Monthly Archives: април 2009

Korak bliže svojim snovima

Dok sam još uvek online…a neću biti jedno dva, tri dana, da vam se svima zahvalim na lepim željama i podršci. 😀 Hvala vam puno.

Selimo se u naš stan, koji je to uvek i bio, samo što smo morali da se iselimo iz njega zato što nismo bili sami. Njegova mama je živela tu sa nama, pisala sam već o tome .

U ovom stanu u kome smo do sada živeli, ostali su samo kreveci, krevet, sto, kompjuteri i igračke…sve ostalo je već našlo svoje mesto u NAŠEM stanu. Nemam pojma odakle mi snaga da kuckam ovo. 😀 Moja sestra i ja smo sve, apsolutno sve, sredile. „Od igle do lokomotive.“ Do 5 ujutru, kao dva ludaka slagale smo stvari i pravile raspored, gde će šta da stoji. Bez i malo skromnosti ću reći, da sam prosto sigurna, da vrlo mali broj ljudi na svetu može sve to da izvede, što smo nas dve.

Tata je prvo sve to prevezao i ubacio u stan, onda se vratio,  morao je da čuva decu, a nas dve smo otišle i sredile. Sutra je samo ostalo da ove veće stvari ubacimo i da nastavimo da živimo kao da se ništa nije desilo.

Prelepi pogled na Beograd menjamo za prelepi pogled na naš aerodrom. Sada nam do posla treba 10 minuta, a do sada nam je trebalo 27km. Znam da zvuči suludo, ali eto tako je bilo iz više razloga. Na kiriju i ostale troškove oko stana smo za dve godine potrošili preko 10 000 evra. I ovo zvuči suludo, ali tako je. Pitam se samo odakle nama tolike pare. Strašno.

Nemam više snage, moram i da spavam ponekad, po malo, pa zato odoh u krevet, a vama svima hvala još jednom. Sledeći post pišem iz svog novog kutka, posle žurke koju ćemo odmah da napravimo. Kao što neko reče u komentarima, na predhodnom postu, korak bliže do hangara snova.

Advertisements

Nikada nigde ne žurim, uvek svuda stignem

Ovih dana sam u totalnom haosu. Nemam vremena da pišem o Subotici i dešavanjima tamo. Bilo nam je super. Vikend je proleteo. Ana se odlično provela i zaslužila je da je vodimo na sva moguća takmičenja. Nije to mesto gde treba voditi decu, ali na svakom takmičenju imate da vidite i decu i pse. Neko nema gde da ostavi decu, a neko kuče. Jbga, tako je.

U nedelju smo se vratili. Mama je već dovela Jovanu i Marka i morala je odmah da se vrati u Kraljevo. Njena maćeha je bila jako bolesna već godinama i došlo je vreme da umre. Rekla joj je da će da je sačeka  da dođe iz Beograda. Tako je i bilo. Ružna mi je reč maćeha, ali tako je. Kako drugačije objasniti, ko je to umro.

U utorak je bila sahrana.  Ivan i ja smo otišli u KV. Plakala sam, ispraznila sam se i …i eto to je nešto što sve nas sačeka na kraju. Dva metra duboka raka i ništa.

Uveče smo već morali da se vratimo. Otišli smo do Čačka da moja sestra ostavi auto i pravac Beograd. Došla je sa nama da mi pomogne oko selidbe. U ovom stanu je ostalo još malo stvari da se preveze do novog stana i to je to. Večeras smo sestra i ja u tom našem stanu, sređujemo sve i gotovo.

Kao što sam već mnogo puta do sada rekla, brzo živim. Za nedelju dana se toliko toga izdešavalo. U stvari ovoj nedelji još nije kraj. Koji je dan danas uopšte??? …Sreda. Do nedelje ću ja već da uredim svoj novi kutak i javljam vam se sa novim pričama. Ovo sam vam se samo javila, jer sam na maloj pauzi, da ne pomislite da sam nešto ljuta. 😉

Samo za „moju“ južnu prugu

06:05 Svanulo je…za par sati putujemo u Suboticu. Nemojte da čitate post, ako ne možete da odslusate sve priloge. Ne čitajte ako nemate živaca da slušate.

Priča će već jednom doći… sama od sebe… Život mi ovde, deca mi ovde, ljubav mi ovde, sve što vredi u ovom mom malom životu je ovde,  ali deo mladosti … uh… ta mladost i ta „južna pruga“. Vranje, Niš, truba mi dušu cepa. Napisala sam tada, „mlada sam, duša mi mlada, telo mi mlado, kosa mi mlada, a duša kao da je stara… iz nekog drugog vremena, kao da potičem“. Ispirčaću vam priču jednom, kad smognem snage, a sada samo oslušnite muziku.

Ovo je prava narodna muzika i uz ovo ću uvek da polomim kafanu. Ne uz Peperse, ne uz Stonse, Metalicu ili Panteru…Uz njih ide neka druga ja. Uz ovo što ćete čuti se lomi kafana. Neka mi neko kaže da ovo nije muzika, da ovo nije pevanje, da ovo nije ono što „cepa“…reći ću mu da je folirant, da je neko ko ne zna šta vredi, da je neko ko ne razume ništa.

Naravno da ne želim da bilo čiji muzički ukus dovedem u pitanje i da bilo koga uvredim na bilo koji način. Neću da se zameram sa čovekom. Moj blog, moja muzika, moj život… moja mladost na hiljadu načina. Žao mi onih koji mladost imali nisu.

Staniša Stošić, laka mu crna zemlja bila. Veliki je bio i legenda postao. Slava mu. Žao mi je što ga nisam upoznala i što nije pevao samo za mene. Bilo je šanse, da peva za jednu najobičniju mene. Prošle godine 09. aprila, završio je svoj veliki život.

Onda, sada i zauvek. Duša mi zaplače, zajeca, srce mi se stegne, reči nemam. Velika sam i smem da plačem od srca. Ljubav je ono što nas pokreće i na ovu i na onu stranu. Ko razume, shvatiće, ko ne razume, uskraćen je za bogatstvo.

Dimitrijo sine Mitre

Azra…Mito bekrijo. Nije Džoni odoleo da ne otpeva ono što vredi.

Znate…možda vam ponešto i mogu reći. Pokrenula me muzika. Ne mogu da spavam sada. Luda sam… i šta sad? Pa niko vas ne tera ni da čitate, ni da slušate.

Znam da je moj dragi voleo jednu divnu Jelenu. Hoću da puknem ponekad, ali…ali bila je Jelana tako lepa, tako otkačena, divna, voleli su se. Ona je volela mog dragog, on je voleo nju. Bila je i padobranac, umela je i da ga prati, volela je i brzu vožnju motorem, ma …Jelena je bila čudo. Nisam ironična.  Možda tako zvučim, ali zaista nisam ironična. Da nije otac moje dece u pitanju, navijali bih za Jelenu.

Hteo je da je oženi, kupio joj je prsten, voleo je do kraja i nazad, volela je i ona njega…ali…. ali neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za jednog Ivana i jednu Jelenu.

