Архиве блога

Neka sećanja

Rođena sam u, za mene najlepšem gradu na svetu, u Kraljevu. Svaki grad u kom se bilo ko rodi je za njega najlepši na svetu, ali o Kraljevu reči hvale imaju i oni koji samo zastanu u njemu. Kraljevo je za mene centar sveta.

Dakle rođena sam u centru sveta, 17. juna, 1974. godine. Bio je ponedeljak, tačno podne. Kada je sunce tog dana dostiglo najvišu tačku na nebu, rodila se devojčica dugačka 52 cm i teška 2700 g. Kažu da mi se tata najviše obradovao, drugo dete i opet devojčica. Babica se prosto začudila, tolikoj njegovoj radosti, jer ipak ovo je ovde Balkan i sve tate više vole mušku decu. Kad ono jok. Čovek pošandrcao.

Moja starija sestra je bila razočarana. Malu četvorogodišnju devojčicu su babe, tetke, strine ubedile da će da dobije brata. Nije tada mogla da zna koliko treba da bude srećna što je dobila mene za sestru. Sada posle toliko godina se iskreno radujemo, što imamo jedna  drugu.

Majka kao i svaka druga dobra majka, bila je presrećna što je rodila živo, pravo, zdravo dete. Rodila ga majka.

Svojih prvih 10 godina života, živela sam sa roditeljima i sestrom u podstanarskoj kući koja se nalazila skoro u centru grada. Imali smo, za mene tada, najveće prostrano dvorište u celom gradu, koje je meni zaista bilo centar sveta.

Tu sam naučila sve što dete u svojoj prvoj deceniji života treba da nauči i zna. Bila sam i mirno i živahno dete, odjednom. Kažu da je bilo dovoljno da budem suva i sita i da se ne čujem. Mislim da su u suštini svima nama malo zbrkana sećanja iz ranog detinjstva.

Najdraža uspomena mi je sećanje na mog Komšiju Ljubinka. On je bio deda koji je živeo sa svojom ženom u kući koja je zidom bila spojena sa našom kućom. Pošto su i mama i tata radili, a ja nisam išla u obdanište, čuvala sam se sama.

Ne mogu da kažem tačno sa koliko sam godina počela da ostajem sama kod kuće. Recimo da je to sa 4 godine, da ne kažem i manje, da ne preteram. Pokušavale su da me čuvaju mamina maćeha, tetka i tatina tetka, tj. neka baba, ali to nije išlo.

Volela sam da ostajem sama kod kuće. Maminu maćehu baš nisam volela, ne znam zašto? Tada i nisam znala da ona nije prava majka mojoj mami, jednostavno kao i svako dete osećala sam da tu nema baš neke ljubavi.

Kod tatine tetke tj. kod te moje babe sam isto imala veliko dvorište, blizu su živeli i bilo je puno dece, ali ni tu mi nije bilo lepo. Mislim da samo ta baba i ta tetka, njena ćerka znaju zašto nisam volela da ostajem kod njih. Deca su čudo.

Ujutru mama i tata odlaze na posao, sestra u školu. Mama mi spremi doručak i ostavi na stolu. Stvarno mi se čini da sam ustajala čim bi oni izašli na vrata. Volela sam da onako u pidžami gledam televiziju.

Gledala sam apsolutno sve emisije. Tada su postojala samo dva programa tako da to i nije bilo tako teško. Nisam volela da jedem sama, pa sam mnogo puta bacala doručak. Kada nisam gledala televiziju, volela sam da igram i da se ogledam u velikoj staklenoj vitrini. To sam stvarno mnogo volela. Pravila sam priredbe, pričala, smejala se, glumatala, plesala.

U suštini sve što sam tada radila pričinjavalo mi je veliko zadovoljstvo. Svojim lutkama sam bila učiteljica, ponekad doktorka, nekada sam ih mazila, a nekad se boksovala sa njima. Moj Komšija je znao da kaže, da kada prođe pored našeg prozora, izgleda kao da unutra ima bar petoro dece.

