Архиве блога

I miss you

Sedim u igraonici, pijem produženi s mlekom, ne smem pivo, vozim. Dečica se igraju, jurcaju tamo ovamo, srećni su, a ti…ti mi tek sada posle 15 dana nedostaješ. Možda mi se razmaže maskara. Da, sredila sam se malo, da ličim na čoveka. Možda će me malo čudno gledati ovi ljudi koji sede za susednim stolovima, ali baš me briga, ti meni baš sada i ovde nedostaješ. Ovde za ovim našim stolom…znaš koji je.

Kući, ili kako to nazvati, ne mogu da osetim ono što osećam ovde. Ni malo čudno s obzirom na celokupnu situaciju. I kao da nam je dom na nekom drugom mestu. Još neznanom. E tako se osećam. Nama je dom bilo gde kada smo zajedno, pa makar to bio i šator na Jazu?

 

Kod kuće imam neke druge probleme, opterećana sam i preopterećena, a sada ovde u igraonici osećam veliki naboj energije i snage, a i slabosti istovremeno. Sve mi se izmešalo. Ne znam više ni u kojoj vremenskoj zoni živim. 3 i po sata gore dole, svejedno mi je, sada sam i ti i ja istovremeno, pa ma kako to izgledalo svetu. Ti si sada tamo sam, ali znaš da i onda kada nismo zajedno, mi smo MI.

Mislila sam kada se deca i ja pokrenemo biće mi lakše, međutim nije. Tek sada mi je u stvari teško, jer sada kada smo mrdnuli, osećam i vidim i znam i priznajem, i nek’ crknem, ali nedostaješ mi u svakom trenutku i ako kada smo zajedno, često imam želju da te slatko zadavim. Ti znaš, da ja volim tebe, onako kako niko ne voli, nikoga.

Uh kako će mi biti tek sutra kada odemo na Jarak da gledamo avione, da jedemo ćevape, da trčimo po livadi i svima se smeškamo i pozdravljamo i odgovaramo na pitanja: „Je l’ se javlja Ivan? Kako mu je? Kako ste vi?…“, najteže mi je da odgovorim na pitanje: „Kako si ti?“, jer kad krenem da pričam mislim da neću moći da stanem. Uglavnom kažem, „dobro“.

Tek sada mi je stvarno teško i shvatam da sam ostala sama da brinem i o deci, i o sebi, i o tebi, i o Ediju, pticama, gumama za auto, ključu za gume, računima, novim đacima, ručku, doručku, sudovima, vešu, školi, večeri, ocenama, padovima i usponima…uh…koju pesmu sad da nađem da slušamo? Može Valjak – Sve još miriše na nju? Ova pesma nema nikakve veze sa nama, ali je naša. Je l’ da da je naša?

I ne ide mi se kući, jer se tamo ne osećam dobro, i ne znam šta ću sa sobom, i steglo mi se grlo, i nemam vazduha, i znam da sve prođe, ali imam sva prava da kažem i pokažem svoja osećanja, jer u suprotnom ću potpuno da poludim. Znaš i zašto i kako, i sve ti znaš. Ne moramo ništa da govorimo, ne moramo da pišemo… eeeej, pa mi ništa ne moramo! Mi treba da govorimo, da pišemo, da delimo, da budemo zajedno i ovako odvojeni hiljadama kilometara. Tu si ti na metar od mene, je l’ da? E zato ti sve ovo i govorim. U svakom slučaju živeo Skajp!

I znaš šta obećaću ti nešto, pa da budeš miran. Nikada se neću razvesti od tebe. 🙂 Eto i malo da se nasmejem. Neću ti obećati da te možda nekad neću prebiti ko čovek čoveka, ali dok ne budeš sam poželeo, Ivana nikada neće otići od tebe, pa nek’ crknu dušmani…z’ inat.

I ovo da znaš. Zauzetu „teritoriju“ ne napuštam i ne predajem se, pa ma koliko „neprijatelj“ bude bio jak i uporan. Mladost ima prednost. 😉

Eto da znaš srećo, duša me boli i najradije bih onaj naš šator digla na onoj livadici preko puta zgrade, pa makar da mogu da serem kad ’oću da ne čekam na red.

Valjda ću uspeti da očuvam ovo malo pameti što mi je ostalo. Ljubi te i voli tvoja Ivana,

Pilad moja…

Znate šta, ja sam grozna mama. Ne bih se nikome preporučila i sigurna sam da nije lako biti moje dete. Kad padneš i sjebeš se načisto, mama gleda podalje malo i čeka reakciju. Ako te mnogo boli i počneš da plačeš, a u stvari nema nekih naročitih posledica, možeš samo poljubac da dobiješ na mesto gde si se lupio i „nije to ništa, evo prošlo….cmok, cmok….eeeee vidi ono tamo….vauuu!!!“.

Em si mali, em te boli, em imaš kevu koja te sluđuje. Ubeđuje te da ne boli ono što boli, pa još i ljubi i kaže da tamo malo dalje ima neka druga zanimljiva zajebancija. Ma ko da odoli. Naravno da više ne boli i da je tamo zanimljivije otići, nego se ko kreten drati u maminom naručju.

Sva su deca različita, ali ako ste roditelj toj deci, onda treba da budete isti prema svima, pa makar ih petnaestoro imali. Troje imam, ponekad i četvoro koje računam u svoju decu, a ponekad kad prebrojim bude ih i šestoro mojih, e ne morate da verujete ide to ponekad i do osmoro i uvek izrazito pazim da neko od njih slučajno ne dobije uvek prvi ili zadnji poljubac ili sendvič ili sipanje supe ili grljenje ili prekor ili…ma svima isto za sve. Uvek različitim redom. Uvek neko bude prvi, ali ne uvek jedan isti. E bato moj, ako ti se učini da je ovog puta nepošteno, da si uvek ti kriv ili kriva, e zajeba se. Prošli put nije bilo tako, pa makar imao i samo jednu, pet ili osamnaest godina.

Sa moje tačke gledišta od svoje dece ću napraviti ljude. Jok pičke, jok mamine maze, mada svi volimo da se neizmerno mazimo, jok neke plačipičke koje plaču za sve i svašta, jok neke koji kad treba ne plaču, ako ti se plače ima da plačeš, pa makar se trudio iz sve snage da se suzdžiš, ma ima da plačeš, nema muško, žensko, svi smo isti kad boli. Plači srce moje, ali treba da se zna šta nije za plakanje. Baš je teško biti moje dete.

Pilići moji ili pilad moja, treba da znate samo jedno što imam da vam ostavim kao „zadužbinu“: Život je kurvetina, a vi dok me ima uvek ćete imati gde da dođete i kome da plačete na ramenu kad vam dođe, ali treba još nešto da vam kažem, tamo malo dalje uvek ima nešto zanimljivije, bolje, lepše, što vam i kad budete imali 15, 35, 40 ili 105 može odvući pažnju.

Voli vas vaša mama, tetka, ujna, strina, baba, prababa… Ono što ste napravili od mene i što ćete tek napraviti, svojim rođenjem i svojim daljim životom. Ono što će uvek ostati, bar kao reč za mnom….moja malenkost, ja. Koje ćete se makar sećati po tome da je uvek znala da iza onog ćoška nešto lepše, bolje, zanimljivije čeka na vas. Život.

Eto, ništa…. samo sam htela da vam kažem da vas volim, da mi trebate i nedostajete kad niste sa mnom. Kad padnete, a budem blizu, neću vas podići, treba da naučite da ustajete sami, ali ako vam bude toliko teško da ne možete sami, znaćete uvek da ne samo da ću vas podići na noge, nego uz mene ima da se setite i čemu vam krila služe. Kako god bilo, grozna sam, vi znate najbolje, pilad moja. Ljubim vas bez ikakvog reda.

 

 

 

 

 

 

 

Živimo blizu vi i ja…mislite o tome

U kakvoj ja to nirvanici živim? Ne verujem nikom ništa, ali ljude vidim kao dobre i u svakome samo dobro tražim. Umem da se čuvam, ne dam prilaz svakom. Ne želim da me bilo ko povredi, na bilo koji način, jer ni ja nikoga ne povređujem. Volim ljude, volim decu, životinje, prirodu, reku, sunce, leto, more, planinu…volim svetlost, pa neka je i zima i sneg. Ne umem da mrzim, ne želim nikada u svom životu da saznam kakav je to osećaj.

Prosto ne mogu da verujem da je određeni tip ljudi i dalje opstao na ovoj planeti. Pa se nešto mislim noćas??? Jebote….pa možda će oni na kraju i da prevagnu. Preplaviće ovaj svet i osteće par nas, vas i tako…malo ćemo da se pogledamo i priznamo jedni drugima, „jebi ga prijatelju, manjina smo“. Život ti poljubim, pa to se možda već desilo, a ja i dalje živim u svojoj nirvanici?

Danas sam uzela probnu vozačku dozvolu. Hvala na čestitkama, nego neće to biti tema ovog posta. Čačkam sinoć po netu i baš me zanimalo to P-e što kao mora da se lepi na auto. Novi propisi, za nas „probne“ vozače i tako čač, čač i naletim na neki forum. Niko pojma ništa nema. Treba da se lepi, ne treba, ovo, ono i uglavnom, moj stav je da ne treba da se lepi, ako nam ga ne daju prilikom davanja dozvole. Naravno da ga nisu dali. To bre košta državu!!! Važno je da smo mi „probni“ to platili.

