Monthly Archives: јануар 2011

Smirenje

Najlepši su skokovi u suton, kada sunce koje celog dana neumorno peče, počne polako da gubi bitku i da posustaje…

Ovo je fotografija koja moje stanja duha dovodi do potpunog smirenja. Trenutak kada se sve razbacane kockice sklope u jednu savršenu. Uživajte u pogledu, pa makar i na ovakav način. Želim vam da makar samo jednom u životu doživite ovakav trenutak. Bićete srećni celog života, pa makar i samo kada pogledate fotografiju, jer ćete biti sigurni da ste 100% živi. 😉

Advertisements

Januare, laku noć

Nekako se maksimalno trudim da svaki dan živim, ali sve mi teže pada. Kad pomislim na neke bivše januare ovaj sam bukvalno samo preživela. Eto samo da ostanem na broju. Greota živa. Živiš život, da bi bio na broju, jer te ubija vreme koje vlada napolju.

Sve se jadna nadam da je u stvari to samo nešto što sam umislila da bi mi bilo lakše da preteknem. Leti je sve lakše, barem meni, a kao što rekoh možda sam umislila.

Ove zime, noć, izašla napolje da prošetam Edija i shvatim. Lepo jeste. Padao je sneg. Neobično izgleda i za nas koji ga viđamo s vremena na vreme, a onima koji ga viđaju na svakih 5-6 godina je prosto čudo nad čudima, ali nije to moj život. To je moj period kada prosto moram samo da preživim.

Da spavam, a ne spava mi se, ali moram. Što više, što duže, što učestalije. Brže prođe život dok spavaš, a zimski život, nije moj. Ne volim da šetam i zebem. Ne volim da se trontam, a moram, ne volim što me zima tera da mislim, jer imam toliko vremena. Neiskorišćenog, uzalud utrošenog mog životnog vremena, svake zime samo eto tako prođe pored mene.

Koliko je to samo zima? Koliko je to samo uzaludno potrošenog vremena? Baš ni za šta. Ne može se u mom životu baš ni najobičniji sunčan letnji dan meriti sa  zimskim, tmurnim, šljiskavim, ledenim, jednostavno hladnim danom, koji baš ništa ne donese. Meni NE.

I kakva je to pravda? Leto prođe o čas posla, sekund, dva, a zima traje, traje, traje…nije još ni počela.  Leti živim, zimi preživljavam. Hoće li se nekad sutra to računati? Hoće li neka viša sila reći, „…neka proživi koju godinu duže, za one koje je preživljavala.“

Neće. Znači grešim, ne umem, ne mogu da nađem lepotu u onome što ne volim i tako samo gubim na dragocenom vremenu predodređenom mi za život.

Nisam negativna, ne dozvoljavam da moje zimsko raspoloženje utiče na ukućane, na decu, ali…geni su čudo. Moja Ana svako jutro kada ustane, pogleda kroz prozor i kaže: „Uh…još nije doslo leto.“

Želim sunce, želim reku, more, vodu…želim toplinu na svom telu, želim da se naježim od vreline, želim da plivam, da se sunčam, da se radujem, da se smejem, da umem, da znam, da se igram, da želim…a zimi ništa od toga ne umem.

Preživeću i sva srećna ispratiću januar. Laku noć januare, ostavljaš me u mraku, jer još se i ne nazire neko bolje vreme. Tuga jedna u svakom smislu i pogledu. Bar meni, bar u mom životu. Uzalud izgubljeno vreme se nikada neće vratiti. Kako da ga ispunim, kada samo preživljavam? Laku noć druže, odoh ja na more. Muka mi je više, svega mi.

Tomica Milosavljević – uspela blogerska akcija :)))

Nisam noćas ni spavala, mora da se nešto dešava sa mojim horoskopom.  :mrgreen: Pijuckam jutros kaficu, „lupam“ neke kugle na FB, nezainteresovano slušam vesti, kad ono „TILT!“: „Ministar zdravlja Tomica Milosavljević, podneo ostavku.“  😆

To je danas svima nova vest, a ja to znam evo već 6 meseci, tako da je moj post „Najnovija vest – Tomica Milosavljevic PODNEO OSTAVKU na mesto ministra zdravlja u Vladi Srbije„, danas doživeo potpuni procvat.  :mrgreen: Mnogo mi smešno. Eto naša akcija je na kraju potpuno uspela. 😆

Malo zakasneli moralni čin, sada već bivšeg ministra je dočekan u javnosti i ovako i onako, ali uglavnom čovek kaže da nije više mogao da podnese teret i da daje ostavku iz ličnih razloga. Ahaa! 8)  Ti lični razlozi su neki „Zdravstveni savet EU“, ide čovek dalje. Mala mu Srbija više. Neka ide, daleko mu lepa kuća.

