Dan za danom

Ne bih da vam pišem o problemima u kojima se sada nalazimo, pa zato i izbegavam da pišem, jer smaram više i sama sebe, ali ne mogu sve to da izbegnem. Ponekad bih najradije iskočila iz sopstvene kože, ali ne mere. Jbga, tu smo gde jesmo, u tome u čemu jesmo i borimo se svim silama da sve ovo ostavi što manje posledica na sve nas.

Promenila sam se i fizički i psihički. Fizički mi je dragi doterao strukić. 🙂 Mogu da nabrojim tačno koliko puta i šta sam jela za zadnjih mesec dana, tako da su mi sada sise došle do izražaja, onako baš, baš.  Doduše i podočnjaci su mi od nespavanja došli do izražaja, ali ko to još može da primeti,  pored ovakvih sisa? Uostalom za koji krasni postoje naočare za sunce? 🙂

Psihički sam se promenila u nekom smeru koji mi još uvek nije jasan. Mislim da muka čoveka može ili da baci u najveći bedak na korak od predaje ili sa druge strane da ga toliko ojača da se prosto ne može prepoznati. Mislim da pripadam ovoj drugoj grupi.

Znate… kada nekoga koga najviše volite vidite kako leži u sopstvenoj krvi i muči se u nenormalnim bolovima, a vi ga držite za ruku i šapućete mu na uvo da će sve to proći i da nije ništa strašno. Kada ga jedva možete prepoznati, jer se jedva vidi u krevetu i slušate ga kako on na plafonu vidi dve zalepljene žvake, dok oko njega ljudi koji pričajući sami sa sobom, lagano umiru, a vi onda zajedno sa njim zevate u plafon i tražite nepostojeće žvake.

Kada pokušate da mu pomognete da se pridigne na noge, a on počne da se trese i padne u nesvest, a vi mu onda iznad glave mašete nekom plastikom da bi došao do vazduha, prskate ga vodom i pri svemu tome zezate ga da folira, jer voli da se atraktivne sestrice muvaju oko njega, a za sve to vreme ni jednog trenutka sebi ne napravite prostora ni da se isplačete, ni da se pomolite, ni da razmislite, ma ništa. Samo tako gruvate dan za danom, svesni i sigurni da ćete sve to prebroditi 100%.

Valjda čovek treba biti malo lud da bi tako gledao na sve te stvari i trenutke. Da pri povratku iz bolnice nabacite na lice najlepši osmeh na svetu, jer vas deca dočekuju sa osmehom. Da slažete kocke, pevate pesme, pričate priče i onda jednog dana objasnite da kada tata dođe ne smeju da skoče na njega, jer tatu „boli stomak“, da ima gomilu nekih cevčica na koje moraju da paze, da ne zakače i da pri svemu tome to nije ništa strašno i opasno, ali da moramo da pazimo.

Da u jednom trenutku budete toliko ljuti da poželite da mu fiknete nožem jednu od cevčica. 😀  E tada sam već postala sigurna da se lagano vraćamo na staro, čim je došlo vreme da se malo i svađamo. Pored svega toga zaista nemam pojma kako sam se to u psihičkom smislu promenila? Možda i nisam, valjda se čovek takav rodi, jebem li ga, ali kada pogledam malo unazad, prosto se zaprepastim sebi i svojim postupcima.

Skinuli smo jednu cevčicu u ponedeljak, naravno da sam bila prisutna, morala sam da vidim tu rupu iz koje je išla. Morala sam da zavirim u svaku novu rupu na njegovom telu… a ima ih kol’ko ‘oćeš. Čovek je zaista savršeno biće i toga sam postala svesna tek kada sam pogledala izveštaje sa operacija koje je imao tamo. Skener, rendgenski snimci, gomile cevčica, rupica, rupa, ma ludnica totalna.

Malko sam se sludela kada sam pogledala te izveštaje. Sunce ti poljubim, koliko je samo puta bio u životnoj opasnosti. A tamo piše sve u minut, a ja k’o kreten pamtim, pa upoređujem, šta sam ja tada radila, dok se jedan divan doktor, pravi majstor, Eric, tamo borio za život čoveka kog volim.

„Gde ima veka ima i leka“, kaže jedna od naših poslovica. Ako ti je suđeno da živiš, živećeš i gotova stvar, nema tu mnogo filozofije, ni logike, ma ničega. Neverovatne stvari se dešavaju i tačka. Za otprilike 6 meseci ćemo imati još jednu operaciju. U stvari ona nam i jeste cilj. Treba se do tada potpuno oporaviti, pa da ga ovde jedan drugi majstor sastavi do kraja.

