispunila u 25 godini. Posle dve i po godine Jovanin tata i ja smo se rastali. Isuviše smo bili različiti. U stvari…ma drugi put o tome. Tako smo Jovana i ja rasle same, uz Dušana, Nikolu, babu, dedu, tetku…

Dosta smo putovale, provodile se, vaspitavale, plakale, ma sve smo zajedno radile. Mislila sam da neću imati više dece, da se neću nikada udati. Kažu nikad ne reci nikad.

Dođosmo i do padobranstva. Moja neostavarena želja je bila, da postanem padobranac. I tako, postala sam padobranac i padobrančeva žena.

Jana je njegova ćerkica iz slične veze kao što je bila i moja. Marko je naš sin, a bebica je naše drugo dete koje očekujemo. Nastaviću ovu priču, drugi put. Izmešala su mi se sećanja, a i malo smo komplikovani. Srećni, ali ipak komplikovani! fotke.“

Evo sada je taj drugi put, da dopunim ovu priču o Velikim malim Ljudima.

Dušan sada ima onoliko godina koliko sam ja imala kada se rodio. Studira čovek, ne beži više sa časova i ređa devetke i desetke. Srce pametno tetkino. Setih se sada, kada je u trećem osnovne bacio kamen preko one duple ulice i ding, ding, otskoči kamen i razbije prozor na kraljevačkom SUP-u. Šta mislite koga su zvali? 😆 Tetku! Jebala sam im sve po spisku. „Da mi traumirate dete zbog jebenog prozora!!!“ Čudo me nisu uhapsili tada, zbog vređanja, organa. 🙄 Ne retko moja sestra ima običaj da kaže za neke njegove postupke, da se ponaša kao da sam ga ja rodila. Ja procvetam 😀

Nikola je sada prva godina srednje. Po mom mišljenju on je najmudriji od sve „moje“ dece. Svaki put kada smo zajedno, naši ozbiljni razgovori mi pričine veliko zadovoljstvo i ispuni me ponosom, jer i ako ima samo 15 godina, vrlo rado učim od njega, kao i on od mene. Nadopunjujemo se i odlično razumemo. On često i sam kaže da je njega rodila tetka. 😀

Jovana je mamina ljubavčica. Peti razred osnovne. Snalazi se kako zna i ume, a snalažljiva je. Kažu da liči na mamu, a da liči liči, samo što je jači karakter od mene. Sasvim dovoljno da budem sigurna da će ostvariti sve što bude poželela. I dalje je najsitnija, najbrža, najlepša. Za sada je atletika njena velika ljubav, mada je talentovana za još svašta nešto. Najvažnije od svega mi je da je dobar čovek i da smo razvile bezgranično međusobno poverenje. Ja sam njena mama, a ona je meni pored toga što je moje prvo rođeno dete, ne retko i najbolja drugarica kojoj sve mogu da ispričam.

Jana je drugi razred osnovne i sve je zanima. Bavi se glumom, igra šah, aktivna je na svim poljima i prava je lepotica. Ne učestvujem u njenom vaspitanju i odrastanju, ali njena mama odlično obavlja taj „posao“. Ponosna sam na Janu i sigurna sam da će biti vrlo uspešna u životu.

Marko je trenutno na proputovanju kroz Srbiju. Otišao čovek u Kraljevo kod babe i dede. Bez njega nam je kuća kao prazna. Od svega što možete da zamislite on će da napravi avion. Od štipaljke, od knjige, od grane… Puna kuća nekih rančeva koji glume padobrane, pa onda uzme frotir za pokrivanje, pakuje, popenje se na krevet ili stolicu i skače. Može satima tako da se igra, samo da ga niko ne dira. Ili stavi kacigu na glavu i vozi motor na zadnjem točku. Ume opasno da se iznervira, do usijanja, kada nešto ne može da uradi, pa se trudi, muči, a kad popizdi, sačuvaj Bože. Onda beži od njega. Pokušavam da mu objasnim da mora da čuva živce. Tata kaže da je to od mame pokupio. Sve što ne valja od mame su nasledili. 😆

Ana je prava mudrica. Dok se Marko nervira, ona ćuti, gleda i iskoristi priliku da uradi nešto što je naumila bez nerviranja. Ume i ona da se iznervira i tera po svome, ali ipak je razumnija, u smislu, da zna da će ipak isterati svoje, na politički način. Čak i to je na mamu, kaže tata. Voli da bude „devojka“, da lakira nokte, da se picne, da ima frizuru „kao učiteljica“. Koja i kakva učiteljica, pojma nemamo, ali to je određeni tip frizure i kad joj pravim tu frizuru nijedna dlaka ne sme da bude nameštena suprotno od onoga kako je ona zamislila, pa vi vidite šta me tek čeka. 😆

I kao šlag na ovu našu tortu, dolazi Edi. Nije dete, ali je ravnopravan član ovog malog, ali odabranog društva. Ponekad kad se baš umorim uhvatim sebe kako mu zavidim. 😆 Baš je lepo biti pas u našoj porodici.

I sad ne mogu da odolim,a da ne postavim gomilu slika.