Pošto znate da imamo puno dece, da vam kažem…nije Jelena majka ni jednom našem detetu. Ivan i Jelena nisu imali sreće. Svako je otišao na svoju stranu.

Dok su Ivan i Jelana skakali iz aviona, vozili se motorom i pravili planove za budućnost, tamo negde daleko od njih jedan Nenad i jedna Ivana su se voleli na sasvim drugačiji način. Ništa manje zanimljiv.

Nisu skakali iz aviona i ako su želeli, nisu se vozili motorem, nisu radili ništa zanimljivo. Studirali su, živeli sa gomilom padobranaca iz 63. padobranske, bili su njegovi drugari od rođena,  igrali preferans, šetali, svadjali se, bili se, gađali se peglama, pili, bili privođeni u sup, jer Nenad i Ivana su umeli da naprave skandal, kakav se ne pamti ili bolje reći ne pamti se pre njih dvoje.

Nenad i Ivana su se, eto samo tako…voleli. Bolesno voleli. Znate li šta je bolesna ljubav?  Bolesna ljubav je kada želiš da od nekoga napraviš ono što on nije, kada ga uslovljavaš, ovako, onako.  On je od Ivane hteo da napravi Vranjanku, a ona …ona ništa nije htela da napravi od njega. Želela je samo da ostane ono što je bila tada, što je želela da ostane, ono što je sada. Niko i ništa, ali ne Vranjanka.

Kažu stari „što južnije, to tužnije“. Svaka Vranjanka zna o kući, deci, kuhinji, porodici, ono što ja neću znati ni da još troje rodim.

Nenad i Ivana …sigurna sam da veće „skandaldžije“ nikada u životu niste videli. Jedino da ste ih poznavali tada. O kako bih volela da ovo ikada pročita neko ko ih je poznavao.

Ulazi, brucoš, Ivana, u malu mračnu studntsku sobu u kojoj se na najmanjem mogućem TV-u, gleda neki fudbal. U sobici najmanje 15 „matorih“, od kojih se niko ni ne nazire u mraku. Ivana kaže „Ćao“, oni u glas kažu „ćao“. Nenad tada ugleda Ivanu i drugu pored sebe kaže „uh bre…biće moja ili ničija“. Sve se kasnije saznalo.

Kad razmislim sada, bio je Nenad tada u pravu. Niko Ivanu nikada neće imati tako, pa nek se svet okrene naopačke. Pa makar se Jelena sutra pojavila na vratima i rekla da će mi odvesti muža u sam Brazil. Tako je i tačka.

Sasvim „slučajno“ nigde nije imalo mesta za jedno ekstra dupence sem do Nenada. Ona ništa živo nije videla, sem ekrana TV-a, jer je bilo ugašeno svetlo. Eeee…kada se u tom mraku pojavila i gajbica, dve, tri piva…pa dobra muzika. Ma…  Ona nije gledala, ali uši ima. Čula je. Neko tu blizu nje, rekao je da su žene glupe. Uuuuuuuuuuuuu jeeeee….razlog za raspravu. „Izvini molim te, šta si to rekao?“ „Pa žene su glupe, ne znaju kako treba sa muškarcima, a sa nama je tako lako.“ Rekao je Nenad tada, najveću istinu ovoga sveta.

Kada su prvi put izašli zajedno, posvađali su se. On je rekao da …ma nije važno. Posvađali su se, pa su se posle toga smejali, ljubili…oni su se eto tako prirodno, prosto, jednostavno voleli.

Ne mogu vam više pričati o Nenadu i Ivani. Nepismena sam. Kako objasniti da je njih dvoje jedva privelo, bukvalno šest pandura u „maricu“. Manjem broju pandura, bilo je nemoguće da reše takav slučaj. Ona mu sedi u krilu, a on joj kaže „kad nas sad budu bili, samo se skupi i stavi ruke na glavu, bleso moja. Jebem nas, još ćemo i najebati što smo ludi i što se volimo“. .. a ona mu kaže…“ma šta nas briga, neka biju ako moraju…kad se volimo nije ni važno.“

Nenad i Ivana su cela knjiga.  Od svega ostala je samo „Žal za mladost“. Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za njih dvoje.

Prosto ne mogu da verujem da je uopše čovek sposoban da zaboravi jednu Jelenu. Ne može se to, sigurna sam. Jedna je bre, samo jedna je Jelena, a Nenad i Ivana, ma ko ih jebe kad su bili i suviše svoji i suviše ludi i suviše su se voleli. Njih je tako lako zaboraviti. Ne zaslužuju pažnju.

Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove

ZA JEDNOG IVANA I JEDNU IVANU.

Samo za "moju" južnu prugu

06:05 Svanulo je…za par sati putujemo u Suboticu. Nemojte da čitate post, ako ne možete da odslusate sve priloge. Ne čitajte ako nemate živaca da slušate.

Priča će već jednom doći… sama od sebe… Život mi ovde, deca mi ovde, ljubav mi ovde, sve što vredi u ovom mom malom životu je ovde,  ali deo mladosti … uh… ta mladost i ta „južna pruga“. Vranje, Niš, truba mi dušu cepa. Napisala sam tada, „mlada sam, duša mi mlada, telo mi mlado, kosa mi mlada, a duša kao da je stara… iz nekog drugog vremena, kao da potičem“. Ispirčaću vam priču jednom, kad smognem snage, a sada samo oslušnite muziku.

Ovo je prava narodna muzika i uz ovo ću uvek da polomim kafanu. Ne uz Peperse, ne uz Stonse, Metalicu ili Panteru…Uz njih ide neka druga ja. Uz ovo što ćete čuti se lomi kafana. Neka mi neko kaže da ovo nije muzika, da ovo nije pevanje, da ovo nije ono što „cepa“…reći ću mu da je folirant, da je neko ko ne zna šta vredi, da je neko ko ne razume ništa.

Naravno da ne želim da bilo čiji muzički ukus dovedem u pitanje i da bilo koga uvredim na bilo koji način. Neću da se zameram sa čovekom. Moj blog, moja muzika, moj život… moja mladost na hiljadu načina. Žao mi onih koji mladost imali nisu.

Staniša Stošić, laka mu crna zemlja bila. Veliki je bio i legenda postao. Slava mu. Žao mi je što ga nisam upoznala i što nije pevao samo za mene. Bilo je šanse, da peva za jednu najobičniju mene. Prošle godine 09. aprila, završio je svoj veliki život.

Onda, sada i zauvek. Duša mi zaplače, zajeca, srce mi se stegne, reči nemam. Velika sam i smem da plačem od srca. Ljubav je ono što nas pokreće i na ovu i na onu stranu. Ko razume, shvatiće, ko ne razume, uskraćen je za bogatstvo.

Dimitrijo sine Mitre

Azra…Mito bekrijo. Nije Džoni odoleo da ne otpeva ono što vredi.

Znate…možda vam ponešto i mogu reći. Pokrenula me muzika. Ne mogu da spavam sada. Luda sam… i šta sad? Pa niko vas ne tera ni da čitate, ni da slušate.

