Category Archives: Avganistan

I miss you

Sedim u igraonici, pijem produženi s mlekom, ne smem pivo, vozim. Dečica se igraju, jurcaju tamo ovamo, srećni su, a ti…ti mi tek sada posle 15 dana nedostaješ. Možda mi se razmaže maskara. Da, sredila sam se malo, da ličim na čoveka. Možda će me malo čudno gledati ovi ljudi koji sede za susednim stolovima, ali baš me briga, ti meni baš sada i ovde nedostaješ. Ovde za ovim našim stolom…znaš koji je.

Kući, ili kako to nazvati, ne mogu da osetim ono što osećam ovde. Ni malo čudno s obzirom na celokupnu situaciju. I kao da nam je dom na nekom drugom mestu. Još neznanom. E tako se osećam. Nama je dom bilo gde kada smo zajedno, pa makar to bio i šator na Jazu?

 

Kod kuće imam neke druge probleme, opterećana sam i preopterećena, a sada ovde u igraonici osećam veliki naboj energije i snage, a i slabosti istovremeno. Sve mi se izmešalo. Ne znam više ni u kojoj vremenskoj zoni živim. 3 i po sata gore dole, svejedno mi je, sada sam i ti i ja istovremeno, pa ma kako to izgledalo svetu. Ti si sada tamo sam, ali znaš da i onda kada nismo zajedno, mi smo MI.

Mislila sam kada se deca i ja pokrenemo biće mi lakše, međutim nije. Tek sada mi je u stvari teško, jer sada kada smo mrdnuli, osećam i vidim i znam i priznajem, i nek’ crknem, ali nedostaješ mi u svakom trenutku i ako kada smo zajedno, često imam želju da te slatko zadavim. Ti znaš, da ja volim tebe, onako kako niko ne voli, nikoga.

Uh kako će mi biti tek sutra kada odemo na Jarak da gledamo avione, da jedemo ćevape, da trčimo po livadi i svima se smeškamo i pozdravljamo i odgovaramo na pitanja: „Je l’ se javlja Ivan? Kako mu je? Kako ste vi?…“, najteže mi je da odgovorim na pitanje: „Kako si ti?“, jer kad krenem da pričam mislim da neću moći da stanem. Uglavnom kažem, „dobro“.

Tek sada mi je stvarno teško i shvatam da sam ostala sama da brinem i o deci, i o sebi, i o tebi, i o Ediju, pticama, gumama za auto, ključu za gume, računima, novim đacima, ručku, doručku, sudovima, vešu, školi, večeri, ocenama, padovima i usponima…uh…koju pesmu sad da nađem da slušamo? Može Valjak – Sve još miriše na nju? Ova pesma nema nikakve veze sa nama, ali je naša. Je l’ da da je naša?

I ne ide mi se kući, jer se tamo ne osećam dobro, i ne znam šta ću sa sobom, i steglo mi se grlo, i nemam vazduha, i znam da sve prođe, ali imam sva prava da kažem i pokažem svoja osećanja, jer u suprotnom ću potpuno da poludim. Znaš i zašto i kako, i sve ti znaš. Ne moramo ništa da govorimo, ne moramo da pišemo… eeeej, pa mi ništa ne moramo! Mi treba da govorimo, da pišemo, da delimo, da budemo zajedno i ovako odvojeni hiljadama kilometara. Tu si ti na metar od mene, je l’ da? E zato ti sve ovo i govorim. U svakom slučaju živeo Skajp!

I znaš šta obećaću ti nešto, pa da budeš miran. Nikada se neću razvesti od tebe. 🙂 Eto i malo da se nasmejem. Neću ti obećati da te možda nekad neću prebiti ko čovek čoveka, ali dok ne budeš sam poželeo, Ivana nikada neće otići od tebe, pa nek’ crknu dušmani…z’ inat.

I ovo da znaš. Zauzetu „teritoriju“ ne napuštam i ne predajem se, pa ma koliko „neprijatelj“ bude bio jak i uporan. Mladost ima prednost. 😉

Eto da znaš srećo, duša me boli i najradije bih onaj naš šator digla na onoj livadici preko puta zgrade, pa makar da mogu da serem kad ’oću da ne čekam na red.

Valjda ću uspeti da očuvam ovo malo pameti što mi je ostalo. Ljubi te i voli tvoja Ivana,

Advertisements

Celu noć i celi dan…i tako dan za danom

Ko je lud, ko nije, pojma nemam. Ja sam verovatno na dobrom putu da me proglase za skroz ludu. Ma baš me briga, a i baš bih volela da vidim ko je taj koji bi se usudio da mi udari taj pečat.