Ne mogu sada da vam prepričavam, jer se mnogo nerviram, takvih reči i uvreda odavno nisam čula. Ljudi moji, nisam mogla da verujem, kakve su ljudi stvari izgovorili, napisali na moje tri rečenice. Ovo je bilo moje zadnje što sam im rekla: „Hvala vam što ste me podsetili zašto sam prestala da dolazim na bilo kakve forume. Toliko od mene.“, a neko od njih mi je napisao nešto ovako: „sa takvim stavom, ovde i nema šta da tražiš.“ Dobro neću. Hvala lepo, pokazali ste mi kakvi ste, ko ste, odoh ja svojoj kući.

Što tako, zato što su me ispljuvali, sunce ti poljubim kao da sam im pobila pola familije, samo zato što sam rekla da neću da lepim jebeno P na svoj auto, ako mi ga ne daju. Znači moram da ga platim, ali oni nemaju da mi ga daju i ja sada ko poslednji kreten treba da napišem na papirče i zalepim. Mislim stvarno. Je l’ normalan ovaj narod? Najgore od svega je što je u ovoj zemlji baš sve tako. Nema to nikakve veze sa jebenim P. U ovoj zemlji je baš sve tako, a oni koji se trude da pokažu da je ova zemlja na pravom putu u stanju su sve da urade da bi vas ubedili da tako treba.

I tako legnem sinoć da spavam i mislim. Kuda bre da pobegnem odavde? Gde da vodim ovu svoju nejač? Da im negde stvorim život među nekim normalnim ljudima, koji žive svoje „nirvanice“, GDE?

I svaka zemlja koja mi je pala na pamet ili je pred nekim ratom, ili će da je udari neki cunami, zemljotres, vulkan…neko sranje, ili ima mnogo otrovnih životinja. Nisam ni spavala noćas. Nemam gde da pobegnem. Ne može se pobeći od većine. Tuga jedna ljudi moji. Ukalupljeni, uamljeni, žive neke svoje živote, bez želje da se pobune protiv bilo čega. Ma i protiv komšije, ne daj Bože.

Užas jedan. I tako vrati mi se u glavu scena iz nekog našeg filma što smo skoro gledali, gde Glogovac kaže: „Ma bježi bre tamo. Nije to moje djete. Nisam ja sadista da pravim djecu u ovo vreme.“ Mila majko moja!!! Koliko je samo istinita ova rečenica? Jesam li ja bre sadista. Kuda i kako da povedem svoju rođenu decu.

Među kakve ljude ću ih sutra pustiti da polete? O Gospode Bože.

Mnogo mi je muka od svega. Na kraju ću stvarno da se preselim u PITOMINU. Ako želim da ostenam ono što jesam, a želim, ja od sebe neću i ne želim da bežim, ali moram negde pobeći odavde, od zla koje se toliko namnožilo da preovladava. Što dalje, u neku šumu, na neku livadu, u neki mir, negde gde ljudi nisu zli i toliko loši da svoje nezadovoljstvo jedino umeju da iskažu nad, ni krivim, ni dužnim. Mislite o tome. Živimo blizu vi i ja.


Veliki mali Ljudi

Prošle nedelje, nešto mi došlo, pa sam čitala svoje stare postove. To nikada ranije nisam radila. Napišem, pročitam, objavim i ćao. Malo sređujem Zbrku.

Jedan od prvih postova, tačnije treći je bio ovaj. Napisan je 10. novembra, 2007. godine i od tada do danas sam vam na više načina približila sve nas. Ovi „tikeri“ su „porasli“ zajedno sa decom, a sada sam dodala još jedan. Nije dete u pitanju, ali član porodice svakako jeste. 😉

„Veliki mali ljudi

10. 11. 2007.

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie 6th to 18th Ticker

Lilypie Kids Birthday tickers

Lilypie Fourth Birthday tickers

Lilypie Third Birthday tickers

PitaPata Dog tickers

„Od svoje 18. godine, kada mi je sestra rodila Dušana, moj život je vezan za decu! Taman kada sam, kao ja, trebala da prestanem da budem dete, ponovo sam podetinjila uz njega. Evo baš sada me prekinuo u ovom pisanju. Zove me telefonom da mi kaže da juče nije bio u školi, svojom voljom.

Uvek mi je sve pričao, pa i sada eto. Žao mu je što laže svoju mamu, pa da olakša dušu, zove mene. Oduvek sam govorila da je on moje prvo dete, što u stvari i jeste, samo što ga nisam ja rodila. Nikola je moje drugo dete, tj. i njega mi je rodila sestra.

Mislila sam da ni svoju decu neću moći da volim kao njih dvojicu. Taman kada je Dule izašao iz pelena, došao je Nikola. Bukvalno su odrasli uz mene, tako da me pelene nisu zaobišle. Tako je vreme išlo i njihova tetka tj. ja, je dobila neodoljivu želju da ima svoje dete. Na brzinu da ispričam sve, pa ću drugi put da detaljišem.

Iz neuspelog pokušaja braka, rodilo se moje zlato, Jovana! Još od sedmog osnovne sam pričala, da ću imati ćerku i da ću je zvati Jovana. Moja želja se ispunila u 25 godini. Posle dve i po godine Jovanin tata i ja smo se rastali. Isuviše smo bili različiti. U stvari…ma drugi put o tome. Tako smo Jovana i ja rasle same, uz Dušana, Nikolu, babu, dedu, tetku…

Dosta smo putovale, provodile se, vaspitavale, plakale, ma sve smo zajedno radile. Mislila sam da neću imati više dece, da se neću nikada udati. Kažu nikad ne reci nikad.

Dođosmo i do padobranstva. Moja neostavarena želja je bila, da postanem padobranac. I tako, postala sam padobranac i padobrančeva žena.

Jana je njegova ćerkica iz slične veze kao što je bila i moja. Marko je naš sin, a bebica je naše drugo dete koje očekujemo. Nastaviću ovu priču, drugi put. Izmešala su mi se sećanja, a i malo smo komplikovani. Srećni, ali ipak komplikovani! fotke.“

Evo sada je taj drugi put, da dopunim ovu priču o Velikim malim Ljudima.

Dušan sada ima onoliko godina koliko sam ja imala kada se rodio. Studira čovek, ne beži više sa časova i ređa devetke i desetke. Srce pametno tetkino. Setih se sada, kada je u trećem osnovne bacio kamen preko one duple ulice i ding, ding, otskoči kamen i razbije prozor na kraljevačkom SUP-u. Šta mislite koga su zvali? 😆 Tetku! Jebala sam im sve po spisku. „Da mi traumirate dete zbog jebenog prozora!!!“ Čudo me nisu uhapsili tada, zbog vređanja, organa. 🙄 Ne retko moja sestra ima običaj da kaže za neke njegove postupke, da se ponaša kao da sam ga ja rodila. Ja procvetam 😀

Nikola je sada prva godina srednje. Po mom mišljenju on je najmudriji od sve „moje“ dece. Svaki put kada smo zajedno, naši ozbiljni razgovori mi pričine veliko zadovoljstvo i ispuni me ponosom, jer i ako ima samo 15 godina, vrlo rado učim od njega, kao i on od mene. Nadopunjujemo se i odlično razumemo. On često i sam kaže da je njega rodila tetka. 😀

Jovana je mamina ljubavčica. Peti razred osnovne. Snalazi se kako zna i ume, a snalažljiva je. Kažu da liči na mamu, a da liči liči, samo što je jači karakter od mene. Sasvim dovoljno da budem sigurna da će ostvariti sve što bude poželela. I dalje je najsitnija, najbrža, najlepša. Za sada je atletika njena velika ljubav, mada je talentovana za još svašta nešto. Najvažnije od svega mi je da je dobar čovek i da smo razvile bezgranično međusobno poverenje. Ja sam njena mama, a ona je meni pored toga što je moje prvo rođeno dete, ne retko i najbolja drugarica kojoj sve mogu da ispričam.

Jana je drugi razred osnovne i sve je zanima. Bavi se glumom, igra šah, aktivna je na svim poljima i prava je lepotica. Ne učestvujem u njenom vaspitanju i odrastanju, ali njena mama odlično obavlja taj „posao“. Ponosna sam na Janu i sigurna sam da će biti vrlo uspešna u životu.

Marko je trenutno na proputovanju kroz Srbiju. Otišao čovek u Kraljevo kod babe i dede. Bez njega nam je kuća kao prazna. Od svega što možete da zamislite on će da napravi avion. Od štipaljke, od knjige, od grane… Puna kuća nekih rančeva koji glume padobrane, pa onda uzme frotir za pokrivanje, pakuje, popenje se na krevet ili stolicu i skače. Može satima tako da se igra, samo da ga niko ne dira. Ili stavi kacigu na glavu i vozi motor na zadnjem točku. Ume opasno da se iznervira, do usijanja, kada nešto ne može da uradi, pa se trudi, muči, a kad popizdi, sačuvaj Bože. Onda beži od njega. Pokušavam da mu objasnim da mora da čuva živce. Tata kaže da je to od mame pokupio. Sve što ne valja od mame su nasledili. 😆

Ana je prava mudrica. Dok se Marko nervira, ona ćuti, gleda i iskoristi priliku da uradi nešto što je naumila bez nerviranja. Ume i ona da se iznervira i tera po svome, ali ipak je razumnija, u smislu, da zna da će ipak isterati svoje, na politički način. Čak i to je na mamu, kaže tata. Voli da bude „devojka“, da lakira nokte, da se picne, da ima frizuru „kao učiteljica“. Koja i kakva učiteljica, pojma nemamo, ali to je određeni tip frizure i kad joj pravim tu frizuru nijedna dlaka ne sme da bude nameštena suprotno od onoga kako je ona zamislila, pa vi vidite šta me tek čeka. 😆

I kao šlag na ovu našu tortu, dolazi Edi. Nije dete, ali je ravnopravan član ovog malog, ali odabranog društva. Ponekad kad se baš umorim uhvatim sebe kako mu zavidim. 😆 Baš je lepo biti pas u našoj porodici.