On je mene zvao Mile. Imao je i decu i unuke i praunuke, ali mene je najviše voleo, a i ja sam njega volela više nego bilo koga, a da to nisu mama, tata ili sestra. Njega deca u suštini nisu volela. Govorili su da je strog i da ne voli decu, da ne zna sa njima, ali to su bila neka druga deca, a ne njegov Mile.

On me je povremeno obilazio, pričao sa mnom, šetao me, vodio u park da berem cveće, naučio me kako se prelazi ona dupla ulica. Prva jagoda iz njegove bašte je uvek bila za mene, prva mušmula sa pijace, bila je moja.

Ja sam bila njegov lični frizer. Nije imao neku kosu. U stvari šišao se skroz na kratko, a ja sam volela da ga češljam. Možete da zamislite kada jedan star čovek, koji ne voli dečiju galamu  i koji je donekle bio prek čovek, sedi na krevetu, a bukvalno mu na glavi sedi dete koje ga češlja metalnom četkom.

To je bilo pravo uživanje i za mene i za njega. Možda mu nije uvek baš bilo prijatno, ali me je toliko voleo da sve ono što je meni činilo zadovoljstvo i njemu je. Dođe tako uveče sedne na krevet i pita. „Mile hoćemo li se frizirati večeras.“ U tom sam se ja već uspentrala sa svojim rekvizitima na njegova ramena.

Bila sam i bolešljivo dete, imala sam spasični bronhitis, koji sam dobila još kao mala beba. Moja mama se baš napatila sa mnom i tim mojim bolestima. Kao sasvim maloj bebi izašlo mi je nešto na levom oku, na gornjem kapku. Nešto crveno u obliku loptice.

Neki su govorili ovo, neki ono, doktori ovako, pa onako. To su mi na kraju „sredili“ u Beogradu na Klinici za majku i dete. Tako da za ceo život imam jedan divan ožiljak na levom oku. Stvarno mnogo volim taj ožiljak. Mali je i diskretan i nekako me obeležava.

Zbog mog bronhitisa išli smo u Lošinj svake godine na mesec dana. U stvari tri godine za redom, sa mojih 3, 4 i 5 godina. Ne morate da mi verujete, ali stvarno se sećam svega. Predivnih događaja sa tih letovanja. Kada sada pričam o tome moji roditelji, ne mogu da veruju da se sećam takvih sitnica, kao što su boje nekih igračaka, gde smo kupili crvenu ribicu, šta smo jeli u nekom hotelu, gde se nalazio sat koji jako kuca, gde smo pravili kolibicu, sa kim sam se i gde kupala i još mnogo toga.

Nisu to neke stvari o kojima sam mogla da čujem kasnije iz njihovih priča, to su žive slike u mojoj glavi koje i sada mogu da vidim. Koje me i sada čine srećnom.

Volela sam satima da pričam mom Komšiji gde sam bila, kako i sa kim sam se igrala, gde sam šta videla. Obožavala sam da mu posle letovanja sve ispričam, a on me je uvek pažljivo slušao i zapitkivao.

Ne mogu da ne napišem ništa o jorgovanu iz našeg dvorišta. Sasvim običan stari jorgovan koji je izrastao u pravo drvo. To je bio moj avion. Volela sam da se popnem na njega i da letim. Osećam miris tog predivnog  cveća, čini mi se i sada.

Iz moje dosadašnje priče čovek bi rekao da se uopšte i nisam igrala sa drugom decom. Jesam, ali nisu to neke preterano važne stvari u mom životu. Obično sam se sa decom igrala rata. Ja sam bila Prle iz Otpisanih. Bila sam brza i spretna. Pošto su to bile igre za dečake, ja sam morala da budem i bolja i spretnija i brža od većine da bih mogla da im budem komandant.

Volela sam da im budem komantant i da me sve slušaju. Jurišali smo na nevidljive Nemce i naravno uvek pobeđivali sa mnom na čelu. Bila sam sva važna i glavna. Lepo smo se igrali, voleli i poštovali jedni, druge i pravila igre. Sa njima sam igrala i klikere. Sve se to dešavalo u dvorištu one tatine tetke, kada sam raspoložena da odem tamo.

