Category Archives: Gramatika

„Pušite“ se piše zajedno :)))

Hoće teta Ivana da pomogne dečici da lakše urade domaće zadatke, da nešto nauče, a možda i neko od odraslih da se priseti nekih gramatičkih i pravopisnih pravila i između ponekog „hvala…“…

…dobijem i ovakav komentar.

Odavno nisam dobila duhovitiji komentar. 😀 Potpisao se čovek kako se potpisao, pa još u komentaru napravio pravopisnu grešku. Razmišljam da li mi je on ovo persirao ili se obratio većem broju ljudi? U svakom slučaju, greška je greška, u oba slučaja.

Šta ti je današnja omladina? Daš mu lepo sve crno na belo, a on te napuši o čas posla.  Da ne bi Nikola ostao u zabludi, bar neka nešto nauči.

Advertisements

Srpski jezik – gramatika – (nepromenljive vrste reči, rečenice, služba reči u rečenici)

Pošto zaista ne znam šta ću sa sobom rešila sam da nastavim započeto, pa možda na kraju neko bude i imao neke koristi od mene. 🙂 U prošlom delu sam pisala o promenljivim vrstama reči. Ostale su nepromenljive vrste reči i još svašta nešto, pa dokle stignem.

Promenljive vrste reči su: imenice, zamenice, pridevi, glagoli i brojevi.

Nepromenljive vrste reči su:
prilozi, predlozi, veznici
, uzvici, rečce
.

Prilozi

Prilozi stoje obično uz glagole i kazuju mesto, vreme, način, uzrok ili količinu vršenja radnje.

za mesto: ovde, onde, levo, desno, napred, pozadi, blizu, daleko, ovamo, tamo, napred

za vreme: odmah, danas, juče, sutra, nekada, nikada, letos, ujutru, već, tek

za način: sporo, lako, brzo, lepo, ovako, složno

za količinu: malo, mnogo, dosta, puno, još, onoliko

za uzrok: zato, stoga

Predlozi

Predlozi su nepromenjive vrste reči koje izražavaju odnos između bića, stvari i pojava i utiču na padež reči uz koju stoje. Stoje ispred imenica i ličnih zamenica koje se nalaze u određenom padežu.

– od, do, iz, spred, iza, iznad, ispod, između, pored, pre, posle, osim, uz, kroz, na, o, po, pri, u, s, za, radi, zbog…

Veznici

Veznici su nepromenljive vrste reči koje služe za označavanje veze među pojedinim rečima u rečenici, kao i među rečenicama.

pravi veznici su:  i, pa, ali, da, dok, jer, ako

nepravi veznici su: kada, već, dakle, pošto, kako

Veznici mogu biti i zavisni i nezavisni. Nezavisni veznici su oni koji vezuju naporedne rečenice i mogu biti:

sastavni (i, ta, pa, ni, niti),

rastavni (ili) i

suprotni ( ali, no, nego, već, a ).

Zavisni su oni koji vezuju zavisne rečenice (iako, mada, premda, jer, ako, dok, kako, pošto).

Uzvici

Uzvici su pojedini glasovi ili skupovi glasova kojima se izražavaju lična osećanja ili raspoloženja.

– jao, joj, oj, uh, ah, oh, uf, ura, ua, vau, opa, op, ups, oho, mrš, kuš, iš, mac…

Rečce

Rečce su reči koje izražavaju lični stav govornika prema onome što govori.

– potvrdne i odrične: da, ne

– upitne: li, da li, zar

– imperativne: neka

– uzvične: ala

– zaključne: dakle

– isključne: samo, jedino

– poredbene: kao

– pokazne: evo, eto, eno

– za isticanje ličnog stava: sigurno, naravno, zacelo, dakako, verovatno, valjda, možda, nipošto, uistinu, zaista, zbilja

–  za posebno isticanje: upravo, baš, bar

– za isticanje suprotnosti: međutim, pak

U rečce se još ubrajaju i: inače, takođe, uostalom…

Rečenice

Rečenica je skup reči, (a može biti i jedna reč) koji ima određeno značenje. Rečenica je izgovorena ili napisana misao i sa njom saopštavamo svoje misli, osećanja i obaveštenja.