I sad ne mogu da odolim,a da ne postavim gomilu slika.

Moja prva deca - Nikola, tetka i Dušan

Nikola, Danijela, Dušan - mamini sinovi 🙂

Ovako tetka šiša - mi se malo zezali, pa hteli da nas ubiju 🙂

Samo smo se zezali - Nikola 🙂

Zezanje na splavu - Nidžo i Ivana

Spavanjac na splavu - braća - Nikola i Marko

Dušan i tetka - došlo vreme da zajedno pijemo viski 🙂

Tradicija - kada se kreće na maturu, valja se nazdraviti sa tetkom 🙂

Ana i Nikola 🙂

Uživanje na Adi - Nidžo, Ivana i Ana

Rod rođeni - Ana, Dušan i Marko

Ovako lumpujemo - Nikola i tetka

Marko na motoru

Jana, Ana i Jovana - devojke

Kuliranje na aerodromu - Marko

Ana gleda padobrance

Ana banana, kisela i slana, nemojte je dirati, jer će eksplodirati 🙂

Edi i Marko

Edi, mama i Ana - jedan lep sunčan dan na plaži

mama i Ana - aerodrom

mama kulira i cele zime živi za ovakve trenutke 🙂

Mama, Jovana i Marko

Jovančica spremna za školu

Marko - jao ljudi šta se ovo dešava ! 🙂

mama i Anči - aerodrom

Ana i Marko - Lazac

Marko, Jovana i Ana - može da se spava i u jednom krevetu 🙂

Ana - kada joj se spava, zaspi i u prolazu :)))

Važno je da su glava i noge na stabilnom - guza nije bitna 🙂

To je ta ekipa :)))

Edi genijalac 🙂

Ljubavnici - Srećko i Žaklina 🙂

Mama će stvarno da pusti brkove 🙂

Baš mi lepo stoje :)))

Dok brkovi ne porastu, preostaje mi da pijem hladno pivo...i strpljivo čekam 🙂

Omiljene Anine naočare - mama-tetka će da puši za sve njih, :))

Ivan i Ivana - i kako god bilo, znam da će da me voli, pa i ako brkove pustim :)))

Sada posle skoro četiri godine od onog početnog posta, mislim da sam ga baš lepo dopunila. Uspeh u životu nije rađanje dece, nije uspešna karijera i gomila para, uspeh je ono što dajemo onima koje volimo.  Sa ovih slika ljubav puca na sve strane, toliko se nesebično dajem, da sam potpuno sigurna da sam uspela u životu. Živi i zdravi bili.

Šta posle svega?

Šta ćemo onda, kada mi srce prepukne? Puf…Tras…Cangr… Koliko toga se sakupilo u tom mom malenom „srcetu“? Ko će meni da pomogne da sve to razvrstam, da napokon neke stvari shvatim, uhvatim i doznam, a tiču se njega? Srca mog.

Niko, sem mene same. Znam da se tu unutra krije nešto nedokučivo, što nema veze sa životom i ljubavlju. Nešto samo moje, što ne dam nikom. Ne zato što neću, rado bih dala, ali ne znam šta je to, a kako dati nešto kada ne znaš šta bi dao?

Oni „pametni“ kažu: „Zamislite sebe mrtvog u kovčegu, šta biste želeli da kažu o vama oni koji ostaju? Živite sa tom mišlju.“ Hoće da nam kažu da živimo tako da nam sutra niko na grob ne pljune.

Znam šta želim nad svojim mrtvim beživotnim telom, koje leži u kovčegu da kažu oni koji su me voleli. „Bila je baš nedokučiva…čudo jedno, koje smo voleli, a čak i ne znamo zašto.“ Ništa takva jedna rečenica ne govori, ali meni znači. Razumeli smo se oni i …ja koja je otišla. 😉

Srećna Nova Godina 2011.

Red je da ovu godinu završimo veselo, kao što i priliči. Šta je sve bilo, bilo je i sve ćemo to da ostavimo u 2010. godini, ne ponovila se.

Želimo vam pre svega zdravlje, pa onda mnogo sreće, e onda puuuno ljubavi i za kraj pun džak para da sve to začini.

Ne zamerite nešto, trudićemo se da budemo još bolji, pametniji i lepši i da vas uvek dočekamo sa osmehom i naravno „Don’t give up!“, pa ma šta da nam donese ova Nova Godina, srećna vam bila i neka vam se ispune sve male željice, one velike nisu ni bitne, jer sitnice čine srećan život. Ljubimo vas sve i lepo se provedite u ovoj sledećoj godini. Nekako ovo ’11…baš dobro zvuči, volim neparne godine i sigurna sam da će biti bolja od predhodne, jer tako smo rešili. 😉

Kad sam se jednog dana zaljubila … :)

Posle četiri dana poznanstva sa svojim sadašnjim mužem sam bila totalno zbunjena, prepadnuta i blesava na neki način. Htela sam pošto poto da pobegnem, pa sam se onda analizirala i mlatila praznu slamu i koprcala se i svašta nešto.

12. maj, 2006. – petak – 15:17

„Šta to radiš? Koliko je sve ovo pametno, a jesi li ikada išta i radila zato što je pametno ili čisto samo uživanja radi? Kuda ćete sve ovo odvesti? Ma umeš li ti ikada sebi da daš odgovor na neko pitanje? Samo se zapitkuj, ne odgovaraj na sebi postavljena pitanja, a onda se čudi šta te je snašlo.

Malo je reći da si luda i neodgovorna. Opet si se našla u nekom čudu koje si naravno sama sebi napravila. Jesi li se ti to zaljubila? Možda nisi! Budalo! Šta ti je u stvari preostalo? Nećeš ti uskoro na te Karibe! Nećeš se dalje od Srbije maći. Ponašaš se stvarno kao da ti je 13 i po godina. Hoćeš sve, a nemaš pojma kako ćeš to izvesti, ali ipak nekako izvedeš. E baš si čudna!

Vidi ne možeš ti da iskuliraš to kuliranje ili ti možda baš to treba? Nemaš ti pojma šta on ima u glavi. E pa ne zna ni on šta ti imaš u glavi. Ne može ni da zna, kada ni ti sama ne znaš. Da li je to dobro?

Ovako nešto mi se nije dešavalo ranije. Iskuliraj Ivana. Ne otvaraj se. Uživaj i ne zapitkuj. Pa i on se usrao koliko i ti. Nisi ti tako loša, samo se ne otvaraj. Ne očekuj ništa. Ovako… kada odeš kući uradi lekarski pregled, overi izjavu, ispuni sebi taj san. Poleti Ivana, a osalo će biti ili neće biti.

Nemoj opet da tražiš da budeš muško u vezi. Šta ti hoćeš od njega u stvari? Slušaj ovamo, zar nisi već shvatila da sama možeš, ali da do sada nisi ništa učinila da bi sa nekim uspela stvarno!? Šta on treba da uradi? Hoće li ti biti lakše ako ti kaže da te voli? Ma ne seri! Koliko si samo to puta do sada čula? Ništa od toga nisi imala, to su samo prazne priče i reči.

Treba mi mišovanje. Treba mi mišovanje sa muškarcem, ne sa nekom pičkom. Dosta je pičaka i nesposobnjakovića bilo. Čuvaj se, ništa ne očekuj! Ništa!!! Izguraj neke stvari do kraja. Nemoj da se zajebavaš. Završi tu knjigu do kraja juna. Nemoj da to zajebeš, jebi ga.

Snaga ti treba, zdravlje, trebaš Jovani. Trebaš bre sebi. Ne moraš više nikome da trebaš. Vas dve ste najvažnije u tvom životu.

Ma čega si se toliko uplašila, da mi je znati? On tebe gleda kao svoju, a ti se prepala živa. Zašto moraš ičija da budeš? Ti si oduvek htela da budeš slobodna i svoja! Pa budi, jebem mu mater!

Ne razumeju ljudi potrebu za slobodom. Sloboda je kada se dve slobode spoje! Čemu sloboda ako to nemaš sa kim da podeliš? Čemu letenje, ako čovek leti sam. E sada si baš sve izbrkala. Pojma ti nemaš sa životom.

Opusti se i uživaj. Stvarno se opusti, uživaj i ne seri više, majke ti tvoje.  Samo napred mala, ne daj se! Sve što treba desiće se.“

E onda sam se opustila i evo me sada u braku.  🙂

Edi Mocca House i njegovi preci

Odlično sam se danas zabavila tražeći Edijeve pretke po internetu i na kraju sam zaključila da više mogu da saznam o njegovim, nego o svojim precima. 🙂

Nije me mrzelo da sve pregledam i da pronađem puno slika njegovih baba, deda, pradeda, čukundeda…sve do Peter-a rođenog 1. januara, 1908. godine.