Moja starija sestra je više vremena tamo provodila. Imala je drugarice svog uzrasta i stvarno ne znam kako su se one igrale.

Jednog dana tata mi je doneo bicikl. Bila sam presrećna. Biciklica na dva točka sa narandžastim banana sedištem. Sutradan sam od ranog jutra, pa sve do uveče učila da je vozim. Na kraju sam naravno i uspela. Uveče mi je guza bila crvena i ožuljana. Nisam mogla ni da sedim ni da ležim na leđima, ali bila sam presrećna što sam uspela. Jedva sam čekala da svane, novi dan, pa da se jurnem mojim „poršeom“.

Vremenom sam stvarno postala pravi majstor. Kasnije sam dobila dozvolu od roditelja da se vozim i po trotoaru na našem delu ulice. To je tek bio doživljaj. Volela sam da se jurnem kroz baru i da podignem noge sa pedala. Bila sam srećna!

Zime su mi uvek bile čudno lepe. Oduvek sam više volela leto i more, ali zima je uvek imala neku svoju posebnu draž. Volela sam kada preko noći padne sneg i sve pobeli. Čist, beli, prelepi sneg prekrije sve. Tada smo moja sestra i ja izlazile napolje, pravile Sneška, grudvale se klizale. Bili su to neki posebni trenuci naše bliskosti.

Oduvek sam mnogo volela svoju sestru, ali nikada u detinjstvu i ranoj mladosti nismo bile bliske. Uvek smo volele jedna, drugu i nikada se nismo tužakale kod roditelja. Moja sestra u celoj ovoj priči zaslužuje poseban deo i ne mogu o njoj da pišem tek tako.

Priča o nestašlucima tek sledi, a svaki deo ovog ovakvog posta će jednog dana biti opisan do sitnih detalja. Eto samo tako.

ana-jarak-20.04.2009.

Ana ima i jorgovan i avion :)))

Advertisements

Crveno je boja ljubavi

14. februar, 29. mart, 17. april, 24. avgust ili 26. oktobar… sasvim svejedno, svaki dan je stvoren za ljubav i svaki dan treba da se slavi i obeležava… osmehom, poljupcem, dodirom ruke, pogledom, jednostavnim znakom pažnje, jer ljubav se živi svaki dan.

29285_picture65_122_1072lo

29379_picture75_122_693lo

29360_picture73_122_368lo

29358_picture72_122_933lo

29287_picture66_122_420lo

29256_picture60_122_919lo

29282_picture64_122_71lo

29277_picture63_122_885lo

29261_picture61_122_558lo

A sad malo ona

Znam mnogi će reći da je rano, da će opet pasti sneg, da zimi nije još kraj. E pa jeste! Zimi je kraj, onda kada ja hoću. Možda sam malo požurila, ali tako mi je lepo i tako se radujem ovom suncu i mirisu proleća da sam se kao medved probudila i ne vraćam se na spavanje. Jedva čekam da kupim novi kupaći, naočare  za sunce i papuče. Ne treba mi ništa više.

Opet sam se zaljubila. Svakog proleća se zaljubim ludo i brzo. Imam i leptiriće u stomaku i srce mi s vremena na vreme jako zalupa. To zavisi od onoga o čemu mislim. Pomislim na zagrljaj, na pogled pravo u oči, na trenutak kada se šćućurim uz to telo koje volim, a srce ludo…hoće da iskoči. Još nije počelo proleće, a ja se osećam tako. Šta će tek biti u maju? Zračiću na kilometar.

Blagoslovena sam tim umećem. Umem da se zaljubljujem iznova i iznova i iznova…Drugačije ne umem da živim. Ako bih prestala da se zaljubljujem u proleće, to bi značilo da sam nastavila da spavam zimski san i da mi više ništa nije važno.