Dobar, loš, zao…ja

Smem slobodno za sebe da kažem da sam baš nikakav čovek. Nisam dobra. Od mene ne možete dobiti ništa što ne tražite, a to što tražite možda ću vam dati, a možda i neću? Od čega zavisi ishod svega toga ne mogu vam reći, pa samim tim možete me klasifikvati kao dobru ili lošu. Pitajte, tražite, pa ćemo videti. Dobar, loš, zao…nisam zao, ostalo sve dolazi u obzir. Zlo je nešto, čega nema u meni, a vi možete da mislite šta vam je volja.

Malo je onih koji mogu i smeju da kažu šta je to što žele od mene. Opet samoljubivo pišem, a nakon bilo kakvog vašeg mišljenja koje steknete o meni, podsetiću vas da je ovo moj blog i da mi niko neće pisati hvalospeve ako to ne uradim sama. Neću ni ja. Samo kažem da postoji mogućnost da o sebi pišem u superlativu. Jebem ga, čovek sam.

Nikako nije hvalospev ako sami za sebe kažete: „Nisam dobra.“, ali sa moje tačke gledišta baš jeste. Skromno i kao potpuno „nezainteresovano“ vam kažem da od mene možete dobiti sve što je u mojoj mogućnosti da vam dam. Da se razumemo, pičku nemoj da mi tražite. 😀

Odakle onda ovakve moje rečenice? Igrarija? Sada ćete vi da kažete: „Ma, dobra si.“, „Slatkica si.“, „Sva si divna i neodoljiva.“??? JOK!!! Nije to cilj ovog posta. Cilj je da svako uvek dobije samo ono što traži. Što je sposoban da izgovori ili napiše, svako dobije onoliko koliko može da prihvati. Za uzvrat, sve ono što smo spremni da damo, dobijemo nazad u nekom drugom obliku, ako ne i u istom.

Tražim, svojim prisustvom imam pravo na to. Tražim od vas da mi kažete svoje mišljenje o meni. Bez da me lažete, umem to i sama. Nego, lepo, jasno i glasno, šta je to što vas najviše nervira kod mene.

Opletite slobodno, najgore što može da se desi je da dobijete batine od mene. :mrgreen: Šalim se to znate, je l’ da? Zato slobodno, želim da mi kažete. Kakvu ste to sliku stekli o men? Šta vas nervira? Šta vam smeta? Zbog čega biste me ponekad najradije išutirali?

Za kraj, da se razumemo, stvarno to tražim, a vi kao moji prijatelji, mislim da me nećete izneveriti ni ovog puta. Pa da čujem…

Jedan znak manje više …

Poludeo mi blog juče. Nestale sve kategorije, svi tagovi, nisam mogla ni sliku da „nakačim“ na uobičajen način. Da li se od svih onih bezobraznih reči postideo ili koji su mu drugi pundravci bili nemam pojma. Najbolje što sam mogla da uradim je da se nenerviram i ništa ne čačkam, jer koliko sam poludela 100% bih nešto zeznula. Nisam čačkala i evo ga sada sve fercera po „PeeSu“.  😀 Ovo samo onako usput. Nego…

Sećate se da „Kad porastem biću tramvaj“, odvozala sam svih 40 časova, smrklo mi se jutarnje ustajanje i odlaženje na čas. Srećom je to trajalo prih par dana, a posle toga sam vozila od 15h, 12h kako kada, neko normalnije vreme, a jok u 9 ujutru kad i pevci spavaju.  😆 Zima je ljudi, vreme za spavanje i kuliranje. Čak i naša deca ne ustaju pre 11h. Vozila sam skoro svaki dan i o čas posla odvozala obaveznu „meru“.

Test – smejurija, i nije mi stvarno jasno kako mlada, lepa, na izgled pametna deca polažu test  5-6 puta. Uradila sam ga za 5 minuta i naravno u brzini promašila jedan broj, ali uglavnom položila iz „prvke“.  🙂

Problem „divljačke“ vožnje tj. neumerenog korišćenja kvačila sam rešila kroz časove i tako danas bila spremna da izađem na polaganje vožnje. Jes’ do mojega sam bila spremna. Polaganje je zakazano za 9 ujutru.  😆

Navijem sat u 5, da bih Jovani dala sirup, jer se već par dana borimo sa neviđenom temperaturom. Prvo Marko, a sada i Jovana. Dam detetu sirup promenim zvonjavu za buđenje u odgovarajuće vreme, ali cvrc. Kako je uopšte moguće da ne čujem da je zvonio, ako je uopšte i zvonio, ne znam? U svakom slučaju u 15 do 9 ko zna zašto skočim kao oparena iz kreveta i tačno u 9 se nacrtamo na poligonu. E svaka nam čast, mom dragom i meni, a i deci, koja su sama ostala kući.

