Архиве блога

Moja MD faza :)

Ako je okarakterisan kao hejterski post, neka je. Idemo dalje. Nemam nikakvu potrebu da bilo šta više objašnjavam i pričam, sem da je koliko se meni čini, upravo završeni BlogOpen do sada najbolje organizovan i da je jedan od problema nas koji nismo bili tamo, to što smo propustili ono što je po meni i najvažnije. Druženje.

Beogradska Parada Ponosa 2010. je prošla kako je prošla, sada će neki dan o tome da se priča, zalečiće se rane i ništa. Tuga jedna.

Pored svih dešavanja ovog vikenda, jedino što je meni zaista lepo i važno je da je vreme dozvolilo da se malo skače. #MD me prvo asocira na ovo,  i izgleda da ta moja faza neće nikad da me prođe. Padobranstvo i letenje. 😉

Kada se sa tim zarazite, onda svakako postanete i malo šašavi za sve druge oko sebe, ali od toga se ne može pobeći i ne treba.

Srećna sam što imam priliku da gledam ovu zemlju i sva dešavanja na njoj, iz neke druge perspektive, nesvakidašnje, ali sam sa tim zadovoljstvom i tužnija, jer kako stvari drugačije vidim odozgo tako ih drugačije vidim i kada sam dole.  Srbija sa visine je idealna zemlja.

Mir, tišina, šuštanje padobrana i beskrajno prostranstvo, bez ljudi kojima nešto nije jasno, koji imaju neke probleme, bez politike, bez onih koji bi da ruše i onih koji bi da paradiraju. To je jedino mesto, gde sa velikim zadovoljstvom poštujem sva pravila.

P.S. Da vam se nešto i pohvalim, dobila sam jedan posao vezan za padobranstvo i pisanje. Idealno, baš za mene. Kada želite neki posao, navedite čoveka, da ste baš vi osoba koja mu je neophodna. Radujem se, biće para za skakanje. 😀

Advertisements

Dubai viđen očima padobranca

Do sada nijednom nisam za dan napisala više od jednog posta. Ne zato što nisam imala šta da kažem, već pustim jednu pričicu, pa se lepo ispričamo i onda kada svi sve kažu, ja napišem nešto drugo. Iz istog razloga su mnoge priče ostale ne napisane. Nije ni kvantitet, ni kvalitet u pitanju, nema toga kod mene, već eto tako bezveze.

Rešila sam da malo promenim stvari. Za danas sem kamenja imam i nešto mnogo lepše i bolje za vas. International Parachuting Championship and Gulf Cup, Dubai u slikama. Zahvaljujući drugarima padobrancima koji su učestvovali na ovom takmičenju (Василий Родин, Jonathan Tagle i naš Aleksandar Cvetković Aca i njegova devojka Jelena), imam priliku da vam pokažem nešto mnogo lepo. Nadam se da ću dogodine i lično moći da vas obradujem slikama. Uživajte. 🙂 Dubai malo drugačiji od onoga kako ga vide obični turisti. Raj na zemlji.


Dubai Parachuting Championships 2010 Red Bull Skydive Team

Samo da vam se javim

selidbaNikako da dočekamo adsl. Kao da priključuju ne znam šta. Prvih par dana mi nije nedostajao internet, ali već sada padam u blagu krizu.  😕 Napisala sam par postova, a čekajući priključak nikako da se nakačim putem dial-up konekcije, pa da to i postavim. Evo sada sam tek preuzela mailove, pa da se ujedno i vama javim. Počelo je leto za nas, pa samo jurcamo.

Naš novi kutak

04. maj, 2009. Veliki broj ljudi ima problem sa prilagođavanjem, što nikada nije bio moj problem. Gde god da sam i u kakvoj god situaciji da se nađem, bukvalno mi treba 15 minuta da sednem i rešim u svojoj glavi situaciju u kojoj sam, i da prosto i jednostavno nastavim dalje. Tako je bilo i ovog puta. Rekla sam „dragi pusti me samo 15 minuta da iskuliram“. Dobila sam svoj kratki mir, a onda sam se pokrenula i nisam se zaustavila dok sve nije bilo tip top. Naš novi, stari dom.