Znam da je moj dragi voleo jednu divnu Jelenu. Hoću da puknem ponekad, ali…ali bila je Jelana tako lepa, tako otkačena, divna, voleli su se. Ona je volela mog dragog, on je voleo nju. Bila je i padobranac, umela je i da ga prati, volela je i brzu vožnju motorem, ma …Jelena je bila čudo. Nisam ironična.  Možda tako zvučim, ali zaista nisam ironična. Da nije otac moje dece u pitanju, navijali bih za Jelenu.

Hteo je da je oženi, kupio joj je prsten, voleo je do kraja i nazad, volela je i ona njega…ali…. ali neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za jednog Ivana i jednu Jelenu.

Pošto znate da imamo puno dece, da vam kažem…nije Jelena majka ni jednom našem detetu. Ivan i Jelena nisu imali sreće. Svako je otišao na svoju stranu.

Dok su Ivan i Jelana skakali iz aviona, vozili se motorom i pravili planove za budućnost, tamo negde daleko od njih jedan Nenad i jedna Ivana su se voleli na sasvim drugačiji način. Ništa manje zanimljiv.

Nisu skakali iz aviona i ako su želeli, nisu se vozili motorem, nisu radili ništa zanimljivo. Studirali su, živeli sa gomilom padobranaca iz 63. padobranske, bili su njegovi drugari od rođena,  igrali preferans, šetali, svadjali se, bili se, gađali se peglama, pili, bili privođeni u sup, jer Nenad i Ivana su umeli da naprave skandal, kakav se ne pamti ili bolje reći ne pamti se pre njih dvoje.

Nenad i Ivana su se, eto samo tako…voleli. Bolesno voleli. Znate li šta je bolesna ljubav?  Bolesna ljubav je kada želiš da od nekoga napraviš ono što on nije, kada ga uslovljavaš, ovako, onako.  On je od Ivane hteo da napravi Vranjanku, a ona …ona ništa nije htela da napravi od njega. Želela je samo da ostane ono što je bila tada, što je želela da ostane, ono što je sada. Niko i ništa, ali ne Vranjanka.

Kažu stari „što južnije, to tužnije“. Svaka Vranjanka zna o kući, deci, kuhinji, porodici, ono što ja neću znati ni da još troje rodim.

Nenad i Ivana …sigurna sam da veće „skandaldžije“ nikada u životu niste videli. Jedino da ste ih poznavali tada. O kako bih volela da ovo ikada pročita neko ko ih je poznavao.

Ulazi, brucoš, Ivana, u malu mračnu studntsku sobu u kojoj se na najmanjem mogućem TV-u, gleda neki fudbal. U sobici najmanje 15 „matorih“, od kojih se niko ni ne nazire u mraku. Ivana kaže „Ćao“, oni u glas kažu „ćao“. Nenad tada ugleda Ivanu i drugu pored sebe kaže „uh bre…biće moja ili ničija“. Sve se kasnije saznalo.

Kad razmislim sada, bio je Nenad tada u pravu. Niko Ivanu nikada neće imati tako, pa nek se svet okrene naopačke. Pa makar se Jelena sutra pojavila na vratima i rekla da će mi odvesti muža u sam Brazil. Tako je i tačka.

Sasvim „slučajno“ nigde nije imalo mesta za jedno ekstra dupence sem do Nenada. Ona ništa živo nije videla, sem ekrana TV-a, jer je bilo ugašeno svetlo. Eeee…kada se u tom mraku pojavila i gajbica, dve, tri piva…pa dobra muzika. Ma…  Ona nije gledala, ali uši ima. Čula je. Neko tu blizu nje, rekao je da su žene glupe. Uuuuuuuuuuuuu jeeeee….razlog za raspravu. „Izvini molim te, šta si to rekao?“ „Pa žene su glupe, ne znaju kako treba sa muškarcima, a sa nama je tako lako.“ Rekao je Nenad tada, najveću istinu ovoga sveta.

Kada su prvi put izašli zajedno, posvađali su se. On je rekao da …ma nije važno. Posvađali su se, pa su se posle toga smejali, ljubili…oni su se eto tako prirodno, prosto, jednostavno voleli.

Ne mogu vam više pričati o Nenadu i Ivani. Nepismena sam. Kako objasniti da je njih dvoje jedva privelo, bukvalno šest pandura u „maricu“. Manjem broju pandura, bilo je nemoguće da reše takav slučaj. Ona mu sedi u krilu, a on joj kaže „kad nas sad budu bili, samo se skupi i stavi ruke na glavu, bleso moja. Jebem nas, još ćemo i najebati što smo ludi i što se volimo“. .. a ona mu kaže…“ma šta nas briga, neka biju ako moraju…kad se volimo nije ni važno.“

Nenad i Ivana su cela knjiga.  Od svega ostala je samo „Žal za mladost“. Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za njih dvoje.

Prosto ne mogu da verujem da je uopše čovek sposoban da zaboravi jednu Jelenu. Ne može se to, sigurna sam. Jedna je bre, samo jedna je Jelena, a Nenad i Ivana, ma ko ih jebe kad su bili i suviše svoji i suviše ludi i suviše su se voleli. Njih je tako lako zaboraviti. Ne zaslužuju pažnju.

Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove

ZA JEDNOG IVANA I JEDNU IVANU.

Svako živi sa svojom savešću

Ne umem da pišem o ovome o čemu želim. Pokušavala sam više puta. Napišem, pa obrišem. Nije da ne umem, nego sve mislim nema smisla. Pokušavam u životu da na sve gledam sa lepše i vedrije strane. Da se smejem i kad mi nije do smeha, da pevam i kad mi se plače, da se sklonim kad vidim da postoji mogućnost da se iznerviram, jer izbegavam da se nerviram. Loša sam onda. Umem svašta i da kažem i da uradim. Srećom pored sebe imam čoveka koji sve to razume i koji me u svemu podržava.

Neki od vas su roditelji, neki nisu, ali svi ste vi nečija deca. Kako se osećaju deca koja su zanemarena od svojih roditelja? Znate…ne pričam ja o maloj deci, pričam o nama odraslima. Jovana i Marko su u Kraljevu kod mojih, sada za ovaj mali raspust. Uželeli se baba i deda.  Ana je ovde sa nama.

Sutra smo trebali da idemo na takmičenje u Suboticu, a da Anu čuva ova druga baba. I ako je prvo rekla da nema nikakvih problema, jutros je došla i rekla da ne može. Mora da čuva drugo dvoje unučića od ćerke, koja je pri tom tu, sa mužem i ne putuju nigde i živi sa njima. Sede po ceo dan i gledaju se.

Kaže „plašim se“. Plaši se da čuva rođenu unuku, koja pri tom ima godinu dana, sama hoda, ume ponešto i da kaže, nije neki divljak, malo jede, ne troši ništa, znači treba samo da joj sipa mleko u flašicu, da joj presvuče pelenu, prošeta malo sa njom i uveče je spusti u krevatac kad joj se prispava, ne mora čak ni da je uspavljuje.

Ja se samo nasmešim, kažem „ma OK, vodimo i Anu, nema problema“, a u sebi hoću da puknem. Zbog nepravde. Iskuliram ja, iskulira dragi. Znam ja da su to naša deca i da nam niko nije držao sveću dok smo ih pravili, ali ja ne volim nepravdu. Nepravda je prema mom dragom, ne prema meni. Ja na svoju majku uvek mogu da se oslonim. Uvek…a on?