I ništa, bez jutarnje kafe i normalnog rasanjivanja završim u Puntu na poligonu. Pre nego da uđem u auto čujem od momka koji polaže četvrti put, „…e baš šteta što je došao ovaj L., jer je baš zajeban.“ Pa šta, može da bude zajeban koliko mu volja, ako znam, znam. I tako. Poligon položim i ‘ajmo bato na ulicu.

I tako teram ja levo, desno, polukružno, sve kulaža, levo, pešački, usporavanje, ležeći i onda ĐOKA. Na raskrsnici koja izlazi na ulicu kojom vozim ranije je stajalo STOP, međutim mangupi ukrali „stop“, pre nekog vremena i nema ništa. I pita me pandur L. Šta mu je koji klinac trebalo da me pita? „Ima li znak ovde ispred raskrsnice?“. Misli na ulicu kojom se mi krećemo. Znam da je u pitanju „pravilo desne strane“, jer oni iz one ulice više nemaju stop, ali šta mi bi, ko iz topa kažem „Ima.“, a nije ga bilo. Dođe mi da odem da ga postavim. 😀

Sve ostalo laganica. Dovezem do poligona, izađem, oni se unutra dogovaraju, pozovu me, uđem unutra i ništa, kaže: „Pala si. Nije tamo bilo nikakvog znaka. Imaš odličnu tehniku vožnje, ali ipak vidimo se drugi put.“ Pri tom mi predsednik komisije kaže „Bolje da ništa nisi rekla.“ i ubije me u pojam, načisto. Izbrojim do 4, kažem „u redu, hvala lepo, doviđenja“, izađem zatvorim vrata i sada se osećam ko dupe.

Popila sam kaficu, pristavila grašak za ručak, dragi mi je natočio jednu orahovaču i eto, jadam vam se. Najgore mi je što će sledeće polaganje biti tek 14. februara, a do tada, život i zdravlje dragi će otputovati i nije mi to problem, nego ću morati da idem busom na polaganje ili…  😆 ili ću lepo ko čovek da se odvezem autom. Što da ne?

Ako me uhvate bez vozačke dozvole ne gine mi 6 meseci zatvora. Ma možda ne bi bilo loše da malo odmorim, pa makar i u zatvoru. 😀 Šalim se neću to da uradim.

Neću sada da lažem da je policajac L. ovakav ili onakav. Ma svako svoj posao radi, Njegovo je da pita, a moje je da lupim, ako mi se pričinjava nepostojeći znak. Lopovi da mogu i put bi ukrali.  Nikom ništa, a i oni koji se raspituju jesam li položila kažu: „Ne bi bila normalna, da si položila iz prve.“, teše me. 😆 S obzirom da nam je svima jasno da sam potpuno normalna po nekim svojim aršinima, ne samo da se osećam ko dupe, nego me evo već isto, boli za sve ovo. Izgleda da je orahovača odradila svoje.  😆

Da smo mi živi i zdravi i kada čujete ili vidite policijski auto brzom brzinom što dalje od pešačkih prelaza, jer su mnogi kao ja, manja opasnost na ulici od njih, pojedinih. Svaka čast izuzecima.

Bezobrazna azbuka

Onda u maju 2010. kada je „upoznavanje“ kroz azbuku, bilo tema na mnogim blogovima, pored obične napišem i bezobraznu azbuku. Za početak ispišem slova i pored svakog slova „bezobrazne“ reči na koje me prvo asociraju ta slova. I tako…stoji to u draftu i mislim da je red, ili da ga bacim u đubre ili da pojasnim i objavim. ‘Ajde da probam ovu drugu mogućnost. Što da ne? Znači imam već gotove napisane reči, samo još da vidimo što sam baš te reči napisala. „Bezobrazne“.

A – Anus. Moj stariji sestrić kad je bio prvi razred piše domaći. M – mačka, mama, medved, S – sreća, sunce, suncokret, Š – šišarka, šupak, šubara … hteo reći anus, ali nije znao kao ni ja u njegovom uzrastu, šta bi to moglo da bude. 🙂 Kakve sad to veze ima sa čmarom? 😆

B – Banana. Pričala sam vam već što mi je banana bezobrazna voćka.

