Архиве блога

Dobar, loš, zao…ja

Smem slobodno za sebe da kažem da sam baš nikakav čovek. Nisam dobra. Od mene ne možete dobiti ništa što ne tražite, a to što tražite možda ću vam dati, a možda i neću? Od čega zavisi ishod svega toga ne mogu vam reći, pa samim tim možete me klasifikvati kao dobru ili lošu. Pitajte, tražite, pa ćemo videti. Dobar, loš, zao…nisam zao, ostalo sve dolazi u obzir. Zlo je nešto, čega nema u meni, a vi možete da mislite šta vam je volja.

Malo je onih koji mogu i smeju da kažu šta je to što žele od mene. Opet samoljubivo pišem, a nakon bilo kakvog vašeg mišljenja koje steknete o meni, podsetiću vas da je ovo moj blog i da mi niko neće pisati hvalospeve ako to ne uradim sama. Neću ni ja. Samo kažem da postoji mogućnost da o sebi pišem u superlativu. Jebem ga, čovek sam.

Nikako nije hvalospev ako sami za sebe kažete: „Nisam dobra.“, ali sa moje tačke gledišta baš jeste. Skromno i kao potpuno „nezainteresovano“ vam kažem da od mene možete dobiti sve što je u mojoj mogućnosti da vam dam. Da se razumemo, pičku nemoj da mi tražite. 😀

Odakle onda ovakve moje rečenice? Igrarija? Sada ćete vi da kažete: „Ma, dobra si.“, „Slatkica si.“, „Sva si divna i neodoljiva.“??? JOK!!! Nije to cilj ovog posta. Cilj je da svako uvek dobije samo ono što traži. Što je sposoban da izgovori ili napiše, svako dobije onoliko koliko može da prihvati. Za uzvrat, sve ono što smo spremni da damo, dobijemo nazad u nekom drugom obliku, ako ne i u istom.

Tražim, svojim prisustvom imam pravo na to. Tražim od vas da mi kažete svoje mišljenje o meni. Bez da me lažete, umem to i sama. Nego, lepo, jasno i glasno, šta je to što vas najviše nervira kod mene.

Opletite slobodno, najgore što može da se desi je da dobijete batine od mene. :mrgreen: Šalim se to znate, je l’ da? Zato slobodno, želim da mi kažete. Kakvu ste to sliku stekli o men? Šta vas nervira? Šta vam smeta? Zbog čega biste me ponekad najradije išutirali?

Za kraj, da se razumemo, stvarno to tražim, a vi kao moji prijatelji, mislim da me nećete izneveriti ni ovog puta. Pa da čujem…

Tamo gore u desnom ćošku mog malog sveta…

Da li se čovek prosto takav rodi ili neke druge stvari kasnije utiču na njega, ali eto ja sam postala neko ko je uvek išao na suprotnu stranu od ostalog sveta. Ako svi trče u bioskop da gledaju film, jer je hit nad hitovima, baš taj film verovatno do dana današnjeg nisam pogledala.

Kada su moje drugarice sve Madonine pesme znale napamet, ja sam pevušila „Uključio sam jutros radio i čuo onda za oglas taj, traži se perač prozora, plata je sasvim pristojnaaaa…!“ O knjigama da vam ne pričam. Kada su sve otišle na balet, ja sam počela da treniram džudo. I sve tako nekako.

Moja velika sreća na tom „naopakom“ putu je bila što sam upoznala jako puno ljudi sličnih sebi, sa kojima sam mogla satima da pričam  i da se smejem, ljudi sa kojima sam se razumela i kada ćutimo. Čak sam se i od njih razlikovala. Nije to ono kao, „razlikujem se od drugih, posebna sam, ovakva, onakva“, jok tako. Nego drugačije, a ako niste takvi onda vam ne mogu ni objasniti kako to.

Imaš svoj mali divni svet, u njega slobodno puštaš ljude, dozvoljavaš im da se u tvom svetu ponašaju onako kako žele, jer moj svet je slobodan svet, ali onaj mali ugao tamo gore u desnom ćošku, njima je nedokučiv. Kažeš mu: „Slobodno pogledaj, ne boj se, to je samo mali desni gornji ćošak…“, ali ne. Nisu smeli i ako je sve vreme bio otvoren za javnost.

Vremenom se zapitaš kakvi te to ljudi u stvari u opšte i okružuju. Daš im svu slobodu u svom malom svetu, ali oni strašljivi da strašljiviji ne mogu biti, nikako ne smeju da pogledaju i u to ćoše. Pogledaju na sekund, dva i onda naglim okretom odu u levi donji ili dole na parter. E jebi ga onda.

Šta koji krasni onda svi ti ljudi hoće od mene? Ne tražim od njih da mi svoja vrata širom otvore, puštam ih da dođu kod mene, sve im je dostupno, ali  zašto me ne mogu u potpunosti razumeti? Boje se. Strah je užasan neprijatelj. Šta će sa saznanjem o mom desnom, gornjem ćošku? Hoće li biti dostojni toga? Boje se, jebo im ja mater.

Otkriću vam tajnu, opušteno i slobodno kao i sve ostalo što radim u životu. Neće vam to ništa značiti, jer mi nećete poverovati. Na tom mestu se kriju sve moje tajne. Nisam vam bitna, jer me lično ne poznajete, tako da vam ni moje tajne nisu važne, ali ljudi koji su bili u mom svetu i mom životu, jednostavno nisu imali hrabrosti da zavire na to mesto.

Zašto, pitam se?  Zašto su mi govorili sve, zašto su mi verovali, zašto su znali da će njihove tajne kod mene biti sigurne, zašto su znali da im želim pomoći i da ću im pomoći ako mogu, zašto su mislili da sam toliko jaka da oni meni ne mogu pružiti, čak ni reči utehe??? Jebem ti život! Ko sam ja u stvari, hoću li ikada saznati? Hoću li se upoznati do kraja života, e to me najviše zanima???