Monthly Archives: мај 2009

100% neka vradžbina :)

vracanjeMeni definitivno nije dobro. Moždano sam obamrla. Ako možete da mi poverujete, svaki dan pišem po jedan post, ali ništa ne objavim. Baš mi nije jasno šta se desilo?

Standardno uvek po 15 otvorenih stranica, sa jedne na drugu, sa druge na treću, pa na petu i tako čitam, gledam… pa sve što napišem, pa pročitam,  ništa više nema smisla posle svega.

Pisala sam vam o tome kako sam bila lopov u prošlom životu, kako smo se proveli na takmičenju, kako planiramo odlazak u Rijeku, kako planiram da uživo prenosim skokove padobranaca, kako želim da se istetoviram, pa kako se ljudi zajebu sa izborom i tetovaže i majstora, kako nisam dobro uradila svoj domaći zadatak i dobila keca pre neki dan…

Smislim, napišem,  pročitam, obrišem…baš tim redom. Kao da je neko bacio neku vradžbinu na moj blog.  :mrgreen:  Sad još samo da kliknem na „Publish“ da razbucam tu magiju.  😉

Advertisements

Sve se vraća

CB025258Pitam se često, „zašto imam potrebu da pomognem svima?“. Ako čujem da neko meni drag, blizak, ma i dalek i nepoznat ima neki problem, ja bih da pomognem. Ne mogu ja ceo svet da spasim, ali pitam se odakle u opšte takva potreba u meni? Da se odmah na početku razumemo i da otklonimo tu osnovnu ljudsku potrebu da mu se drugi zahvaljuju, da ga kuju u zvezde, da je učinio dobro delo, da je dobar, velikodušan, da mu duguju neku uslugu, da možda može da zaradi, da uspe u nečemu povezanim sa tim…NE.

Ne podnosim da mi se neko zahvaljuje zbog nečega, da me spominje, da se zna, da me hvali, da priča o meni, ništa od toga nije osnov mojoj potrebi da pomažem ljudima.

Samim tim, što dođem u situaciju da nekome pomognem mene čini srećnom. Neka to bude i neka glupost. Nisam neko ko ne ume da kaže „ne“. Umem i koristim to čuveno „ne“. Znači ne dovodim sebe u situaciju da me drugi ljudi iskorišćavaju. Umem da budem i gruba i surovo iskrena. Ne uvlačim se nikome, ali moja potreba da pomognem postoji i opstaje.

Prosto ne mogu da se setim situacije u kojoj je nekome trebala pomoć, a da sam ja ostala po strani. Ne namećem se, već jednostavno pomognem i sklonim se. Ne trebaju mi zasluge. Taj osećaj u kom sam  svesna da je nekome bolje zbog nečega što sam učinila mi je sasvim dovoljna.  Ne volim nepravdu, kada vidim da je neko ugrožen na bilo koji način, umešam se kao da mi život od toga zavisi.

Sa druge strane, kada meni treba pomoć, ne umem da tražim. Na kraju krajeva, čak kada želim i čašu vode, bude mi teško da tražim. Lakše mi je da sama ustanem i uzmem šta mi treba.

Najteže mi je kada vidim rešenje nečijeg problema, ali sam nemoćna da toj osobi pomognem. Neke stvari se uče samo iz ličnog iskustva. To vam je kao da nekome objašnjavate koliko gusta treba da bude smesa za knedle. Dok par puta ne pokuša sam i budu mu i tvrde i raspadnu se, neće naučiti. Sa strane gledate i tačno znate koliko još griza treba da doda, ali … jbga. To su njegove knedle.

Kako to da vam objasnim? Recimo…vozimo se autobusom. Autobus se pokvari. Svi putnici izađu iz busa, noć je, svi su ljuti i nervozni. Vozač pokušava da popravi autobus. Naravno, ne mešam se. Vreme prolazi. Prolaze druga vozila. Niko ne reaguje. Svi samo psuju i negoduju.

Priđem, posmatram. Skontam šta je problem. Vozač nema potreban alat i pukao je kaiš.  Zaustavim kamion, jer znam da on sigurno ima alat. Nemaju kaiš. Uđem u bus i gospođu koja drema zamolim da skine svoje najlonske čarape. Nemam pojma odakle to znam, ali znam da ženske najlonske čarape mogu da zamene jebani kaiš. Ostalo prepustim vozaču autobusa i kamiondžiji.  Autobus popravljen, svi srećni i zadovoljni, gospađa ostala bez čarapa. Meni lepo.