Ovoga puta ga osećam kao stvarno naš. 01. maja uveče je sve bilo na svom mestu i svako u svom krevetu.. Nismo samo stanari u jednoj od soba sa upotrebom kuhinje i kupatila, kako je ranije bilo u ovom stanu dok je njegova mama ovde živela sa nama, već je ceo naš. Kada se uveče istuširam mogu da izađem gola iz kupatila, to mi je oduvek bio nekakav reper. Gde god pogledam sve je onako kako ja hoću i tamo gde ja hoću i niko to neće da pomeri dok ne kažem ja. Nije ovo „ja, pa ja“, nego se baš radujem što je tako.Kako se ono kaže, „svoj na svome“.

Deca mogu do mile volje da se igraju, vrište, trče, razbacuju i skupljaju igračke, presađuju i polivaju cveće, leže i ovde i onde, onako kako im je volja, a da ne brinem da će nekom smetati i da će ih neko zbog toga popreko pogledati. Ne moram da razmišljam o kiriji. 300 evra stan + 200 za troškove stana. Svakog 15-tog u mesecu. E nećemo više tako. Svakog 15-tog sam obećala sebi i porodici malu žurku. Biće tako.

Drugog maja smo već bili na aerodromu i dobila sam priliku da skočim. Nekako mi se čini nepravedno. Fizički sam se potpuno raspala ovih zadnjih par dana. Ne mogu normalno da legnem i ustanem još od one kragne. Zezaju me ta moja rebra i grudna kost. Kada ne mogu da izdržim popijem Nimulid. Odluku da li ću da skočim ili ne sam trebala sama da donesem. Lakše bi mi bilo da mi je Ivan rekao „nemoj još koji dan da skačeš dok se ne oporaviš potpuno“, nego što mi je rekao „kako ti hoćeš“.

Znam da mi je on dao da biram, da posle ne bih imala razloga da prigovaram, ali mi se nekako čini nepravedno. Nisam baš toliko luda, tako da sam ponudu odbila. Sada mi je već jako žao, ali mislim da je zdravlje najvažnije i da sam samoj sebi najbitnija.

03. maja je opet bilo skakanje. Deca i ja smo ostali kući i gledali avione i padobrance sa terase. Popodne smo im se i mi pridružili. Bilo je baš lepo. Jurcali smo po livadi i gledali u nebo.

Danas mi je loše, psihički. Zašto nisam skočila…kajem se. Osećam se kao da me je sopstveno telo izneverilo. Možda me je i mozak izneverio. Uselio se u mene neki strah od bola. Prilikom skoka iz aviona telo pretrpi određeni dinamički udar i taj trenutak me najviše brine. Teško da me može razumeti neko ko nije prošao kroz sličnu situaciju. Želim, a bojim se. Možda će taj dinamički udar sve da dovede na svoje mesto, a možda i neće. Jebem li ga, probaću, pa šta bude.

10.05.2009.

Juče je bio moj dan, probala sam i bilo je predivno. Nimulid je odradio svoje, tako da me ništa nije bolelo. Ništa nije kvrcnulo. 😀  Jedino čega sam postala svesna na izlasku iz aviona je nedostatak snage. Zanimljivo je da sam ustanovila da mi je leva ruka jača od desne. Preostaje mi da se bacim na vežbanje. Sklekovi, zgibovi i ono što ne mogu da se setim kako se zove. Inače u levoj ruci nosim decu, tako da je ona dovoljno istrenirana i jaka. 😉

Prvi skok je bio sa 1200m, a drugi sa 1500m. Skokovi, kada je sunce na zalasku su najlepši, a meni nekako uvek zapadne taj poslednji let. 😆  I ako je na zemlji juče bilo nešto ispod 30 stepeni na 1500 pred zalazak sunca je bilo 6-7 stepeni. S obzirom da su vrata od aviona skinuta i nije baš bilo prijatno voziti se, ali skočiti je prelepo.