Neću valjda nikada toliko da poludim, da nekad sutra, svoju rođenu decu odvajam na takav način, svoje rođene unučiće, a daće Bog da ih bude što više. Ima da im kažem ako ikada budem tako nešto uradila, odmah da me odvedu u neku od onih žutih zgrada i da me hospitalizuju, zauvek.

Pri svemu ovome, treba da spakujem sve do poslednje stvari iz ovog jebenog stana i da se preselimo u naš stan. Prvo što ću da uradim ima da odem da mi izgraviraju onu pločicu za na vrata.  Odatle samo u Brazil mogu da se preselim i ne primam nikog. Ni u goste. Može da dođe u pola noći i pola dana, svako ko može u oči da me pogleda i da mi kaže da mu je drago što me vidi. Svi oni koji iz bilo kog razloga ne smeju u oči da me gledaju, mi i ne trebaju, ni za kad!!!

Potrošili smo gomilu para uz onu stvar, plaćajući kiriju, zato što je „nekome trebao mir“ i što „mladi i matori ne mogu da žive zajedno“, „eto za tri meseca možete da nađete pristojan stan, ja sam ovde navikla“. Taj neko je posle dva meseca digao dupe i preselio se kod ćerke.  Da joj pomogne. I taj neko je i dan danas kod ćerke, a stan od preko 70 kvadrata stoji prazan. Dveee godine rođače!!! Pri tom ta ista osoba mrtva hladna kaže, „ne znam šta ste čekali do sada?“.

Loša sam kad se naljutim i iznerviram. Drago mi je što nikada ništa od ovoga nisam njoj rekla i neću. Ja sam lepo vaspitano dete.  Meni je u stvari mnogo žao što je ona takva. Ma čudna je. Još bih je sada i pravdala. Prođe mene bes i ništa. Eto sada bih rado sve ovo obrisala, kao i mnogo puta do sada, ali neću. Moram jednom da stavim tačku na sve to. Idemo dalje. TAČKA!

Večeras ćemo da preselimo većinu stvari, da se spakujemo i sutra smo u Subotici. Organizovali smo se. Imamo tamo sobu za nas, a meni neće biti prvi put da u jednoj ruci držim dete, a u drugoj kameru. Sigurna sam da će i Ani biti dobro i zabavno. Obećavam vam odlične snimke i vrhunsku zabavu dok ih budete gledali.  Svako živi sa svojom savešću.

Reklamiram se, pa sta

Dragi moji drugari. Predhodni post…tj. vcast je bila parodija na Blogowkog, odnosno na njegov vcast. Nagrada i nije bitna, ali tamo niko nije glasao za mene.  Niste ni imali pojma, većina vas, jer se tamo skupila Twitter ekipa, a većina vas nisu twiterasi. E pa sad, odete lepo tamo i kažete šta mislite o mom vcastu, bar neka me neko pomene, pa neka bude i ružnom kontekstu. Sve me duša boli, jedva sam sise zadržala da mi ne isplivaju, a niko ništa. Ajde neka se bar neko javi, pa makar neka mi se samo ime spomene.  :mrgreen:


,,

VCast – Skinula sam kragnu, pa pravo u kadu

Dobro… znam, trebala sam da se našminkam malo, pa da budem lepa ko slika, da ugasim pljugu, da napravim penu na vreme, da zanemarim sise, da svašta nešto…ali nema veze, važno je da se dobro zezamo.

Skinula sam kragnu, pa pravo u kadu from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Danas nam je divan dan Markov drugi rođendan

Marko

Duša moja mala danas slavi, svoj drugi rođendan. Srećan i zdrav bio i neka mu se u životu ispune svi snovi.

Snimak iz vazdušnog tunela

Nije neki naročito dobar snimak, ali s obzirom da sam sve vreme držala Marka u krilu, da smo sedili na veoma uzanom prostoru i da nisam zbog njega mogla nigde da se pomerim, drugačije nije moglo. Drugi put, obećavam mnogo bolje snimke i zanimljiviji spotić. Neki od đaka su prvi put osetili lepotu “slobodnog pada”. Odlučili smo da od sada redovno posećujemo Novi Sad i ovaj vazdušni tunel.

Nebeski dijamant – Wind Tunnel from Ivana Momcilovic on Vimeo.

RTS krade – ništa novo, ali evo ga i dokaz

Naš drugar bloger Aleksandar Urošević je besramno pokraden. Nisu pihtije u pitanju,  😀  već je njegov nov biometrijski pasoš  osvanuo na sajtu RTS, bez njegove dozvole i ako je na njegovom blogu jasno dato do znanja da je sav sadržaj:

„Објављен под CC BY-NC-SA 3 лиценцом. Нека права су задржана“

Lepo kulturno čovek im se obrati  i   zamoli ih da isprave „grešku“, a oni se naprave pametni, pa sliku potpišu „извор Creative Commons“. Taj koji je to uradio je mnogo glup ili mnogo bezobrazan. E sada, ako je mnogo glup onda ne treba da radi na mestu na kom radi, a ako je bezobrazan, onda je prevršio svaku meru. U svakom slučaju na Aleksandrovom mestu ja bih lepo presavila tabak i tužila ih, što se nadam da će i on da uradi.

Slika ko slika, možete reći,  ali pomislite da neko tako uradi sa nekom vašom fotografijom, na kojoj je recimo vaše dete ili vi. Ma neka je u pitanju kesica smokija koju sam slikala, nije bitno. Bez pitanja i bez jasnog obeležja odakle je fotografija preuzeta, stvarno nema smisla. Ipak je u pitanju javni servis. Bezobrazluk sa njihove strane i očigledna krađa.

Slika koju ovde objavljujem, nije ta, ali je samo primer lopovima kako da ne budu lopovi.

passport_cover

Izvor: Aleksandar Urošević – www.blog.urosevic.net

Zar je ovo navođenje izvora toliko teško i komplikovano. Možda bi svi oni sa RTS trebali da završe i neki kurs o računarima, a i kurs o lepom ponašanju.

Video – skokovi iz aviona

Pisala sam već više puta o iskakanju iz aviona, ali nisam nikako imala vremena da napravim filmić, jer snimaka  ima stvarno puno, pa je baš teško uklopiti ih. Danas sam uživala dok sam ovo napravila. Evo nečega što mi podiže raspoloženje i daje mi snagu da se što pre oporavim.  Ovo su đaci padobranskog kluba Nebeski dijamant prilikom svojih prvih skokova na gurtnu, a nešto kasnije i na slobodno. Uživajte i vi.

Umem da letim, ali ne umem da padnem

U predhodnom postu sam vam ispričala priču o vazdušnom tunelu i mom visokom letenju. Visoko je bilo za uslove koji vladaju u tom tunelu. Kasnije kada smo razgovarali, rekli su mi da sam išla gore i preko 4 metra, do 5m, što sa ostalima nije bio slučaj. Odlično sam letela, ali ispadanje iz vazdušnog stuba dovodi do naglog pada dole na sunđer. Što ste bolji, više se podignete gore, ali isto tako i kada padate dole veća je opasnost da se povredite. Da ne biste ispali iz stuba, morate da budete izvežbani za tunel. Niko nije ni očekivao da ću otići tako visoko, jer se to obično ne dešava sa đacima.