Pisane podatke sam našla sve do 1870., a možete samo zamisliti koliko je to puno za pse. Ako je u proseku jedan jednogodišnji pas u uzrastu deteta od 7 godina, od 1870. do danas je prošlo 140, puta 7 godina, to je 910 godina. Devet psećih vekova i cela jedna decenija. Vauu, a ja od svog pradede, pa na dalje ne znam gotovo ništa. Sramota.

Kjetil - Edijev tata

mama Mici, Edi, braća i sestre

Znala sam da Edi ima i malo „plave pseće krvi“, ali baš da je toliko velika faca nisam imala pojma, jer mi imena u rodovniku sama po sebi ne znače ništa. Edi je naš šampion u svakom pogledu. 🙂

Pogledajte video klip, sa slikama i jednom od mojih omiljenih pesama Deep Purple-a. Uživajte, ja sam se sva raznežila. 😉

Retrospektiva

Jeste tu bilo nekih postova od mene i slika i svašta nešto u zadnje vreme, ali nisam zadovoljna. Prestala sam da odgovaram na komentare, to mi smeta, ali jednostavno ne postižem. Uglavnom sam prestala i sama da komentarišem vaše postove, ali čitam ih kad god mogu. Toliko o tome.

Uglavnom većina ovo zahlađenje i kišu vidi kao prolazno i pripremu za jesen, a meni je već zima na pragu. Imam potrebu da obujem čarape, a to nikako ne valja. E baš neću. Kada obujem čarape to znači da je letu definitivno kraj. Toliko i o tome.

Postoji jedan problem na mom blogu koji ni 16 nekih „stručnjaka“ nije uspelo ili nije htelo da reši, tako da ću morati sa tim da se pozabavim prvom prilikom. Ne kažem da sam stručnjak, pa čak ni „stručnjak“, ali jebi ga bre brate, nervira me opasno, a svoje probleme jedino sama rešavam, pa ma kakve prirode da su. Slike prvo moram da kačim na photobucket ili preko nekih plugina, pa tek onda da se vide na blogu. Neki problem sa WP 100%. Bolje da ništa ne čačkam dok ne
„dohvatim“ malo mira od svih i svega. Dobro je i ovako. Kao što rekoh ide mi zima, ima dana.

Bliži se BlogOpen nekako ne vidim svoje mesto tamo. Verovatno zato što sam do sada jako želela na prethodne da odem, a nisam mogla od obaveza, sada me već prošla volja. Možda baš odem. Nikad se ne zna. Pokušavam egoistično da pročačkam neki dobar tekst za Blogopediju, ali koliko god da prija mom egu, iskreno ništa ne mogu da pronađem što bi bilo vredno pažnje. Ipak sam i malo objektivna. Možda nešto i pronađem, opet ima dana.

Slede nam pregledi i iskreno se nadamo još jedna operacija. Treba se osloboditi ove stome na Ivanovom stomaku. Nije mi svejedno. U septembru imamo neko prvo merenje, pa ćemo znati šta i kako dalje nas čeka. Neka toga sada.

Trenutno se u Nikšiću održava svetsko prvenstvo u padobranstvu. Nema nas tamo. Žao mi je, ali mi je žalije što su svi problemi koji su nas strefili prouzrokovali da ove sezone ne skočim ni jedan skok. Najradije bih plakala zbog toga, ali kada nisam plakala zbog važnijih stvari neću ni zbog toga. Nismo otišli u Rijeku, na Krk, Lošinj. Jebi ga, proveli smo lepe dane na moru, u selu, jednom, drugom, na splavu…kompenzacija za skakanje, ali vrlo mala uteha.

Neko nas je debelo ispalio za kintu, ne znamo ko, ne znamo zašto, ali nije ni važno, umemo mi da živimo i bez para, a sa druge strane para nikad dosta, a i mi ne umemo sa parama. Koliko god da zaradimo, dovoljno nam je samo za nedelju dana. Ni malo utešno, ali nama ume da bude dobro i sa vrlo malo, a tek kada imamo malo više, e onda mu jebemo kevu od zajebancije. Ma…to su samo pare, a sa druge strane smo se i uverili da možemo da preživimo i bez žutog dinara. Nije ni to loše. Uvideli smo da i bez žutog dinara ima da nas ima sutra.

Deca su zdrava, srećna i zadovoljna, a to je najvažnije. Sutra krećemo u peti i u drugi razred. Mališani se dooobro zezaju. Rastu, smeju se, igramo se, putujemo, na svašta su navikli i svašta su naučili. Marko ume da pokaže srednji prst kad treba, Ana je progovorila engleski „Fanta d sok“, devojke skaču na glavu i plivaju bez pomagala, spremaju se za nove školske pobede i poraze. Jebi ga…baš mi je žao što mora u školu da se ide, ali to vama kažem. Deca treba da idu u školu samo onda kada sama to požele i da uče samo ono što ih zanima, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena i krađa od životnih radosti.

Edi je pas kakvog niko nema. Nije što je naš, ali je stvarno duša od čoveka. Zove me „teta Ivana“ i ja sam mu najveća enigma, kao i deci uostalom. Neko ko ih sve skupa najviše voli, a koga najviše i treba da slušaju i ko se najviše smeje i igra i viče i lupeta i glumata i priča i psuje i pokušava da ostane normalan, koliko toliko. A slušaju, svi do jednog, pa kad sam se prva setila. I to nam je jedna od dečijih uzrečica, koju su čuli od „teta Ivane“. „Prvi sam se setio!“

Verovatno ću sada stan okrenuti naglavačke. Kada ne znam šta ću sa sobom, onda generalno sređujem stan. Doduše nije nas ni bilo kući preko mesec dana, sem u kratkim navratima tako da i ima tu svašta nešto da se uradi.

„Mama je luda nacisto“…i to nije ništa  ružno, već moja lična izjava koju su deca prihvatila i često je Ana kaže, a deca su uvek u pravu.

Malo sličica sa jednog od naših uživanja.

Letovanje – kampovanje – Jaz 2010.

Nikada nisam bila planer, ali od kada sam odlučila da planiram život samo 15 minuta unapred, moram da vam se pohvalim da mi se sve promenilo na bolje. Treba da se planira, ali nikako za duži period od 15 minuta. 😉

Nemam pojma kada smo otišli na more, ne znam ni kada smo se vratili, jer smo u međuvremenu obišli Srbiju uzduž i popreko. Znam samo da smo evo posle ne znam koliko dana ponovo kući.

Kampovanje je izmišljeno zbog ljudi kakvi smo mi, tako da smo u zadnjem momentu odustali od apartmana i svih pogodnosti koje pruža i odlučili da i ove godine odemo na Jaz.

Nema ko nije rekao da nismo normalni. Pre svega zbog Ivana i svega što se izdešavalo, „još je sve to sveže…stoma…rana…bla, bla, bla…“, a sa druge strane zbog dece…“ajde dobro, prošle godine ste bili…ali ste se valjda opametili…kako deca da spavaju u šatoru, šta ako padne kiša, šta ako dobiju temperaturu, šta ako imaju proliv, šta ako…bla, bla, bla…“ Marš more!!!

Neki drugi ljudi kampovanje planiraju mesecima unapred, dok smo se mi spremili o čas posla i jednostavno otišli. Ma milina od života. S obzirom da Ivan ne sme da se napreže, šator sam postavila sama uz malu njegovu pomoć, čini mi se da je na jednom mestu bio malo kriv, ali s obzirom da je drugog dana izdržao neverovatnu kišetinu, radovala sam se kao malo dete. Nijedna jedina kap nije ušla unutra. Suv ko barut, bre. 😀

Da se ne bih ponavljala, vi koji niste pročitajte post od prošle godine
i sve će vam biti jasno. Ove godine smo imali još jednog člana više, Edija. On se pokazao kao najdivniji pas na svetu. Pošto su nam deca prilagodljiva onda on jadničak i nema druge solucije, nego da se prilagođava, da se čeliči i navikava na razne situacije. 😆

Niko nije imao temperaturu, niko nije povraćao, nismo bili bolesni, nismo se svađali, ma samo smo uživali do 101 i nazad. Pala je poneka svađa i suza, ali to su one dečije čarke u koje se ne mešamo tako da to i ne računamo.

Ispala sam iz fazona, tako da ne umem da pišem, ali evo malo SLIKA i još malo da podelimo sa vama našu uživanciju. U sledećem postu ću vam ispričati gde smo sve još bili, šta smo sve isplanirali 15 minuta unapred i uradili. 😉

Ne dam te, pa se ne daj ni ti

Znate šta, kada je nekom nešto suđeno od toga ne može da pobegne. Mnogi ne veruju u sudbinu, ali da li verovali ili ne tako je. Ne može se pobeći.

I tako ceo dan čekam da se javi. Neuobičajeno, jer se obično javi po 5-6 puta dnevno… i šta onda? Pošaljem još jednu poruku na skajp „znaš šta dragi…konju jedan…ako ti se nešto desi…ti i ja smo pukli načisto…nemoj više da me nerviraš…“ i tako odem da spavam neki nemiran popodnevni san, jer je lakše spavajući čekati.