Eto…posle ovog posta ću pokušati da vam pišem i pričam o nekim drugim stvarima, a o čemu ne znam. Više život ne planiram ni 15 minuta unapred, tako da nemam pojma šta možete očekivati od mene. Ja totalni neplaner, kada odlučim da još više ne treba da planiram, onda budite sigurni da je planiranje bilo čega jedna od najvećih gluposti na svetu. Dan za danom, korak po korak, minut po minut i život ide dalje.

Ne znam

Uh kako me boli nepravda. Ne znam, da li je nepravda? Nije moje da sudim. Možda to nije nepravda, možda je to baš pravda, gledana iz nekog drugog ugla koji ja ne mogu i ne umem da razumem? Možda je sve to tako baš u redu?

Da, slažem se…život ide dalje.  Neko bude sprečen da nastavi gde je stao, neko nastavi dalje kao da ništa nije bilo, a ja dođem u dilemu šta je to pravda?

Moj Fenomen

Postoje razni fenomeni na ovom svetu, ali sa kakvim fenomenom ja imam posla mislim da nema niko. Žao mi je samo što nisam mogla da ga slikam kada je došao, pa da vidite kako izgleda čovek kome su se doktori borili za život, koji je imao operaciju od 5 sati i još dve nešto kraće, za nekoliko dana. Koji je 5-6 dana bio u veštačkoj komi, ArtuDitu R2D2, a onda da ga vidite danas, posle tri dana mog tretmana. ‘Ajde što izgleda, ali da vidite kako potrčkuje. 🙂

Slike su od juče, pa i nije baš u najboljoj formi, 🙂 danas je već kovao planove za bekstvo iz bolnice, sve petama u dupe. Ko će to čudo uVatiti? Već smo stigli i da se posvađamo, znači definitivno se lagano vraćamo na staro. 😀

ko je uporan, taj je i uspešan

prvi koraci u najnovijem životu 17.06.

"...e da mi je jedno ladno pivo..."

18.06.

"...hm... da l' da bežim kroz prozor ili da smislim neki drugi plan?"

Želim da vam se zahvalim svima, ali naročito … mislim da nema smisla da bilo koga izdvajam i da bilo čije ime spominjem. Postoje ljudi koji su me svojim postupcima zadužili zauvek. Ne dao Bog nikome da sazna koliko može da znači i samo jedan običan poziv ili otkucano pitanje „kako si?“. Ako bih krenula da nabrajam od toga, pa do konkretnih stvari, potrajalo bi, a i bojim se da bih nekog od svih tih prijatelja zaboravila, ovako izmorena. Hvala vam.

Sa druge strane svi oni drugi, a prepoznaće se i oni, koji su zaboravili na Jabučila i Ivanu, pa makar i da se jave, (ma razumemo mi to, dešava se da ljudi izgube telefon, zaborave broj, pokvari im se kompjuter, ne čuju dobro…)  neka znaju da će i dalje Jabučilo i Ivana biti tu za njih kad im zatreba nešto, jer se verovatno samo tada i sete da postojimo. Nema veze. U životu se sve vraća, tako da možete biti sigurni da se i dalje možete osloniti na nas. Dobro se dobrim vraća, a mi smo i dalje spremni na dobra i plemenita dela.

I tako…predstoji nam još koješta da obavimo dok budemo isti oni MI, ali kako moj Fenomen napreduje, ne sumnjam da ću mu vrlo brzo vratiti burmu. 😉

Imam rođendansku želju

Običino se ljudi kada dođe taj dan u godini, kada na svoje godine dodaju još jednu, čudno osećaju. Kako se ja osećam danas na svoj rođendan, ne bih znala da opišem? Nemam potrebu da sumiram „rezultate“, jer sam sada potpuno sigurna da je to jedna od većih gluposti. Šta je bilo, bilo je, šta je moglo da bude drugačije…e baš nije moglo, jer da je moglo bilo bi…ono što je uvek i baš uvek jedino važno je sada i ovde, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena, a život je toliko kratak da prosto sebi ne smemo da dozvolimo da nam vreme prolazi u koje kakvim glupavim razmišljanjima.

Oduvek je za mene u životu pravljenje planova bilo misaona imenica i ako sam se ikada usudila ili uspela da nešto isplaniram to je moglo da bude samo u smislu nekog zezanja „e ja ću ovo i ovo“ ili za neki period od sat, dva…ne više, jer nikada ne zna noć, šta nosi dan i obrnuto. To su neki moji životni postulati kojih se ne pridržavam, nego su mi urođeni. Takva sam. Nemam bre ja vremena da mislim o tome šta da je i da li je moglo da bude ovako ili onako, a još manje imam vremena da mislim o tome šta će biti, što, kako i da li će? Jedino što mogu danas da pitam sebe je, šta je to mamicu mu, što do sada nisam skontala, pa mi se ponavlja?????????