Ne može da bude dosadno, ne može da pređe u naviku, ne može da prestane da bude važno voleti i biti voljen.  Čik neka mi odoli. Onog proleća kada mi bude odoleo, sledeću zimu nećemo dočekati zajedno. Ako mi odoli on, neće neko drugi. Ljubav mora da se neguje, obnavlja, održava. U ljubavi je sve važno. U ljubavi sa mnom je sve važno, kao i u životu sa mnom. Kako mogu da znam kako je u drugim životima? U mom životu je tako. To sam ja.

ivana1

Ja, sklopljena od delića mene, činim ono što jesam. Neponovljiva kao i svi mi. Najzanimljivije u tom upoznavanju sebe mi je što se nikada upoznati neću. Malo mi je tužno, što me u tom slučaju, ni drugi neće upoznati do kraja. Slika koju ljudi imaju o meni, zavisi od trenutka kada su me upoznali. Neko me upozna zimi, a neko u proleće. 🙂

Praviti se "normalan" :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, „pravite se da ste normalni“.  😀

Mi smo se „toliko pravili da smo normalni“, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

moji-malecki

Praviti se „normalan“ :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, „pravite se da ste normalni“.  😀

Mi smo se „toliko pravili da smo normalni“, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

moji-malecki

Šaljemo ljubav

I tako već par dana, planira Ivana da napiše koju reč. Nemam pojma koji je datum, dok ne pogledam na računaru. Ups…2:23 već je šesti januar. Naša novogodišnja žurka je trajala do juče popodne.

Bilo je ludo i nezaboravno. Dolazio je i Deda Mraz, samo što ga deca nisu videla. Došao je kad su spavali, doneo poklone, popio kafu sa mnom i pomogao mi oko sarme. Što Deda Mraz ume da kuva to je čudo jedno. Prva sarma koju sam u životu napravila je bila više nego izuzetna. To je zato što mi je Deda Mraz pomogao i otkrio mi par trikova.

Žao mi je što nisam odmah pisala dok je sve bilo sveže. Svaki dan od 30.12. do danas je za po jednu malu priču. Postaviću slike i napisati po koju reč… tako ću se prisećati.

Ovako smo počeliOvako smo počeli… neko je već bio bos, a neko je pokušavao da pobegne iz kadra. Neko je pio pivo…

dsc02435

…a neko kratka pića…

dsc02436

Marko se brinuo šta će biti kada se sestre ponapijaju.

dsc024371

…a tetki i bebi se svidela sarma.

dsc0243712

Devojke su pošandrcale.

dsc02455

I ako nastavim ovako osvanuću…bukvalno.  Gomila doživljaja, na kraju stare i na  početku Nove Godine…. I kako god …dok sam ja sve slike pregledala i sredila, a ono još malo, pa svanjava.

Nema tu šta puno da se priča, pogledajte slike, a ja odoh da spavam, već je 4:10 … Zaslužila sam i ja malo sna, a vama od srca šaljemo ljubav. Puno ljubavi. Da cele godine budete voljeni.

Mala priča o maloj Mariji…mala Marija zaslužuje veliku priču

Više od mesec dana nosim u sebi priču o Mariji. Mala Marija. Nije ona mala. Veća je za glavu od moje Jovane. Moram bre, da se isplačem za tim detetom. Duša me boli. Jedna sasvim obična priča me je podsetila da u ovoj godini moram i da se isplačem. Hvala ti Suske. Pomerila si me svojom običnom pričom i podsetila, da ostavljam nešto nedorečeno.

Prvi razred je moja Jovana završila u Kraljevu. Teška godina za nas. Jako teška i jako srećna. Jovani se mama udala, ostala trudna, a igrom slučaja Jovana je već bila upisana u školu sa svojim starim drugarima u Kraljevu. Taj prvi razred će zauvek da obeleže putovanja Beograd Kraljevo, Kraljevo Beograd. Suza za suzom. Osmeh za osmehom. Osmeh za suzom. Hvala mojoj mami zauvek. Hvala mojoj Jovani.

Kako god, brzo nam je prošao prvi razred u toj rascepljenosti, u tim putovanjima, u tim …uh … ceo život će mi faliti taj ….samo naš prvi razred. Duša me boli. Ivana ko Ivana živi sada i ovde, što je bilo bilo je. Jovana ko Jovana, više joj i nije važno gde je nekada išla u školu. Blago moje.