I dočekam. Skamenim se, ali osnovno umem da pitam i kažem. Je l’ živ, je l’ ima sve delove tela? „Živ je, ima?“ Meni dovoljno. Evo sad mi javiše i da se probudio i da je stabilan. Dobro. Znači sve je OK. Čim taj otvori oči odmah će i na noge da poskoči. Znam.

Najgore je bilo da su mi javili da je mrtav. Nije mrtav, znači sve je u redu. Ćutim i gledam decu, smejem se, spremam večeru, čekam 10 sati da ih stavim da spavaju. Ruke su mi oduzete. Obuzima me bes, želim da se izvrištim. Ljuta sam na ovu i ovakvu zemlju, sve što vredi je oterala od sebe. Šta ću kada zaspu deca? Hoću li se isplakati? Neću, a što bih. Živ je. Radujem se. Nema tu mesta za suze.

Znam ga. Snaćiće se i zvaće me čim pre. Eto znate samo vi i ja. Moj dragi je ranjen. Našima neću ništa da govorim dok ne bude mogao sam da se javi i njima. Sve je zbog nečega dobro. Neću morati da čekam šest meseci da ga zagrlim. Ma ne dam te.

Dragi moj, izdrži i nemoj slučajno da mi budeš nestabilan. Eto treći put si u bolnici od kad smo zajedno, znaš kako kažu otrećinili smo i dosta je više. Nemoj da me izneveriš, molim te…trebaš nam. Imaš mnogo razloga da se izboriš i sa ovom mukom. Ljubimo te i volimo i šaljemo ti svu našu snagu, a ti znaš da to nije malo. Vidimo se ljubavi moja. „…Toliko te volim samo budi tu…“

Srećko i Žaklina

Srećko je došao kod nas tako što više nije bio dobrodošao u porodici koja je bila njegov prvi vlasnik. Dobili su bebu, pa više nije bilo mesta za njega. Bila sam trudna, a imali smo i gotovu bebu i đaka prvaka, ali nismo mogli da odolimo Srećku. Priznajem, prvo ga nisam htela. „Šta će mi ptica? Neka ga tu do sutra, a onda ga nosi iz kuće, neću tu da mi krešti.“

Međutim. Sedim tu istu noć za kompjuterom, sama u sobi. Svi spavaju. Otvoren kavez. Nisam baš bila sama. 🙂 I onda…frrrrr…doleteo mi je na rame.  Igrao se sa mojom kosom, umiljavao se kao da je znao, osvojio me je zauvek. Nisam sutradan htela da Srećko ode. Postao je ravnopravni član naše porodice.

Srećko je jedno pitomo, umiljato biće. Igra se sa decom kao da je pas. Preleće od jednog do drugog, gricka, njuška, umiljava se, ljubi, kljucka, peva, voli da se kupa. Voli nas i ta ljubav je obostrana. Volimo ga načisto. 🙂

I pored sve naše ljubavi, Srećko ima i druge potrebe. Polno je sazreo. U kavez smo mu odmah kada je došao kod nas ubacili „žumanca“ od kinder jaja, kojima se on igrao, sve dok jednog dana nije skontao da su te „igračke“ odlične za masturbaciju. Mukica mala. Svako veče, uzjaše ono jaje i oho-ho, oho-ho, a onda klone. Svrši valjda, pa kulira. Tako da smo odlučili da je vreme, da Srećku kupimo devojčicu.

U nedelju smo otišli zoo-vrt da pronađemo pravu curicu za Srećka i našli smo je. Iste je boje kao i on. Malo je manja, mlađa, bila divlja skroz. Kupili smo joj i drugi kavez. Sve po uputstvima stručnjaka za rozinkolise. Doneli je kući, njen kavez stavili pored Srećkovog, da se gledaju i upoznaju. Kažu da ne sme da se pušta iz kaveza najmanje dve, tri nedelje, divljakuša jedna. Kažu da ne sme da se dira, da neće da peva dok ne upozna okolinu, ponekad čak da neće ni da jede, da je nepoverljiva i da može da dođe do sukoba sa drugim pticama.

Naravno da smo je još to isto veče pustili iz kaveza da osmotri i preleti po stanu. Naravno da smo Srećka ubacili kod nje u kavez. Naravno da smo i nju stavili kod njega. Naravno da smo je još to isto veče držali u rukama i ljubili i mazili. Naravno da nije po savetu stručnjaka, ali mi i onako nikada ne poštujemo pravila. 😀

Dali smo joj ime. Zove se Žaklina i ženska i po je. Danas je drugi dan kod nas, a već sleće na sto. Sinoć se i kupala sa Srećkom. Njen kavez je sada prazan. Srećko i Žaklina već žive u istoj „kućici“. Ujutru zajedno pevaju. Srećko sada peva neku drugu pesmu. 🙂 Sva „sredstva“ za masturbaciju smo izbacili iz kaveza.

Danas već spavaju zajedno priljubljenih glava. Njuškaju se. On je kljucka po vratu, češka je, a ona se namešta. Rodila se još jedna velika ljubav. Po svoj prilici moraćemo da pravimo veći kavez, a nadam se da će doći vreme i za gnezdo.

Ne mogu vam opisati kako se osećam. Srećna sam kao da smo ne znam šta uradili. Jutros sam se u pola šest probudila naspavana, da ih slušam kako pevaju i da ih gledam kako se vole. Ljubav me pokreće, pa makar to bile i ptičice. Naši dobri leteći drugari su se zavoleli na prvi pogled.

Srećko i Žaklina, biće to velika ljubav.

Divan dan, divan dan…Markov treći rođendan :)

Pre tri godine, negde u ovo vreme, sada je 13 h, nisam mogla ni da sanjam da ću već za par sati držati svog sina u rukama. Mislila sam da pre 21. aprila neću da se porodim. Kad ono. Stiže batica o čas posla. Mali, mali, mali ko mišić.

Sada je već izrastao u pravog momka. Voli motore, avione i ostale …one. Na motoru ga je tata vozio kada je imao samo 10 meseci, pa nije ni čudo što sada nijedan ne može da prođe pored njega, a da ne uzvikne „Vaaau!“. Još kao mala bebica je spavao na aerodromu, uz neke malo čudne zvuke koji bi uznemirili drugu decu. Ne i njega. Naviklo dete na svašta. Sada su mu avioni glavna preokupacija, što pravi, što igračke…

I tako…već je 19 h, prekinuli me gosti u pisanju, pa nastavljam sada. Slikali smo se i snimali i igrali, duvali svećice petnaest puta, ljubili se, vukli uši, pevali, mackali se tortom, ručkali, šizeli, ma svašta nešto. Sada malo odmaramo, pa će da nam dođu drugi gosti, pa sve iz početka. Lepo nam je, srećni smo i mnogo se volimo.

Marko je napunio tri godine. 🙂

Želim ti da budeš srećan, zdrav, dobar i da imaš u životu sve ono što ti je potrebno da ostaneš takav kakav jesi. Moje srećno, dobro dete. LJubi te i voli mama, i svi ostali.

Odluke i planovi, hm…šta je to? :)

Divan sunčan majski dan. Probudila sam se u stanu muškarca sa kojim sam predhodne noći imala vrhunski seks. Lepo njemu, lepo meni, ali eto, to je to. Nikada ništa ne očekujem, tako da se nikada i ne razočaram na bilo koji način i po pitanju bilo čega. Pa nećemo sad da se venčavamo zbog dobrog seksa, dobre priče, ćutanja, razumemo se dobro, lepo se slažemo, ali to je daleko od ljubavi. Spremna sam da krenem dalje.

Doneo mi je kafu u krevet, pa i zaslužila sam. Sinoć sam mu učinila i oprala gomilu sudova. Jebote kako mrzim da perem sudove, ali nisam mogla da ga odbijem ni u kom pogledu. 🙂 Šta će… muško, sam kod kuće, kao onaj klinac iz filma. Samo još da mi je postavio zamke po stanu, da se izlomim.

Puna sudopera šolja za kafu. Strašno, jede li ovaj čovek nešto ili samo kafu pije? Možda su to bile šolje od nekih predhodnih jutara, kafa koje je donosio nekim drugim devojkama, koje se nisu sažalile na samog muškarca, pa da te iste šolje i operu? 🙂 Ma lupetam, boli me dupe i za šolje i ostale zajebancije.

Proleće je, divan dan, divna noć iza nas, idemo dalje. Spremna sam za nove poduhvate u životu. Tuširanje koje izuzetno prija. Nije bilo jutarnjeg seksa, nećemo da preterujemo, mada ja jesam preterivač. 🙂

Zvoni mi mobilni:

– Halo.

– Ćao draga, šta ima, gde si?

– U Beogradu sam, dolazim danas, što, je l’ ti treba nešto?

– Ma jok, nego hoćeš li sa nama danas na more, idemo u Budvu, pa da ideš sa nama ako hoćeš, da se vidimo sa Ljiljom, da se malo zezamo.

– Vaaauuu draga, naravno da hoću, stižem kući popodne, pa možemo predveče da krenemo.

– E super, baš nam tako i odgovara, taman da ja pozavršavam šta imam.

– Važi, javljam ti se kad krenem iz Beograda da znaš kada stižem. Odem kući, spakujem se za minut, dva i možemo da krenemo. Suuper. Jedva čekam.