Prema značenju rečenice se dele na:

Obaveštajne

rečenice su rečenice u kojima su data obaveštenja o nekim događajima, radnjama ili pojavama, na kraju obaveštajne rečenice stavlja se tačka.

Primeri:

– Jovan ide u srednju školu.

– Dečak pliva u bazenu.

– Jovana trenira atletiku.


Upitne

rečenice su rečenice pomoću kojih su postavljena razna pitanja. Na kraju upitnih rečenica stavlja se upitnik.

Primeri:

– Kako se zoveš?

– Koliko je sati?

– Da li je Ana tvoja sestra?

– Imaš li da mi daš tu knjigu?


Uzvične

rečenice su rečenice u kojima su iskazana neka osećanja, lepa ili ružna. Na kraju uzvičnih rečenica nalazi se uzvičnik.

Primeri:

– Danas je divan dan!

– Ti si najbolja mama na svetu!

– Jao slomila sam nokat!

– Napred, Zvezdo!


Zapovedne

rečenice su rečenice u kojima je iskazana neka zapovest, naredba, zabrana, dozvola ili molba. Na kraju zapovednih rečenica nalazi se tačka (molba, slaba zapovest) ili uzvičnik (stroga zapovest).

Primeri:

– Dodaj mi čašu.

– Stani!

– Molim te, donesi mi čašu vode.

– Izlazi napolje!

– Zatvori ulazna vrata.


Željne

rečenice su rečenice u kojima je iskazana želja da se nešto ostvari. Na kraju željnih rečenica se nalaze uzvičnik.

Primeri:

– Srećna slava domaćine!

– Neka ti se ostvare sve želje!

– Crkni, nepismeni stvore!

Prema sastavu rečenice se dele na:

– Proste

rečenice su rečenice u kojima ima samo jedan predikat. One mogu biti proste neproširene rečenice i proste proširene rečenice.

– Proste neproširene rečenice su rečenice koje imaju samo glavne rečenične članove, predikat i subjekat.

Primeri:

– Ivan peva.

– Toplo je.


– Proste proširene rečenice su rečenice koje pored glavnih rečeničnih članova imaju ijoš neki dodatak. Dodaci u prosto proširenoj rečenici mogu biti imenski i glagolski dodaci.

Primeri:

– Tvoj drug Ivan peva lepu pesmu.

– Danas je jako toplo.


– Složene

rečenice su rečenice koje se sastoje od dve ili više prostih rečenica, odnosno to su rečenice koje imaju dva ili više predikata.

Primeri:

– Ivan peva lepu i poznatu pesmu.

– Igor sedi na stolici i igra se kockicama.

Služba reči u rečenici

Rečenica se sastoji od rečeničnih delova, koji imaju odgovarajuću službu u rečenici. Članovi se dele na glavne i zavisne članove rečenice.


Glavni rečenični članovi su: subjekat i predikat


Subjektom

se iskazuje vršilac radnje, nosilac stanja ili uzročnik zbivanja koji su u rečenici označeni predikatom. U službi subjekta najčešće su imenice i zamenice u nominativu ili skupovi reči sa imenicom u nominativu.

Primeri: (subjekat je obeležen plavom bojom)

Igor je u sredu dobio peticu.

– Moj najbolji drug je Petar.

–  Na prozoru vise zelene zavese.

Tata je srećan zbog mog uspeha.



Predikat

je deo rečenice koji subjektu pripisuje neku radnju, stanje ili zbivanje. Reči koje označavaju radnju su glagoli, a pored glagola u službi predikata mogu biti imenice, zamenice, pridevi, prilozi i brojevi.

Primeri: (predikat je obeležen zelenom bojom)

– Petar  jede jagode.

– Jovan je moj profesor.

– Mačka juri miša.



Zavisni rečenični članovi su:


Objekat

Objekat je glagolska dopuna kojom se kazuje predmet na kojem se vrši radnja ili u vezi sa kojom se vrši radnja. U službi objekta su najčešće imenice i zamenice. Objekat može biti iskazan sa jednom rečju ili sa skupom reči.