Drugi razred. Beograd, Banovo Brdo, Banović Strahinja. Novi stan, novi grad, nova škola. Ako ste me bar malkice upoznali kroz sve moje tekstove, onda ste upoznali i moju Jovanu. Bar delimično, jer krv nije voda, a to dete liči na mene. Pametnija je od mene, lepša je od mene, o koliko je samo dobronamernija i tvrdoglavija, to ne umem da opišem. Moja drndulina. Poštujem je neizmerno kao ličnost. Ona je moj vodič. Znate li šta poštujem? Tamo gde sam ja bila plačipička, moja Jovana je borac. Nije što je moja, ali to dete je ličnost.

Kraj prvog polugodišta, drugog razreda. Odem na roditeljski. Učiteljica joj je stvarno dobra žena, ali…ali u knjižici joj je ovako napisala „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“. Ne baš tako, ali slično nešto. U fazonu, baš je briga za sve što se oko nje dešava. Čekaj da se setim tačno. Ma šta da se setim… prenosno je rekla da je moje dete bezosećajno za tuđe muke i probleme.

Idem niz ono brdo i plačem. Jebe mi se za ocene. Kriva sam. Moje dete je postalo bezosećajno na tuđu muku. Kakva sam ja to majka? Jedva čekam ovaj sada roditeljski da vidim šta će sada da napiše kao utisak.

Moje dete je inače druželjubivo. Sitniš je, ali ume da vodi i ne da na sebe. Vole je deca. Tako da je u našoj kući tog drugog razreda, prodefilovalo mnogo njih. Drugari, drugarice, rođendani, telefonski pozivi i slično. Radovala sam se što voli da ide u školu, što ima dobro društvo, što nije zapostavljena, zanemarena. Uključila se u sve.

Roditeljski sastanci počinju i završavaju se sa kukanjem i vapajem učiteljice. „Družite se sa svojom decom. Pričajte, igrajte se…“ Ne razumem. Pa kad pogledam ljude oko sebe svi su super. Šta priča ova žena? Za nikog od roditelja ne bih rekla da ne ume da trči i smeje se sa svojim detetom. Mora da preteruje ta učiteljica.

Treći razred. Zabrinuti smo. Najlepše i najčešće društvo su joj Marko, Ana i Lara. Svi do dve godine starosti. Brat i sestre. I dalje rado ide u školu, sve je ok, po njenoj priči. Dolaze povremeno deca, ali sve ređe. Ne zove ih. Razgovaramo, o čemu se radi tu radi? „Mama, pa sve je u redu.“ Nije u redu. Znam da nešto nije u redu. Roditeljski sastanci, sa divnom učiteljicom, koja se trudi da zbliži i decu i roditelje. Sa divinim nasmešenim roditeljima. Ne menja se ništa, sem što moje dete odbija da se druži sa njima.

Jovanin 9. rodjendan. Pravimo žurku kući. Svi kažu, „ženo nisi normalna“. „Uzmite igraonicu.“ Ne. Želim da ih vidim ovde, sve. Želim da nam svima bude lepo. Želim da ih ja zabavim. Da pamte. Ja to umem i volim.

Sigurna sam da će pamtiti Jovanin rođendan, ali… !!! Ali bre!!! Apsolutno za sve na ovom svetu imam opravdanje, za decu posebno. Vika, vriska, dreka… ludilo. Pa tu i jesmo da ludujemo. Ali… uh…. Postoji tu jedan momenat koji me je strašno uplašio. Trenutak kada sam shvatila, zašto moje dete izbegava da se druži sa većinom njih. Ne znam u stvari koji je to trenutak tačno. Verovatno ceo utisak koji su ostavili na mene, je taj… da većina njih nikada neće biti normalna. Žao mi je što to moram da kažem, ali to jeste istina. Ja uvek govorim istinu.