Ja sam tako rokila dole da ne umem ni da vam opišem bol koji sam osetila u predelu vrata i malo niže niz kičmu, ispod vrata. Kvrcnulo je nešto, a ja sam u strahu da sam nešto slomila, brže bolje skočila na noge, da dokažem sebi da mi nije ništa. To je bio treći ili četvrti moj let. Juče sam ostala sama sa decom, pošto je dragi išao na aerodrom, a ja ukočena nisam mogla. Mislila sam proćiće i to.  😕  Ceo dan sam se vukla po kući kao prebijena mačka.

Kada je došao dragi i video u kakvom sam stanju bez ikakvog dvoumljenja je pozvao taksi i na moje „ma neću da idem… proćiće…ma šta ti je bre… nije mi ništa…“ bukvalno me isterao iz kuće i odveo direktno na urgentni.

Ne znam da li znate, ali kada slomite kičmu, neki pršljen, postoji mogućnost da sasvim normalno funkcionišete udovima, da pri tom i ne znate da ste slomljeni, da mislite da ste se samo malo ukočili, a da u pitanju bude ozbiljan prelom, koji u jednom trenutku može da dovede do ozbiljnih posledica. Baš iz tog razloga me je strpao u taksi i naše odredište je bilo Urgentni centar Beograd.

Idem ja tako i psujem samu sebe. „Budala, mora ona da leti visoko, konjina jedna, šta mi je ovo trebalo, e ako sam nešto polomila ubiću se, svega mi…“ Znate, moj položaj je bio savršen zato sam i otišla visoko, niko nije kriv, što ja ne umem da padam, a umem da letim. Šest godina sam trenirala džudo i padala i ovako i onako, ali nikada sa 5 metara. Ko je uopšte spreman da padne sa 5 metara? Nastavnici nisu krivi, jer niko nije očekivao da ću se podići gore. Morate da imate osećaj za vazduh i za taj stub vazduha oko vas, da ga ispratite inače ne možete da odete gore. Ostali đaci su leteli na metar, dva i sve na dohvat nastavnika, a ja budala završila na urgentnom.

Na prijemu, pitaju oni šta je sa mnom. Mi kažemo, pala. Kako pala? Pa eto, pala sa 5 metara. Hahahahaha..sad se smejem, ali mi onda nije bilo do smeha. E da ste mogli da vidite onog čoveka na prijemnom. Gleda me, ja stojim normalno, a pala sa 5 jebanih metara. Gde te boli, ja pokažem i u roku od odmah su me primili. Kažu levo soba broj 4.

Uđemo unutra. Doktor pita šta je. Mi kažemo, pala. I on pita kako, odakle? Pala sa 5 metara. Pogleda on u mene i kaže, gde nađe 5 metara? U vazdušnom tunelu. Gde nađe vazdušni tunel? U Novom Sadu. Da sam pala kroz prozor čisteći prozore ne bi se čovek iznenadio, ali ovako je ostao zatečen. Pošalje me na snimanje. Slikaše oni mene i odmah sam dobila rezultat snimka. Tu u hodniku, dragi i ja, ko dva iskusna doktora buljimo u onaj snimak i vidimo da je nešto malo otišlo na jednu stranu.

snimak

Ove kuće nisu u meni…100% …  😀

Predali smo snimak unutra i odmah me pozvaše u sobu broj 5. To je gipsara. Prepadoh se živa. Kaže onaj gipsar sedi ovde. Ja sedoh, a on poče oko mog vrata da mota vatu, još vate i još vate i meni dođe da zaplačem od muke. Kako ću sad da čuvam decu sa ovim oko vrata? Konjina sam totalna! Nema onog doktora, nego samo ovaj, mota li mota. Auuu…kako će vrat da mi zagipsa, kuku meni. Uze zavoj i poče da mota, mota li mota.

E onda se pojavio doktor iz sobe broj 4 i kaže: „Malo ti se pomerio taj pršljen, ali ništa nije slomljeno.“ Prestade onaj da mota i zalepi hanzaplastom. „Ovaj meki šal ćeš da nosiš nedelju dana, a onda možeš sama da ga skineš. Idu praznici, pa da ne dolaziš. Brufen za bolove da piješ i Bensendin od 3mg uveče pred spavanje. Pošteda dve nedelje.“ Nasmejah se ja slatko. Pade mi kamen sa srca i pustiše me napolje. Dragi me gleda, čita one papire i u njegovom stilu pita: „…a jesi li ti njemu rekla da kući imaš dvoje male dece, koje nema ko drugi da čuva.“ Šutnuh ga u dupe uz „mamicu ti jebem“ i odosmo srećni i zadovoljni.

Celu noć je ustajao, sipao mleko, premeštao decu iz našeg kreveta u krevece i obrnuto, a ja ne mrdam. Samo kad ih čujem zovem ga, ustala bih ja da mogu, ali ne mogu. Boli mamicu mu jebem. Bensendin smo uzeli od 2mg, da se ne komiram totalno. On je neophodan za opuštanje živaca uz kičmeni stub. Moram da ga pijem, a umesto Brufena pijem Nimulid. On je proveren i definitivno najbolji. Bar za mene.

ja-i-moj-vratEto, morala sam bez malo da slomim vrat da bih malo odmorila. Sama sam kući, na TV-u po navici crtaći, u kući blagi haos, moraću da se malo stisnem i da sredim ovo, ne mogu da gledam lom. Dragi mi je strogo zabranio da mrdam po kući i da sređujem. Duša moja, kaže ja ću kad se budem vratio.

Jutros je Marka odveo na aerodrom sa sobom, a Ana je sa babom, Jovana je kod druge babe i danas treba da dođe. Mami i mojima ne smem ni da pričam. U ostalom nije mi ništa, a cele noći kad god se probudim razmišljam, kako da drugi put ne ispadnem iz stuba vazduha. Nebo je zakon, a za skakanje sa 5 metara ne postoji padobran. Idemo dalje.

Ja umem da letim :)

marko-i-mama-ns-vazdusni-tuKada odlučite da se bavite padobranstvom, dođete u klub, uradite lekarski, završite obuku, što teorija, što praksa, pa test, pa priprema za skok, pa odvoj od aviona, pa se pripremite i dođe vreme da uđete u avion, a vi mislite „Uuuu jeee napokon ću skočiti.“  :mrgreen:

Dok leti avion, vi gledate dole, posmatrate svet iz neke druge dimenzije, mislite ovo ili ono, zavisi od čoveka do čoveka. Recimo na svom prvom skoku ja sam razmišljala kako nisam imala pojma koliko je Dunav u stvari blizu Lisičjem Jarku. Popnete se na određenu visinu, otvore se vrata od aviona. I onda se čuje glasno KŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ!!!! Nekako mi je ovo „K“ neizbežno.