V – Voajerstvo. Jednom prilikom sam ne svojom voljom bila voajer. Studentska soba, pokušavam da zaspim, ulazi moja cimerka sa momkom, nije me ni pitala jesam li budna, bacila se u akciju. Kukuuu…šta se sve dalo nazreti, a tek čuti. Nije bilo šanse to da propustim. 😆

G – Guziti. Malo muški izraz, ali s obzirom da muškarac ne može da guzi ako nema koga, samim tim ženska prvo mora da se naGuzi. 😛

D – Dupence. Ništa mi smešnije nema od muškarca koji ima veliko dupe, bez obzira na kilažu. Dupence je baš onako, seksi po meri.

Đ – Đoka. I ova reč mi je malo bezveze. Mislim stvarno, koja žena može da izgovori: „Želim tvog Đoku u sebi.“? Đoka mi nekako više ide uz neku mušku priču: „imam neke tačkice po Đoki, šta da radim?“ 😆

E – Eksperimentisanje. Uuuhu… Uvek treba biti spreman na nove izazove, poze, „eksperimente“. Sve za ljuuuubav, sve za ljubaaaav… 🙂

Ž – Žaklina. Žaklina je naš papagaj, Srećkova žena. Šta sve može da se nauči prilikom posmatranja dva papagaja, tj. papagaja i papagajice, ne može da se objasni. Ko šta radi oni se „vole“. Ponekad me sramota kao onda kada je cimerka upala u sobu sa momkom.  😳

Z – Zatvor. E da neko može da mi kaže što li sam pod Z napisala zatvor i šta je tu bezobrazno? Hm…? Verovatno testesteron koji „puca“ na sve strane, pa se misli i želje zatvorenika samo mogu naslutiti.  🙄

I – Igrarije. Seks bez igrarija nije zanimljiv. Da se razumemo igranje i igrarije nije isto. 😉

J – Jebanje. Nekako mi ružna reč i koristim je isključivo ako nekom „jebem sve po spisku“ ili „sunce žarko“ ili tako nekako… u psovkama uglavnom.

K – Klitoris. Mogu da razumem kada neko muško ne zna gde se na ženi nalazi klitoris. Mladost, ludost, priglupost, ali kada žena ne zna gde je, e to mi nije i ne može biti jasno.

L – Lizanje. E sad…nije baš seksi da vas neka konjina liže po obrazu ko kerče, ali ako ga usmerite na pravo mesto, može biti vrlo zanimljivo i to isključivo ako znate gde se nalazi pojam iz predhodnog slova, pa da ga uputite, ako on već ne zna. 😛

Lj – Ljubljenje. Mmmm…volim da se ljubim. Ljubljenje je put „do kreveta“, tako da se nikada ne ljubim na javnim mestima, može svašta nešto da se desi na nekom neobičnom mestu, a to može da dovede i do toga da vas uhapse. 😆

M – Muda. Ovo mi je skroz simpatična reč. Kada sam provalila još u nižim razredima osnovne škole da tu negde između nogu, dečaci imaju nešto što može da ih zaboli i obori, postalo mi je glavna fora da ih navlačim na svoje koleno. Surovo. Mislim da me neki od njih još uvek mrze zbog toga. 😛

N – Nos. Ako nos kaže da nešto nije u redu u nekom budućem odnosu, poslušajte ga. Fuuuj… Mislim da žene mogu više da smrde od muškaraca. Bljak…

Nj – Njuškanje. To je fina radnja. Kada nos već da „zeleno svetlo“, onda je njuškanje prijatno, lepo, zanimljivo i izuzetno seksi. Njuškanjem pamtimo. 😉

O – Orgazam. Ovo neka neki „stručnjak“ objasni. 😆

P – Prst. Ne mora da se nađe ni u jednom otvoru na telu da bi njegovo delovanje uspelo da „proizvede“ neviđenu strast. Mislim da…ma zamišljajte. 😉

R – Razvaljivanje. To vam je ono, kada ujutru ne možete ni prstom da mrdnete. 😉

S – Stiskavac. To bi bio ples uz neku finu muzikicu. Recimo plešete sa nekim ko vam se mnogo sviđa, pa kad vas malo stisne uz sebe ostanete bez daha i jedva uspete da se suzdržite da tu na licu mesta, ne preduzmete neke „ozbiljnije mere“. 😉

T – Tango. To je jedan od najseksipilnijih plesova svih vremena. Vi kao tu plešete u ritmu tanga, a u stvari vodite ljubav, a niko nema pojma da prisustvuje neviđenom izlivu strasti. 😉

Ć – Najnebezobraznije slovo. Ć kao Ć ili ipak… „Vidi ćune prava pionirska.“  🙄

U – Ulaženje. Trenutak kada dođe do ulaska muškog polnog organa u ženski je neprocenjiv. Trenuci čine sreću i u seksu, a i u životu. 🙂

F – Felacio. Verujem da ne postoji muškarac koji ovo ne voli. 🙂

H – Homoseksualci. Neka radi ko šta hoće. Sve dok mene lično niko ne ugrožava, ne smeta mi uopšte.