Primeri: (objekat je obeležen ljubičastom bojom)

– Sanja peva pesmu.

–  Učiteljica ih je pohvalila.

– Dragana čita novine.

– Deda je unuci ispričao priču.



Atribut

je dodatak imenici koji kazuje osobinu, pripadnost ili količinu onoga što znači imenica. U službi atributa najčešće su pridevi, a pored prideva u službi atributa mogu biti brojevi, zamenice i imenice u nekom zavisnom padežu.

Primeri: (atribut je obeležen narandžastom bojom)

– Pili smo pivo iz flaše.

– Snežana ima ogrlicu od zlata.

Onaj maleni dečak trči.

– Isprljala sam narandžastu haljinu.



Apozicija

Apozicija je dodatak imenici koji na drugi način (pomoću novih podataka) kazuje ono što znači imenica. Službu apozicije obično vrši skup reči u kojem je imenica glavni član.

Primeri: (apozicija je obeležena zelenom bojom)

– Tamara, Sandrina ćerka, lepo peva.

– Dobila sam knjigu od Jelene, naše komšinice iz zgrade.

– Edi, Markov pas, je mnogo pametan.



Priloške odredbe

su glagolske dopune kojom se iskazuje vreme, mesto, način, količina ili uzrok vršenja radnje iskazane predikatom. U službi priloških odredbi najčešće su prilozi i imenice u nekom padežu sa predlogom ili bez njih.

Primeri: (priloške odredbe su obeležene plavom bojom)

–  Stefan je bio u Beogradu.

– Ivanin trotinet se nalazi ispred kuće.

– Nisam dolazio u školu zbog gripa.

– Uradila sam to iz ljubavi.

 


 


 

Srpski jezik – gramatika

Počeli smo da učimo i mogu vam reći da se baš radujem. Moj omiljeni predmet je bio srpskohrvatski sadašnji srpski jezik, pa mi sada ovo podsećanje baš dobro dođe. Mislim se kako mogu pomoći  svom detetu, a i ostalim petačićima kao i roditeljima i dođem na ideju da sve lepo stavim u jedan tekst, pa će već pronaći oni kojima treba.

Posle dva dana:

Evo već dva dana pišem ovaj post, uz pomoć knjiga i uspela sam samo da završim promenljive vrste reči. Za početak je sasvim dovoljno, ali vidim da ću morati da otvorim novu stranu i da sve ovo lepo složim da bi bilo preglednije. Radeći sve ovo zaključila sam da stranac koji nauči srpsku gramatiku je u najmanju ruku genije. 😆 Za sada ovoliko, a za neki dan sledi i nastavak.

Idemo nekim ustaljenim redom:

– Vrste reči

– Rečenice

– Tvorba reči

– Služba reči u rečenici i

– Padeži.

Vrste reči

Za početak ćemo se podsetiti kakve sve vrste reči postoje. Reč je skup glasova ili samo jedan glas koji ima neko značenje. Rečima saopštavamo svoje misli, osećanja i obaveštenja.

Neke reči u našem jeziku se menjaju, a neke ne.

Reči koje menjaju svoj oblik nazivamo promenjive reči.

Reči koje uvek ostaju u istom obliku su nepromenjive reči.

U srpskom jeziku postoji deset vrsta reči, pet promenjivih i pet nepromenjivih.

Promenjive vrste reči su: imenice, zamenice, pridevi, glagoli i brojevi.

Nepromenjive vrste reči su: predlozi, prilozi, uzvici, veznici i rečce.

Imenice

Imenice su promenjive vrste reči koje označavaju bića, objekte, materiju, kao i apstraktne pojave. Gramatičke kategorije imenice su rod, broj i padež. U rečenici imenice su samostalne reči, a mogu da vrše sve službe reči (subjekat, imenski deo predikata, objekat, atribut i priloške odredbe.)