Spiči vas vetar samo tako, malo se iznenadite, ali onda se setite zašto ste uopšte tu, pa budete neizmerno srećni. Tako ja, ne znam za druge. Avion uđe u nalet i onda ako recimo niste prvi na redu, a ja u većini slučajeva nisam bila, jedan po jedan padobranac iskaču pre vas.

Dođe vreme da i vi iskočite. Smestite svoje dupe na ivicu, lagano izbacite svoje nožice napolje na papučicu i uhvatite se za upornicu jednom rukom. Drugu ruku stavite do prve, dignete dupe i izađete napolje, ruka do ruke i polako dođete do sredine upornice. Odvojite noge od upornice i tako se držite za avion koji leti. Pogledate u nastavnika, on kaže i pokaže „OK“ i onda se pustite sa pogledom na gore i nogama blago savijenim. Gurtna je to. Sledeće je šu šu šu šu…. kupola iznad vas i avion koji vidite kako odleće dalje.

Za prve skokove je taj trenutak jedan od najrelaksirajućih. Pogledate gore kupolu, vidite da su sve komore pune i da je sve ok, uhvatite komande i kažete „Juhuuuuuuuu! Svet je moj.“ Ma šta ja tu ovo ono…to sve ja tako, ne znam za druge. Onda na radio stanici čujete, na primer: „odlično, bravo, uhvati komande i drži taj pravac.“ To nastavnik sa zemlje kaže da je sve ok i da ste dobro obavili taj deo posla.

Sledeće otkrovenje koje sam imala tako u vazduhu je bilo „u jebote vidi kako visim.“ Visite u sistemu, a ispod vas ima recimo 900 metara do zemlje. Predivan osećaj, neopisiv. Mislim da niko nikada nije uspeo da opiše svoje prve skokove onako kako oni to stvarno zaslužuju. Sad ću da vam kažem. Ako je skok iz aviona ono što ste stvarno VI LIČNO ŽELELI, ako to nije zbog toga da ispadnete baja ili riba, zbog tate, druga, devojke, dečka, zbog društva ili ne znam koga. Ako je to ono što baš VI želite, onda je to nešto što je lepše od 12 orgazama za redom. To je za mene skok iz aviona.  😉

Razgovaram sa svojim nastavnikom padobranstva. Koji je eto sasvim „slučajno“ moj muž. Ništa nije slučajno na ovom svetu. Ovakvih skokova kao što sam vam opisala imam 11. Svi na gurtnu. Proteglo se to moje skakanje na gurtnu. Da ne moramo da vodimo dnevnik nastave ne bih ni znala da je toliko vremena prošlo, ni da je to baš tada bilo.

Znate li vi uopšte kada je bio 11.07.2006.? Ja sam u padobranstvo uplela i ceo svoj život. Od tada sam rodila dvoje dece. Da biste rodili jedno treba vam devet meseci, to svi znamo. Skakala sam i trudna. Onda sam razmišljala. „Ajde da sam ja neki vrhunski padobranac, pa da nastavim da skačem. Ovako samo svoje dete dovodim u opasnost. Dobro, neću da skačem.“

Išli smo na takmičenja. Što sa bebama u stomaku, što bez. Odgledala sam bar hiljadu skokova. Mislite li da sam nešto propustila? Ne! Nisam ja ležala u hladovini i kulira, bila sam tamo na mestu gde se sve dešava, na livadi, na sunđeru, pored elektronike. Jednom rukom pridržavam stomak, drugom držim kameru. Ili u jednoj ruci držim dete, a u drugoj kameru. Ne možete ni da zamislite kako je to.

Tu ste na mestu događanja, a ništa ne možete da preduzmete. Isto kao da ste obožavalac čokolade, a onda vas zatvore u sobu prepunu vaše omiljene čokolade, koju ne možete ni da liznete, gricnete, ništa… samo možete da gledate. Umesto čokolade neka svako stavi ono što najviše voli, pa vidite kako je.

Rasplakah se malopre od sreće.. Bili smo danas u Novom Sadu u vazdušnom tunelu. Mogu vam reći da nije lako, ali da je prelepo. Sve đake sam snimila i svi su se odlično pokazali. Znate li koga nisu snimili? Znate, ne moram ni da vam kažem. A znate li ko je bio najbolji? E ta osoba što je nisu snimili. Gledala sam malopre slike i ta osoba ima jednu jedinu sliku u vazduhu.

O iskakanju na gurtnu sam vam pričala, da biste stekli utisak kako to otprilike izgleda. To jeste padobranstvo, ali po meni nije ni blizu pravog padobranstva. Padobranstvo je letenje. Nisam mogla da znam, umem li ja to i jako sam se plašila da ću se razočarati u sebe, da ću se možda uplašiti, da ću se tumbati…?

Kada je došao red na mene i kada sam prišla vazdušnoj struji, preplavila me je neopisiva sreća. Pored mene su stajali nastavnici da bi mi pomogli da se ustabilim, kao i svima ostalima. Ljudi moji, ja sam letela. Pustili su me i ja sam se digla jedno četiri metra u vazdušnom stubu. Ostalo im je samo da me gledaju.

mama-leti

Kada sam se spustila dole, pošle su mi suze na oči i mahnito sam vikala „…hoću gore, hoću u avion, hoću gooooreeee, na nebooo, ja umem da letim.!“ Buka je stvarno velika, tako da sam se baš drala. Posle toga sam se još par puta podigla i osećala sam se kao da sam baš rođena u vazduhu, da sam od vazduha sazdana.

Kada se podignete gore i ispadnete iz vazdušnog stuba onda naravno padnete dole na sunđer. Toliko sam bila opuštena u vazduhu da mi je jedan pad dole bio jako bolan. Vratni deo sam nekako uklješila ili šta već, tako da sam danas ukočena, samo tako. Ne mogu ni Anu da podignem. Ma to nije ništa u poređenju sa srećom koju osećam. Umem da letim!!!

Vodili smo i Marka sa nama. Rekoh već da je buka neopisiva. Možete onda samo da zamislite kako sve to izgleda jednom detetu, koje tek za neki dan puni dve godine. Jedna devojka se uplašila buke i nije smela ni da proba. Marko je jaaaako, jaaaaako plakao dok smo se popeli do gore, a onda kada je video zašto smo se popeli i čemu tolika buka, oduševeljeno je gledao.

Neke stvari budu urođene, hteli mi to ili ne. Hteli su i njega da ubace unutra, ali ja nisam dala. Svidelo bi mu se sigurno, ali onda više niko drugi ne bi mogao da leti. Tunel bi bio rezervisan samo za njega. Pričam ovo iz iskustva, jer znam kako reaguje u luna parku. Ima vremena za Marka neki drugi put. Ovog puta je njegova mama bila glavni glumac.  😀

To da jedva čekam da uđem u avion, ne moram ni da vam kažem, ali za sada sam napunila baterije ovim letenjem. Snimke moram da sredim, pa će to malo potrajati, pa zato postavljam ovaj iz tog vazdušnog tunela. Na snimku je prvo Saša Jojić Jokas on ima preko 17000 skokova, a posle njega na snimku su dva đaka. Uživajte šta drugo da vam kažem.