Situacija. Tri dečaka. Guraju se, vrište, skaču kao nenormalni. Priđem „šta vam je, u čemu je problem?“. „Ma ništa, vatamo se za jajca.“ „Molim….Pa zar vas ne boli?“ „Mene ne boli…hihihihihi…baš mi je super.“ „Mene boli kad jako stisnu…hihihihihi.“ „Mene ne boli ni malo, baš mi je super…ja mogu da izdržim i kad me jako stisnu za jajce.“ …. „Jeste li vi pederi, pa se vatate?“ „HAHAHAHAHHAHA…. Nismo, ali kad neće devojčice, vatamo se sami…..HAHAHAHHAHAHA“!!!!

ŠOK! U najmanju ruku šok! Posmatram ostale. Posmatram Jovanu. Ljudi moji. Šta je bre ovo? Jovana sedi između svoje tetke i Jane. Gleda me tužno. Priđem. „Mama, a kada će da odu?“ „Nemoj mila, pa zvali smo ih.“ „Ma baš me briga vidiš bre, da su to luda deca. Želim da idu kući i da se igram sa Janom i Markom.“ Otišli su posle sat, dva…rodjendan je prošao. Ne, ne želim više takve žurke za svoje dete. Većina te dece uopšte nije u vinkli. Žao mi ih je…ali ne mogu ja da spasem ceo svet.

Nije mi više bilo čudno što su mom detetu najbolje društvo Jana, Marko, Ana i Lara. Braća i sestre. Što rođeni, što ne….bebe ili predškolci, to su bre naša deca. Vaspitana.

Ovo je ipak priča o Mariji. Jednoga dana, dolazi kući sa drugaricom. Nisam ih ranije viđala zajedno. „Mama niko neće da sedi sa njom. Sedi sama i svi je zezaju.“ Moja cura, naravno voli da ispravlja krive drine. Bože na koga li je?

Lepa devojčica, ta drugarica, nosi naočare, viša je naravno od moje Jovane, za glavu. Rekoh već da imam mišicu. Dve lepe devojčice. Ručale, završile domaći, zatvorile se u sobicu. Imaju tajne. Išle napolje, u park. Vraćale se. Devojčica svaki put kaže „doviđena“, „dobar dan“. Smejuljim se. Šta me pozdravlja 15 puta? Bila je, koliko je bila. Jovana je ispraća. Vraća se u stan i daje mi do znanja da je boli glava, da joj ne smetam, da je ostavim na miru u sobi.

Ja sam jedna dosadnuša. Naravno da je neću pustiti, dok ne utvrdim razlog. Marko spava, Ana stoji u dupku pored nas dve. „Šta je bilo Dragice? (draga pa Dragica).“ „Ma ništa, pusti me.“ „Ma kako ništa. Nešto te muči Milanka moja? (mila, pa Milanka).“ Bože što si ti dosadna žena. Nije mi ništa, pusti me na miru.“ „Dragice“ umiljavam se… „ti svojoj mami sve smeš da kažeš.“ „Smem, ali to je tajna mama. Rekla mi je tajnu, najveću.“ Pune se suzama, moje drage oči. „Reci mami. Znaš da sam ja tvoja čuvarka tajni, malih i velikih. Neću nikom reći.“ „Znaš mama,… molim te nemoj da kažeš nikom. Znaš mama, pa ona….“ „Šta je ona?“ „Nju svi zezaju u školi. Niko je ne voli.“ „Što bre? Baš je dobra i draga.“ „Ne znam što je ne vole, mama….znaš mama… nemoj nikom da kažeš…mama, bre….bre pa ona je usvojena.“ Plače moje dete. Plačem ja sa njom. Plačem i sada. „Kako bre mama neko može da ostavi dete? Vidi mama Anu. Ona je bila manja od Ane kad su je ostavili. Kaže da nisu imali para da je čuvaju. Ostavili je skroz, onako u domu. Usvojili su je kad je imala tri godine ovi sadašnji tata i mama, a nju mama svi zezaju u školi, a tajna je ovo što sam ti rekla. E neće ona da ima najružnije stikere. Sve ću ja da joj dam.“ Demonstrativno lepi u Marijin album najlepše svoje stikere i potapa ih suzama. „Kako neko može da ostavi dete, reci mi?“ O Bože… Kako svom detetu da objasnim ono što ni ja ne razumem. „i ko zna kako sada živi. Ja ću da skupim pare i da joj kupim ranac za školu, stalno isti nosi. I sve ću svoje stvari koje su lepe, a ne trebaju mi da joj dam.“ Prestani Ivana…trajao je taj razgovor, trajao i trajao…