 

Znam samo da sam odvozala svoju prvu veću vožnju do Kraljeva. Iz Skele, kroz ceo Bgd pa sve do kule 4 u Kraljevu. Posle Punta na kome sam polagala, kada sam sela u Lagunu karavan kao da sam vozila svemirski brod. S obzirom da je vreme bilo u najmanju ruku grozno, sneg, poledica, rizla, čuda, nisam bila baš mnogo loša, a imala sam i odličnog suflera. Napravila sam tri greške, ali za 180 km možda i koji metar više, prva duža vožnja, pa još iz malog auta u „svemirski brod“, po meni bilo je OK, a sufler je samo jednom hteo da me ubije. 😆

Proveli smo divnu noć sa Nikolom i Dušanom u Kraljevu. Videli se i ispričali sa mojima. Otišli u KV u četvrtak, vratili se u BG u petak, poveli Marka nazad.

Što mora uvek da se vidimo?...Mi znamo da smo to mi... 🙂 Nikola, Ivana, Dušan

 

Stigli u Beograd, seli u Times Pub, čiji su vlasnici naši mnogo dobri prijatelji i tako kulaža. Ahaaaa…! Odjednom Dule naš prijatelj, skoči i kaže, pali auto, zovi vatrogasce, Turgenjeva 8. Sekund i po im je trebalo da izlete napolje.

Minuti su bili večnost, dok se nisu javili. Dejana i Mika su kroz prozor stana merdevinama sišli dole i hvala dragom Bogu da se nisu povredili i da je na kraju sve prošlo na najbolji mogući način. Naš mali heroj Mika se spustio merdevinama sa drugog sprata. Srce maleno. Žao mi je što se danas nismo družili na „Ski stazi“. Ljubi ga teta Ivana. 🙂 Ima dana, a biće i snega.

Ana i Mika

 

I naravno da tu nije bio kraj mojim mukama. Posle tri i po sata, sa decom i Edijem u neizvesnosti i čekanju u Tajmsu, moj dragi se po onom snegu pri povratku sa Banovog Brda ispred kafića na parkingu, zaglavi na santimetar do Volvoa. Ni napred, ni nazad. Znate li ko je najbolji majstor u našoj familiji? Sunce ti poljubim kad ga nisam ubila. Najbolji majstor za sve i svašta sam ja, ali za ono što je on izveo sa autom nema mu premca.

Nije bre to 5, nego manje od santimetra. Čudili se ljudi. Ja sam bila mozak akcije, a on „upravljač“. Sa Volvoa nije ni gram snega spao, tako da ne moram da pričam da ga nismo ni ogrebali. Žao mi je što nisam slikala. Toliko sam se iznervirala da sam sama izgurala celu Lagunu iz snega. Sunce ti jebem da ti jebem. Za malo ubih svog rođenog čoveka. Posle smo se smejali. „To je ta ekipa!“, a deca su se radovala „mama je najbolji majstor, svaka čast!“

I tako danas smo trebali dan da provedemo na „Ski stazi“, međutim, naša prva jutarnja kafa je prošla u čuđenju. Jutros su stigle karte Beograd-Moskva, Moskva-Kabul. Čudili smo se, jer nam je nekako taj odlazak izgledao daleko, mislili smo imamo fore bar još nedelju dana. Kad ono jok.

Dolazili su nam danas baba Ljilja, Bora, Ljubica, Lara i Nikola i dan smo proveli baš veselo u igri, pesmi, veselju i jurnjavi po kuči… ja uglavnom u istom onom čuđenju sa kojim sam pila prvu jutarnju kafu.

ujkovo dete 🙂 Nikola i Ivan

pilići...razlika između najmlađeg i najstarijeg pileta, godinu i 361 dan 🙂 Nikola, Marko, Ana i Lara

 

Od onda, do sada je prošlo…ma kao tri veka i da mi je neko u onom sanitetskom vozilu tada rekao da ću za 8 meseci istog tog čoveka pakovati na sledeće daleko putovanje, rekla bih mu da je lud. E đoka. Neću da ga pakujem, nek’ se pakuje sam. Nema teorije da mu ispeglam ni jednu jedinu majicu. Jok ja. Nema onog Nemira. Prazno, hvala Bogu. Znam da će ovog puta sve biti u najboljem redu, kao što sam prošlog puta prosto znala da neće. Zagrizli smo, a mi kad zagrizemo to je ujedeno, i ne puštamo.

Što se nekom ne desi celog života, mi preživimo za jedan vikend. Jebem ga, život ide dalje.

 

 

 

Kad porastem biću tramvaj

Jutros sam vozila svoj prvi čas. Opet sam neki đak prvak. Možda se neki od vas i začude, ali da… ja još uvek nemam vozačku dozvolu.  Odličan sam suvozač, ma da me svako poželi. Po mojim kriterijuma sam još bolji vozač 🙂 , ali dozvolu nemam još uvek.