Ne gledajući druge drage živote oko sebe, već posmatrajući samo svoj, kontam da nikako nešto da shvatim? Šta bre? Imuna sam na planove, na pare, na kojekakve maštarije i ostala sranja, a opet sa druge strane sam sigurna da mi je nešto promaklo, da vidim, da shvatim, da naučim. Nekako kao da sam na korak do toga nečega, a nikako da ga dosegnem.

Mudrost se stiče godinama i iskustvom, ali zašto bre nikako da je dosegnem, bar malkice? Zato što je neuhvatljiva, zato što uvek ima nešto drugo, nešto novo, nešto što mi nije bilo ni na kraj pameti? Hmmm…?? Osećam se kao kada visim na upornici aviona. Ne bojim se da skočim, a sa druge strane svesno idem u nešto što nije prirodno stanje i stanište čoveka. Neizvesnost koja uvek na kraju donese sreću, radost, oduševljenje i olakšanje, jer je sve prošlo u najboljem redu.

Mislim, mislim, mislim…i sve me nekako navodi na to da je to što nikako ne naučih do sada da poštujem svoj Nemir, da poštujem svoje Instinkte, životinjske. Da poštujem svoju Intuiciju. Hmmm…? …pa možda da sam ih ispoštovala sada bih bila u nekom drugom problemu, možda većem? Ne nije to…to su samo neke stvari koje nas pripremaju na ono što nas čeka, koje nam daju naznake budućih dešavanja. Pripremaju nas na ono što dolazi. Ali…zar nam se budućnost ne ukazuje samo onda kada želi da bude promenjena? Jesu li to neke stvari koje me čine mudrijom?

Nekako ne znam, ali osećam da sam na korak od odgovora. Posle svega ovoga sam promenjena. Rećiću vam i kako. Sada imam još manje planova, sada ne umem ni sat unapred da isplaniram svoje postupke, sve sam uverenija da jedino što mogu je da uživam u svemu što mi se dešava sada, pa ma koliko izgledalo ludo.

Čudni životi se uvek povezuju na čudne načine, sa druge strane svi su životi čudni, znači ne razlikujemo se jedni od drugih. Razlikujemo se samo po tome kojim putem idemo, koji izaberemo i kako ga vidimo, iz kog ugla gledamo taj svoj put. Ja sam težak ludak, ne umem da planiram, ali umem da zadrem u dubinu, jako duboko, do toga da me jedan pogled može navesti da „napišem roman“.

Jebem mu mater, kada čovek ne bi razmišljao bio bi obična pepeljara koja skuplja ostatke pepela, koji taloži u sebe obično đubre i miri se sa svim, bez želje da nešto promeni. Šta je to što treba da promenim? Shvatiću, promeniću, ali mudrost dosegnuti neću. Ne želim, jer sve nakako mislim da kada čovek dosegne tu mudrost, više nema razloga ni da živi. Sve mu bude jasno i jednostavno ode dalje sa ovog sveta.

Na domalom i srednjem prstu  desne ruke nosim po jednu burmu i najveća rođendanska želja mi je da ovu sa srednjeg prsta, vratim na onaj prst na kome joj je i mesto, a to ću da uradim ovog leta na nekoj lepoj plaži. Pre toga neću. Mora dragi ponovo da je zasluži.

Dragi moj, ja, najteža, najgora i najlošila od svih, tražim od tebe da ispuniš svoje obećanje. Da mi pomogneš da prođem kroz ovaj život minimalno oštećena, a ja ću dati sve od sebe da posledice ne slušanja mog Nemira, Intuicije i Osećaja u vezi svega ovoga, za koji mesec budu samo puko sećanje. Ne dam te i moja rođendanska želja je da te ponovo venčam i zaveštam samo za sebe, ali tako da više ni „metar“ ne odeš od mene.

This is no ordinary love

Utorak 15. jun, 2010. godina. Doletećeš mi danas. Verovatno neću smeti da te zagrlim onako čvrsto kao kada smo se rastajali, ali tvoja ruka će se naći u mojoj, dovoljno je. Da znam da si tu, da te mogu ohrabriti, podržati, da ti mogu dati svoju snagu, da te mogu opsovati, ali neću te psovati dragi moj. Nisi ti kriv, nisam ni ja, niko nije, jednostavno nismo rođeni da živimo daleko jedno od drugog.