Moja prva deca - Nikola, tetka i Dušan

Nikola, Danijela, Dušan - mamini sinovi 🙂

Ovako tetka šiša - mi se malo zezali, pa hteli da nas ubiju 🙂

Samo smo se zezali - Nikola 🙂

Zezanje na splavu - Nidžo i Ivana

Spavanjac na splavu - braća - Nikola i Marko

Dušan i tetka - došlo vreme da zajedno pijemo viski 🙂

Tradicija - kada se kreće na maturu, valja se nazdraviti sa tetkom 🙂

Ana i Nikola 🙂

Uživanje na Adi - Nidžo, Ivana i Ana

Rod rođeni - Ana, Dušan i Marko

Ovako lumpujemo - Nikola i tetka

Marko na motoru

Jana, Ana i Jovana - devojke

Kuliranje na aerodromu - Marko

Ana gleda padobrance

Ana banana, kisela i slana, nemojte je dirati, jer će eksplodirati 🙂

Edi i Marko

Edi, mama i Ana - jedan lep sunčan dan na plaži

mama i Ana - aerodrom

mama kulira i cele zime živi za ovakve trenutke 🙂

Mama, Jovana i Marko

Jovančica spremna za školu

Marko - jao ljudi šta se ovo dešava ! 🙂

mama i Anči - aerodrom

Ana i Marko - Lazac

Marko, Jovana i Ana - može da se spava i u jednom krevetu 🙂

Ana - kada joj se spava, zaspi i u prolazu :)))

Važno je da su glava i noge na stabilnom - guza nije bitna 🙂

To je ta ekipa :)))

Edi genijalac 🙂

Ljubavnici - Srećko i Žaklina 🙂

Mama će stvarno da pusti brkove 🙂

Baš mi lepo stoje :)))

Dok brkovi ne porastu, preostaje mi da pijem hladno pivo...i strpljivo čekam 🙂

Omiljene Anine naočare - mama-tetka će da puši za sve njih, :))

Ivan i Ivana - i kako god bilo, znam da će da me voli, pa i ako brkove pustim :)))

Sada posle skoro četiri godine od onog početnog posta, mislim da sam ga baš lepo dopunila. Uspeh u životu nije rađanje dece, nije uspešna karijera i gomila para, uspeh je ono što dajemo onima koje volimo.  Sa ovih slika ljubav puca na sve strane, toliko se nesebično dajem, da sam potpuno sigurna da sam uspela u životu. Živi i zdravi bili.

Momčilo Maletić – Maletić prezime mog prvog deteta

Slušaj me ovamo Momčilo Maletiću – Momo – „Bajo do jajo“. Potrudiću se da ne psujem, da ne vređam, da ne kažem baš sve ono što si zaslužio, ali ću ti reći sve što mislim da treba da ti kažem. Možda će jedna od mojih najdražih prijateljica reći da je ovo „skidanje gaća“, a ja ću na to reći da jeste, da drugačiji način ne postoji, a i da postoji, bolji i lepši način obraćanja, ti ne zaslužuješ.

Do bola „patetična“ Ivana, luda, neobuzdana, nikakva majka, nikakva žena, kurva, drolja, ona kojoj si rekao da ima veća muda od tebe, ona kojoj si slomio palac desne ruke, koju si čupao za kosu, nemoćan da joj se na drugi način suprostaviš, ona kojoj si iz čista mira u sred noći sipao čašu vode na glavu, jer je zarađivala više od tebe, ona koju si oborio na pod sa rukama na vratu, daveći je, jer te je pitala za plaćanje obdaništa detetu, ona koju si pravio ludom dok si ljubio svoju „drugaricu“ preko krova automobila pravo u usta, Ivana koja nije htela da ćuti i da ti titra jajca, jer nisi zaslužio. Ivana sa kojom si delio krevet u neko vreme, dok se druga išunjavala kroz prozor, onim danima kada Ivana nije tu. E ta ista Ivana, ima svašta nešto da ti kaže.

Sve ovo iz predhodnog pasusa, Ivana je zaboravila, ali postoji neko ko nije. Postoji neko ko to sve pamti, ko je sve to nataložio u svojoj malenoj glavi. Neko koga si zaboravio da postoji. Neko ko pati i plače, svaki put kada poruka koju pošalje ne stigne na broj telefona koji si joj dao, jer više ne koristiš tu karticu, ali si „zaboravio“ da joj kažeš.

Poznaješ ti mene dobro, tako da ćeš unapred morati da mi oprostiš poneko „pičko jedna“ koje ću ti sigurno reći kroz dalji tekst. Eto, daću sve od sebe da to bude jedna jedina uvreda koju ću izreći, jer i ako si eto moram i to da kažem, „stoka obična“, ja te razumem i dalje, i bez obzira na sve, jako volim. Volim te, jer sam uvek na strani svoje dece, pa kad moja deca nekog vole, volim i ja. Moja deca su uvek u pravu, a kada oni kažu da neko zaslužuje makar i trunku ljubavi ja im verujem.

„Tata volim te, kako je Vuk? Jeste li dobro?“, pošalje dušica poruku, a onda čeka odgovor, čeka bar 24 sata dok joj ne stigne odgovor, da poruka nije ni stigla. I plače…Ne jednom, desetine i desetine poruka…ČEKA…

Svaki put kada je tata ne pozove za rođendan, plače. Za rođendane, Nove Godine, Božiće, Uskrse… Svaki put kada dođe kod babe i dede i čeka, čeka, čeka…da se tata pojavi na vratima. Onda kada se tata ne pojavi, moja devojčica plače. Kida sebe, ubija svoj osmeh i razlog da se smeje, ubija se iz dana u dan u iščekivanju da će se tata javiti. Mobilni telefon je poželela da ima zbog tebe. Ne verujem da imaš ubeležen njen broj, jer nikada joj se nisi javio. Baš nikada kad treba, a treba uvek. Treba svakog dana.