Ne kažem da se niko drugi ne bi setio da zaustavi neko vozilo, to je normalno i sasvim očekivano, ali odlaže se, čeka se, prolazi vreme. Ne razumem zašto ljudi uvek od drugih očekuju da reše nešto, bez volje da pomognu ili upotrebe neko svoje znanje. Sasvim im je dovoljno, „platio sam kartu, želim da stignem gde sam krenuo, baš me briga za sve drugo…grrrr. „

Ovo mi sada nekako glup primer. Ne želim da pričam o konkretnijim, ličnijim primerima, samo me zanima odakle mi tolika potreba da „spašavam“ svet. Pоmažete li drugima i koliko drugi pomažu vama? Nekako mislim da se sve vraća. Ovako ili onako, sve uvek dođe na svoje.

Mislim da sve to ima neku dublju psihološku stranu.

On me voli :)

Ja sam jedna mnogo dosadna žena. Nije ovo priznanje, ovo je samo činjenica koju sada i vi znate. Nisam ja u svemu dosadna, ali u jednom jesam sigurno. Prosto obožavam da dođem kod mog dragog, da se umiljavam kad on nešto važno radi ili onako iz čista mira da kažem „ti mene više stvarno ne voliš.“ …“dobro, dobro…nema veze što ti mene ne voliš, ja tebe volim.“…“a jel` voliš ti mene u opšte?“, „a zašto me više ne voliš?“…“ e poludeću više od tvog ne voljenja.“ i sve tako nešto slično.

Ja kao okarakterisana dosada, pitam „a jel` voliš ti mene?“, a on na to odgovori pitanjem „a zašto misliš da sam sa tobom, ako te ne volim?“, kada ja kažem „volim te“, on kaže „i ja tebe“.

Šalim se ja tako sa njim, ali u stvari moj dragi ljubav pokazuje na sve moguće načine, ali nikada rečima. Za tri godine koliko smo zajedno nikada mi nije rekao onako iz čista mira „ja te volim“. Prosto neverovatno, ali je istina. Koliko ljudi te reči olako koriste, izgube na značaju, prestanu da imaju bilo kakvu vrednost, a on ih tako čuva. Toliko da ih jednostavno ne upotrebljava. 🙂

Sada sam mu jako zahvalna na tome. Učinio me je jako srećnom pre neko veče, tako da se i sada radujem kada se toga setim. Gledali smo neku seriju, onako se šćućurili jedno uz drugo, deca spavaju, sasvim uobičajena situacija, a onda…onda me je jako zagrlio, poljubio i rekao „uh koliko ja tebe volim.“ Zamalo sam vrisnula, zamalo sam rekla „eto rekao si mi napokon.“, ma za malo sam pala u nesvest.

Uzdržala sam se od bilo kakvog komentara, jer bih definitivno ispala neviđeni kreten. Podelili smo taj trenutak u čvrstom zagrljaju. Osetila sam se toliko voljenom da mi se čini da i danas ne hodam, nego lebdim iznad zemlje. Sva sam važna.

Neverovatno je koliko su nam, kao ljudskom rodu reči bitne i koliko mogu da izgube ili dobiju na važnosti, u zavisnosti koliko ih često koristimo. Presrećna sam što ih moj dragi čuva. Da ih je često govorio verovatno ne bih ni primetila da je nešto rekao, a ovako me je učinio srećnom. Spremna sam da sada čekam još tri godine, za sledeću izjavu ljubavi, rečima.

volim-te

Ne kažem ti da te volim! Otkrila sam to odavno! Još pre dva veka, vrisnula sam razbivši se o tebe! Volim te… zapinju mi u grlu te reči, nisu mi dovoljne, a i klasične su nekako! Znam da to nema veze sa onim što osećam prema tebi! Volim te…šta to uopšte znači? Zašto uvek te iste reči za ono što nikada nije isto? Ovako se čovek oseća samo jednom u životu, možda se niko nikada i nije osećao ovako kao mi sada! Kao da si me ukrotio, otvorio mi dušu, nastavio sve moje pogubljene niti! Sprečio me da pokopam dušu u vlastiti pepeo!
Oterao si sve crno, osvetlio si mi život, razum, srce!