Mene možete da vozite kako god volite i želite, ali ne sedam sa svakim u kola. Što znači da u auto sedam sa onima za koje ocenim da umeju da me voze, tako da ne treba da se mešam u njihovu vožnju i to nikada ne činim, pa makar i da vidim da će negde da udari, ništa neću reći. „Ti voziš, ti misli.“ Umem u vrlo retkim situacijama, da upozorim vozača na brzinu, samo kada se i deca voze u autu, ali sve ostalo je stvar vozača. Ko ne ume mene da vozi taj treba ponovo da polaže. E takav sam suvozač. Teraj to brate! Ne podnosim kilave i nesnalažljive vozače, naročito u Beogradu! Tako da je i vožnja po šinama sasvim po mom ukusu, kada nikoga ne ugrožavamo. „Kad porastem, biću tramvaj.“  :whistle:

Što još nemam dozvolu? Eeee… Odvozala lane svih 40 časova, živela sam tada u Kragujevcu. Položila testove iz prve, izašla na vožnju i oboriše me ko ništa. Dobro dešava se, ALI!!! Pitam ja: „Što sam pala?“, oni kažu: „Isuviše sigurna vožnja, a i onda u onoj jednosmernoj se nisi prestrojila.“ Alooo bre gde, kada je na mestu gde sam trebala da se prestrojim, nepropisno stajao parkiran auto? „Ne, ne…pogrešila si!“. „Jesam pogrešila??? E pa dobro, doviđenja!!!“ Zalupim vrata, odem i ne videše oni mene više. Ako je budala, koja ne zna koja mu je leva, a koja desna ruka tada položio,  a ja nisam, e onda se terajte svi. Ne podnosim nepravdu, a kasnije shvatih da sve krive drine u životu, neću moći da ispravim. 😉

Od tada je prošlo još malo, pa 10 godina. Šta sam radila u međuvremenu? Kako to da za vožnju nikada nisam imala vremena? Šta mi je sve to bilo preče? Pravo da vam kažem, sve drugo i jeste bilo preče i sada posle toliko vremena i posle prvog časa vožnje mogu da vam kažem, da mi je jako drago što onda u Kragujevcu nisam položila. Jer da jesam…?

U suviše sigurnu vožnju spada, kada kandidat tj. đak, koristi kvačilo kao da je na trkama, moj slučaj, tek danas sam to shvatila. Ma jes’ baš shvatila, do mojega. Rek’o mi čovek, iskusan. Hoću da vozim kao profi vozač, a ni dozvolu nemam, 😀 šta drugo da vam pričam? Đak prvak sam. Refleks koji imam treba da eliminišem, jer se nažalost ne spremam za moto-trke. Jebi ga, sve u svoje vreme, a moto-trke… rekoh…ups…mislila sam na auto-trke, neću voziti. Mada nikad se ne zna. 😆

Čemu sva ova priča? Pa eto nešto novo se dešava, a i šta raditi u Padinskoj Skeli sa gomilom dece, Edijem starim dobrim kerićem i Reno Lagunom karavanom parkiranim ispred zgrade, a da nema ko da vas vozi? Kako nema? Ima nije da nema, ali pitanje je koliko dugo ću još imati vozača pored sebe, raspoloživog u svako doba dana i noći? Na kraju krajeva i šta pokloniti ženi za četiri godine braka, a da se takva ženetina kakva jesam, obraduje? Nisam prestala da se čudim kako smo i tri sastavili, kad ono već četiri godine prošlo. Istina je da za malo ne  ostadoh udovica, ali jebi ga umem opasna da budem, a moj dragi me ozbiljno shvatio, pa nije jadničak smeo ni da ‘mre.

Avganistan je pred nama, ludo zvuči posle svega, je l’ da? Idemo dalje tamo gde smo stali. Par meseci oporavka, mesec i po do dozvole, praznici, neka Nova Godina, zima, sneg, ko zna šta još, ali u svakom slučaju kada krenete da jedete svog slona, pojedite ga do kraja, pa ma šta da se desi u međuvremenu i ma gde da vas odvede to vaše grickanje. Prevedeno na srpski, kada krenete da jedete „govna“,  jedite ih do kraja, jer svako odustajanje je poraz. Sve krive drine nećete ispraviti, ali sam sigurna da ćete se toliko „govana“ najesti u životu da ćete se jednog dana pitati: „Sunce mu poljubim, gde stadoše sva ta „govna“?“. Ne brinite, sve u životu ima svoje mesto, pa i „govna“.

Potrudila sam se da vam ovog puta baš dam deo sebe, ako niste videli kako, ništa onda. E tako. Jebem mu sve, pa svaki put vam dam deo sebe. Ako ništa drugo ne pada mi na pamet da ikada više idem u bolnicu gradskim prevozom. 😀 Crnjak je l’ da?  :angel:  , ali kako god bilo, čovek nikad ne zna šta ga sutra čeka. Živi bili vi meni, a ako da Bog i da vas provozam malo po šinama.  😉 Šalim se, vozaću vas samo po zato obeleženim površinama, bar dok mi ne daju dozvolu.  :p

Neću vam pričati o veri

Ne volim na blogu da pišem o svojoj veri, jer je po meni vera najličniji i najintimniji kutak svakog od nas. Neću vam ni sada pričati o veri, ispričaću vam nešto drugo.