Imam neodoljivu želju da zajedno skočimo iz aviona, da se držimo za ruke, da se poljubimo u letu i ozvaničimo početak našeg novog života. Neću biti zadovoljna da te samo dignem na noge. Tek kada te ponovo budem videla sa padobranom na leđima, znaću da smo uspeli do kraja. Dobrodošao živote.

Čekamo te

Napisah tog dana post o uspehu i neuspehu, „Šta se dogodi, dogodi se. Jedino što možemo držati pod kontrolom je naša reakcija na sve što nam se događa. Usponi i padovi su sastavni deo života. Naravno da su uspesi oni koji nam donose zadovoljstvo i radost, ali su i neuspesi oni koji nam mogu doneti zadovoljstvo, jer su odlični za čeličenje nerava.“ Onda to u postu okrenem na posao, ali šta sam tada imala u glavi znam ja. Osećaj jebi ga.

Svakako da je neuspeh kada voljeni čovek završi sa metkom, to nikako nije bilo u planu, ali je bilo potrebno majstorstvo na sve to odreagovati. Neću da smaram kako sam to uradila. Samo da te zagrlim i već ću moći da razmišljam kako te opet dići na noge, a onda ćemo otići na more. Eto…rešeno. Nema mogu, ne mogu, boli, ovo ono, kurac palac, polazi i gotovo.

Noćima ne spavam, ali kad legnem spavam sa zadovoljstvom. Sve se nadam srešćemo se, jer ti danima spavaš. „Slušaj ovamo, nemoj više da me zajebavaš. Što je mnogo, mnogo je? Znam da ti nije drago što me vidiš ovako ljutu, ali brate mili preterao si.“ Znam dragi da nisi namerno, ali jebi ga, obećao si mi. Ljutim se sa pravom.

Znam da nije lako, znam da i ne znam šta nas čeka posle ovoga. Znam da ne znam ni koliko si stvarno povređen. Znam da u glavi (ne koristim reč morati), ali moraš da me imaš u glavi. Bar moje ime. Daću ti snagu obećavam. Imaj me u glavi molim te.

Da, istina je imamo mi i decu, ali mi smo osnov. Njih ne bi bilo da nije bilo nas. Znači bez zajebavanja više. Imaj moje ime u glavi i znam da ću uspeti da ti pošaljem svu svoju snagu, da istrajemo i ovog puta. Mili moj, budi se, suoči se sa bolom jutarnjeg buđenja i kreni prema meni. Znaš koga si oženio, zato nemoj da se drkaš sa mnom.

Dečaku moj čekamo te…Ivana, Jovana, Jana, Marko i Ana.

P.S. Pička mu materina, pa nisam ja stvorena da budem udovica. Grdno si se zajebao ako si mislio da ćeš me zajebati. Diži se!!! Don`t give up!

Ne dam te, pa se ne daj ni ti

Znate šta, kada je nekom nešto suđeno od toga ne može da pobegne. Mnogi ne veruju u sudbinu, ali da li verovali ili ne tako je. Ne može se pobeći.

I tako ceo dan čekam da se javi. Neuobičajeno, jer se obično javi po 5-6 puta dnevno… i šta onda? Pošaljem još jednu poruku na skajp „znaš šta dragi…konju jedan…ako ti se nešto desi…ti i ja smo pukli načisto…nemoj više da me nerviraš…“ i tako odem da spavam neki nemiran popodnevni san, jer je lakše spavajući čekati.

I dočekam. Skamenim se, ali osnovno umem da pitam i kažem. Je l’ živ, je l’ ima sve delove tela? „Živ je, ima?“ Meni dovoljno. Evo sad mi javiše i da se probudio i da je stabilan. Dobro. Znači sve je OK. Čim taj otvori oči odmah će i na noge da poskoči. Znam.

Najgore je bilo da su mi javili da je mrtav. Nije mrtav, znači sve je u redu. Ćutim i gledam decu, smejem se, spremam večeru, čekam 10 sati da ih stavim da spavaju. Ruke su mi oduzete. Obuzima me bes, želim da se izvrištim. Ljuta sam na ovu i ovakvu zemlju, sve što vredi je oterala od sebe. Šta ću kada zaspu deca? Hoću li se isplakati? Neću, a što bih. Živ je. Radujem se. Nema tu mesta za suze.