Boško Buha

bosko-buhaRazmišljam nešto. Juče u Beogradu ludnica. Došao taj neki jebeni Amerikanac i oni ga po njihovom protokolu zaštitili kao belog medveda, a već danas čovek ladnije od leda, ušao u zgradu Predsedništva Srbije sa cele dve bombe. Bar tako kažu.

Dok nisam čula celu vest, prvo mi je palo na pamet da je kidnapovan Tadić. Verovatno sam odgledala mnogo sličnih filmova, pa mi mašta radi u tom pravcu ili mi je proradila podsvest, tj. videla sam stvar onako kako bih volela da je vidim. Sve u nadi da će se nešto promeniti. A neće?

Proglasiće čoveka ludim, možda će ga i ubiti, možda će se ubiti sam.

Dragan Marić je čovek koji je radio sve i svašta, ali po svemu sudeći radio je to pošteno i uspeo da dođe do nekog kapitala. Više puta sam se pitala da li je neko uspeo u ovoj zemlji da stekne neki veći kapital, a da to bude pošteno? Naglašavam ovo, pošteno, jer da nije bilo, opet kažem, pošteno, ne bi on sada morao da preti bombama. Štrajkovao glađu, pretio da će da se spali, sudio se, terao se sa lopovima i prevarantima i izgubio na sudu.

Poslao je mail na 11 000 adresa i niko ga nije ozbiljno shvatio. Najavio je ovo što je danas uradio. Nadam se samo da u 16:00 neće morati i da aktivira bombu, jer verujem da će to i da uradi.

U ovoj zemlji ništa nije u redu. U ovoj zemlji se dešavaju velika sranja. U ovoj zemlji je nemoguće živeti pošteno. U ovoj zemlji… u ovoj zemlji… Jebem mu mater, kakva je ovo zemlja? Koja je ovo zemlja? Gde se ja to nalazim? Pošten narod će da završi u ludnicama i zatvorima, grobljima i u najboljem slučaju u siromaštvu. Najbolja situacija je sačuvati glavu.

Oduvek su me snajperisti oduševljavali, ali i Boško Buha ne zaostaje za njima.

Uspela sam da se vratim

adslTotalno sam ispala iz fazona blogovanja. Drage volje bi nešto da pišem, ali nemam baš nikakvu ideju. Pametnije je da čitam, jer se za ovo vreme dok me nije bilo, u readeru se nakupilo skoro 400 postova. Sve mi žao što nemam vremena sve da pročitam.

Što se tiče adsl-a, nemam reči. Kod mene ništa ne može lako. Ljudi sve lepo priključili kad su i rekli, ali napali me neki gremlini. Protok normalan, ip, wan, lan, dns, dhcp…trista čuda, sve ok, a neće ništa da otvori u browseru. Radio je samo gtalk i ništa više. Sačuvaj bože! Dolazio stručan čovek tri puta i nije uspeo. Neće, pa neće.

E sinoć se iznerviram i jutros ga namestim. Pitaju me kako, ja kažem „jebem li ga“. Čačkam, čačkam i na kraju kad uspem, budem toliko srećna da ne umem ni da se hvalim. Ovog puta sam stvarno htela da izbegnem maltretiranje i da sve prepustim „majstoru“, ali eto. Moj komp samo mene sluša. Stručan čovek je došao danas i četvrti put, jer nisam mogla više da se mučim, pa je samo povezao dva kompa.

Šta da vam pišem, kad sam umno totalno izmučena. 🙂  Odoh da čitam, a za pisanje ima vremena.

Samo da vam se javim

selidbaNikako da dočekamo adsl. Kao da priključuju ne znam šta. Prvih par dana mi nije nedostajao internet, ali već sada padam u blagu krizu.  😕 Napisala sam par postova, a čekajući priključak nikako da se nakačim putem dial-up konekcije, pa da to i postavim. Evo sada sam tek preuzela mailove, pa da se ujedno i vama javim. Počelo je leto za nas, pa samo jurcamo.