Jutros kada sam se probudila, dan je počeo uobičajeno. Jurnjava, smeh, vriska, trčanje po kući,…sve… „hoću ovo“, „daj mi ono“, „ovaj mi ovo“, „onaj mi ono“, „‘oću vodu“, „sipaj mleko“, „daj mi kečap“…prva jutarnja kafa se odavno ohladila, pritisak mi 8/6 jedva se krećem, na oči ništa ne vidim, ali mrdam. Dajem ovo, saslušam ono, ma šta da vam pričam, to se ne viđa ni na filmu.

Ćutala bih malo, ali nema šanse, svi nešto trtljaju i zapitkuju. Bez obzira na sve, srce mi puno. Koji je uopšte danas dan? Petak? Nije petak, izgleda da je nedelja. 14. novembar, ceo dan, nedelja.  Ne znam zašto mi je ovaj datum nešto važan. Nije ničiji rođendan, nije nikakva godišnjica…hm…pojma nemam.

Došla sam sebi, uključila kompjuter, šunjam se po blogovima i …malopre pročitam jednu priču. Zahvalim se piscu u komentaru, ustanem, sipam ulje u kandilo, zapalim, uzmem zapalim i briket i stavim malo tamjana. Osmehnem se i prekrstim.  Okadim kuću i decu i sebe i ceo svet i sednem uz miris tamjana da vam napišem ovu priču.

19. jun, 2010. ,  rano jutro 5:30  budi me zvono telefona:

– Brzo dođi. Ponesi mi nešto da se presvučem. Ponesi sve pare i broj advokata iz mog rokovnika! Dođi odmah, molim te.

– Dobro hoću, samo da malo dođem sebi.

Ustajem, razmišljam, ništa mi nije jasno. Danas je bio dan, kada sam trebala da se naspavam i odmorim malo. Danas je napokon trebalo da bude dan kada je sve u redu. Šta se u stvari dešava? Šta ima da se presvlači? Ima dovoljno stvari u bolnici, sinoć je ostao nasmejan i vedar. Šeta se već lagano bez pomoći drugih. Ma ko je ovde lud. Kakav advokat? Kakve pare? Je l’ ovaj čovek napokon skroz poludeo?

U 6:10 već sedim u autobusu, opremljena sa svim što mi je naručio moj ranjenik koji leži u Kliničkom centru Beograd. Vožnja od Padinske Skele do bolnice traje čitavu večnost. Misli lete. Zovem ga, javlja se, „samo požuri, kad stigneš biće ti sve jasno, prokrvario sam.“ Dobro, pa i ne prokrvario kad si bušan ko rešeto, ništa čudno, ništa novo.

I napokon stignem. Prolazim kroz hodnik koji mi se učinio dugačak više kilometara, nikako da stignem do sobe. Idem, idem i idem, i idem…skrećem desno u sobu, ulazim. Scenu koju sam zatekla nikada neću zaboraviti.

Moj dragi go leži u lokvi svoje krvi, ceo krevet je krvav, pored njega doktor i tri sestre. U ruci mu zapaljena cigara, pored njega piksla, drugom rukom se drži za onaj rukohvat iznad glave i jako ga steže. „Jebote, šta ti se desilo?“, je bilo prvo što sam uspela da izgovorim.

Prokrvario je, obe kese od katetara pune krvi, curi na sve strane. Subota je, jedan doktor je dežuran, ne sme ništa da radi na svoju ruku, a uostalom ni da ih je 15 ne bi znali šta da rade sa njim. Sestre izbezumljene, ispiraju one katetre, što je i jedino što mogu,  pripaljuju mu cigaretu za cigaretom, a bio je rešio da prestane da puši, ima prejake bolove, za padanje u nesvest, doktor se konsultuje telefonom sa glavnim doktorom, ne smeju ništa da diraju. Treba da se čeka. Da se ispiraju katetri i da se čeka. Šta da se čeka? Ne znam ni danas.

Sećam se da su me poslali da nešto kupim u apoteci, sećam se da sam izašla na vrata, hodam, ne znam, pa on umire u onom krevetu. U svom bolu i besu je želeo da zove advokata, da zove neku privatnu kliniku, da se nekako bori, pa zar je subotom zabranjeno krvariti u bolnici? Zar mu niko ne može pomoći? Zar postoji samo taj jedan jedini doktor u celom Kliničkom centru?

Hodam, ne znam gde sam. Ranije tuda nikada nisam prošla, ma nema veze izaćiću već negde, na poznatu ulicu. Dan je sunčan, prelep, ja hodam, idem u apoteku, ne znam kojim putem, ne gledam okolo, samo hodam, korak po korak, čak ni ljudi nema. Ne znam da li brzo ili sporo, vreme kao da je stalo.

Onda stanem, pogledam levo, okrenem se na tu stranu i ispred mene, mala crkvica. Kao da se stvorila ispred mene. Kao da sam krenula u tu crkvu, a ne u apoteku. Neke skele, radnici, neki radovi su u toku, bez razmišljanja uđem unutra, otvoreno je. Kupim jednu sveću, zapalim je za zdravlje svoje ljubavi, pomolim se, svesna da sam sama nemoćna. Gde ima veka, ima i leka. Kada sam izašla, pogledala sam koja je to crkva. Crkva je posvećena Sv. Kozmi i Damjanu u narodu poznatiji kao Sveti Vrači. Rekoh vam da neću pričati o veri.