– Ok, dogovoreno.

Prekidam vezu sa širokim osmehom na licu. Divno doba godine da se ode na more, pa makar i na tri dana.  Pogled mi pada na „mog“ muškarca.

– Pa nećeš valjda sada da me ostaviš samog? – kaže.

– Mislio sam da ćeš sa mnom sutra na moto-skup u Niš?

„Jebem li ti mamicu“, mislim . „Šta me sada gledaš tim kučećim pogledom? Koji ti je bre kurac? Lepo smo se noćas proveli u Kući piva, imali smo izuzetan seks, oprala sam ti i jebane sudove, spremna sam da idem dalje, neću da te davim i smaram ko ostale, samo želim da odem u Kraljevo, pa u Budvu kod Ljilje. Čoveče kakav bre moto-skup, gde me nađe… jebo te konj?“. Sve to samo MISLIM, a kažem:

– Stvarno hoćeš da idemo na moto-skup?

– Pa naravno, ‘ajde malo da se zezamo.

– Hmm…Ok…važi, samo da pozovem, da kažem da ne idem na more.

Eto kakva sam, planove donosim brzom brzinom, menjam ih još brže. Na more mogu i posle Niša, a moto-skup u Nišu je jednom godišnje. Dobro i šta sad?

Kada planove tako brzo donosite, na isti takav način vam se i život menja. Odluka da ostanem sa tim muškarcem, da odemo na moto-skup i ko zna šta sve usput uradimo, mi je promenila život zauvek. Dan smo proveli jurcajući po gradu, uveče sam imala svoj prvi čas, Osnova teorije skoka padobranom. Kasnije smo sedeli na Ušću pili pivo sa njegovim drugarima, smejali se, pričali, izgledalo je kao da se poznajemo godinama.

Više se nismo razdvajali. Niš je ostao da čeka, jer nismo otišli. Bilo je drugih moto-skupova, jurcanja za našu dušu.

Probudimo se ujutru, on skuva kafu, u prolazu proveri kakvo je vreme napolju. Ako je sunčano, pijemo kafu,spremamo se i izlazimo napolje, kući smo se vraćali kasno noću ili uopšte nismo ni dolazili. Aerodrom, skakanje, sa skakanja u Tajms, iz Tajmsa na Ušće, sa Ušća na splav, sa splava u Savu. 🙂 Noći na Savi su za posebnu priču.

Ako je napolju loše vreme, samo se vratimo u krevet i razvlačimo po ceo dan. Gledamo filmove i uživamo.

Nezaboravno leto 2006. godine. Niš nas nije video, a ni more, jednostavno nismo stigli, ali smo zato stigli da shvatimo da smo rođeni jedno za drugo, da se zavolimo i napravimo našu prvu bebu.

Ponekad dugo planiramo i razmišljamo pre nego da donesemo neku odluku za koju se kasnije ispostavi da je bila loša, a ponekad u deliću sekunde o čas posla donesemo pravu odluku, zahvaljujući sreći.

Uvek na brzinu donosim odluke i brzo menjam planove, odlučujem se za ono što mi se učini zanimljivije, do sada me je pratila sreća, nadam se da će i ubuduće.

Sve sam ovo napisala, inspirisana ovom slikom, koju sam juče skenirala. Nema više vožnje, dok nam deca ne porastu, a onda se nadam da ćemo skoknuti do Niša na taj obećani moto-skup. 😉

Naše bogatstvo

„Letite, letite!

To je tako otmeno i lepo,

danas toliko retko i neobično.

Letite,

prosto poletite,

kao što se letelo nekad,

pre nego što smo se uplašili.

Duško Radović“

Poletite u život bez straha, bez mnogo kovanja planova, bez čekanja, vreme nemilosrdno prolazi, nemojte zakasniti na let. Ne treba vam novac da biste bili bogati i srećni.

Svi oni oprezni ljudi, koji na sve misle, koji sve predviđaju, obavezno upadaju u neke klopke, jer računati na poteškoče, znači i stvarati ih. Pre braka sam imala četiri teorije o vaspitanju dece, sada imam četvoro dece i nijednu teoriju. Opustite se i uživajte u životu, u svemu, u deci ako ih imate, ako ih nemate uživajte u tuđoj. Družite se sa njima bićete sigurno mnogo bogatiji, pametniji i lepši.

http://vimeo.com/moogaloop.swf?clip_id=9960871&server=vimeo.com&show_title=1&show_byline=1&show_portrait=0&color=00ADEF&fullscreen=1

Naše bogatstvo – Our only treasure, anything else we don`t need from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Samo mojoj Ani

Bacim je tako na sredinu velikog kreveta i golicam i ljubim i gnjavim i uživam i smejem se kao detence. Smeje se i tačno mi srce pomera sa mesta, od neke radosti, naivnosti, nevinosti, sreće, ljubavi. Ma da crknem od nekih osećanja.

Kasnije je posmatram dok se igra i zamišljam kako pleše svoj prvi bračni ples, pa mi i suze krenu. Naravno da se neće udati za kretena, jer ako taj neki bude samo jednom povisio ton na nju, ona će otići. Reći će i sebi i njemu i celom svetu, „na mene niko ne može da viče…sem moje mame… ponekad.“ 😉 Imaće temelj.

Ako nekada neko digne ruku na nju, slomiće mu je. Slomiće je svojim pogledom, okrenuće se i otići, a onda će njena mama da mu je stvarno slomi. :mrgreen: Zar zaista ljudi ne vide povezanost svog detinjstva sa ostalim fazama života?

Ako vaši roditelji, puno viču na vas, naviknete se, pa vam bude sasvim normalno da i drugi viču na vas. Ako vam kada porastete neko kaže „…UĆUTI GLUPAČO“. „On me voli, nema veze što me zove glupačom, ne misli on tako.“, to je samo ono što ste već naučili u primarnoj porodici.

Ako vas roditelji tuku dok ste dete, naravno da to ne shvatate tragično. Pa oni vas vole, zato vas i tuku, da biste bili bolji. NE!!! Oni vas po guzi tuku zato što drugačije ne umeju sa vama, zato što su veći i jači, zato što misle da su pametniji. Uče vas da kada vas neko tuče, treba da se povinujete, slomite nad silom i sutra kada vas muž opauči šamarom, morate da znate da ste slabiji, da vas izdržava, da je on veći i jači, da vas voli bez obzira što vam je kosti pomerio.

Nisam dosadna, ovo je neiscrpna tema. Nešto o čemu treba uvek da se govori. Moju Anu neće sutra niko da tuče. Kilometre koje dnevno prepešačim na ovih zimskih, 70-80 stambenih kvadrata, da bih njoj i sebi učinila život zanimljivim i lepšim…ma neće nam niko oduzeti. Niko nam ne može i ne sme oduzeti našu ljubav i poverenje. Ne može se sutra pojaviti, „baja do jaja“ koji nije „baja do jaja“, a da ona pomisli da on to jeste.

Ima da zna, da svaki onaj koji traži od nje  da bude ono što ona nije, ne može da je voli. Naučiće šta znači voleti. Ljubav je ljubav, definitivno. Onako kako volite svoju decu, tako će oni sutra voleti druge.

Moja Ana je sasvim drugačija od svih ostalih Ana koje poznajete. Moja Ana je najlepša Ana koju ste ikada videli. Ako nije najlepša, najšarmantnija je sigurno. Moja Ana je deo mene. Moja Ana ne može da bude obična, kao njeno ime što je. Ima obično ime, jer sve drugo u vezi nje je neobično. Moja Ana je za sada moja i budite sigurni da ću je pripremiti za život, da nekada postane i nečija.

Kada nečija bude postala, postaće samo još voljenija, jer moja Ana je svojim rođenjem donela i mudrost o  kojoj ne umem ni da sanjam, ne umem je naučiti nečemu o čemu ona mnogo bolje zna od mene. Naučiću je onome što ja znam i što se ne može naučiti samim dolaskom na ovaj svet i školom. Nije mnogo, ali moja Ana je već naučila da vredi i niko joj to ne može oduzeti.

Svako od moje dece ima svoju priču, ova je samo Anina.

Ljubav je davanje

Šta vi mislite o ovom mom komentaru, na post „Šta to beše ljubav?“ na Alex Schuster Blog-u gde možete naći veliki broj dobrih tekstova? Za svaku preporuku. Malo sam se raspisala, pa da podelim i sa vama ovo svoje razmišljanje.

„Čovek je po prirodi egoistično biće, okrenuto sebi pre svega i daje sve od sebe da sebi ugodi. Kada neko kaže: „Ne mogu da živim bez tvoje ljubavi.“, „Ako me ostaviš, ubiću se.“. „Toliko te volim, da ne mogu da zamislim život bez tebe.“…sve je to samo sebičnost. Znači MENI neće biti dobro bez nekoga, bez onoga što mi taj neko pruža. Po meni to nikako nije ljubav.

Ljubav je bezuslovno davanje. Kada je čovek spreman da daje, a da ne uslovljava drugu stranu, da mu uzvrati nečim. Roditelj voli svoje dete bezuslovno, ako ne očekuje da će sutra to dete da ga čuva i gleda kad ostari.

Dete voli svog roditelja ako je sutra spremno da pomogne svom roditelju, bez obzira što on to ne traži od njega. Muž voli svoju ženu ako je spreman da pazi i brine o njoj i njihovoj deci, bez obzira da li ima spremljen ručak kada dođe kući.