Znam ga. Snaćiće se i zvaće me čim pre. Eto znate samo vi i ja. Moj dragi je ranjen. Našima neću ništa da govorim dok ne bude mogao sam da se javi i njima. Sve je zbog nečega dobro. Neću morati da čekam šest meseci da ga zagrlim. Ma ne dam te.

Dragi moj, izdrži i nemoj slučajno da mi budeš nestabilan. Eto treći put si u bolnici od kad smo zajedno, znaš kako kažu otrećinili smo i dosta je više. Nemoj da me izneveriš, molim te…trebaš nam. Imaš mnogo razloga da se izboriš i sa ovom mukom. Ljubimo te i volimo i šaljemo ti svu našu snagu, a ti znaš da to nije malo. Vidimo se ljubavi moja. „…Toliko te volim samo budi tu…“

Uspeh ili neuspeh…

Šta se dogodi, dogodi se. Jedino što možemo držati pod kontrolom je naša reakcija na sve što nam se događa. Usponi i padovi su sastavni deo života. Naravno da su uspesi oni koji nam donose zadovoljstvo i radost, ali su i neuspesi oni koji nam mogu doneti zadovoljstvo, jer su odlični za čeličenje nerava.

U suštini se u životu nikada nisam nešto posebno razočaravala. Prihvatala sam stvari onakvim kakve one jesu. Nisam ih čak ni posebno analizirala, jednostavno sam ih prihvatala. Kakva sam ja onda to osoba? Ja se i ne sećam svojih razočarenja? Da li to onda znači da ih možda nije ni bilo? Ma bilo ih je sigurno, ali ih jednostavno „uključim“ u svoj život, naučim nešto, možda čak i nesvesno i nastavim dalje.

Izgleda da je sve to tako zato što nikada ništa ne očekujem.  Sve što radim, radim najbolje što umem, mogu i znam, ali ne očekujem da zauzvrat nešto dobijem. Ne oslanjam se na druge, a drugi ljudi su oni koji nas najviše mogu razočarati. Više od nekih drugih stvari.

Kao prirodna reakcija kada nas neko povredi na neki način, razočara i izneveri jeste ili da mu oprostimo ili da se okrenemo i odemo od takve osobe. Kada nekome stalno imate nešto opraštati, onda se zapitajte šta ta osoba u opšte traži u vašem životu? Veliki ljudi praštaju, mali čekaju da im bude oprošteno.

Ako se u nešto uložite svim svojim mogućnostima, srcem, dušom i velikom željom, uspeh je zagrantovan. Kakav takav, koliki toliki, ali uspeh je uspeh i vaš je. Kada to nešto radite iz ljubavi, onda je sam posao na tome veliki uspeh, jer nam donosi zadovoljstvo.

Ako od sutra odlučim, da naslikam remek delo, a pojma nemam da slikam. Samo nabavljanje boja, platna, četkica, sam rad na tom „delu“ meni će doneti zadovoljstvo. Kada završim svoju sliku, to će biti moj uspeh i biću neizmerno srećna. To što to moje delo neće imati neku vrednost, što će možda biti smešno i nespretno urađeno, neće me sprečiti da ga uramim i okačim na svoj zid. To je moj uspeh, meni je donelo zadovoljstvo i baš me briga šta drugi misle o tome. To su te sitne stvari koje donose sreću, lepotu, snagu i samopouzdanje.

Ako se u nešto uložim u nadi da će mi to doneti neku finansijsku korist, a onda na kraju ne ispadne onako kako sam se nadala. Znači neko ne smatra da to što sam uradila vredi toliko, koliko ja cenim, već manje. E i za to me baš briga. To opet nije neuspeh. Otićiću dalje gde će umeti i znati da cene moj rad i trud ili ću ostati tu gde jesam i dozvoliti da me prave budalom. To je opet sve stvar izbora svakog pojedinca.

Najiskrenije mi nikada neće biti jasno kako ljudi mogu da rade posao na kom nisu zadovoljni svojom platom ili statusom koji zauzimaju ili mrze svoj posao. Stvarno to ne razumem. Zašto se ljudi plaše da za sebe pronađu ono što vole, što im odgovara, mesto gde će ih ceniti i gde će biti plaćeni adekvatno.

Ljudi će vas ceniti, voleti i poštovati onoliko koliko ste spremni da cenite, volite i poštujete sebe. Nema tu mnogo filozofiranja. Tako je oduvek bilo i tako će ostati. „Šta mi vredi što ja volim i cenim sebe, kada to drugi ne čine? Šta mi vredi što sam odličan u svom poslu, kada moj poslodavac to ne vidi i ne plaća me koliko treba? …“ Sve je to tačno, ali je i tačno da ima još ljudi i još poslodavaca. Ma jeste li se vi usudili do sada da naslikate svoje „remek delo“?