Naš novi kutak

04. maj, 2009. Veliki broj ljudi ima problem sa prilagođavanjem, što nikada nije bio moj problem. Gde god da sam i u kakvoj god situaciji da se nađem, bukvalno mi treba 15 minuta da sednem i rešim u svojoj glavi situaciju u kojoj sam, i da prosto i jednostavno nastavim dalje. Tako je bilo i ovog puta. Rekla sam „dragi pusti me samo 15 minuta da iskuliram“. Dobila sam svoj kratki mir, a onda sam se pokrenula i nisam se zaustavila dok sve nije bilo tip top. Naš novi, stari dom.

Ovoga puta ga osećam kao stvarno naš. 01. maja uveče je sve bilo na svom mestu i svako u svom krevetu.. Nismo samo stanari u jednoj od soba sa upotrebom kuhinje i kupatila, kako je ranije bilo u ovom stanu dok je njegova mama ovde živela sa nama, već je ceo naš. Kada se uveče istuširam mogu da izađem gola iz kupatila, to mi je oduvek bio nekakav reper. Gde god pogledam sve je onako kako ja hoću i tamo gde ja hoću i niko to neće da pomeri dok ne kažem ja. Nije ovo „ja, pa ja“, nego se baš radujem što je tako.Kako se ono kaže, „svoj na svome“.

Deca mogu do mile volje da se igraju, vrište, trče, razbacuju i skupljaju igračke, presađuju i polivaju cveće, leže i ovde i onde, onako kako im je volja, a da ne brinem da će nekom smetati i da će ih neko zbog toga popreko pogledati. Ne moram da razmišljam o kiriji. 300 evra stan + 200 za troškove stana. Svakog 15-tog u mesecu. E nećemo više tako. Svakog 15-tog sam obećala sebi i porodici malu žurku. Biće tako.

Drugog maja smo već bili na aerodromu i dobila sam priliku da skočim. Nekako mi se čini nepravedno. Fizički sam se potpuno raspala ovih zadnjih par dana. Ne mogu normalno da legnem i ustanem još od one kragne. Zezaju me ta moja rebra i grudna kost. Kada ne mogu da izdržim popijem Nimulid. Odluku da li ću da skočim ili ne sam trebala sama da donesem. Lakše bi mi bilo da mi je Ivan rekao „nemoj još koji dan da skačeš dok se ne oporaviš potpuno“, nego što mi je rekao „kako ti hoćeš“.

Znam da mi je on dao da biram, da posle ne bih imala razloga da prigovaram, ali mi se nekako čini nepravedno. Nisam baš toliko luda, tako da sam ponudu odbila. Sada mi je već jako žao, ali mislim da je zdravlje najvažnije i da sam samoj sebi najbitnija.

03. maja je opet bilo skakanje. Deca i ja smo ostali kući i gledali avione i padobrance sa terase. Popodne smo im se i mi pridružili. Bilo je baš lepo. Jurcali smo po livadi i gledali u nebo.

Danas mi je loše, psihički. Zašto nisam skočila…kajem se. Osećam se kao da me je sopstveno telo izneverilo. Možda me je i mozak izneverio. Uselio se u mene neki strah od bola. Prilikom skoka iz aviona telo pretrpi određeni dinamički udar i taj trenutak me najviše brine. Teško da me može razumeti neko ko nije prošao kroz sličnu situaciju. Želim, a bojim se. Možda će taj dinamički udar sve da dovede na svoje mesto, a možda i neće. Jebem li ga, probaću, pa šta bude.

10.05.2009.

Juče je bio moj dan, probala sam i bilo je predivno. Nimulid je odradio svoje, tako da me ništa nije bolelo. Ništa nije kvrcnulo. 😀  Jedino čega sam postala svesna na izlasku iz aviona je nedostatak snage. Zanimljivo je da sam ustanovila da mi je leva ruka jača od desne. Preostaje mi da se bacim na vežbanje. Sklekovi, zgibovi i ono što ne mogu da se setim kako se zove. Inače u levoj ruci nosim decu, tako da je ona dovoljno istrenirana i jaka. 😉

Prvi skok je bio sa 1200m, a drugi sa 1500m. Skokovi, kada je sunce na zalasku su najlepši, a meni nekako uvek zapadne taj poslednji let. 😆  I ako je na zemlji juče bilo nešto ispod 30 stepeni na 1500 pred zalazak sunca je bilo 6-7 stepeni. S obzirom da su vrata od aviona skinuta i nije baš bilo prijatno voziti se, ali skočiti je prelepo.