Trebalo je makar onog dana kada je krenula na zimovanje, ili kada je krenula u prvi razred, ili kada se preselila u Beograd, ili kada je bila bolesna, ili kada je bilo šta bilo…PIČKO JEDNA, nikada je nisi pozvao. Nikada nisi pozvao da pitaš je l’ preživela dan. Ma pička je polni organ, ti si jedna obična PIZDETINA, koja ne zaslužuje jedan sekund njenog razmišljanja, njenog vremena, ali…ali ona tebe VOLI bez obzira koliki si skot. Skot je nova, nazovi psovka, koju nisam najavila.

Jednom od moje troje dece, ti si centar sveta i nijednog trenutka nisam tom detetu rekla da si „pičko jedna“, da si „stoko obična“, da si „zaboravio“, da si ovakav, da si onakav. NIKADA. A znaš šta, pogrešila sam. Naše dete u glavi nosi samo svoje uspomene, a da sam na njene dogradila svoje, dete sada ne bi patilo za tobom. Znala bi da si odavno izgubljen slučaj i da nema za čim da pati i tuguje. A tuguje dušica. Srce mi cepa. Godinama Momčilo. A ti???

Jesi li porastao, jesi li dovoljno sazreo da uvidiš da život nije zajebancija, jesi li dovoljno veliki da shvatiš da je naše dete, bez obzira koliko bežao od toga, plod jedne velike ljubavi i da ona to zna, oseća i da te zato i voli, jer od ljubavi je satkana. Ne možeš to zaboraviti, pa ma koliko da bežiš. Sad je baš pravi trenutak za onu uvredu, pičko jedna, niko nikada od sebe pobegao nije. Gde ćeš ti pobeći od svoje savesti. „Ja sam mlad i moram da idem dalje. Probao sam da stvorim porodicu, ne ide i moram da idem dalje.“ Otišao si, pustile smo te. Dobro. Ne lažemo, tako si rekao, a i razumele smo, jer jesi bio mlad. I???

Od koga, od čega bežiš, misliš li da možeš pobeći??? Dobro od mene niko nikada nije pobegao, nisam ja tema ove priče, ali meni i ne trebaš, trebaš nekome koga si stvorio. Trebaš maloj bebi od 2 kila i 550 grama zbog koje si plakao od sreće, ispod prozora kraljevačkog porodilišta i drao se kao lud „VOLIM VAS!“ Jesi li i to zaboravio? Jesi li ti sada stvarno postao „Baja do jaja“ ili si najobičniji kurac. Ma, jer išta ljudsko ostalo u tebi? Kurac, nova ružna reč u ovom tekstu. Izvini.

Možeš li pobeći sa Bunjačkog Brda? Ne možeš. Srce ti tamo ostalo, pa da imaš još 16 sinova i 12 žena, na Bunjačkom Brdu si se ponovo setio da si živ i da zaslužuješ da živiš i pored svih sranja i strahota kroz koje si prošao. Jedna mala Ivana se pojavila. Neću da te pitam da li se sećaš, jer znam da se sećaš, to su ti najlepša sećanja od dolaska u Srbiju. Sve posle toga je bežanje od „male Ivane“. Budalo, od mene se pobeći ne može. To znaju svi oko tebe, a ti beži koliko ti volja. Ivana je bila tvoj drug, prijatelj, žena, majka tvog deteta, tvoj brat, otac, majka. Ivana je tebi bila sve. Zato si i pobegao. Žena treba da bude samo žena i ništa više.

Dobro, Ivana razume, ali ne postoji nijedan jedini razlog da bežiš od onog najlepšeg što ti se prvo desilo posle tog istog dolaska u Srbiju. Jovana je tvoj ponos, tvoj život. Jovana je tvoja veza sa ovim svetom. Jovana je sve što ti je ikada trebalo da se prisetiš da je život lep. Ne smeš to Momčilo zaboraviti. NIKADA. Nemoj dušu da grešiš. Nemoj da nam dete pati, zato što ti pokušavaš da pobegneš. Ne možeš da pobegneš. Jovana će uvek da te čeka da se javiš, da je pitaš kako je provela dan, da li želi da idete negde zajedno vas četvoro, da li joj nešto treba, to nije ni važno. Ne treba joj ništa. Ume ona da osvaja medalje i u starim patikama. Brza je na tatu.

Nemoj Momčilo da te sopstveno dete zamrzi i da joj za koju godinu bude svejedno da li ćeš se javiti ili ne. Ovo je poslednji trenutak, veruj mi.

To što misliš da sa mnom više nikakava posla nemaš je drugo pitanje. Rekao si ovako: „15 dana ja brinem o njoj, 15 dana ti.“. Reci mi kojih su to 15 dana koje si proveo sa njom i brinuo o njoj? Sada već ima 11 godina, a ti si otišao da tražiš sebe, bežeći i od sebe i nas kada je imala dve i po godine. Gde su tih 15 dana? Sedela je kod babe i dede, vikendima i danima i nedeljama, čekajući da se pojavi TATA. Pa makar na sat, dva, pet…

E tata. Nadam se iz sveg srca da ćeš bar Vuku biti tata, mada čisto sumnjam, ti večiti dečaku. Muškarci zauvek ostanu dečaci, samo što neki postanu tate i ljudi, a neki ceo život beže. Onog dana kada se setiš da te tvoje prvo dete čeka, pozovi me na onaj moj stari broj 064-18-88-089, jer mislim da je na drugi način nećeš naći, ni videti, jer život čini svoje, a ti kako si se pokazao do sada, izgubićeš je, a ja to ne želim, ne želi ni ona. Broj neću menjati. A ti PIČKO JEDNA, seti se čemu muda služe.