Imenice se dele po rodu na imenice:

muškog (taj) (tata, sin, mač, nož, mač, majmun, kamen, smeh, Petar, Kraljevo…)

ženskog (ta) (majka, ćerka, sveska, kiša, sreća, Dragica, Srbija…)

– i srednjeg roda (to) (dete, pile, ime, pero, more, selo, veslo…)

Imenice se po broju dele na:

jedninu i (kuća, škola, olovka, sestra, lav…)

množinu (kuće, škole, olovke, sestre, lavovi…)

Postoje i imenice koje imaju samo množinu: farmerke, kola, pluća, prsa…)

Po značenju imenice se dele na:

vlastite (imena bića, dražava, gradova, reka, planina, mora…i pišu se velikim slovom)…(Jelena, Marko, Španija, Goč, Jadransko more, Đerdap…)

zajedničke (imena bića, pojava i predmeta sa zajedničkim osobinama, pišu se malim slovom)…(brod, škola, klupa, sestra, brat, pismo, reka, more, miš, papagaj, slon, konj, kiša, sneg, ulica, semafor, čovek, životinja…)

zbirne (imena više predmeta ili bića skupa u neograničenom broju, zbiru)…(lišće, perje, deca, braća, gospoda, kamenje, prstenje, telad, prasad, užad, ćebad, momčad, unučad, stanovništvo, seljaštvo…)

gradivne (imena pojmova koji označavanju neku materiju ili građu)…(brašno, gvožđe, ugalj, sneg, mraz, voda, vino, mleko, so, mast, benzin…)

apstraktne (imenuju ono što se ne može opipati, nešto što se zamišlja)…(misao, lepota, ljubav…)

glagolske (označavaju neku radnju, stanje ili zbivanje)… (učenje, plivanje, vožnja, seoba, pisanje…)

brojne (nastaju od projeva pomoću sufiksa)…(milionče, prvačić, petak…)

Zamenice

Zamenice su promenljive vrste reči odnose se na lica, stvari, osobine, odnosno zamenjuju imenice ili prideve i po tome se dele na imenične i pridevske.

Imeničke zamenice

zamenjuju imenice i dele se na lične i nelične. U rečenici su samostalne, a vrše službu subjekta ili objekta.

Lične imeničke zamenice imaju rod (muški, ženski i srednji) i broj(jednina i bnožina). Kada se menjaju po padežima lične zamenice mogu imati duže ili kraće naglašene oblike.

Jednina:

1. ja

2. ti

3. on (muški rod), ona (ženski rod), ono (srednji rod)

Množina:

1. mi

2. vi

3. oni (muški rod), one (ženski rod), ona (srednji rod)

Lična povratna zamenica ista je za sva lica i menja se samo po padežima. Ne upotrebljava se u službi subjekta i nema nominativ.  Kada uz glagol stoji reč SE (igrati se, smejati se…) SE nije lična povratna zamenica.

Nom. –

Gen. – sebe

Dat. – sebi

Aku. – sebe/se

Vok. –

Ins. – sobom

Lok. – sebi

Nelične zamenice imaju samo jedan oblik koji se primenjuje za sva tri roda i oba broja i ne razlikuju lica.

Dele se na:

– upitne (ko, šta)

– neodređene (neko, nešto)

– odrične (niko, ništa)

– opšte (svako, svašta)

Pridevske zamenice

zamenjuju prideve. U rečenici su nesamostalne reči i imaju funkciju atributa ili dela imenskog predikata. Kao i pridevi, slažu se sa imenicom u rodu, broju i padežu.

Dele se na:

Prisvojne (posesivne) označavaju pripadanje bića i predmeta pojedinim licima.

Jednina:

1. lice: moj, moja, moje; moji, moje, moja;

2. lice: tvoj, tvoja, tvoje: tvoji, tvoje, tvoja;

3. lice: njegov, njegova, njegovo; njegovi, njegove, njegova

Množina:

1. lice: naš, naša, naše; naši, naše, naša;

2. lice: vaš, vaša, vaše; vaši, vaše, vaša;

3. lice: njihov, njihova, njihovo; njihovi, njihove, njihova

Povratne prisvojne zamenice označavaju da objekat pripada subjektu:


jednina: svoj, svoja, svoje;


množina: svoji, svoje, svoja.