Vertical Wind Tunnel

tunel1Sutra popodne  idemo u Novi Sad u vazdušni tunel.  U celom svetu postoji oko 40 vazdušnih tunela koji su u funkciji i još 10-tak koji su ili u izgradnji ili su prestali sa radom iz različitih razloga.  Imamo sreću da je naš drugar Jokas, koji inače radi i živi na Novom Zelandu, jedan vazdušni tunel napravio i kod nas.

Više para, više i muzike, tako da jedan dobar tunel može da košta i preko milion dolara. Mogu biti otvorenog i zatvorenog tipa. Zatvoreni su obično i veći i bolji, ali zato i mnogo skuplji i za izgradnju, ali i za korisnike.  Ovaj nije ni veliki, ni budžen, ali najvažnije je da služi svrsi.

Vazdušni tunel se koristi  za obuku padobranaca, kako osnovnu, tako i naprednu. Instruktor se nalazi pored osobe koja lebdi na vazdušnoj struji i koriguje njen položaj kako bi se za što kraće vreme navikla na uslove u kojima se izvodi slobodan pad.

Za učenje slobodnog pada je daleko isplativiji od skoka iz aviona, pošto letenje traje jedan minut u kontinuitetu, a tri minuta ukupno, što je isto kao i tri skoka sa visine od 3500 metara, a instruktor je uvek tu da pomogne u korigovanju eventualnih grešaka. Ova mogućnost nije rezervisana isključivo za padobrance, već i za sve one koji žele da osete lepotu slobodnog pada.

Što znači da ću za 10 minuta u tunelu naučiti više nego za 10 skokova sa 3000m. To koliko sam ja oduševljena ne mogu ni da objasnim, a da li ću oduševljena ostati i posle posete tunelu, videćemo.  Bićete obavešteni u svakom slučaju.

Ne znam samo kako do sada nisam postavila ovaj snimak. Uživajte.

Proćiće i to… Cvele

zig-provjera-vina-i-novcaniceSigurno bi me se Cvele setio kada bismo se sreli, ali ne verujem da bi mu ikada palo na pamet da ga pamtim i da tamo negde daleko od njega, pišem o njemu. Nismo se videli 5-6 godina.

Što baš Cvele? Eto, pade mi na pamet par njegovih izjava, pa sam ga povezala sa opuštenim razmišljanjem o jebanom životu.

Kada sam ga upoznala imao je oko 42-43 godine. Profesionalni konobar, veseo čovek sa širokim osmehom na licu. Uvek. Izađe Cvele iz kafane u kojoj je radio i u 4 ujutru ugleda dečka koji skače po haubi njegovog auta. Svi ostali potrče da ga oteraju sa haube, psuju ga, viču, a Cvele mrtav hladan kaže „Šta vam je bre ljudi, mora da mu nešto nije dobro, čim u 4 ujutru mora da skače po automobilu. Pustite ga, proćiće i to. Hahaha…“

Dođe klinac kod njega i kaže da želi da ostavi utisak pred devojčicom, kako je opasan lik. Dogovori se sa Cveletom da ga ovaj sve sluša, što mali zatraži kad bude došao. Dođu tako klinac i devojčica, naruče piće, picu, a Cvele trčka oko stola. „Izvolite gospodine, da li je sve u redu, treba li Vam još nešto…“ i sve tako. Onda ga mali pozove, izvadi žvaku iz usta i kaže mu. „Slušaj matori, da mi čuvaš ovu žvaku dok budem večerao, pa da mi je posle vratiš, da te ne bih sredio. Jesi li razumeo?“ „Nema problema gospodine.“ Cvele donese tacnu i sa širokim osmehom prihvati da čuva žvaku. Mala ostane zapanjena i nešto kasnije povaljena, a Cvele i klinac se upišaju od smeha.

Cvele je bio dugo godina u braku, a onda se zaljubio u drugu neku ženu. Odlepio totalno za njom. Kažu mu: „Nemoj Cvele, šta ti je, imaš dobru i lepu ženu. Zajebi tu švaleraciju, ostavićete žena ako te provali.“ On na to kaže: „Volim ja moju bračnu saputnicu, ali šta da radim. Kad spavam sa ženom, ko da spavam sa stricem, ama baš ništa ne osećam. Eeee…a ova je zmaj. Pogleda me samo i ja sam skoro gotov. Jebi ga šta da radim, proćiće i to.“

Nažalost, par godina kasnije Cveletova žena je poginula u saobraćajnoj nesreći. Nije nikada saznala da joj je muž „šarao“. Voleo je Cvele nju, bez obzira na sve. Ostao je sam sa ćerkom, ali Cvele optimista kao i uvek. Preboleo i nastavio dalje. Nije više Cvele konobar, sad je vlasnik jedne od najboljih kafana u Kraljevu. Čim budem ponovo otišla tamo, idem kod Cveleta u kafanu, da popijemo po koju domaću radžu i da još po nešto naučim od njega. Cvele je samo takav lik.

Nandžarasta

Narandžasta boja nastaje mešanjem žute i crvene boje. Žuta predstavlja kreativnu i intelektualnu energiju, radost i sreću, mudrost. A crvena? Crvena je najtoplija od svih boja. Crvena je boja krvi i predstavlja vitalnost, ljubav, strast i požudu. Crvena predstavlja agresivnost, kretanje i bes. A narandžasta predstavlja savršenu ravnotežu te dve boje. Ona je kao jin i jang.

Iako se u mnogim jezicima narandžasta boja veže za voće narandžu, reč verovatno potiče iz Indonezije (ind. orang-utang) i veže se za majmune orangutane. Narandžasta predstavlja nacionalnu boju Holandije, kao i protestante u Irskoj, te hinduse u Indiji. Tako je duhovnost, viši nivo razmišljanja, često obojen upravo ovom bojom.

Učeni ljudi kažu da je narandžasta boja snage. Narandžasta je i boja ozdravljenja.  Snaga te boje pročišćava dušu i misli, budi emocije i apetit, daje vitalnost, krepkost i entuzijazam. Ljudi koji vole narandžastu boju su obično iskreni, otvoreni i nežni. Kreativni su,  spontani i više vole biti u društvu, nego da su sami.

Narandžasta boja je povezana s brojem 2 odnosno parom, dualnošću, dvema jedinkama koje pripadaju jedna drugoj. Predstavlja seksualnost. Ukratko bi to značilo da je seksualnost obasjana upravo tom čudesnom bojom.

Što se tiče seksa ljudi koji vole ovu boju žive u svetu seksualnih fantazija. U seksualnom aktu vole biti glavni glumci. Predigra ima istu ulogu kao i sam čin ljubavi. Šapuću slatko, vode beznačajne dijaloge i to osećaju kao svoj imidž. Ljubitelji ove boje su zabavljači, nezavisni, optimisti i imaju smisao za humor.Vole da putuju i upoznaju druge ljude.

Oni koji vole narandžasto vole život! Iako ima dosta ljudi koji ne vole ovu boju, moraju imati na umu da im je potrebna i da će s njom imati bolji život. Narandžasto je najljepši protivotrov za depresiju, usamljenost i umor, jer narandžasto je snažan mentalni stimulans.