Kao i uvek deca su se odlično provela. Izuzetno je lepo kada slećem padobranom, a njih troje dole viču, mašu i tapšu. „Bravooo mamaaa!“ Tata pored njih sa stanicom u ruci, navodi me. Radi svoj posao.

Sada mi je ostalo da uradim dve simulacije i onda da skočim na slobodno. Simulacija je kada ti gurtna otvara padobran, ali imaš zadatak da iz džepa gde inače stoji pravo padobranče koje otvara padobran na slobodno, izvadiš „falš“ padobranče. Sada se Ana naspavala i ostaje nam da samo pozovemo tatu da dođe po nas ili da pošalje nekog. Danas za mene nema skakanje, ali tu je sutra, prekosutra, celo leto je pred nama.

11. maj, 2009. Opet mi je loše. Jovana je otišla kod babe. Bliže joj je da od nje ide u školu. Prijelo bi mi da se malo isplačem, ali ne mogu. Znam da ona voli tamo da bude i da joj je lepo, pa ne mogu da plačem zbog toga, ali strašno mi nedostaje moje dete.

Znam da je tu, da je blizu, ali boli me duša. Jebem ti školu i ko je izmislio. Zašto u opšte mora redovno da se ide u školu? To sam se pitala i prilikom svog školovanja. Ne mogu i ne smem njoj da kažem ovo svoje razmišljanje, ali ja stvarno mislim da je škola jedno veliko sranje.

Bila sam odličan đak u osnovnoj školi, ali sve mi se nekako čini da je sav taj put od kuće do škole i obrnuto bio totalno uzaludan. Kada sam shvatila da mnogo više mogu da naučim u gradskoj biblioteci nego u školi, negde od petog do sedmom razreda, počela sam da bežim iz škole u biblioteku.

Da… socijalizacija je jako bitna, ali sa druge strane kada pogledam sa kakvom decom provodi vreme u školi, muka mi je. Svaka čast izuzecima. Nije moje dete najbolje, zato što je moje, pa tako pričam, ali vidim divljaštvo, nerazumevanje, podsmevanje, spletke. Bože…neki od njih su spremni na spletkarenje i sa osam, devet godina. Kakvi to ljudi rastu iz nekih od njih?

Ona se socijalizovala još sa godinu i po kad je krenula u obdanište. Mala je da bi razumela zašto postoje takvi „ljudi“, ali postoje. Sa njima raste. Ne sviđa mi se sve to. Velika je i ako je maleni miš. Teško mi je i molim vas nemojte da me kritikujete u vezi ovoga, jer sam besna i na školu i na školstvo i na sve to što naša deca uče i što moraju da prođu, ljuta sam što roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu, pa od njih naprave divljake, a sa druge strane… žao mi je te „divlje, napuštene“ dece.

Ništa ne mogu da preduzmem, a vidim problem. Ne mogu sve krive drine da ispravim, ne mogu svima da budem mama, a njima samo to treba. Mama, tata, čvrst oslonac, a nemaju ga svi.

Neka je…neka je šiba, neka je lomi, očvrsnuće još više. Zna ona da ima svoje gnezdo, zna ona da ima uvek na koga da se osloni, kome da kaže, kome da se požali i isplače na grudima. Ti isti mali, veliki ljudi će sutra odrasti, moraće da postane lav da bi se izborila, a sada skuplja i snagu i iskustva. Ne mogu sve da vam pričam. Možda jednom.

11. maj, 2009. – malo kasnije –

Svi znamo da je padobranstvo, jedan od visoko rizičnih sportova. Sa druge strane statistički gledano, srazmerno… broj padobranaca sa brojem nezgoda i broj učesnika u saobraćaju sa brojem nezgoda…mnogo više ljudi bude povređeno i strada u najobičnijoj vožnji autom, nego u padobranstvu.

To ne znači da ćemo svi sada prestati da se vozimo autom. Tako isto nećemo prestati da se bavimo padobranstvom zato što se neko povredio, imao problem ili ne daj Bože da je stradao.

Svaki padobran ima glavnu i rezervnu kupolu. Ako se iz bilo kog razloga javi problem sa glavnom kupolom, ona se odbacuje i povlači se ručica rezervnog padobrana. Nema problema. Ako padobranac iz bilo kog razloga ne povuče ručicu rezervnog padobrana, pri određenoj brzini i na određenoj visini, automat mu otvara rezervni padobran i opet nema problema.