Koliko god bilo varka, želim da naše dete zna da ti jesi dobar čovek i dobar otac, a to što ti to nisi, nema veze. Zaboraviće Jovana, a ja se toga više i ne sećam. Ovo ti je poslednja šansa da ne izgubiš sve ono što ti znači u životu. „Saints Are Down“, ti glupi čoveče, jesi li ikada zaista uspeo da razumeš tu pesmu?

E sad malo da te zajebavam. Vidim postao si „neko i nešto“ u svetu interneta, pravljenju sajtova i tako toga, pa ako ti bude trebao neki savet slobodno se javi, jer sam ubeđena da tek posle ovog teksta na mom blogu tvoje ime će naći svoje mesto na Google-u. Reklamu ti neću naplatiti, a kako vidim neophodna ti je. Besplatno ću da te reklamiram, nije mi teško. Jebi ga charolija.com nije šala. Ovaj tekst će da pročita bar 3 čoveka, o većim ciframa da ne govorim. Pa tako, ako ti treba neki savet reci slobodno. „Kako to da ono što napišem pročita više od tri čoveka?“. Da ti se pohvalim, bude to i mnogo, mnogo više, ali neću da te bedačim. PIZDO.

Pročitaću ovo Jovani kao i većinu tekstova koje obajvljujem. Najtužnije je što neće imati ništa protiv. Čupaj se. Vadi se. Zovi. Dođi. Sveci jesu dole, tu su među nama samo što ti trebaju oči da ih vidiš.

Moj jedini uslov je da dođeš po svoje rođeno dete i da je odvedeš u neko zezanje, ako si još uvek sposoban da se zezaš i živiš. Kako god bilo ja znam da jesi dobar čovek. Seti se svega, i stoko jedna počni da živiš i prestani da je ignorišeš. Ona jeste tvoj život, ja sam tvoja prošlost. Ne smeš nju da povezuješ sa mnom. Mene nikada nisi umeo da imaš, a ona ti je data samim svojim postojanjem.

Poslala sam Milici poziv za FB prijateljstvo. Ne sumnjam da će da prihvati, jedino ako nisi postao baš toliki Baja, pa da si joj zabranio da bude sa mnom u kontaktu, a ona jeste carica i hvala joj na svemu što je učinila za našu Jovanu. Jovani malo treba, makar osmeh, razgovorčić… Milica zna da su naša deca najrođeniji rod i zna da tu vezu ne može niko i ništa da prekine, pa ma kolika pička ti bio.

Nemoj Momčilo više da nam dete pati, a mene više ne moraš u oči da pogledaš, jer znam da ti za to trebaju muda, koja nemaš. Stisni se brate. Sledeće moje obraćanje tebi će biti negde među četiri zida, gde ne možeš da bežiš, a onda ću da te biiiiijem da ćeš da zapamtiš. E posle će sve biti u redu.

Zatvoriću ti oba oka.., pa znaš da sam jača od tebe, uh, a tek ljuta. Uostalom ja sam ti jedini parter drugar, na mene si prvi put digao ruku… e…to te ja pustila da budeš muško, a kad sam ljuta možeš samo prste da mi zavrćeš, a mene ni slomljeni prsti ne mogu sprečiti da čuvam i branim svoje. Ima brate moj, da te bijem, dok se ne budeš usr’o, e to još nisi doživeo. Znači nemoj dete da mi plače zbog tebe. Jer, evo javno ti pretim da ću te tako prebiti da neće da te spasu ni dve, ma tri interventne jedinice u kompletu.

Rećiću ti mnogo teže reči od PIČKO i ove koje sam navela, a posle toga nećeš imati baš nijednu jedinu priliku da vidiš svoje prvo najvoljenije dete. Prvo dete se najviše voli, ostalo je stvar podele.

Tako to bude u životu, a ti i ako živiš na silu, moraš da znaš da jedna, još malo, pa devojka, jedna malena Jovana ima svašta nešto da podeli sa tobom. Dobro je dok ja ovako kažem „pičko“. Ne dozvoli da za koju godinu kada sve ovo pročita, a možda to bude sutra…shvati da ništa nisam slagala i da je to „pička“, adekvatan naziv za rođenog oca.

P.S. E sad ću da te zovem telefonom, a o razgovoru neću da pričam ovde. „Skidam gaće“….Zvala, pričala, mislim se, ma objavljujem, ništa nisam slagala…a do ujutru se ništa neće promeniti. Idemo dalje. Moja deca, naše priče, naš život. Jebo mater, preživećemo sve.

Još jedan decembar u nizu

Bili smo u Kraljevu na slavi. Ne mogu da vam pričam koliko nam je bilo lepo, jer svaki put kada se vratimo u Beograd treba mi bar dva dana da dođem sebi, da nekako prestanem da tugujem, ali ozbiljno. Razvali me seta i nostalgija.

Ostaću ceo život tako rascepljena i rastrzana između doma svojih roditelja i doma koji stvaram sa svojom porodicom. S obzirom da svuda idemo zajedno, kada odemo tamo ništa i niko mi ne nedostaje, svi koje volim su pored mene. Ne morate da mi verujete, a ja se evo rasplakah ko malo dete. U suštini i jesam dete, zato se tako i osećam.