Dobro jutro mama :)

Kakav je ovo dan svanuo? Istina je da je napolju prelepo, ali dok izađemo napolje da mi je da ostanem pri pameti.

Najtarije dete me je probudilo drndanjem tv kanala u sobi u kojoj spavam, kao da je to jedini televizor u kući. Kšš, kšš, kšš, kšš, kššš… bla bla, kšš… Skoči mi pritisak na 300, pa šta ću ustanem k’o iz topa ispaljena.

Naravno da se prvo uhvatim za lonče da skuvam kafu, da se malo povratim. I skuvam kafu i taman spustim dupe u fotelju, zapalim cigaru i onda…..aaaaaaa vriska. Dotrčava Marko i vrišti kao da ga je neko uključio u struju.

Prepadnem se, dok sam videla šta je. Pametnica, ma još mi nije jasno kako mu je uopšte palo na pamet da pipne ringlu na šporetu? Strašno. Srećom je samo vrhom prstića pipnuo. Valjda hteo da proveri da li je vruće. E sačuvaj me Bože. Hladili, kvasili, duvali, mazali sa svim i svačim… „Jao, jao, jao…boviii…utomoć, utomoć…jao, jao, jao…bocka, bocka…“ Plakao je cela dva sata, kao da smo mu kožu drali i verujem da bi još plakao da na kraju nisam podviknula.

Razumem da boli, ali baš toliko nema šanse. Samo se pecnuo malo. I kad sam podviknula da prestane, on je prestao kao da ništa nije bilo. Evo ga igra se i smeje se sa Anom.

Ana kad je videla svu tu frku, počela i ona da zakera. „Sipi mekoo, sipi mekoo…sipiii mamaaa…motim teee…“, a flašica puna ko oko, nema gde još kap jedna da se doda. Nju uhvatim odnesem u sobu, spustim na krevet, izađem i zatvorim vrata. Posle minut i po, izlazi k’o da ništa nije bilo.

Jocka ode u školu, njih dvoje se igraju, a ja se mislim da l’ smem da skuvam drugu kafu, pošto je ova već odavno hladna?

Nego da vam kažem nešto deco. Nemojte da me zafrkavate inače i ja mogu da okrenem drugi list.  Koliko ja slušam vas, toliko vi slušate mene, e pa malo se tu nešto poremetilo. Ja slušam, a vi me zezate. Nije u redu, morate da priznate.

Sve u svemu ste dobri, ali samo me ujutru pustite 10 minuta bar da otvorim oči i ništa više. Sve ostalo ćemo lako. Ljubi vas majka.

Moj JSO

Sava kondukter je neviđeni kriminalac. Znate zašto? Sava je bio pripadnik najozlaglašenije „bivše“ JSO jedinice na našim prostorima. Sava je imao istetoviranu ružu na vratu. Uhuuu…mora da je bio jako opasan?

Sava je inače dobio otkaz. Bio je vredan i radan, ali onda je došlo proleće, pa je skinuo jaknu i počeo samo u majci da dolazi na posao. Ruža je nekima upala „u oko“, pa su Savu otpustili. Sava ima ženu i dvoje dece. Sava traži posao. Sava ne može da nađe posao. Sava nema ‘leba da jede.

Svima bode oko ona crvena ruža na vratu. Sava je obeležen kao kriminalac, opasan čovek, zločinac. Pa da se ne lažemo, Sava „jeste zločinac“. Učestvovao je u ratu. Njegov najveći greh je što je bio spreman, da da život za ovu jebenu zemlju, za ovaj lud narod.  DA. To je Sava. To je bio moj drug. Verovao je Sava da dobro uvek pobeđuje. O kako se prevario.

Ne nije Sava kondukter odustao od svog života. Tražio je posao, kondukter, konobar, obezbeđenje… Završio je srednju ekonomsku, e tu tek nije bilo posla za njega. Nije Sava odustao od svoje dece, žene, od svog života, ma kakav da je. Nije hteo da se preda.

I tako jednog dana, dobije posao na kraj sveta. Da kao čovek „sa ružom na vratu“, kao poštovan specijalac, obučen za sve, obezbeđuje jednog čoveka, da obučava njegove ljude, za dobru platu, za normalan život u Srbiji.