C –  Centimetri. Nema šanse da nisu važni kada ih ima ili nema na pravom mestu. „Mali, ali tehničar.“, to su izmislili oni sa malim kurcem. Drage dame da ne dođete u situaciju da se „oči u oči“ susretnete sa „smoki tehničarem“, opipajte na vreme. 😉

Č – Čavrljati. Čavrljanje uz smeh, posle dobrog seksa je nezamenljivo.

Dž – Džarati. Šta drugo sam i mogla da kažem?… ili ipak ak…tj. vreća za spavanje. Ograničen prostor i dve osobe koje se vole, stisnute u tom malom prostoru. Mmm… 🙂

Š – Ševa. Mala ptica iz reda vrapčarki.  :mrgreen:

Eto uspela sam. Jedan tekst manje u draftu. Neću sada da vas prozivam da i vi napišete nešto ovako slično, ali ako baš imate neodoljivu želju da sa svima podelite svoje bezobrazne reči, rado bih to pročitala.

Uskomešane misli

Dugo ništa nisam napisala. Nije da nemam šta da kažem, nego nekako mislim da sam do sada rekla toliko toga, pa bilo šta da se desi, oni koji redovno čitaju moj blog znaju šta bih rekla, a oni koji ne čitaju svejedno im je šta mislim o nečemu.

Ispraznila sam se. Ono o čemu bih vam pisala i što do sada nisam rekla zahteva potpuno drugačiji pristup ljudima koji bi to čitali, a samim tim i neku novu adresu. Ne želim da na ovom mestu dokumentujem neke događaje, a hvatala sam sebe u takvim iskušenjima. Sve bi onda imalo drugačiju sliku, pa bi onda moja priča o ljubavi prema nečemu, izgledala sasvim drugačije.

Imala sam ideju i da sve postane samo slika i da zaboravljeni, nekada otvoren blog postane primaran uz reči koje bi pratile sve te slike i doživaljaje zaustavljene u trenutku nekog vremena. Možda tako i uradim na kraju.

Još nešto, da se ne lažemo, s obzirom da sada znam da ovaj blog čitaju i sestre, braća, i tetke, i ujne, strine, bliži, dalji rođaci, mnogi prijatelji, a i neprijatelji…više mi se i ne piše. Da su me razumeli dok im nešto pričam ili ćutim, ovaj blog nikada ne bi ni nastao.

Mnogi od njih bi najviše voleli da prestanem, jer sada znaju da pišem. Dok nisu znali, sve je bilo u redu, pa nisu imali šta ni da mi zamere. Čudan je ovaj svet. Dok se nešto ne zna, nema veze, ali kada se zna, onda nastaje problem. Ne mogu da razumem.

Gledaju me. Pravo da vam kažem, ne znam šta mi misle. Nije me ni briga, ali i nije mi prijatno dok me tako odmeravaju. Ogovarali su me i pre, ali sada baš imaju podstrek.

Jebem ti sunce kalaisano, kako sada mogu da napišem da me je prošlog leta muž prevario na letovanju sa sisatom recepcionarkom, dok sam se ja vaćarila sa gazdom hotela u kojem smo bili smešteni 😆 ? Kako sada da napišem da sam videla komšiju X sa drugog sprata, sa komšinicom Z sa petog, kako zajedno izlaze iz „zaglavljenog“ lifta, raščupani i nasmejani? Kako napisati da volim s guza da se tucam i da nam je omiljena 69. poziciona, poza, poziranja? Ne postoji način da vam se poverim, kao onda, a da to u roku od 45 minuta ne sazna sva moguća bliža i dalja rodbina. ITD… vi nešto stariji se sećate tog muzičkog časopisa, je l’ da?  8)

Osnovni slogan mog života, a i ovog mesta mi ne dozvoljava da se povučem, „Don’t give up!“. Odustajanje ne dolazi u obzir. Ne mogu oni da ogovaraju onoliko koliko ja mogu da ih zaprepastim.  😀 Ne pada mi na pamet da stavljam bilo kakve vrste zabrana i uvodim kojekakvo registrovanje na pristup i čitanje, a mogu. Svima mogu da kažem da su dobrodošli u svako doba dana i noći.