Od sredine devedesetih kada sam počela da studiram vucaram neke torbe i stvari, ali nikada se stvarno neću iseliti iz Kraljeva, pa makar imala još šestoro dece i četiri muža.  😀 Nikada mi nije bilo teško da se o čas posla spakujem i odputujem negde, volim da putujem, ali svaki put kada sam se vraćala su trenuci koje ne umem da opišem.

Sam osećaj kada autobusom ili autom ulazim u Kraljevo i kada mi se nekako srce napuni nekom bezrazložnom srećom je neprocenjiv, a kada uđem u lift i pritisnem dugmence sa brojem 13 već prerasta u blagu euforiju. Spavati u svom krevetu, ma šta da vam pričam. O ljudima koji tu žive da i ne govorim.

I ništa…život ide dalje. Deca rastu ja podetinjila. Prolazi Još jedan decembar, a i dalje Boli me moje Kraljevo. Neka sećanja mi teraju suze na oči. Linjam se sada već više od Edija, a garsonjeru u Babušnici još nisam kupila. Najveća sreća u svemu tome je biti ovakav ko što ja jesam. Drži me 15 minuta, dan ili dva najviše, ali u svakom slučaju Optimizam je način života,…a dobar komentar para vredi. 🙂

„Fitoval – losion, šampon, kapsule. Veruj mi. Bila mi je providna glava. Al’ s obzirom da je sve drugo ok, manje više za kosu Možeš biti i ćelava i onda ćeš sebi biti dobra Odličan stav o životu.“ Kokica

Poslušala sam Kokicin savet i kupila Fitoval, a rezultate ću da javim. Nije baš da mi se providi glava, 😀 , a da je prazna, jeste.  😀  Sve se nešto pitam da li će rast kose da bude srazmeran sa količinom novca za kupovinu garsonjere.  🙄 Kako raste kosa, tako da se i buđelar deblja, eeee…

Utorak je, možda večeras napokon dobijemo i tu sedmicu na lotou, e onda ću da bacim Fitoval i da se ošišam do glave. Čula sam da je to u današnje vreme moderno u Srbiji. Eee,  pa prijatelji, mogu i ja jednom u životu da „teram“ modu. Znači to će da nam bude šifra. Nije baš pametno u Srbiji objaviti ovako javno da si dobio sedmicu na lotou tako da ću ja samo postaviti jednu svoju oćelavljenu sliku i vi ćete znati šta je u pitanju. 😉

I za kraj, nisam zaboravila. Joco i mama još samo par godina i slavimo vašu zlatnu svadbu. Ivan i ja sastavismo 4 godine, a za vaše 42 godine braka sve što ste prošli najbolje znate vas dvoje, a mi jedva da možemo i da naslutimo. Ljubimo vas i volimo i želimo puno sreće, zdravlja, ljubavi i…ma unučića vam je dosta, sad su praunučići na redu. 😉

Dušan, Ana, Danijela, Marko, Jovana, Nikola i Ivana...

Psihopate su svuda oko nas…mislite o tome

Jednostavno se divim psihopatama, ali stvarno i iskreno. Koliko su samo takvi ljudi sposobni da sve oko sebe uvere i ubede da su normalni, a da u stvari budu teški psihijatrijski slučajevi, mene zadivljuje. Pitam se koliko samo oni truda ulože da svoju pravu prirodu uguše i ne pokažu pred drugima. Zar to nije za divljenje?

Gledaš ga, slušaš ga, prosto ga zavoliš, počneš da se zanimaš za njega, njegov rad i delo, vremenom ti postane drag i na kraju ga zavoliš da bi zbog njega i u vatru skočio, jer mu toliko veruješ. Da bi svoju bolesnu stranu prikrio on se troduplo više trudi da bude dobar prijatelj, da se pokaže požrtvovan, spreman da pomogne, da ti se nađe kad nešto zatreba, ma da poželi svako takvog prijatelja i druga.

Postavlja se pitanje, a gde onda ta njegova psihološki bolesna strana dolazi do izražaja? Ne morate mnogo da tupite mozak, jer odgovor je jednostavan…u porodici. Naročito ako ima svoju porodicu u kojoj je on gazda, suprug i otac ili supruga i majka. To se prvo trenira u primarnoj porodici, verovatno dok odrasta i posmatra svoje roditelje, da bi kasnije kada osnuje svoju porodicu „stečeno znanje“ primenio u praksi.

Razvojem društvenih mreža i blogova, psihopatama je daleko olakšano infiltriranje u zajednicu. Prvenstveno zbog toga što drugi ljudi nemaju svakodnevni direktan kontakt sa tom osobom, već samo reči ili slike preko monitora, tako da on ima vremena da stvori sliku kakva želi da se vidi o njemu. Psihopati ostaje da se s vremena na vreme pojavi u javnosti, na nekom skupu i da se potrudi da ostavi što bolji utisak. Da ono što je pisao na svom „zidu“, „tajmlajnu“, blogu ili na nekom forumu, potkrepi svojim smernim, drugarskim ponašanjem, da uveri druge da je on baš takav kakvim se prikazao, ma čak i bolji.

Ne retko psihopata se trudi da kod drugih izazove sažaljenje, jer samim tim ako se druga, zaista povređena i ugrožena strana u porodici, odluči da progovori, on ima spreman napad i većinu ljudi na svojoj strani.  Bez obzira da li se radi o ljudima koji su uključeni u svakodnevni život te porodice ili se radi samo o „prijateljima“ sa interneta.