Pokazne upućuju na bića i predmete i njihove osobine.

1. lice:

za bića i predmete: ovaj, ova, ovo; ovi, ove, ova;

za veličinu: ovoliki, ovolika, ovoliko; ovoliki, ovolike, ovolika;

za osobinu: ovakav, ovakva, ovakvo; ovakvi, ovakve, ovakva;

2. lice:

za bića i predmete: taj, ta, to; ti, te, ta;

za veličinu: toliki, tolika, toliko; toliki, tolike, tolika;

za osobinu: takav, takva, takvo; takvi, takve, takva;

3. lice:

za bića i predmete: onaj, ona, ono; oni, one, ona;

za veličinu: onoliki, onolika, onoliko; onoliki, onolike, onolika;

za osobinu: onakav, onakva, onakvo; onakvi, onakve, onakva;

Upitno – odnosne zamenice imaju iste oblike, ali različita značenja u rečenici. Upitne zamenice se koriste u upitnim rečenicama, a odnosne se odnose na neku drugu reč u rečenici. (koji, koja, koje, koliki, kolika koliko, kakav, čiji, čija, čije)

Neodređene ukazuju na nepoznatu ličnost ili premdet, nepoznate osobine imenice uz koju stoje. (nekolik, nekolika, nekoliko, nekakav, nekakva, nekakvo, nečiji, nečije, nečija)

– Odrične odriču da se nekog ili nečeg tiče ono što se iznosi u rečenici. (nikoji, nikoja, nikoje, ničiji, ničija, ničije, nikakav, nikakva, nikakvo, nikolik, nikolika, nikoliko)


– Opšte zamenice upućuju na sva lica, predmete i osobine o kojima se govori. (svakakav, svakakva, svakakvo, svačiji, svačija, svačije, ma čiji, bilo čiji, koji god…).

Pridevi

Pridevi su promenljive vrste reči koji označavaju osobinu pojma označenog imenicom uz koju stoje. Oni se slažu sa imenicom uz koju stoje po rodu, broju i padežu. U rečenici nisu samostalne reči i imaju atributsku ili predikatsku funkciju.

Dele se na:

Opisne, koji označavaju osobine imenica uz koje stoje. (lep, star, mlad, ružan, srećan, mračan, glup…)

Prisvojne, koji označavaju pripadanje imenice uz koju stoje nekome. (gradski, kućni, srpski, Petrov, Sarin, lekarski, babin, mamin, sestrin…)

Gradivne, koji označavaju od čega je načinjena imenica uz koju stoje. (bakarni, slan, krvav, drven, peščani, plinski, medeni…)

Vremenske, koji označavaju imenicu po vremenu. (mesečni, letnji, zimski, tadašnji, noćni, dnevni…)

Mesne, koji označavaju na koje se mesto odnosi imenica uz koju stoje. (prednji, zadnji, gornji, donji, južni…).

Pridevski vid je gramatička kategorija koju imaju samo pridevi. Postoje dva pridevska vida:

– Neodređeni pridevski vid (lep čovek). (Neki lep čovek je došao.)

– Određeni pridevski vid (lepi čovek)
. (Ovaj lepi čovek je došao.)

Komparacija (poređenje) prideva

Promena opisnih prideva po stepenu osobine koju označava naziva se komparacija ili poređenje prideva. Postoje dva stepena poređenja. Porede se samo opisni pridevi.

Pozitiv je osnovni oblik prideva. (srećan, debeo, tanak, tih…)


Komparativ je prvi stepen poređenja prideva. Gradi se dodavanjem nastavaka -ji, -lji, nji, -ši na pozitiv. (srećniji, deblji, tanji, tiši…)

Superlativ je drugi stepen poređenja prideva. Gradi se dodavanjem nastavaka naj- ispred komparativa.
(najsrećniji, najdeblji, najtanji, najtiši…).