Žena voli svog muža kada pazi i brine o njemu, bez obzira što on nigde ne radi. Volimo svoju zemlju ako smo spremni da joj dajemo i ako nam ona ništa ne uzvraća. (možda su primeri glupi, ali suština onoga što govorim je u davanju).

Ako nam je ono što dajemo uzvraćeno, bez da smo tražili, onda je to sreća i velika prava ljubav. Na to se samo od sebe nadovezuje poštovanje.

Znači ja svog muža ne volim zato što on brine o meni i našoj deci, već zato što mogu da ga učinim srećnim sa svim onim što mogu da mu dam. Ja ga volim zato što mu se sviđa moja čorba. 🙂 I obrnuto, on mene voli i srećan je kada mene sa nečim može učiniti srećnom.

Nesrećna ljubav je kada je neko spreman da daje i da pored toga što ništa ne traži, ništa ni ne dobija. Najlepše ljubavne pesme su napisali ljudi u takvim situacijama.

Ljubav prema zemlji, mislim da je na ovim našim prostorima prosto neuzvraćena ljubav. Volim svoju zemlju, puno toga sam joj dala od sebe, a za uzvrat nisam dobila ništa. Neću da joj pišem pesme, ali zato ću bez griže savesti moći da odem iz nje. To se zove mudar postupak. Kao kada posle jedne žene koju čovek voli i bude spreman sve da joj da, a ona njemu ništa, on napiše pesmu, prežali je i nađe neku drugu spremnu da daje sebe. 😉 „

Da mi je bila ideja da napišem post verovatno bih dodala još neki primer, ali ovo je ipak bio samo jedan moj komentar i tema koja me je zainteresovala. Šta vi mislite?

Šarena zbrka

Prođe ceo prvi mesec ove godine, a od pisanja ništa. U draftu nikada ranije ništa nisam imala, a sada tamo „čuči“ ni manje ni više nego deset započetih postova. Greota da to propadne, pa reko’ da objavim i to. Kod mene je uvek neka zbrka i jurnjava, pa tako neka i  deo te zbrke bude objavljen.

.

.

Sigurna sam da ćete se snaći u ovoj mojoj šarenoj zbrci. Nije belo, nije crno, sivo ne volim, jer nije konkretno, pa zato neka bude šareno, kao i život. He…kao da je šareno konkretno.

.

Običan dan

Posle moje izjave o zavisnosti od interneta, baš sam opteretila sebe. Stvarno ne uključujem komp ujutru kad ustanem i u 23h ga gasim. Pada sneg nepolju, nema dobrih filmova, Marko je u Kraljevu, sutra i Jovana putuje, Ana spava, dragi čisti komp od koje kakvih programa, a ja nemam pojma šta ću sa sobom.

Pisala bih vrlo rado, ali pojma nemam šta. Mislim da sam najpametnija kad ćutim.  Mislim da je vreme da sredim snimke sa mora, sa skakanja i koje kakvih putovanja.

.

.

Treba deliti

Na svom blogu sam napisala mnogo nekih stvari koje ranije nisam nikome mogla ni da kažem u četiri oka, čuvala sam ih u sebi i rešavala sama sa sobom. Nema to veze sa blogom, već sa godinama. Da li da opet upotrebim onu omraženu reč „apsolutno“? U stvari mene nervira, ne znam da li još kome ide na živce, ali je koristim iz inata samoj sebi. S obzirom da kontinuirano nerviram sebe, upotrebiću je. Apsolutno me boli dupe šta ko misli o meni i mojim izjavama. Znate zašto? Zato što znam ko sam, šta sam, koliko mogu i smem i koliko ne mogu, ne smem i ne znam.

Nekako imam potrebu da se otvorim. Nosim tako neki težak  oklop i odbrambeni štit dugo, dugo godina, pa se pitam čemu sve to?  Sve svoje dileme, trileme i ostale leme sam rešila, pa mi sada preostaje da neko svoje iskustvo, neiskustvo podelim sa svetom. Možda nekom bude značilo.

.

Šta li je pisac hteo da kaže?

Svakog od vas vidim baš onako kako želite da vas vidim. Možda me lažete. Možda želite da vidim ono što niste, ali to mi je nebitno. Vidim ono što želite da mi pokažete i to poštujem.

Ako krenem da vas nabrajam, kao i svoje mišljenja o vama, osvanuću. Uradiću to jednom ove zime. Imam vremena.

Čemu ovakav tekst? Zar je važno da li vam nešto značim? Mnogo puta sam se pitala, šta bi bilo da mi se desi neka nesreća i da jednostavno nikog nema da vas obavesti o tome, jer samo ja znam šifru ovog bloga?

Na kraju krajeva dok bi ljudi skontali da sam skončala već bi me zaboravili.

.

.

Običan zimski dan

Smuči mi se ponekad tako sve, kao juče, pa mi nije ni do čega. Verovatno znate taj osećaj kada vas mrzi i iz kreveta da ustanete. Puna sudopera prljavih sudova, stoji opran veš u mašini, preskačem igračke po kući i samo gledam kako da se strovalim u najbliži krevet. Smlatilo me nešto opasno. Ali samo dok ne padne mrak. Kako se bliži noć, meni se budi volja za životom.

Kad sav normalan svet ide na spavanje ja se „budim“.  Kad vidim da je 11 sati (23), kažem „teeek???“. U 12 sam već oprala sudove, okačila veš, pokupila igračke, sredila sve kao da niko ne živi u stanu. Ako zaspim do 2, to znači da ću se opasno dobro naspavati do 7:20 kada ustajem ako idemo pre podne u školu. Uglavnom pre pola 4 nisam ni u krevetu.

Zamenila sam dan za noć. Izgleda da je tako još od mog rođenja. Volim noć.

Danas mi već sija sunce, što, kako i zbog čega pojma nemam.  Svi se smrzli i cvokoću, a ja bih se igrala u snegu. Bar malkice. Ne volim zimu, pa ma koliko lepo i čisto izgledala. Dok se obučemo svi treba nam bar pola sata. Skafanderi, kape, rukavice, jakne, čizme, znate već šta sve ide i sve to puta 3 ako ne računam sebe.

A leti kad upekne zvezda, ih milina. Kupaći, naočare, papuče i piči samo.

.

.

Sve vreme je pisac hteo da kaže baš ovo…

Ovaj post pišem već skoro mesec dana. Vuče se tako.  Napišem reč, dve…rečenicu…stanem…sačuvam i odem sa bloga. Plakala bih, a onda se smejem, šta ću drugo, to je moj život i ja ga volim. Delim ga sa vama, dobrovoljno, već više od dve godine. Neću odustati. Podeliću i ovo sa vama.

Kada smo se dogovorili i odlučili, moje prvo pitanje posle sve priče, bilo je…“…a šta ću da napišem na blogu? Šta ću reći? Gde si?…“, pored svega, meni je to jako važno. Kaže: „…nemoj da pričaš gde idem, nemoj o tome da pišeš…šta to njih briga?“  Kažem: „Dobro“.

Prolaze dani, muči me muka. Što bih vam sve pričala, što bi vas bilo briga za bilo šta što mi živimo, tako i za ovo?…, a onda se zapitam, „pa čekaj, ako slažeš njih, to je kao da lažeš sebe, zar ne? Nije li ovaj blog odraz tebe same? Njih jeste briga i važna si im, kakve veze ima što ih ne poznaješ lično, to su ljudi sa kojima deliš svoj život zato što ti tako želiš, kozo.“ Bili ste sa mnom i kada je bilo lepo i kada je bilo ružno i loše, ako bih vas lagala osećala bih se kao da vas izdajem. Vas, kao svoj zdrav razum.

Delili ste sa mnom, sa nama, sve dobro i loše što nas je snašlo za ove dve godine. Neću lažima oskrnaviti mesto na kom se susrećemo. Divna noć, da se isplačem sa drugarima, nema meni drugog ramena za plakanje. Treba jaka da budem. Nema mesta nigde, za moje suze i „teško mi je“ samo ovde. Noć i ja skrivena iza nekoliko suza, sa dobrom muzikom u ušima, nekoliko piva i sa svojom sudbinom, pišem vama, pišem sebi.

Sve ima svoju cenu. Pitanje je samo da li ste spremni da platite za ono što želite. Mi smo spremni. Već neko vreme znamo šta želimo, ali nikako da nađemo način  da dođemo do toga. Čini nam se da je prilika pred nama, zgrabićemo je, platićemo, cena je naša razdvojenost. Skupo je, ali platićemo.

Ima dana. Pisaću i pričaću vam gde se moj dragi sprema na put. Pre svega toga, treba sebi da objasnim da hoće otići, da ćemo biti bez tate 6 meseci,  da ću biti sama i odgovorna za našu decu. Lopovima koji ovo budu pročitali da kažem da imam pušku i da sam spremna i da pucam i da poginem za svoju decu i sebe. 😀 Poginuću i za sebe, jebo te. Ako se meni nešto desi, ko će o njima da brine.

Znate za foru u putničkom avionu. Nije fora, živa istina je. Ako se vozite putničkim avionom i dođe do nekog problema, dužni ste da prvo sebi stavite masku sa kiseonikom, pa tek onda svojoj deci. Mislite o tome. Ako prvo vi padnete u nesvest, nikako nećete moći da pomognete svojoj deci.