Problem nastaje u trenutku kada bude razotkriven. Kada neko iz njegove porodice, odluči da prestane da ćuti. Kada odluči da se suprostavi i ispriča svoju stranu priče. Priče zlostavljanih, maltretiranih, fizički i psihički godinama ugroženih, nikako ne mogu da imaju istu jačinu, kao i priča i slika koju psihopata godinama gradi o sebi. Ipak je on/ona psihopata i toliko truda je uložio u svoj „imidž“, da mu se to na kraju na neki način i isplati.

U tom slučaju ugrožena strana uglavnom bude ispljuvana i omražena od svih. „Kakva je to majka? Kako može tako bezočno da laže? Pa on je jedno divno stvorenje? Taj ne bi ni mrava zgazio? Sramota, kurvetina jedna?“…“On je takav kreten da prosto ne mogu da verujem? Monstrum i zlikovac, našao nad jadnom ženom da se iživljava. “ Navela sam primere i za muškarce i za žene, jer psihopata ima i u muškom i u ženskom „obliku“, a sve te priče samo još više osnažuju bolesnog i daju mu prostora za još više laži i pletenje „mreža“.

Dotična osoba, ima većinu na svojoj strani. Neki ga žale, neki mu se dive, a šta sa onima koji ne poveruju u njegovu priču? Automatski budu isključeni iz njegovog života. Ako je to bilo internet „prijateljstvo“, osoba koja mu nije poverovala odmah bude blokirana, izbrisana iz blogroll-a, iz liste „prijatelja“, MSN-a, Skype-a, a ako se radi o ličnom kontaktu, psihopata se toj osobi neće javiti ni na ulici. Ta osoba predstavlja „opasnost“ i on je izbegava u širokom luku. „Šta ti ima da se mešaš u moj život?“. Na taj isti način, razmišljaju i svi oni koji su na njegovoj strani, samo što je njima dozvoljeno da iznesu svoje mišljenje i „da se mešaju“ do mile volje.

Svaka poruka ili topla reč podrške psihopati, vas stavlja u isti koš sa njim. Prevareni ste i to mogu razumeti, ali ne mogu razumeti da uporno okrećete glavu na drugu stranu i da odbijate da prihvatite, da ste imali posla sa psihopatom. Da, uvek postoje dve strane, ali kada zlostavljana strana progovori, da li zaista mislite da je to samo obična laž i način da ispljuje drugu stranu? Da li zaista mislite da o tome nemate šta da kažete? Zar ne mislite da bi možda reči podrške dobrodošle i nekome ko je izudaran, maltretiran, ma mučen?

Da ova moja priča ne bi bila samo priča, zasnovana je na činjenicama i argumentima. Znam da Maja neće imati ništa protiv da navedem njen primer, jer ona je neko ko je odlučio da se bori. Šta mislite da se njen bivši muž prvi setio da ispriča „svoju priču“, da ste prvo „upoznali“ njegovu „stranu medalje“, da ste ga videli na nekom twittup-u ili Blog Open-u, da ste se sprijateljili sa njim, da ste počeli čak i da brinete za njega i da ga na neki način sažaljevate, a da se onda nakon nekog vremena javila i ona sa svojom pričom. Da li biste onda poverovali u njenu priču i da takvi monstrumi i psihopate kao što je on zaista postoje?

Ovo je bio samo jedan primer. Znam ih još. Što iz svog ličnog života, sa ljudima izuzetno sebi bliskim, što sa ljudima koji se muvaju tu među vama, nama, i izazivaju sažaljenje. Verujte mi, psihopata se kad tad razotkrije, možda to niste spremni da prihvatite, ali ako je neko u stanju da se raduje tuđoj smrti i nesreći…recite mi onda da li zaista onako iskreno iz dubine duše mislite da to nije psihopata, da je „duša od čoveka“? Da je to neko zaista vredan vašeg prijateljstva i „stavljanja ruke u vatru“ zbog njega.

Nikako nije na nama da sudimo, ali kad je već tako onda se bar potrudite da čujete i drugu stranu. Ovog puta sam izbegla linkovanje, ne zato što se plašim nekoga ili nečega već zato što je ovo uopštena tema, na svakom koraku bolesnika ima. Svakome može da se desi da ima posla sa psihopatom. Ako već niste spremni da čujete i drugu stranu, onda ostanite prijatelj sa psihopatom i prestanite da pljujete po drugoj strani koju nemate volje ni da saslušate.

„Vaš“ psihopata vam je već duboko zašao pod kožu, a meni ostaje da se radujem što me razotkriveni brišu sa svojih lista, jer nemaju snage da se suoče sa činjenicama. To je još jedan znak da sam bila u pravu. Ne umeju da mi odgovore ni na jedno pitanje, pa se s toga povlače. Daju mi prost i jednostavan dokaz da sam apsolutno u pravu prilikom procene. Znate, jedan život imamo, nemojte da grešite dušu, a ako baš hoćete ispričaću vam sa sve linkovima sve priče koje su me naterale da ovo napišem, pa sami vidite sa kim sve imate posla.

Razmislite, možda sam i ja čak bolesnik koji na ovaj način pokušava da vas uveri da je u pravu? Nikada ništa nije baš onako kako mislite da jeste. Psihopate su svuda oko nas i ništa, tačka. Svako svoje društvo bira, svako je odgovoran za svoje postupke.