Marija počinje redovno da dolazi kod nas. Jedva sam čekala da čujem utiske, Jovanine posete njoj. „Mama, pa ona ima divnog tatu. Pravio nam je palačinke, radio domaći sa nama, a onda smo se igrali. Ima tako lepe igračke.“ „Vidiš Dragice, da ponekad i ono što na prvi pogled izgleda strašno, može biti lepo i dobro. Da je nisu usvojili, možda bi živela u nekom domu i mučila se, ko zna kako.“ Radovala se moja Jovana, radovala se ja sa njima.

Odlazi Marija jednog dana kući. „Mama, ona je trebala da ide na neke časove glume i slagala je tatu da je bila, samo da bismo duže bile zajedno.“ Uh…. Mala Marija laže. Poseta školi nije ni malo bila ohrabrujuća, Marija svašta nešto laže. Moja Jovana da bi joj se što više približila je popustila u školi. Zezaju Jovanu u školi oni isti što se igraju sa jajcima. Zovu je ciganka, pikavac. Ne vole je više. Druže se njih dve i još dva muška „pikavca“. Moja mišica se busa. Ne da se. Brani drugaricu, koja je za glavu viša. Učiteljica kaže da nikoga ne sažaljeva i da za nikoga nema privilegije. Uh…zar će se moje dete samo boriti za jedno, jadno ostavljeno dete?

Rekla sam joj u petak da postoje ljudi koji lažu, da bi imali prijatelje, lažu ljudi i da ne bi ostali sami, lažu ljudi zbog svega i svačega. Jovana je u petak plakala kao velika. Samo je govorila. „Mama ja neću prestati da se družim sa njom. Neću mama nikada da je i ja ostavim.“ . Moja pametnica. Danas mi kaže. „Rekla sam Mariji. Ili će da prestane da laže ili ću prestati da je volim. Nisam joj rekla da nećemo da se družimo nego da neću da je volim. Znaš mama da neću ni da se družim, ako nastavi da laže, ali neće ona više da laže nikog, obećala mi je..“

Sigurna sam da vam ni deo osećaja nisam prenela. Sigurna sam da sam nešto propustila. Sutra je roditeljski, već danas u stvari…već je pola 5. Uh … baš me je mučila priča o Mariji. Jovana se neće odreći Marije, neće je ostaviti. Moja osnovna priča je da mora da joj objasi da ne sme da laže, jer prijatelji se ne lažu. Marija nije ni lagala prijatelja, lagala je roditelje, učiteljicu, okolinu. „Mama ona će sve tebi da kaže, rekla mi je. Za NG ćemo da zovemo njenog tatu i mamu, pa vi pričajte sa njima. Samo da znaš, neka me i zovu ciganka, ja neću prestati da se družim sa njom.“

Zanima me samo da ove godine vidim šta će učiteljica napisati u knjižicu. Ako bude napisala nešto slično kao prošle godine. „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“, javno ću tu na roditeljskom da iscepam knjižicu na komadiće.

I još nešto sam sigurna. Deca se vaspitavaju do šeste godine. Ko god da je to rekao i utvrdio, bio je u pravu. Nismo sve vreme bile zajedno u prvom razredu, ali moja draga je već 26. oktobra napunila sedam. Bila je već vaspitana. Ma mislim da sam još tog istog 26. oktobra, 1999. kada sam je rodila, završila veći deo vaspitanja. Geni su čudo.

Moj Marko

marko2.jpg

Ti spavaš…
Gledam te, udišem te…
Svet je podudaran, ovde noć,
negde na nekom mestu dan…
Ovde nežnost,
tamo negde nasilje…
Ovde početak, negde kraj!
U kojem trenutku svojih snova ćeš se probuditi
i udostojiti me svog pogleda?

Voli te mama!