Sasvim slučajno na sebi imam  narandžastu majicu, čarapice, a narandžasti kačket ne mogu da pronađem po kući. Ko zna zašto… najradije bih se išarala narandžastim flomasterom.

Žuta faza

Žuta je boja sunca, a sunce znači dan, svetlost, pa i život, pa samim tim i zdravlje. Onaj ko voli žuto otvorena je osoba, no kako sunce zna i spržiti, tako i ove osobe znaju postati i naporne. Svojim uticajem i kontrolom sputavati druge. Za sve ljubitelje žute boje umerenost je osobina koju moraju posedovati.

Neki ovu boju povezuju i s ljubomorom, a najverovatnije se radi o preterivanju.

Ljubitelji žute boje vole jasnoću, dosledni su svojim principima, no mana im je povremena nepopustljivost.

Lično žutu volim jedino u prirodi. U prirodi sve boje imaju svoju pravu dimenziju.

kokicina-zuta-slikaKokicina žuta slika

Jedan od mojih omiljenih bendova

200.. Dve hiljade, četvrta htedoh da napišem, pa stadoh da ne pogrešim. Jebem ti život, al` leti vreme. Nemam pojma koja godina. Znam samo, ova pesma, pojačana do daske i eto tako, neko drugo vreme, neki drugi ljudi, ali ista pesma, ista osećanja budi. Veselo i … obožavam Hladno Pivo…u bilo kom obliku.  :mrgreen:

Kako uskladiti godine sa dušom…ne umem

Znate šta… ja sam u velikom problemu. Verovatno ste vi, tako čitajući sve što pišem, to i videli, još odavno, ali ja tek sada nazirem svoj problem. Zarobljena sam u jednom jako umornom telu sa dušom devojčice koja sve može. Ne vidim način da to promenim. Kako da odmorim telo, da bi moj duh došao do izražaja. Dok razmišljam, maštam, pišem vidim jednu Ivanu. Kada se pogledam u ogledalo vidim neku drugu Ivanu. Izbegavam da se ogledam. Nisam sebi više lepa. Ne…nema to veze sa herpesom, sa bubuljicom na čelu, sa kosom koja je procvetala u proleće, sa tri-četiri kila više. Bore još uvek nemam. Ostarila sam bre.

Sećam se svoje mame kada je imala 34-35 godina. Tada sam ja bila treći razred ko moja Jovana sada. Moja mama je bila lepa. Ja nisam lepa svojoj deci. I dalje imam dobre sise. Posle troje dece, stoje gde im je i mesto. Verovatno bi nekoj paćenici trebalo 25 operacija da bi ih vratile u srazmeru sa dušom. Mada one nikada ne operišu sise zbog ne srazmere sa dušom. U tom slučaju, ja bih morala da ih vratim u fazu pupljenja.

Da pređemo na sve ostalo što žene ne vole kod sebe, zato što je veliko ili malo. Moje dupe je, eto samo jednostavno dupe. Nikada mi niko nije rekao ni da je koščato i malo, jer nikada nije ni bilo, niti mi je ikada iko rekao da sam neka guzata. Dupe ko i svaka guzica. Stomak? Hm…sve mi se nešto čini da su ona tri kila baš tu ostala. Nešto na stomaku, nešto na guzici. To što ja sebe ne vidim lepom nema veze sa tim. Nema nikakve veze sa fizičkim izgledom.

Moj fizički izgled ima veze sa onom dušom što je pomenuh. Nije mi to sve nekako srazmerno. Zato se i ne ogledam. Nije mene briga šta drugi vide. Teško mi pada što ja ne vidim ono što treba da vidim. Što znam da je realno.

Nekako nemam snage da to isto telo koje mi pripada, dovedem u red sa tom dušom koja me vodi. Nisam ni delić rekla ono što sam htela. Čitajte između redova. Glupa sam. Ne umem. Umem ja da nosim svoje godine, ali nikako mi se ne slažu sa onim što imam u duši. Znate šta…ja sam u velikom problemu.

Hangar u Brazilu

Puno toga sam podelila sa vama. Svega i svačega je tu bilo za godinu i nešto. Želim i ovo da podelimo. Uživajte u mojim snovima, možda se setite i nekih svojih.

Kako nazvati mesto svojih snova? Znate šta je hangar? Mesto gde se smeštaju avioni i prateća oprema. Hangar je objekat koji postoji na svakom aerodromu. A znate li šta je „hangar u Brazilu“? To je mesto mojih snova. Tu je neko napravio neku veliku zgradu, smestio u nju par aviona, zmajeva, sunđera, nekog alata, koje čega. Na običnoj livadi napravio poletno, sletnu stazu. Maštao o ovome i onome. Sigurno je to bilo jako davno. Ne znam istoriju baš te tačke sveta, ali sam sigurna da ću vam je jednom ispričati. Ko se i kada setio, da baš tu u taj hangar, pored svega što tu postoji, uzida i moje snove?

Nisam mogla sa svojih 13. godina da znam da su moji snovi ugrađeni negde čak tamo, jako daleko u jednu običnu zgradu, koja se zove „hangar u Brazilu“. U Brazilu sigurno postiji na stotine hangara, ali samo u ovaj su se smestili moji snovi. Kada je jako toplo, padobranci ponekad pakuju svoje padobrane u takvim hangarima. Prijatno je hladno unutra. Želim da jednog sasvim običnog toplog dana, legnem na padobranski sto, postavljen baš na ovoj, žuto obeleženoj tački i kažem „…baš je danas lep dan, malo sam pospana, ali čeka me nezapakovan padobran i imam 15 minuta do poletanja aviona. Diži se mala, pakuj i opremaj se!“. Zasuziše mi oči.

Jeste li vi sigurni u nešto? Teško je biti siguran u bilo šta, ali eto…ja sam sigurna da svi moji snovi, do sada ne ostvareni, čuče i čekaju me baš tamo. Više mi ovde ništa ne može biti problem, baš me briga za sve gluposti. Život je uživanje, nije muka. Čega se sećate? …Kada pomislite na neke probleme i teške trenutke, kažite sebi „ma ne mogu da mislim o tome, to me smara, umara, rastužuje….“. Mislite na lepe i možda trenutno nedostižne stvari i trenutke. Mislite na sve ono lepo što vam se desilo, mislite na ono lepo što želite da vam se desi.

Zaista želim da recimo sledeće godine, kada padne sneg negde posle Nove Godine, kada stegne mraz i zima, a vama bude više dosta svega, negde na nekom blogu kao komentar ostavite podršku nekome ili kao post, podršku sami sebi… „…ma seti se one blesave Ivane i njenog „hangara u Brazilu“…blesa bila i ostala, ali pogledaj njen poslednji post.“ Koji će biti recimo, baš o ležanju na padobranskom stolu i razmišljanju o ovome što vam sada pišem.

Nemojte da vam bude teško. Pogledajte ovaj snimak. Pojačajte zvuk Uživajmo zajedno. Primetićete da ne postoji ponuda za „skydiving“. Obećavam vam da će je biti i to u mojoj režiji i produkciji, sa mnom u glavnoj ulozi.

Gde je vaš „hangar u Brazilu“?