Ako me poznajete lično, e ovde ćete me samo još bolje upoznati. Nemam šta da krijem, a i nemam čega da se stidim, dobrodošli ste na otvorene strane mog života, a to što ćete da se čudite, ogovarate ili se zgražavate, e za to možete samo da me poljubite u guzu, a posle toga da se malo zagledate u svoj odraz u ogledalu. 😉 I još nešto za kraj ovog posta…tek ćete da se čudite. 😆

Zverčice u akciji

Odlučim da se isključim iz svega i da malo danem dušom, međutim…  😀

…bude baš ovako kao u ovom crtaću, samo puta tri. 😆

"Zverčice" posle jurnjave po barama 🙂

Šta posle svega?

Šta ćemo onda, kada mi srce prepukne? Puf…Tras…Cangr… Koliko toga se sakupilo u tom mom malenom „srcetu“? Ko će meni da pomogne da sve to razvrstam, da napokon neke stvari shvatim, uhvatim i doznam, a tiču se njega? Srca mog.

Niko, sem mene same. Znam da se tu unutra krije nešto nedokučivo, što nema veze sa životom i ljubavlju. Nešto samo moje, što ne dam nikom. Ne zato što neću, rado bih dala, ali ne znam šta je to, a kako dati nešto kada ne znaš šta bi dao?

Oni „pametni“ kažu: „Zamislite sebe mrtvog u kovčegu, šta biste želeli da kažu o vama oni koji ostaju? Živite sa tom mišlju.“ Hoće da nam kažu da živimo tako da nam sutra niko na grob ne pljune.

Znam šta želim nad svojim mrtvim beživotnim telom, koje leži u kovčegu da kažu oni koji su me voleli. „Bila je baš nedokučiva…čudo jedno, koje smo voleli, a čak i ne znamo zašto.“ Ništa takva jedna rečenica ne govori, ali meni znači. Razumeli smo se oni i …ja koja je otišla. 😉

Svetom vladaju bolesnici

Zato što je ovaj svet lud, tj. pun ludaka, pedofila, kojekakvih manijaka i silovatelja, na sve nas druge se primenjuju kazne i zakoni da bismo se zaštitili od istih. Što znači da ludaci, pedofili, pederi i manijaci vladaju ovim svetom, jer da nije tako oni bi morali da se zaštite od nas, a ne mi od njih. Vladaju jači i veći. Znači na svetu ima više bolesnika, nego nekog, nazovi normalnog sveta. Nemoj niko da se nađe pametan da mi objašnjava kako je normalno da dva muškarca ili dve žene žive u ljubavi i pri tom sasvim legalno usvoje dete. Zajebite me te „sentimentalnosti“.

Treba da naučim svoju malu decu da obavezno MORAJU da obuku kupaće gaćice na plaži, jer postoji mogućnost da se iza nekog suncobrana krije čika koji će da izdrka na taj „neverovatno uzbudljiv prizor“, (moje golo dete), ili će možda poželeti da ih „povede u šetnju i kupi im sladoled“, a onda da im uradi ko zna šta ili možda lično ja, imam predispozicije da seksualno zlostavljam svoju rođenu decu, pa da ih sačuvam od same sebe?

Na ovom blogu postoji jedna fotografija, „raj za pedofile“ i živo me zanima, da živim u Americi šta bi mi uradili zbog nje. Oduzeli bi me samoj sebi ili bi me oduzeli od svojih roditelja u svojoj 36. godini života??? U najboljem slučaju teretili bi me za objavljivanje pedofilskog sadržaja, svoje sopstvene fotografije.

Moje dete sme slobodno da se šeta golo po plaži, jer ne daj Bože da vidim neku budalu da mi zagleda decu, ma u najblažoj mogućoj varijatni bih mu zavrnula jajca. Moja deca na plaži ne skidaju gaće zato što ih teram da to urade, već zato što je to prirodno i normalno, oni to sami čine, smetaju im gaćetine.  Sasvim je normalno biti go, to nije sramota.

Sramota i beda je biti lud i u tome što je dete golo videti nešto spektakularno. U tome zlo mogu da vide samo oni kojima se diže na golu decu, a dali im neku vlast, pa se sada kriju iza nekih funkcija. Ovamo mi glumi nekog psihologa, pedagoga, pravnika, zalaže se za dečija prava, a sa druge strane ništa im nije neobično da svakog vikenda malo razmene ženu ili muža u  nekoj svinger varijanti ili nešto slično. Šta sa reklamama za Pampers? Gole guze sevaju na sve strane. Kuda ide ovaj svet?

I tako, sve ovo vam ispričah, jer je čak tamo po nekim „Amerikama“ neki ludak oduzeo roditeljima decu. Koliko smo i mi sami daleko od toga? Svetom vladaju bolesnici, ispada da ih stvarno ima više, a da nama ostalima preostaje da se prilagođavamo i da vremenom i sami postajemo bolesni i paranoični.