Kao i uvek deca su se odlično provela. Izuzetno je lepo kada slećem padobranom, a njih troje dole viču, mašu i tapšu. „Bravooo mamaaa!“ Tata pored njih sa stanicom u ruci, navodi me. Radi svoj posao.

Sada mi je ostalo da uradim dve simulacije i onda da skočim na slobodno. Simulacija je kada ti gurtna otvara padobran, ali imaš zadatak da iz džepa gde inače stoji pravo padobranče koje otvara padobran na slobodno, izvadiš „falš“ padobranče. Sada se Ana naspavala i ostaje nam da samo pozovemo tatu da dođe po nas ili da pošalje nekog. Danas za mene nema skakanje, ali tu je sutra, prekosutra, celo leto je pred nama.

11. maj, 2009. Opet mi je loše. Jovana je otišla kod babe. Bliže joj je da od nje ide u školu. Prijelo bi mi da se malo isplačem, ali ne mogu. Znam da ona voli tamo da bude i da joj je lepo, pa ne mogu da plačem zbog toga, ali strašno mi nedostaje moje dete.

Znam da je tu, da je blizu, ali boli me duša. Jebem ti školu i ko je izmislio. Zašto u opšte mora redovno da se ide u školu? To sam se pitala i prilikom svog školovanja. Ne mogu i ne smem njoj da kažem ovo svoje razmišljanje, ali ja stvarno mislim da je škola jedno veliko sranje.

Bila sam odličan đak u osnovnoj školi, ali sve mi se nekako čini da je sav taj put od kuće do škole i obrnuto bio totalno uzaludan. Kada sam shvatila da mnogo više mogu da naučim u gradskoj biblioteci nego u školi, negde od petog do sedmom razreda, počela sam da bežim iz škole u biblioteku.

Da… socijalizacija je jako bitna, ali sa druge strane kada pogledam sa kakvom decom provodi vreme u školi, muka mi je. Svaka čast izuzecima. Nije moje dete najbolje, zato što je moje, pa tako pričam, ali vidim divljaštvo, nerazumevanje, podsmevanje, spletke. Bože…neki od njih su spremni na spletkarenje i sa osam, devet godina. Kakvi to ljudi rastu iz nekih od njih?

Ona se socijalizovala još sa godinu i po kad je krenula u obdanište. Mala je da bi razumela zašto postoje takvi „ljudi“, ali postoje. Sa njima raste. Ne sviđa mi se sve to. Velika je i ako je maleni miš. Teško mi je i molim vas nemojte da me kritikujete u vezi ovoga, jer sam besna i na školu i na školstvo i na sve to što naša deca uče i što moraju da prođu, ljuta sam što roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu, pa od njih naprave divljake, a sa druge strane… žao mi je te „divlje, napuštene“ dece.

Ništa ne mogu da preduzmem, a vidim problem. Ne mogu sve krive drine da ispravim, ne mogu svima da budem mama, a njima samo to treba. Mama, tata, čvrst oslonac, a nemaju ga svi.

Neka je…neka je šiba, neka je lomi, očvrsnuće još više. Zna ona da ima svoje gnezdo, zna ona da ima uvek na koga da se osloni, kome da kaže, kome da se požali i isplače na grudima. Ti isti mali, veliki ljudi će sutra odrasti, moraće da postane lav da bi se izborila, a sada skuplja i snagu i iskustva. Ne mogu sve da vam pričam. Možda jednom.

11. maj, 2009. – malo kasnije –

Svi znamo da je padobranstvo, jedan od visoko rizičnih sportova. Sa druge strane statistički gledano, srazmerno… broj padobranaca sa brojem nezgoda i broj učesnika u saobraćaju sa brojem nezgoda…mnogo više ljudi bude povređeno i strada u najobičnijoj vožnji autom, nego u padobranstvu.

To ne znači da ćemo svi sada prestati da se vozimo autom. Tako isto nećemo prestati da se bavimo padobranstvom zato što se neko povredio, imao problem ili ne daj Bože da je stradao.