Od tada je prošlo skoro pet meseci. Nisam zaboravila taj događaj, ali nisam znala kada se slave ova dva sveca, koji su inače bili lekari. S obzirom da ništa nije slučajno put me je malopre naveo do Miodraga i ovog njegovog posta , tako da sam vam ovaj post napisala uz miris tamjana. Danas se slave ova dva sveca, srećna slava svima koji slavi.

Evo već dve nedelje je prošlo od poslednje operacije. Stoma i kesa su naša prošlost. Lagano se vraćamo nekom normalnom životu. Obožavam da pijem prvu jutarnju kafu, pa makar i potpuno hladnu, kada znam da si mi je ti skuvao. Ljubim te i volim.

Dan za danom II

Nisam možda nikada bila normalna, po nekim uvreženim pravilima društva u kom živimo? Rekoh već kod mene se ništa ne mora, ništa ne zahtevam ni od koga, ne očekujem, pa ne mogu da se razočaram, samo umem jaaako nešto da želim i tako se probijam napred kroz život. Mogu vam reći da sam ubola pravu kombinaciju, jer da sam drugačija sigurno ne bih bila normalna ni po čijim i ni po kakvim kriterijumima, pa ma ko da ih je zadao.

26. oktobra smo proslavili Jovanin 11. rođendan. Žurka je bila u fazonu karaoka. Skupilo se društvo, pa smo pevali, igrali, skakali. Odlično smo se proveli. Nemam vremena da sređujem snimke, ali bilo nam je svima zaista mnogo lepo. Torta je delo „mama, teta Ivane“ i bila je super ukusna. Svi su bili zadovoljni i srećni, a najvažnije Jovani je bilo mnogo lepo.

27. oktobar je u našem domu svečano obeležen u znaku naše slave Svete Petke. U krugu najbližih prijatelja i rođaka smo proslavili slavu. Negde u nekom delu mozga se među svim tim osmesima i veselom pričom provukla i po neka senka, dana koji je sledio.  Uveče kada su se gosti razišli, kada smo sredili sve, ostalo mi je da po ko zna koji put, spremim stvari za bolnicu.

28. oktobar je osvanio sa strepnjom. Ispred nas je stajala velika neizvesnost. U trenutku kada smo kročili na odeljenje, Ivan, Nikola (naš sestrić) i ja, sve mi se zamutilo pred očima. Slika za slikom, bum, bum, tras, tras. Čini mi se da sam za tih prvih nekoliko minuta, jedva izdržala na nogama i stvarno ne znam kako sam uopšte izdržala da se ne srušim.

Onih dana, prošli put koje smo proveli na tom odeljenju, bila sam jaka, jer je on bio slab. Ovoga puta sam sebi na trenutak dozvolila slabost. Savladalo me je sve. Isti doktori, iste sestre, ista soba, čak ponuđen i isti krevet. Odbili smo ga, uzeli smo onaj pored, jer taj u sredini nam i nije ostao u baš nekom lepom sećanju.

E od onda, pa do danas, nemam pojma šta nam se sve izdešavalo. Čak ne znam ni koji je datum. Znam samo da smo preživeli i 1. novembar i operaciju. I čekanje ispred šok sobe, gužva velika, pa su ga odmah spustili u njegovu sobu i susret u sobi. Opet telo i biće koje neizmerno volim, sa gomilom cevčica koje vire, bespomoćno leži. Pogled, moje čelo na njegovom i šapat na uvce. „Gotovo je, nema više kese.“ Bol koji opisuje osmicom, od jedan do deset. „Da idem ja, da ti ne smetam.“ „Ne, ne…budi tu.“ Uh…

Onda susret sa decom, „zašto mama opet ima dve burme na ruci?“,  „kada će tata da dođe?“, „tata će sada da skače sa civenim padobanom.“. Sve sam im ispričala, sve znaju i zajedno se radujemo. Neki virus ih napao, pa Marko povraća, Ana ima proliv, a danas i Jovana povraća. Da odlepim. Propratne detalje neću da vam pričam. Samo ću vam reći da je sledećeg dana, moj fenomen već stajao na nogama i sa ogromnim bolom se peo uz stepenice, da ispuši pljugu.

Edi je posebna priča. Tuguje danima. Slabo jede. Leži u ćošku pored vrata i čeka, čeka, čeka… S vremena na vreme se i on ispovraća od muke neke. Oči mu tužne, uplakane, mazimo ga, ljubimo, ali se plašim da ne razume. Sada i on snosi posledice, zbog svega ovoga.