„Sanjati orla – velika te sreća čeka“

Pričaću vam o jednom snu, o onom dok spavamo. Znate za uvreženo mišljenje u našem narodu, da ono što sanjate na Badnje veče i oko Božića nosi neki predznak. I tako se ovih dana osećam čudno zbog jednog sna, nekako mi srcu milo i u duši toplo, dragost me neka obuzima.

Volim kada sanjam takav neki san, a onda na javi kada ga se setim preplavi me osećaj milinice. Nije zdravo za psihičko zdravlje kada duži vremenski period ne možete da se setite svojih snova. To je možda jedan od razloga što sam zadnjih par godina malo švrć, ali kada pogledam koliko nezdravo spavam zadnje tri, četiri godine, onda ništa nije čudno. Sve je to nekako povezano.

Nezdravo živim, nezdravo spavam, nezdravo jedem, tj. ne volim da jedem, pa jedem samo kad vidim da ću da se srušim, dobro je da sam još u mogućnosti da kako tako funkcionišem. Takav ritam života sam sama sebi nametnula i prilagodila se.

Nizak pritisak, veliki broj otkucaja srca u minutu. U stanju mirovanja 90/60 broj otkucaja 100, a ponekad i mnogo više, e onda strčim i ustrčim četiri sprata i sve bude normalno, 120/80, a broj otkucaja spadne na 81. Znači što se više umaram meni srce normalnije kuca. Sačuvaj Bože. Kada bih se popela svih 13 spratova, možda bi srce prestalo da mi radi. Hibernacija totalna.

Kako dan „zamire“ ja se sve bolje osećam i sve sam življa. Odoh sa snova na srce, namerno, jer sve je to povezano. Ležem u nedoba, kada se ljudi spremaju da ustanu ja ležem da spavam. Kada vidim da je 2 sata noću, kažem „Tek!“, jer budem puna energije i spremna da još toliko toga uradim.

Da se vratim na moj san i milinicu. S obzirom da u zadnje vreme retko pamtim snove, ovaj na Badnje veče mi se urezao, kao da se i desio.

Mladi orao, još paperje ima, tup kljun, (možda orlovi nikada nemaju tup kljun, ali ovaj moj je imao), da me ne povredi. Mio, drag, lep orlić, svojim kljunom me uhvatio za gornju usnu i zapeo da maše krilima da me podigne gore. Ne boli me usna, samo mi malo neobičan položaj.

Pusti me onda, jer mu ne uspeva, mlad je, pa mu ja budem teška i velika, nema snage. Pusti mi usnu, a onda me svojim kljunom uhvati za desni obraz i malo jače zaleprša krilima, sav se jadan upotrebio, a ja mu se prepustila.

Na obrazu imam osećaj kao kada vas neko uštipne nežno i tako moj orao malo, malo i odigne me od zemlje, podari mi neku snagu, orlovsku.

Njemu postalo lako da me tako uzdiže u vis, a ja se osećam sve lakšom i lepršavijom. Metar po metar, mali moj orao me podigao jako visoko. Onda je jednostavno otvorio svoj kljunić i pustio me. Nisam krenula da padam. Ostali smo u istom nivou. Orlovi ne umeju da se smeše, ali on mi se nasmešio i kao da mi je namignuo i nekako mi poručio „Mala, možeš ti to, ne brini.“

Odjednom je maleni orlić, postao veliki, jak i moćan. Mahnuo mi krilom u znak pozdrava i poslao mi misao: „Kad kreneš da padaš, biću tu da te podsetim.“

Postoje razni sanovnici za tumačenje snova. Pogledala sam šta znači sanjati orla, ali svoje snove tumačim na svoj način.

Pala sam, opet sam pala i došlo je opet neko vreme da se prisetim čemu mi služe krila. Ceo san me odvede do jednog perioda života kada sam ovo napisala:

„Mislila sam ¨sada je sve u redu¨. Smirila sam se , stala sam delimično na svoje noge, postala, nazovi, neki čovek. Mislila sam, sve je prošlo, zakržljala mi krila. Spustila sam se na zemlju, ne umem više leteti. Mislila sam ostalo mi je samo da se potpuno uklopim u kolotečinu života, da stvaram i životarim dalje.