Svaki padobran ima glavnu i rezervnu kupolu. Ako se iz bilo kog razloga javi problem sa glavnom kupolom, ona se odbacuje i povlači se ručica rezervnog padobrana. Nema problema. Ako padobranac iz bilo kog razloga ne povuče ručicu rezervnog padobrana, pri određenoj brzini i na određenoj visini, automat mu otvara rezervni padobran i opet nema problema.

Automat je, jedan maleni kompjuter koji aktivira rezervni padobran. Prepoznaje problem i otklanja ga tako što otvara rezervnu kupolu padobrana. Zaista je bezbednost na visokom nivou. Pričam za naš klub i za naše đake i neću da ulazim u polemiku sa bilo kim u vezi sa drugim klubovima i slučajevima.

Na nastavniku je da đaka sve što treba nauči na zemlji. Kod nas obuka ne traje sat vremena, što je po meni totalno suludo, već tri, četiri dana, pa ponekad i duže. Budući padobranac se ne pušta u avion dok ne savlada apsolutno sve što je neophodno.

Postoje klubovi u koje dođete, kažete „ja bih skakao“ (ne pričam o tandem skoku) i oni vas za bukvalno sat vremena opreme i strpaju u avion. Njima je dovoljno da donesete lekarsko uverenje da ste sposobni, i da vas bez ikakvog predznanja zakače na gurtnu i bace iz aviona. Kada sletite dole, nemate blage veze šta vam se desilo. Mi tako ne radimo i nikada nećemo.

Molim Boga da nikada ne vidim nekoga ko je „omastio“ zemlju. Ružno je ovo rečeno, ali tako se nažalost kaže. Svega sam se nagledala, ali iz dubine duše želim da svi slete dole lepo, lagano uz ptičije prizemljenje i širok osmeh.

Kada vidim nečiji  problem, pa se na kraju sve dobro završi, prirodno je da se uplašim. Na tuđim greškama pokušavam da naučim. Ovo je jedina oblast u mom životu u kojoj učim i iz tuđih grešaka.

Ništa ja ne pišem bezveze, ima razloga, ali nekom drugom prilikom ću i o tome.

12. maj, 2009.

Danas u klubu imamo redovnu godišnju inspekciju. Nakače se tako, po njih trojica, četvorica inspektora,  svake godine, pa sve provere,  pregledaju opremu, dokumentaciju. Mene to raduje i ne smeta mi, volim kada nam oni odobre dalji  rad i kažu da je sve u redu. Napišu to i udare pečat.

Ovo je izuzetno stresan posao. Ne po nas, kao padobrance. To ne. Skačeš i uživaš. Već kada, recimo đak skače prvi skok ili prvi na slobodno. Stojiš dole na zemlji i posmatraš. Na nastavnicima je da svakog pojedinca nauče sve što treba, ali na svakom od đaka je da to znanje i primene u praksi.

Dokumentacija je stvarno posebna priča. Totalno drugačija od svega što ste imali prilike da vidite. Apsolutno sve što se radi mora da „prođe“ i kroz papire. Elektronska forma nije dovoljna i sve se od tih papira duplo piše.

Ovaj posao koji mi radimo stvarno mora mnogo da se voli da bi se radio. Skupo je bavljenje padobranstvom, ali mi od toga ne zarađujemo puno. U pitanju je veeeeeelika ljubav. Naučiti nekoga da uživa u sredini u kojoj nije rođen, koja je neprirodna za čoveka, naučiti nekoga da raširi „krila“ i da leti, da vidiš kako se ljudi menjaju na bolje, kako postaju drugačiji, bolji uvek, to stvarno nema cenu.

Šire se vidici. Oseti čovek da sve može, da je jači i bolji nego što je mislio. To…to nema cenu i zato i radimo ovaj posao. Imamo školu padobranstva i imamo još puno ljubavi, volje i živaca da mnoge naučimo da …  Znate kako, moje lično mišljenje da je to učenje življenja.