Mislio se Sava…“Šta da radim? Da li da pristanem?  Neizvesno je. Dobre su pare. Šta treba da radim? Da stojim pored jednog čoveka da mu se ništa ne bi dogodilo, a da za uzvrat moja žena i deca imaju normalan život? Čekaj, a šta radi taj čovek? Čime se bavi? Ne znam. Traži da obučavam ljude koji će da ga čuvaju. Dobro, to umem i mogu. Mogu ja to.“

Neću vam reći sve. Ako već verujete u ono što mediji pišu, moja priča je uzaludna u svakom slučaju, a vi ste osuđeni na neznanje. Sava je moj drug nije vaš, a vi sudite, jer ste bezgrešni, jer smete da bacite prvi kamen. ‘Ajde slobodno. Udrite po Savi kao i do sada. Udrite po jadnom izmučenom  telu.

Nije Sava bio glup. Video je odmah sa kim i sa čim ima posla. Hteo je odmah da se povuče iz posla. Hteo je odmah da ostavi sve i vrati se svojoj Srbiji. ALI…Znate li šta je vrzino kolo?

„Nema problema, možeš da ideš na odmor, dovedi nam još par takvih, ali onako usput ako se ne vratiš…ma ništa…pozdravi  Savinicu i Savinčiće, a i ovaj drugar što je došao sa tobom, pozdravi se i sa njim. Neće ništa mnogo da ih boli i ništa neće mnogo da im fali. Samo malo života, a sad idi. Čekamo te „prijatelju“.

Je l’ vi znate šta je čast i poštenje? Ako ne znate, onda osuđujte. Stoko jedna.

Svima onima koji misle da su Sava i njemu slični doveli do ovoga u čemu sada živimo, zbog večito  aktuelnog ubistva, mogu da kažem da se grdno varaju. Nije sve tako kako vam se čini. Vi mislite baš onako kako oni žele da mislite.

Sava je bio običan čovek, obučen i spreman da da svoj život za SRBIJU, koji je verovao u svoju zemlju, koja mu nije dozvolila ni kondukter da bude. Prevareni čovek kao i većina pripadnika sa ružom na vratu i vukom u srcu.

Dragi moj dobri drug Sava, trune sada u nekoj mrtvačnici u svetu, čeka svoje plotune. Biće ih druže, samo ti nama dođi, pa makar i u kovčegu. Ne mogu da podnesem ovu hajku na tebe i tvoje delo. Zato neka čita svet, kako je moj drug stradao, kako ga je ova zemlja izdala, kako je samo jednom pogrešio.

Ja ću da zavijam kao vučica, a vi koji ne razumete ne oglašavajte se. Imate vi svoj „divan“, „srećan“, „lep i pošten“ život, a i naš da po njemu pljujete. Samo napred, jedan je Bog.

P.S. Posvećeno našim drugovima Saši Turčinoviču, Bojanu Bakuli i Predragu Čankoviću. Slava vam momci i večno plavo nebo. Ne dam na vas.

E neće moći

Pita Tea malopre na Twitteru @teanikolic „jeste vi ovo videli i niste se iznervirali http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/192505/Nema-krecenja-bez-dozvole-drzave.“  Videla još pre par dana, ali nisam nešto posebno reagovala, međutim sada mi sve ovo leglo ko onaj kec na jedanaest.

Znači država želi da kenjam u staru WC šolju doživotno, jer 3500 dinara koje su potrebne za novu, nisu dovoljne, treba mi još 500 evrića, pa da serem ko čovek.

Moram da gledam u ove umetnički išarane i obrađene zidove, (igrala se deca), sve dok ta ista deca ne shvate da „se zakon mora poštovati“, pa sami zarade pare i odluče da staramajci okreče stan.

Ne smem da zastaklim terasu, a ona jedina štrči ne zastakljena, jer ću da promenim spoljni izgled zgrade. Svi pre mene su mogli, a mene „zakačio“ novi zakon. A moram i prozore da menjam, da mi ne duva zimi kao da sam napolju.

Nemam živaca ni da pročitam ceo tekst, pitam se da li mi za svaku od ovih radnji treba po 500 evra ili mogu „dobro“ da prođem, pa da za sve odjednom platim jednom, da bih dobila potrebne dozvole.

Pri svemu ovome onaj majmun, traži od građana Srbije da budu optimisti, da budu strpljivi, da ovo ono… Odakle njemu pravo, da bilo šta traži od mene.

Pa ni to ne bude dosta, nego nas Aleksandar obavesti  šta se sve u Srbiji može kupiti za jedan dinar. “ @morecambe Šta sve može da se kupi za dinar? http://is.gd/cFO0R„.