Iza svake svoje reči i postupka čvrsto stojim, spremna i da priznam kada nisam u pravu, a bolesnici koji se kriju od mene i mojih pitanja, znam da su spremni na sve, ali koliko god truda uložili ne mogu me zavarati. Razotkriveni su. Zaista su psihopate svuda oko nas, mislite o tome. Nije da treba sada da budemo paranoični, ali neke stvari su toliko očigledne da ih ne vidi samo onaj koga je psihopata doooobro obradio. Čuvajte se.

Počeću da se linjam ili ću da kupim garsonjeru u Babušnici

24/24 sata u danu, 7/7 dana u nedelji, 365/365 dana u godini, iz godine u godinu. Radno vreme koje traje non-stop. Nema pauze za ručak, nema plaćenog odmora, nema regresa, nema čak ni klasične plate, nema šanse zaraditi penziju. E takvo je moje radno mesto.

Jovana lagano „ulazi“ u pubertet, Ana kao da ima „generala u glavi“, Marko ponekad kao da je i jedno i drugo, tata se trudi, toliko da me je strah da ne dobijemo još jednog člana porodice, ostaće trudan na kraju, Edi kao da je plaćen da se linja, Srećko i Žaklina prave decu, a gde sam tu ja, pitam se???  Počeću da se linjam ako ništa drugo.

Čak i kada nešto drugo radim moje radno vreme sa svima njima traje li traje. Nije to samo da ti ono kao u firmi, fore radi, teče radni staž, nego bre ima da slušaš i radiš. Prosto ne umem drugačije. Ne umem da se isključim i pitam se dokle ću moći tako? Sestra mi kaže da treba da živim 6 vekova. Jes’, samo mi to fali.

Dođe mi ponekad da se spakujem i odem u lepu pizdu materinu. Hm…hoću li ikada prestati da kenjam i da nešto konkretno preduzmem? Šta da preduzmem? Da prestanem da kao luda usisavam i čistim kuću, da prestanem da slušam njihove želje, zahteve i razne molbe, da dignem lepo sve četiri u vis i da kažem: „Ma terajte se svi, hoću malo da danem dušom!“. Jebem mu mater ne mogu ni tako.

Nije tata ostao trudan, ali smo dobili novog člana porodice. Dokle bre više? Na kraju ima da nas ima dvadeset petoro.  Žao mi žene, šta će? Iskoristili je zet i ćerka, dok je trebala i valjala, dok je imala para, dok su se „malo snašli“ i naučili kako se čuvaju deca, dok su kupili stan, stali malo na noge, četiri godine prošle kao dlanom o dlan i sad im baba više ne treba, smeta im, pa gde će, šta će, seti se da ima i sina i neku tamo snajku i neke tamo unučiće. Jebem ti život, šta će sve mene da snađe?

I tako dok se sad malo ona snađe, dok pokrije sve minuse na računu, dok malo stane na svoje noge, dok ovo i ono…zaboravismo o čas posla da je za godinu i po dana od kad smo u ovom stanu, došla četiri puta, na dva rođendana, jednu slavu i jednom kad su imali goste, pa nije imala gde da spava. Lažem došla je jednom i da obiđe sina kad je izašao iz bolnice. Sunce ti jebem, odlepiću 100%.

Ne smeta meni žena ništa, nego me nekako ubi ta nepravda, a ćutim i pravim se kao da je sve to normalno, a nije. Rećiće neko „…iskoristi priliku, pa dok je baba tu, iskuliraj malo, može decu da pričuva…“ Aha važi, đoka malo. Jebem mu mater,  ako ništa drugo, a ono sam trenutno sama kući i imam malo mira samo za sebe, posle ko zna koliko vremena, pošto moj muž umesto mene, sada šeta svoju mamu i decu, a ja 24/24, 7/7, 365/365.

Ne smem mnogo ni da lupetam, jer život i zdravlje nekad sutra ću biti i tašta i svekrva. Ko zna šta će mene da snađe? Znam samo dok me pamet bude služila, nijedno od moje dece ili unučića, neće biti ni favorizovano, ni zapostavljeno. Svima istom merom, pa dok budem imala i snage, i volje i pameti.

Koliko će sve ovo da traje pojma nemam, dan, dva, pet…trideset pet, sto trideset šest…ili više? Da mi je da dobijem više tu sedmicu na lotou, pa da kupim garsonjeru u Babušnici, pa kad mi sve prekurči, lepo odem na par dana da malo uhvatim daha. Što baš u Babušnicu, šta mi to pade na pamet?

Ako mi kojim slučajem pukne film pre nego da dobijem tu sedmicu, ima da se čude šta ih je snašlo, svi u kompletu.  Znajući sebe, opet samo kenjam i od tog posla nema ništa. Odoh da dovršim ručak, operem kupatilo i okačim veš, a ako mi stvarno jednog dana pukne film, razvešću se načisto, pa nek’ se šetaju do mile volje.

Svi vi koji me lično znate i koji čitate sve ovo, nemoj slučajno da vam je palo na pamet da mi se smejete. 😆

Edi naš novi drug, brat, prijatelj i rođak :)

Šta reći? Imamo novog člana porodice, Edi beli labrador i volimo ga kao da smo blesavi. Nadam se da će mu sa nama biti lepo kao što je nama lepo zato što je on sa nama. Izvalio mi se kod nogu i drema. Duša malena. Prosto još ne verujem da opet imam kuče.