I tako, sve je to život, pa i taj zemljotres u našem Kraljevu, na kraju krajeva što se desio. Pritislo sa svih strana, a ja se ne dam. Idemo ponovo dan za danom, napred. Treba uživati u lepim stvarima, skupljati snagu za sve ono sa čim treba da se borimo i izborimo. Nema mesta za postustajanje i padanje. Kada je teško treba leteti. Želim i da se zahvalim svim prijateljima koji su sve ovo vreme i sada i onda bili uz nas. Treba da znate da je čak i svaka reč podrške puno značila. I verujte mi ljubav uvek sve pobeđuje. Živi bili vi meni.

Dan za danom

Ne bih da vam pišem o problemima u kojima se sada nalazimo, pa zato i izbegavam da pišem, jer smaram više i sama sebe, ali ne mogu sve to da izbegnem. Ponekad bih najradije iskočila iz sopstvene kože, ali ne mere. Jbga, tu smo gde jesmo, u tome u čemu jesmo i borimo se svim silama da sve ovo ostavi što manje posledica na sve nas.

Promenila sam se i fizički i psihički. Fizički mi je dragi doterao strukić. 🙂 Mogu da nabrojim tačno koliko puta i šta sam jela za zadnjih mesec dana, tako da su mi sada sise došle do izražaja, onako baš, baš.  Doduše i podočnjaci su mi od nespavanja došli do izražaja, ali ko to još može da primeti,  pored ovakvih sisa? Uostalom za koji krasni postoje naočare za sunce? 🙂

Psihički sam se promenila u nekom smeru koji mi još uvek nije jasan. Mislim da muka čoveka može ili da baci u najveći bedak na korak od predaje ili sa druge strane da ga toliko ojača da se prosto ne može prepoznati. Mislim da pripadam ovoj drugoj grupi.

Znate… kada nekoga koga najviše volite vidite kako leži u sopstvenoj krvi i muči se u nenormalnim bolovima, a vi ga držite za ruku i šapućete mu na uvo da će sve to proći i da nije ništa strašno. Kada ga jedva možete prepoznati, jer se jedva vidi u krevetu i slušate ga kako on na plafonu vidi dve zalepljene žvake, dok oko njega ljudi koji pričajući sami sa sobom, lagano umiru, a vi onda zajedno sa njim zevate u plafon i tražite nepostojeće žvake.

Kada pokušate da mu pomognete da se pridigne na noge, a on počne da se trese i padne u nesvest, a vi mu onda iznad glave mašete nekom plastikom da bi došao do vazduha, prskate ga vodom i pri svemu tome zezate ga da folira, jer voli da se atraktivne sestrice muvaju oko njega, a za sve to vreme ni jednog trenutka sebi ne napravite prostora ni da se isplačete, ni da se pomolite, ni da razmislite, ma ništa. Samo tako gruvate dan za danom, svesni i sigurni da ćete sve to prebroditi 100%.

Valjda čovek treba biti malo lud da bi tako gledao na sve te stvari i trenutke. Da pri povratku iz bolnice nabacite na lice najlepši osmeh na svetu, jer vas deca dočekuju sa osmehom. Da slažete kocke, pevate pesme, pričate priče i onda jednog dana objasnite da kada tata dođe ne smeju da skoče na njega, jer tatu „boli stomak“, da ima gomilu nekih cevčica na koje moraju da paze, da ne zakače i da pri svemu tome to nije ništa strašno i opasno, ali da moramo da pazimo.

Da u jednom trenutku budete toliko ljuti da poželite da mu fiknete nožem jednu od cevčica. 😀  E tada sam već postala sigurna da se lagano vraćamo na staro, čim je došlo vreme da se malo i svađamo. Pored svega toga zaista nemam pojma kako sam se to u psihičkom smislu promenila? Možda i nisam, valjda se čovek takav rodi, jebem li ga, ali kada pogledam malo unazad, prosto se zaprepastim sebi i svojim postupcima.

Skinuli smo jednu cevčicu u ponedeljak, naravno da sam bila prisutna, morala sam da vidim tu rupu iz koje je išla. Morala sam da zavirim u svaku novu rupu na njegovom telu… a ima ih kol’ko ‘oćeš. Čovek je zaista savršeno biće i toga sam postala svesna tek kada sam pogledala izveštaje sa operacija koje je imao tamo. Skener, rendgenski snimci, gomile cevčica, rupica, rupa, ma ludnica totalna.

Malko sam se sludela kada sam pogledala te izveštaje. Sunce ti poljubim, koliko je samo puta bio u životnoj opasnosti. A tamo piše sve u minut, a ja k’o kreten pamtim, pa upoređujem, šta sam ja tada radila, dok se jedan divan doktor, pravi majstor, Eric, tamo borio za život čoveka kog volim.

„Gde ima veka ima i leka“, kaže jedna od naših poslovica. Ako ti je suđeno da živiš, živećeš i gotova stvar, nema tu mnogo filozofije, ni logike, ma ničega. Neverovatne stvari se dešavaju i tačka. Za otprilike 6 meseci ćemo imati još jednu operaciju. U stvari ona nam i jeste cilj. Treba se do tada potpuno oporaviti, pa da ga ovde jedan drugi majstor sastavi do kraja.