Nepravilna komparacija:


dobar – bolji – najbolji

zao – gori – najgori

mali – manji – najmanji

velik – veći – najveći

brz – brži – najbrži

Glagoli

Glagoli su reči koje kazuju radnju (čitati, kopati, pevati), stanje (osediti, pocrveneti, venuti) ili zbivanje (naoblačiti se, sevati, grmeti). To su nesamostalne, promenljive vrste reči. U rečenici vrše službu predikata, a glagolski prilozi sadašnji i prošli vrše službu priloga za vreme. Promena glagola se naziva konjugacija.

Zavisno od svršenosti radnje, stanja ili zbivanja glagoli se dele na:

svršene (označavaju završenu radnju)…(doći, naučiti, ustati, pojesti, reći…)

nesvršene (označavaju radnju koja koš traje)…(dolaziti, učiti, ustajati, jesti, govoriti…)

Glagoli radnje (trčati, pevati, igrati…)

Glagoli stanja (misliti, voleti, želeti…)

Glagoli zbivanja (duvati, sevati, svitati…) Zavisno od prelaznosti radnje na objekat glagoli se dele na: prelazne (uz sebe mogu imati imenicu u akuzativu bez predloga)…(kuvati, bacati, sanjati…) neprelazne (uz sebe ne mogu imati menicu u akuzativu bez predloga)…(ležati, ustati, misliti…)Glagoli koji uz sebe imaju reč SE, nazivaju se povratni glagoli. Oni nisu ni prelazni ni neprelazi glagoli.
(češljati se, smejati se, umivati se…).

Glagolski oblici

U srpskom jeziku postoji 14 glagolskih oblika i dele se na:

– Lične (9)

– Nelične (5)

Nelični glagolski oblici su:

infinitiv (osnovni glagolski oblik kojim se imenuje samo glagolska radnja, a ne kazuje se ništa o vremenu vršenja radnje, rodu i broju)…(hteti, trčati, govoriti, ići, seći…)

radni glagolski pridev (glagolski oblik koji se koristi za građenje drugih glagolskih oblika i govori da je radnja, stanje ili zbivanje izvršeno i da su subjekti bili aktivni)

trpni glagolski pridev…(označava da se na nekome ili nečemu vršila ili izvršila neka radnja, tj. da neko trpi vršenje radnje.1. nacrtan, nacrtana, nacrtano, nacrtani, nacrtane, nacrtana,2. srušen, srušena, srušeno, srušeni, srušene, srušena,3.  zabrinut, zabrinuta, zabrinuto, zabrinuti, zabrinute, zabrinuta,

glagolski prilog prošli označava radnju koja se dešava u prošlosti i to pre neke druge radnje. (krenu-vši, mahnu-vši, vide-vši, tres-avši,..)

glagolski prilog sadašnji označava radnju koja se vrši istovremeno ili paralelno sa radnjom koju određuje…(crtajući, noseći, idući…)


Lični glagolski oblici su:

– Prezent sadašnje vreme – obeležava radnju koja se vrši:

– u isto vreme kada se govori o njoj: Trčim na stadionu.

– stalno, sve vreme, tj. prezent koji se koristi stalno, sve vreme: Ibar protiče kroz Kraljevo.

Perfekat prošlo vreme – glagolski oblik za izricanje radnje koja se dešavala u prošlosti, pre trenutka govorenja…(trčao sam, jeo sam, govorio sam, pričala sam…)

– Futur I ili buduće vreme – je glagolsko vreme koje služi za opisivanje radnje, stanja ili zbivanja koji će se desiti u budućnosti…(trčaću, ješću, govoriću, pričaću, pričaćete…)

– Imperfekt označava pređašnje nesvršeno vreme. Koristi se za radnju koja se vršila u neposrednoj prošlosti, pre trenutka govora o njoj…(Šetah po parku. Trčah na stadionu. Plivah u moru. Trčaše po parku…)

– Pluskvamperfekat davno prošlo vreme – koristi se da opiše događaj koji se desio pre neke druge prošle radnje…(bio sam darovao, bila sam darovala, bili su darovali…)




– Aorist ili prošlo svršeno vreme – je glagolski oblik koji oslikava radnju koja se desila u prošlosti…(padoh, uradih, sretoh, shvatih, uradismo, uradiste, ispekoše…).