Kako muževi osvajaju pehare

Ako neki divan muž, svako jutro ustane skuva ženi kafu, presvuče jedno usrano dečije dupe, ponekad i cela dva i onda je pozove da ustane, zaslužuje diplomu, može i medalja da mu se uruči, ako kada krene u prodavnicu povede i dete u šetnju na 10 minuta, a kada opere sudove i izbaci đubre odmah mora da mu se izlije jedan pehar sa posvetom.

U kući koja bukvalno stoji „naglavačke“, taj isti muž sedi za kompijuterom i igra 48 partiju preferansa, naravno apsolutno zasluženo, pa zar nije jutros presvukao decu? To što dan ima 24 sata, kome uopšte može i da bude važno. Ne bi tu bilo nikakvih problema kada taj isti muž ne bi svojoj čupavoj i ludoj ženi na njeno „ziveces najmanje 100 godina…samo je problem sto ces ziveti sam“… mrtav hladan rekao i to preko skype „e bre daj iskuliraj se“, dok ona jednom rukom pere sudove, drugom drži dete koje je tek prohodalo, trećom rukom podgreva čorbu, a četvrtom sipa mleko u flašicu, mora i da se iskulira.

Ako postoji ta reinkarnacija u sledećem životu ću da se rodim kao muško i to ne sa jednim, nego ima da imam tri kurca, da se zna da sam pravo muško. Onda ću moći mrtav ladan da spavam kao top celu noć, jer imam čvrst san i ne čujem decu kako plaču. Pa šta ću kad čvrsto spavam? Moći ću bez ikakvih problema da sednem u kola i odem čas do grada da završim neka posla, jer će žena da ostane kući sa decom, a to čas će da se pretvori u tri sata, jer je naravno gužva u gradu. Ja ću biti zadužen da zaradim pare, a sve ostalo ko da ima neke veze sa životom. To, ko će da kuva, rađa, pere, čisti, pegla, čuva i da mi puši, nema veze. Naći ću neku ženu i baš me briga. Voleću je ko Boga, ljubiću je i kuvaću joj kafu ujutru i sve će da bude u redu. Ređaću na policu diplome, medalje i pehare i milina jedna. Samo još da dočekam, pa da se rodim ko muško. Kakve sam sreće, ne da neću imati tri kurca, nego ću opet da se rodim ko kukavno žensko. Jebem ti život i reinkarnaciju.

Zahvaljujući Dedi i Drvenom advokatu ovaj post sada ima i prigodan prilog. Hvala.

Pogledaj u nebo

Da ima nas

Korak iznad duge – tanka linija
Opet tvoje misli govorim na glas
Koliko ću puta oterati strah
Samo da si tu i da ima nas

Prečicom do snova – korak ili dva
Koliko je samo kilometara
Pravim te od svega što mi neko da
Nek’ nam dobar vetar snove pogura

Pogledaj u sunce, iznad oblaka
To što tamo vidiš – to smo ti i ja
Pogledaj u nebo – pogledaj u san
To se zove ljubav – to smo ti i ja

Opet mi o svemu – pričaj na sav glas
Ponekad o sreći – i da li ima nas..

Sve dane tvoje kupiću
Baš sve, reči što se nikad ne čuju
Sve grane što nam dušu spajaju
Toliko te volim – samo budi tu

Pogledaj u sunce, iznad oblaka
To što tamo vidiš – to smo ti i ja
Pogledaj u nebo – pogledaj u san
To se zove ljubav – to smo ti i ja

Pogledaj u nebo…..

Samo da ima nas

Imam veliki problem. Treba da se suočim sa jako ozbiljnom situacijom, a ja i dalje tu ozbiljnu situaciju vidim kao nešto dobro, jer je sve zbog nečega dobro. Kao nešto što nije ništa strašno. Kao zajebanciju koju ćemo kao i sve drugo do sada da izdržimo, prevaziđemo, pobedimo. Večiti optimista, na teškim mukama. Verujem u Boga, pa se pitam, šta treba iz ovoga što nam se dešava, da naučimo, jer će na kraju, naravno sve biti u redu. Molim za život i zdravlje, a zdravlje nas izdalo. Svi mi zajedno smo jedno, pa zato često i pričam u množini. Što zadesi jednog od nas utiče na sve druge, pa bilo lepo ili ružno.

Hvala Bogu, deca su nam zdrava, zdrava sam i ja, tata je u pitanju. Nije baš da ima grip, nije ni prehlada od uragana koji smo preživeli u Italiji, nije ni ništa drugo uobičajeno, jednostavno imamo neki tumorčić. Kako ružna reč tumor? E sa tim treba da se suočimo! Ne, ovo ne mogu reći u množini. Treba ja da se suočim, on se suočio, stao mu je na crtu, ali ja nekako ne mogu. Ne znam sa čim treba da se borim. Kad ovako govorim, kažem sebi da patetišem i dramim, da lupetam i pričam gluposti, ali kako god, on postoji i treba da se operiše.

I operisaće se, sada pije lekove da bi ublažio neku infekciju i operacija treba da se izvede za mesec dana. Kažem ja sebi, pa kad je za mesec dana onda nije opasno, jer da je opasno bilo bi odmah. Šta još da kažem, šta sebi da kažem, jer se ja ovo sebi obraćam. Tako je, kako je. Mrzim ovu teskobu, mrzim crne misli koje mi nalete, mrzim bolnice, mrzim da se suočavam sa ozbiljnim situacijama. Ma ne želim ozbiljne situacije… Ali… to je ipak samo život i malo se ja tu šta pitam. Biće kako treba da bude, a mi… mi ćemo dati sve od sebe da bude onako kako je dobro za nas.