Nikada ni na jednom postu nisam zatvorila komentare, mislim se sada. Toliko vas već sve poznajem da tačno znam šta će ko reći…ma želim to da čujem. Dobrodošli u naše nove avanture.

I eto tako. Ne umem da zaključim ništa. Zbrkana sam i šarena kao i ovaj post. Na proleće pravimo žurku na aerodromu, svi ste pozvani, pa planirajte još od sada. Datum i konkretni podaci će biti naknadno objavljeni. Ima da skačemo, letimo, igramo, pevamo, a na kraju dana ćemo da se ponapijamo da proslavimo susret i zalijemo nov avion.

Kakav sam to čovek?

kuliranjeZapitate li se vi nekada ovako nešto? Kakav sam to čovek i šta je to ispalo od mene? Svojim rođenjem sam postala ćerka, sestra i sve ono što ide uz ostale rodbinske veze. Kakva sam sve „zvanja“ sticala svojim odrastanjem i sazrevanjem? Hm… ?

Drugarica, prijatelj, simpatija nečija, školska drugarica, nečiji đak, vremenom i nečija ljubav, devojka, samim tim i nečija suparnica, možda me je neko video i kao svog neprijatelja, ne znam.

Kasnije sam postala i tetka. Izuzetno sam ponosna na to „zvanje“. Kada sam rodila svoje prvo dete, zvanično sam postala majka. Pre toga sam vežbala sa svojim sestrićima i bila „mama“ u pokušaju. 🙂 Onda sam neko vreme bila, ružno i tužno zvano, samohrana majka. Prošle su godine dok sam postala nečija žena, pa ponovo majka i onda još jednom. Istovremeno i nečija snajka i ujna.

Ostalo mi je još da postanem nečija tašta, svekrva i baba, možda i nečija ljubavnica. 🙂 Nikad se ne zna. 😉

Od svega nabrojanog, najbolja sam kao tetka. Sve ostalo je pod znakom pitanja. Moji sestrići su dovoljno porasli da mogu to da potvrde, a i ovo govorim, jer je to njihovo mišljenje. Tetku kao ja bi svako poželeo, bez lažne skromnosti. Sa mnom su mogli i mogu sve i svašta.

Dobro me je imati za prijatelja, ali i za neprijatelja.  Poželela bih svima neprijatelje kakav sam ja. Ako ste spremni da podnesete nečiji trenutni bes i ljutnju i gomilu koje kakvih reči, jer ste bili izuzetno loši,  onda o čas posla ako u meni vidite neprijatelja, možete dobiti prijatelja. Kod mene sve mora da se razjasni i sve krive drine moraju da se isprave, posle toga možemo iz početka. Svakome dajem šansu, ponekad i dve.

Kakva sam kao nečija supruga? Ne d’o Bog nikome, najiskrenije. Mora čovek da bude malo lud da bi bio moj muž. Neću ovde ništa da vam objašnjavam, jer se to tiče samo jednog jedinog ludaka na ovom svetu koji uspeva da me izdrži i zadrži.

Znate… da ovo nije obostrano, verovatno brak u kom jesmo moj muž i ja ne bi uspeo ni pet dana.  Znate kako kažu „…svaka rupa ima zakrpu“. Našli smo se na našu sreću i sreću svih onih potencijalnih muževa i žena koje bismo samo unesrećili i koji bi nas upropostili. Ovako smo se našli, njih poštedeli, a nas usrećili. Teško je razumeti, ali tako je. 😀

Sve sam ovo napisala, jer sam na početku imala jednu misao. Kakva sam to majka? Moja deca će svakako dobiti šljagu po dupetu ako su grubi jedni prema drugima ili prema sebi, ali zato mogu da ižvrljaju zid za šta će dobiti samo usmenu pridiku i „no, no…“. Zbog ovoga ćete, ako ikada kod nas dođete, da vidite ižvrljan zid i njih dvoje ili troje u zagrljaju.

Kad pozvonite na vrata, budite sigurni da će vas sve tri glavice dočekati, kako vire. Da će vam svako od njih pružiti ruku da se pozdravite. Ako ste baš gotivan lik, možete očekivati i da će vam sesti u krilo. Ako vičete dok govorite, budite sigurni da vam neće prići. U njihovim životima samo jedna osoba ima pravo da ponekad neograničeno viče, bez posledica i po njih i po nju. Njihova mama.

Ako ste moje dete bez ikakvih problema možete da se probudite 5-6, 15 puta tokom noći i da zanovetate. „Hoću piškim.“, „Daj vodu.“, „Taći, taći, Mako.“ (kaki Marko), a onda se samo smejete i zezate, „neće taći, Mako zeza…“. „Daj piš, meko.“ (piš je obična bela bebinjska pelena sa kojom Marko spava, meko je mleko).

Možete i da me probudite u 7 i dignete iz kreveta da vam nađem šta ćete da obučete za školu, jer sinoć ste zaboravili da ćete ujutru uopšte da se obučete.  Možete da budete Ana i da iz kreveca bacate flašicu i tražite da vam je dodam, onoliko puta koliko vam je zanimljivo ili dok mama ima živaca…. a ima ih za takve zajebancije. Ma svašta nešto možete ako ste moje dete, a ono što ne možete, e to ne možete i tačka, pa makar i da hoćete da crknete od muke.

Ako ste moje dete možete biti sigurni da ću vas tokom dana poljubiti kad ujutru ustanete ili kad ustanem, da ću vas poljubiti kad ste dobri i uradite nešto lepo i dobro, da ću vas poljubiti i ako uradite nešto loše, ali kažete „izini  mama…“, da ću vas poljubiti kad izlazite iz kuće, kad ulazite u kuću, ma kad samo prođem pored vas.  Svaki put kad izlazite iz kuće rećiću vam „…lepo se provedi“.

Ako ste moje dete sigurno ćete tokom dana bar jednom čuti, onako na uvce, „volim te najviše na svetu, najbolji/a si i niko nije kao ti“, „najlepša/i si, dušo moja“. S obzirom da ih je troje, svako od njih ima svojih „5“ minuta dnevno za ovakve izjave, a da niko drugi ne čuje i da to bude samo naše.

Smatram da svako od njih treba sve to da zna, onako samo za sebe, odvojeno od svega drugog što se dešava oko nas i svih drugih koji nas okružuju.  Vreme će pokazati koliko sam dobra ili loša majka. Preostaje mi samo da se nadam da nisam mnogo loša. Nisam sigurna koliko ću najvažniji posao na svetu dobro uraditi. Iskreno rečeno prepadnuta sam, kakav sam to čovek postala? Ma…osnovno pitanje je, kakva sam to majka?

Slika0158

Slika0138

mljac-mljac

Kako sam zavolela sebe

maca-i-lav„Volela bih da sam pametna. Nisam. Volela bih da sam lepa. Nisam. Volela bih da sam dobra. Nisam. Volela bih da sam posebna. Nisam. Ni po čemu se ne izdvajam od proseka.“

Ovo bi vam Ivana rekla pre par godina. Kako godine brzo lete i kako sam ja u međuvremenu omatorila, bilo bi to rečeno pre celih deset godina i neku godinu više.

Najveći problem koji možemo da imamo sa samim sobom je ne voljenje sebe. Ako ne volite sebe, onda nikada ne možete biti dovoljno dobri ni drugima. To je jedna od najvećih istina ovoga sveta. Ako dozvolite da tuđe mišljenje gradi vašu sliku o vama samima, onda ste u velikom problemu.

Jednostavno nikada nećete biti ni dovoljno pametni, ni dovoljno lepi ili dobri i ni po čemu posebni nećete biti. Nećete se izdvojiti od proseka u svojim očima. A slika o vama koju drugi vide je baš ono što vi vidite u sebi. Nema tu mnogo kamuflaže. Sve se vidi, sve se zna.

U osobi koja ne voli sebe, ne možete videti nekoga koga ste dostojni da volite. Ljudi drugim ljudima čine samo ono što ih puste da im urade. Ne govorim o ekstremnom nasilju. Ako volite sebe, onda im nećete dozvoliti da vam čine ono što ne želite.

Kako sam zavolela sebe? Najjednostavnije. Ne postoji biće na zemlji koje mogu bolje da razumem, čije mane mogu bolje da opravdam i shvatim, ne postoji osoba koja me tako brzo može ubediti u svoje mišljenje. Ta ista osoba ume da bude i lepa i pamtna i ume da se obuče, baš onako kako volim.

Pametna je taman onoliko da mi ne zadaje nepotrebne probleme, razumemo se odlično po svim pitanjima. Neće me nikada izneveriti. Neće nikada dozvoliti da me ponize, neće ništa da trpi, nikada me neće izneveriti. Volim je, jer mi je toliko dobrog donela. Ono loše dok je nisam zavolela sam joj oprostila.

Da je ne volim ja, niko je drugi nikada zavoleo ne bi. Umiljata mačkica ili divlja  lavica,  nebitno je. Volim je baš takvu kakva jeste, jer bolju od nje nemam i ne poznajem.

Ako ne volite sebe, onda vas niko drugi nikada voleti neće. Ako ne mislite da ste dostojni ljubavi prema sebi, onda vam nikada ni drugi neće pružiti ni dovoljno pažnje, ni dovoljno poštovanja, ni dovoljno ljubavi.