Automat je, jedan maleni kompjuter koji aktivira rezervni padobran. Prepoznaje problem i otklanja ga tako što otvara rezervnu kupolu padobrana. Zaista je bezbednost na visokom nivou. Pričam za naš klub i za naše đake i neću da ulazim u polemiku sa bilo kim u vezi sa drugim klubovima i slučajevima.

Na nastavniku je da đaka sve što treba nauči na zemlji. Kod nas obuka ne traje sat vremena, što je po meni totalno suludo, već tri, četiri dana, pa ponekad i duže. Budući padobranac se ne pušta u avion dok ne savlada apsolutno sve što je neophodno.

Postoje klubovi u koje dođete, kažete „ja bih skakao“ (ne pričam o tandem skoku) i oni vas za bukvalno sat vremena opreme i strpaju u avion. Njima je dovoljno da donesete lekarsko uverenje da ste sposobni, i da vas bez ikakvog predznanja zakače na gurtnu i bace iz aviona. Kada sletite dole, nemate blage veze šta vam se desilo. Mi tako ne radimo i nikada nećemo.

Molim Boga da nikada ne vidim nekoga ko je „omastio“ zemlju. Ružno je ovo rečeno, ali tako se nažalost kaže. Svega sam se nagledala, ali iz dubine duše želim da svi slete dole lepo, lagano uz ptičije prizemljenje i širok osmeh.

Kada vidim nečiji  problem, pa se na kraju sve dobro završi, prirodno je da se uplašim. Na tuđim greškama pokušavam da naučim. Ovo je jedina oblast u mom životu u kojoj učim i iz tuđih grešaka.

Ništa ja ne pišem bezveze, ima razloga, ali nekom drugom prilikom ću i o tome.

12. maj, 2009.

Danas u klubu imamo redovnu godišnju inspekciju. Nakače se tako, po njih trojica, četvorica inspektora,  svake godine, pa sve provere,  pregledaju opremu, dokumentaciju. Mene to raduje i ne smeta mi, volim kada nam oni odobre dalji  rad i kažu da je sve u redu. Napišu to i udare pečat.

Ovo je izuzetno stresan posao. Ne po nas, kao padobrance. To ne. Skačeš i uživaš. Već kada, recimo đak skače prvi skok ili prvi na slobodno. Stojiš dole na zemlji i posmatraš. Na nastavnicima je da svakog pojedinca nauče sve što treba, ali na svakom od đaka je da to znanje i primene u praksi.

Dokumentacija je stvarno posebna priča. Totalno drugačija od svega što ste imali prilike da vidite. Apsolutno sve što se radi mora da „prođe“ i kroz papire. Elektronska forma nije dovoljna i sve se od tih papira duplo piše.

Ovaj posao koji mi radimo stvarno mora mnogo da se voli da bi se radio. Skupo je bavljenje padobranstvom, ali mi od toga ne zarađujemo puno. U pitanju je veeeeeelika ljubav. Naučiti nekoga da uživa u sredini u kojoj nije rođen, koja je neprirodna za čoveka, naučiti nekoga da raširi „krila“ i da leti, da vidiš kako se ljudi menjaju na bolje, kako postaju drugačiji, bolji uvek, to stvarno nema cenu.

Šire se vidici. Oseti čovek da sve može, da je jači i bolji nego što je mislio. To…to nema cenu i zato i radimo ovaj posao. Imamo školu padobranstva i imamo još puno ljubavi, volje i živaca da mnoge naučimo da …  Znate kako, moje lično mišljenje da je to učenje življenja.

Ja nisam nastavnik. Još uvek sam samo đak koji se priprema da skoči svoj prvi skok na slobodno. Puno znam, ali moje iskustvo tj. broj skokova  u padobranstvu je mali. Žalosno je što je moje teorijsko znanje veće od nekih nastavnika u Srbiji. Ne mislim bukvalno, već ono što smataram da svaki čovek koji uđe u avion mora da zna i što mora da se nauči. Znam  šta bih ih učila, što mnogi drugi ne rade.

Rekoh već jednom, kao trudni  padobranac, biću jednom padobranac za poštovanje.

Eto samo da vam se javim u isčekivanju adsl-a.