Eto…posle ovog posta ću pokušati da vam pišem i pričam o nekim drugim stvarima, a o čemu ne znam. Više život ne planiram ni 15 minuta unapred, tako da nemam pojma šta možete očekivati od mene. Ja totalni neplaner, kada odlučim da još više ne treba da planiram, onda budite sigurni da je planiranje bilo čega jedna od najvećih gluposti na svetu. Dan za danom, korak po korak, minut po minut i život ide dalje.

Moj Fenomen

Postoje razni fenomeni na ovom svetu, ali sa kakvim fenomenom ja imam posla mislim da nema niko. Žao mi je samo što nisam mogla da ga slikam kada je došao, pa da vidite kako izgleda čovek kome su se doktori borili za život, koji je imao operaciju od 5 sati i još dve nešto kraće, za nekoliko dana. Koji je 5-6 dana bio u veštačkoj komi, ArtuDitu R2D2, a onda da ga vidite danas, posle tri dana mog tretmana. ‘Ajde što izgleda, ali da vidite kako potrčkuje. 🙂

Slike su od juče, pa i nije baš u najboljoj formi, 🙂 danas je već kovao planove za bekstvo iz bolnice, sve petama u dupe. Ko će to čudo uVatiti? Već smo stigli i da se posvađamo, znači definitivno se lagano vraćamo na staro. 😀

ko je uporan, taj je i uspešan

prvi koraci u najnovijem životu 17.06.

"...e da mi je jedno ladno pivo..."

18.06.

"...hm... da l' da bežim kroz prozor ili da smislim neki drugi plan?"

Želim da vam se zahvalim svima, ali naročito … mislim da nema smisla da bilo koga izdvajam i da bilo čije ime spominjem. Postoje ljudi koji su me svojim postupcima zadužili zauvek. Ne dao Bog nikome da sazna koliko može da znači i samo jedan običan poziv ili otkucano pitanje „kako si?“. Ako bih krenula da nabrajam od toga, pa do konkretnih stvari, potrajalo bi, a i bojim se da bih nekog od svih tih prijatelja zaboravila, ovako izmorena. Hvala vam.

Sa druge strane svi oni drugi, a prepoznaće se i oni, koji su zaboravili na Jabučila i Ivanu, pa makar i da se jave, (ma razumemo mi to, dešava se da ljudi izgube telefon, zaborave broj, pokvari im se kompjuter, ne čuju dobro…)  neka znaju da će i dalje Jabučilo i Ivana biti tu za njih kad im zatreba nešto, jer se verovatno samo tada i sete da postojimo. Nema veze. U životu se sve vraća, tako da možete biti sigurni da se i dalje možete osloniti na nas. Dobro se dobrim vraća, a mi smo i dalje spremni na dobra i plemenita dela.

I tako…predstoji nam još koješta da obavimo dok budemo isti oni MI, ali kako moj Fenomen napreduje, ne sumnjam da ću mu vrlo brzo vratiti burmu. 😉

This is no ordinary love

Utorak 15. jun, 2010. godina. Doletećeš mi danas. Verovatno neću smeti da te zagrlim onako čvrsto kao kada smo se rastajali, ali tvoja ruka će se naći u mojoj, dovoljno je. Da znam da si tu, da te mogu ohrabriti, podržati, da ti mogu dati svoju snagu, da te mogu opsovati, ali neću te psovati dragi moj. Nisi ti kriv, nisam ni ja, niko nije, jednostavno nismo rođeni da živimo daleko jedno od drugog.

Imam neodoljivu želju da zajedno skočimo iz aviona, da se držimo za ruke, da se poljubimo u letu i ozvaničimo početak našeg novog života. Neću biti zadovoljna da te samo dignem na noge. Tek kada te ponovo budem videla sa padobranom na leđima, znaću da smo uspeli do kraja. Dobrodošao živote.

Čekamo te

Napisah tog dana post o uspehu i neuspehu, „Šta se dogodi, dogodi se. Jedino što možemo držati pod kontrolom je naša reakcija na sve što nam se događa. Usponi i padovi su sastavni deo života. Naravno da su uspesi oni koji nam donose zadovoljstvo i radost, ali su i neuspesi oni koji nam mogu doneti zadovoljstvo, jer su odlični za čeličenje nerava.“ Onda to u postu okrenem na posao, ali šta sam tada imala u glavi znam ja. Osećaj jebi ga.

Svakako da je neuspeh kada voljeni čovek završi sa metkom, to nikako nije bilo u planu, ali je bilo potrebno majstorstvo na sve to odreagovati. Neću da smaram kako sam to uradila. Samo da te zagrlim i već ću moći da razmišljam kako te opet dići na noge, a onda ćemo otići na more. Eto…rešeno. Nema mogu, ne mogu, boli, ovo ono, kurac palac, polazi i gotovo.