Niotkuda, moja krila se prisetiše čemu služe i ja se vinuh u visine. U stvari, nikada nisam ni umela da hodam. Živa sam potpuno, a moja krila su jača nego ikad. Želim sve od života, želim zato što sam živa, što nisam samo biljka! Ja neću prestati da letim, nikada!…“

Dragi mali orlić je želeo da me podseti šta sam, ko sam i koliko visoko mogu da uzletim, sebe radi. Nije meni mesto u kokošinjcu sa kokama. Znate tu priču kada mali orlić padne u kokošinjac i sa kokama odraste. Izraste u velikog lepog orla, ali sa mišlju u glavi da više od kokošijeg mozga nema i da mu je posao da kljuca po dvorištu. Jednog dana vidi orla na nebu i kaže: „Blago njemu, vidi ga kako je moćan, slobodan, veliki i jak.“, ne shvatajući da je on baš isti takav. Neću da vas davim sa pričama koje znate.

Moj san na Badnje veče je upamćen i znak je da treba da se preispitam na svim poljima i zadacima koje sebi zadajem. Svesna sam da je nešto zamrlo u meni, a da to nešto, pa makar i u znaku orlića koji me podiže, ne sme da nestane. Ne smem da izgubim sebe i svoju moć „letenja“. Kada budem zaboravila, umreću.

„Sanjati orla…velika te sreća čeka.“ Sreća koju očekujem je da mi se vrati moć „letenja“.

 SANOVNIK

Idemo u nove pobede…

Doborodošli u Novu Godinu na mom blogu. Nije me bilo ovih par dana. Koliko, ne znam tačno? Pokušala sam da ponešto pročitam, da pošaljem po neku čestitku, da ostavim neki komentar, ali uglavnom me nema. S obzirom da server na kom se sve ovo nalazi ima kojekakvih problema i vi koji ste možda očekivali poneku reč od mene, naišli ste na stranu sa greškom, a greške nema. Bar kod mene.

Dočekasmo 2011. godinu. Kada vam je kuća puna dece, ne postoji šansa da vas ne zahvati taj duh radosti i veselja. U 21h te noći sam još bila u pidžami i mirisala na đakonije iz kuhinje, (pidžama je moja omiljena zimska garderoba), ali kada decu picnete, zato što sami to žele i nekako im je sve to naročito važno, e onda nema smisla da Novu Godinu dočekate kao da vam nije uopšte stalo. Picnula se i mama, ko što nije odavno.

I tako izađe mama iz kupatila, a dečica….“Vaaau mamaaaa…!!!“. Jebote, rođena deca me jedva prepoznala, jer nisu me videli sređenu Bog te pita od kada. Tako da je jedna od maminih ovogodišnjih odluka da se redovnije picka.

Ako još uvek nemate decu, a niste i suviše mladi, onda zajebite sve i ove godine pravite i rađajte decu. Verujte mi, smejaćete se, i igraćete, i pevaćete, i bićete srećni ljudi, ma uvek. Čak i onda kada ostanete sami sa sobom u nekom svom tmurnom svetu, zbog „ovoga“ i „onoga“, vaša deca će vas održavati u životu. Biće vaši „aparati“ za održavanje života. Samo im se prepustite.

Ako mislite da nemate dovoljno novca, da vam je karijera u usponu i da baš i nije vreme, ako vam se učini da vam je jedno dete dovoljno, jer nemate uslova za više, ako imate dvoje i mislite da je to sasvim „taman“, verujte mi da definitivno dece nikad nije dosta.  Jedan dečiji osmeh vredi više od svog blaga ovoga sveta. Deco hvala vam za sve.  Voli vas vaša majka.

E sad… ako imate decu, onda svojoj deci nabavite Labradora. Ne bilo kojeg drugog kerića, već isključivo baš Labradora.  Ne kažem da drugi „pasići“ nisu dobri, ali boljeg psa za svoju decu od Laba, sigurna sam da nećete moći da nađete među svim drugim psećim vrstama. Ako već imate nekog drugog koji vam odgovara, to je potpuno u redu, ali ako nemate psa, a želite ga, onda je moja preporuka isključivo Labrador.

Ljudi, pa oni se vole kao da su iste vrste. 🙂 A i nisu daleko, deca i psi su na istim talasnim dužinama. On ih poštuje i trpi, kao da je stariji, a nije, ima tek 8 meseci. On ih čuva, ljubi, igra se sa njima. Oni njega vole, šetaju, ljube, paze. On ništa ne traži. On je posle dece, nešto najlepše što može da vam se desi u životu, a da nije osnova života, a osnova života je ljubav, neko sa kim ćete sve ovo navedeno, da sprovedete u delo. Neko sa kim ćete da pravite tu decu, da se radujete zajedno, da delite dobro i loše, da se svađate i mirite, da živite.

Još nešto novo, Žaklina je sigurno žensko, a Srećko nije peder. Imamo prinovu…Žaca je snela jaje, posle puno ljubavi i seksa, Srećko i Žaklina su budući mama i tata, iskreno se nadamo budućem malom papagaju.