– Futur II označava buduću radnju koja će se izvršiti pre, posle ili istovremeno sa nekom drugom budućom radnjom…(budem radila, budeš govorio, bude pevao, budemo trčali, budete plivali, budu vozili…)


– Imperativ
je način kojim se izražavaju zapovesti i želje da se obave određene radnje. Imperativ ima samo drugo lice jednine i prvo i drugo lice množine prezenta.

– i, -j (za 2. lice jednine)…(Hajde… trči, pevaj…)
– imo, -jmo (za 1. lice množine)…(Hajde trčimo, pevajmo…)

– ite, -jte (za 2. lice množine)…(Hajde trčite, pevajte…)

– Potenicijal
je glagolski oblik kojim se iskazuje mogućnost, uslov ili želja da se neka radnja izvrši…(jednina:bih, bi, bi (spavao): množina: bismo, biste, bi (spavali):)

Brojevi

Brojevi su vrste reči koje u srpskom jeziku spadaju u kategorije promenljivih vrsta reči i promena reči se vrši kroz padeže. Dele se na osnovne, redne i zbirne.

Osnovni brojevi … (jedan, dva, tri…)…Od osnovnih brojeva, promenljivi su samo brojevi od jedan do četiri.

Broj jedan, jednina:


– Nom. jedan jedna jedno

– Gen. jednog(a) jedne jednog(a)

– Dat. jednom(e) jednoj jednom(e)

– Aku. jedan; jednog(a) jednu jedno

– Vok. jedan jedna jedno

– Ins. jednim(e) jednom jednim(e)

– Lok. jednom(e) jednoj jednom(e)

Množina:

– Nom. jedni jedne jedna

– Gen. jednih jednih jednih

– Dat. jednim(a) jednim(a) jednim(a)

– Aku. jedne jedne jedna

– Vok. jedni jedne jedna

– Ins. jednim(a) jednim(a) jednim(a)

– Lok.  jednim(a)  jednim(a)  jednim(a)

Broj dva: (za muški i srednji rod je isto)

– Nom. dva dve

– Gen. dvaju dveju

– Dat. dvama dvema

– Aku. dva dve

– Vok. dva dve

– Ins. dvama dvema

– Lok. dvama dvema

Broj tri: (isti za sva tri roda)

– Nom. tri

– Gen. triju

– Dat. trima

– Aku. tri

– Vok. tri

– Ins. trima

– Lok. trima

Broj  četiri: (isti za sva tri roda)

– Nom. četiri

– Gen. četiriju

– Dat. četirima

– Aku. četiri

– Vok. četiri

– Ins. četirima

– Lok. četirima

Redni brojevi (prvi, drugi, treći…) Redni brojevi nastaju od osnovnih, dodavanjem pridevskih nastavaka za rod:
šest → jedn. šesti, šesta, šesto.
Izuzetak su brojevi prvi, drugi, treći i četvrti, koji nastaju od posebnih osnova. Redni brojevi se obavezno menjaju kroz padeže: prvi, prvog(a), prvom(e); sto osmoga, sto osmome…

Zbirni brojevi nastaju od svih osnovnih, sem od broja jedan i onih složenih brojeva koji se završavaju njime (dvadeset jedan, sto trideset jedan). Na osnovu osnovnog broja dodaje se nastavak -oro, počev od broja četiri.(četvoro, petoro, dvadeset osmoro…).  Od broja dva zbirni broj glasi dvoje, a od broja tri troje.

Pisanje brojeva

Osnovni i redni brojevi mogu se pisati ciframa, ali zbirni se mogu pisati samo slovima: osnovni
; jedan, dva, tri, četiri… — 1, 2, 3, 4…redni;
prvi, drugi, treći, četvrti… — 1. 2. 3. 4…(obavezna je tačka posle rednog broja), (I, II, III, IV)
, zbirni; dvoje, troje, četvoro…