Noćima ne spavam, ali kad legnem spavam sa zadovoljstvom. Sve se nadam srešćemo se, jer ti danima spavaš. „Slušaj ovamo, nemoj više da me zajebavaš. Što je mnogo, mnogo je? Znam da ti nije drago što me vidiš ovako ljutu, ali brate mili preterao si.“ Znam dragi da nisi namerno, ali jebi ga, obećao si mi. Ljutim se sa pravom.

Znam da nije lako, znam da i ne znam šta nas čeka posle ovoga. Znam da ne znam ni koliko si stvarno povređen. Znam da u glavi (ne koristim reč morati), ali moraš da me imaš u glavi. Bar moje ime. Daću ti snagu obećavam. Imaj me u glavi molim te.

Da, istina je imamo mi i decu, ali mi smo osnov. Njih ne bi bilo da nije bilo nas. Znači bez zajebavanja više. Imaj moje ime u glavi i znam da ću uspeti da ti pošaljem svu svoju snagu, da istrajemo i ovog puta. Mili moj, budi se, suoči se sa bolom jutarnjeg buđenja i kreni prema meni. Znaš koga si oženio, zato nemoj da se drkaš sa mnom.

Dečaku moj čekamo te…Ivana, Jovana, Jana, Marko i Ana.

P.S. Pička mu materina, pa nisam ja stvorena da budem udovica. Grdno si se zajebao ako si mislio da ćeš me zajebati. Diži se!!! Don`t give up!

Ne dam te, pa se ne daj ni ti

Znate šta, kada je nekom nešto suđeno od toga ne može da pobegne. Mnogi ne veruju u sudbinu, ali da li verovali ili ne tako je. Ne može se pobeći.

I tako ceo dan čekam da se javi. Neuobičajeno, jer se obično javi po 5-6 puta dnevno… i šta onda? Pošaljem još jednu poruku na skajp „znaš šta dragi…konju jedan…ako ti se nešto desi…ti i ja smo pukli načisto…nemoj više da me nerviraš…“ i tako odem da spavam neki nemiran popodnevni san, jer je lakše spavajući čekati.

I dočekam. Skamenim se, ali osnovno umem da pitam i kažem. Je l’ živ, je l’ ima sve delove tela? „Živ je, ima?“ Meni dovoljno. Evo sad mi javiše i da se probudio i da je stabilan. Dobro. Znači sve je OK. Čim taj otvori oči odmah će i na noge da poskoči. Znam.

Najgore je bilo da su mi javili da je mrtav. Nije mrtav, znači sve je u redu. Ćutim i gledam decu, smejem se, spremam večeru, čekam 10 sati da ih stavim da spavaju. Ruke su mi oduzete. Obuzima me bes, želim da se izvrištim. Ljuta sam na ovu i ovakvu zemlju, sve što vredi je oterala od sebe. Šta ću kada zaspu deca? Hoću li se isplakati? Neću, a što bih. Živ je. Radujem se. Nema tu mesta za suze.

Znam ga. Snaćiće se i zvaće me čim pre. Eto znate samo vi i ja. Moj dragi je ranjen. Našima neću ništa da govorim dok ne bude mogao sam da se javi i njima. Sve je zbog nečega dobro. Neću morati da čekam šest meseci da ga zagrlim. Ma ne dam te.

Dragi moj, izdrži i nemoj slučajno da mi budeš nestabilan. Eto treći put si u bolnici od kad smo zajedno, znaš kako kažu otrećinili smo i dosta je više. Nemoj da me izneveriš, molim te…trebaš nam. Imaš mnogo razloga da se izboriš i sa ovom mukom. Ljubimo te i volimo i šaljemo ti svu našu snagu, a ti znaš da to nije malo. Vidimo se ljubavi moja. „…Toliko te volim samo budi tu…“

Neki mali planovi :)

Volite li vi pse? Ja ih obožavam. Trenutno nemamo uslova da bismo imali jednog, dva, tri 🙂 , ali sam sigurna da ćemo uskoro nabaviti bar jednog. Poslednjih dana razmišljam šta nam je sve potrebno da bismo mogli da imamo jednog ovakvog.

Sigurna sam da bi mu bilo lepo sa nama. Inače ovo je Avganistanski hrt. Pas sa pogledom čoveka. Njegova glavna karakteristika je nezavisnost, a još više mi se sviđa to što nikada nije podređen, već vremenom postaje ravnopravan član porodice. Zna šta hoće, šta neće. Odličan je čuvar i obožava decu. Ovaj tekst Guest_Lucia me je oborio s nogu. Po svemu sudeći ovakav pas bi se odlično uklopio sa nama, a i mi sa njim.

Ne tražim ni od svoje dece da me pokorno slušaju, daleko bilo, pa kako bih onda mogla tako nešto da očekujem od jednog cuke. Jednostavno rečeno predivan je. Gospodin pas, aristokratski ponosan.

I tako dok ja merkam Avganistanskog hrta, moj dragi merka Avganistansku banku. 😀 Kada odradi Afghan United Bank, moraćemo da nabavimo i Avganistanskog hrta, pa da budemo prava gospodska porodica. :mrgreen:

moj dragi ispred našeg malog cilja :))) pozdrav iz Kabula