„Bizarna matematika pokazuje da se za naš dinar može kupiti dva grama mesa, deset listića toalet papira, petina kriške hleba ili deseti deo čokoladne bananice…“

Ovde ne pomaže crveni iksić, jer ovo nije samo post, ovo je život u jebenoj Srbiji. Hoće u Evropu. Aha važi. Pa da se kao Slovenci krijem po WC-u da bih ispušila pljugu. WC-i im liče na pušionice. E u takvu jednu pušaonicu mogu da pozovem majmuna da popuši ono što se ranije pušilo po WC-ima. Neka bude optimista možda ću imati šta da mu dam.

Šta sam se ono još sad setila? Ček, ček…pobeže mi…

Setih se, hoće da im ja čistim Srbiju, da čistim đubre koje nisam napravila. Ja sam iskreno za to da se Srbija očisti od „ĐUBRETA“, ali da krenemo od korena.

E pa ovako, kao zaključak. Obaveštavam majmuna, državu, ministre, inspektore, novinare, blogere, twitteraše i sve ostale…da ću sledećeg meseca bez jedne jedine dozvole, okrečiti stan, zastakliti terasu i promeniti WC šolju, možda usput i srušim neki zid i neka samo neko proba da me spreči u tome. Napraviću incident kakav se odavno nije video na našim prostorima.

Živim u Gusarskoj ulici, pa dođite da me sprečite.  Ako vam uspe, budite sigurni da ću ispred zgrade postaviti poljski WC, pa ko god nema 500 evra, da se posere ko čovek.

Crveni iksić je spas od nerviranja

Pročitam post na jednom blogu i bukvalno mi utrnu zubi. To sa zubima mi se dešava kada se baš iznerviram i kada mi dođe da isterujem pravdu, da bijem, da psujem, ma da vrištim.

Pa se mislim. Nije čovek kriv što ne zna istinu, nego prihvata ono što mu mediji prezentuju, a on to prihvata kao golu istinu i činjenično stanje. Niti će on razumeti šta ja to njemu pričam, niti će meni od toga biti lakše, već ću samo ući u konflikt, iznerviraću se još više i ništa. Biće mi samo loše.

Zato lepo kliknem crveni iksić u desnom gornjem uglu i nastavim dalje. Nema šanse da ispravim sve krive drine. To što se i dalje loše osećam zbog onoga što sam pročitala, proćiće me dok dovršim ovu kafu koju pijem.

…

I eto prošlo je. Već je drugi dan na pomolu i za koji sat ću da pijem novu jutarnju kafu, opušteno bez cimanja, a da sam ostavila komentar na onom postu, verovatno bih se posvađala sa čovekom i bilo bi mi bljak.

I čemu sve ovo? Pa da… Nemojte ljudi da se nervirate zato što je neko nešto napisao, a vama se to ne sviđa. Nemojte ni da krijete svoje mišljenje, ali baš nema nijednog razloga da se zamerate ljudima. Ako vas nešto baš „ubode“, a vi lepo napišite post kod sebe na blogu i olakšajte dušu.

Mislim stvarno, čemu kilometarske rasprave, svađe i tako to? Ok je ne složiti se sa nekim i to reći, ali ovo kad trnu zubi, to je drugo. Opušteno samo na crveni iksić i idemo dalje.

Neki mali planovi :)

Volite li vi pse? Ja ih obožavam. Trenutno nemamo uslova da bismo imali jednog, dva, tri 🙂 , ali sam sigurna da ćemo uskoro nabaviti bar jednog. Poslednjih dana razmišljam šta nam je sve potrebno da bismo mogli da imamo jednog ovakvog.

Sigurna sam da bi mu bilo lepo sa nama. Inače ovo je Avganistanski hrt. Pas sa pogledom čoveka. Njegova glavna karakteristika je nezavisnost, a još više mi se sviđa to što nikada nije podređen, već vremenom postaje ravnopravan član porodice. Zna šta hoće, šta neće. Odličan je čuvar i obožava decu. Ovaj tekst Guest_Lucia me je oborio s nogu. Po svemu sudeći ovakav pas bi se odlično uklopio sa nama, a i mi sa njim.

Ne tražim ni od svoje dece da me pokorno slušaju, daleko bilo, pa kako bih onda mogla tako nešto da očekujem od jednog cuke. Jednostavno rečeno predivan je. Gospodin pas, aristokratski ponosan.

I tako dok ja merkam Avganistanskog hrta, moj dragi merka Avganistansku banku. 😀 Kada odradi Afghan United Bank, moraćemo da nabavimo i Avganistanskog hrta, pa da budemo prava gospodska porodica.

moj dragi ispred našeg malog cilja :))) pozdrav iz Kabula