Ja nisam nastavnik. Još uvek sam samo đak koji se priprema da skoči svoj prvi skok na slobodno. Puno znam, ali moje iskustvo tj. broj skokova  u padobranstvu je mali. Žalosno je što je moje teorijsko znanje veće od nekih nastavnika u Srbiji. Ne mislim bukvalno, već ono što smataram da svaki čovek koji uđe u avion mora da zna i što mora da se nauči. Znam  šta bih ih učila, što mnogi drugi ne rade.

Rekoh već jednom, kao trudni  padobranac, biću jednom padobranac za poštovanje.

Eto samo da vam se javim u isčekivanju adsl-a.

Video – skokovi iz aviona

Pisala sam već više puta o iskakanju iz aviona, ali nisam nikako imala vremena da napravim filmić, jer snimaka  ima stvarno puno, pa je baš teško uklopiti ih. Danas sam uživala dok sam ovo napravila. Evo nečega što mi podiže raspoloženje i daje mi snagu da se što pre oporavim.  Ovo su đaci padobranskog kluba Nebeski dijamant prilikom svojih prvih skokova na gurtnu, a nešto kasnije i na slobodno. Uživajte i vi.

Ja umem da letim :)

marko-i-mama-ns-vazdusni-tuKada odlučite da se bavite padobranstvom, dođete u klub, uradite lekarski, završite obuku, što teorija, što praksa, pa test, pa priprema za skok, pa odvoj od aviona, pa se pripremite i dođe vreme da uđete u avion, a vi mislite „Uuuu jeee napokon ću skočiti.“  :mrgreen:

Dok leti avion, vi gledate dole, posmatrate svet iz neke druge dimenzije, mislite ovo ili ono, zavisi od čoveka do čoveka. Recimo na svom prvom skoku ja sam razmišljala kako nisam imala pojma koliko je Dunav u stvari blizu Lisičjem Jarku. Popnete se na određenu visinu, otvore se vrata od aviona. I onda se čuje glasno KŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ!!!! Nekako mi je ovo „K“ neizbežno.

Spiči vas vetar samo tako, malo se iznenadite, ali onda se setite zašto ste uopšte tu, pa budete neizmerno srećni. Tako ja, ne znam za druge. Avion uđe u nalet i onda ako recimo niste prvi na redu, a ja u većini slučajeva nisam bila, jedan po jedan padobranac iskaču pre vas.

Dođe vreme da i vi iskočite. Smestite svoje dupe na ivicu, lagano izbacite svoje nožice napolje na papučicu i uhvatite se za upornicu jednom rukom. Drugu ruku stavite do prve, dignete dupe i izađete napolje, ruka do ruke i polako dođete do sredine upornice. Odvojite noge od upornice i tako se držite za avion koji leti. Pogledate u nastavnika, on kaže i pokaže „OK“ i onda se pustite sa pogledom na gore i nogama blago savijenim. Gurtna je to. Sledeće je šu šu šu šu…. kupola iznad vas i avion koji vidite kako odleće dalje.

Za prve skokove je taj trenutak jedan od najrelaksirajućih. Pogledate gore kupolu, vidite da su sve komore pune i da je sve ok, uhvatite komande i kažete „Juhuuuuuuuu! Svet je moj.“ Ma šta ja tu ovo ono…to sve ja tako, ne znam za druge. Onda na radio stanici čujete, na primer: „odlično, bravo, uhvati komande i drži taj pravac.“ To nastavnik sa zemlje kaže da je sve ok i da ste dobro obavili taj deo posla.

Sledeće otkrovenje koje sam imala tako u vazduhu je bilo „u jebote vidi kako visim.“ Visite u sistemu, a ispod vas ima recimo 900 metara do zemlje. Predivan osećaj, neopisiv. Mislim da niko nikada nije uspeo da opiše svoje prve skokove onako kako oni to stvarno zaslužuju. Sad ću da vam kažem. Ako je skok iz aviona ono što ste stvarno VI LIČNO ŽELELI, ako to nije zbog toga da ispadnete baja ili riba, zbog tate, druga, devojke, dečka, zbog društva ili ne znam koga. Ako je to ono što baš VI želite, onda je to nešto što je lepše od 12 orgazama za redom. To je za mene skok iz aviona.  😉

Razgovaram sa svojim nastavnikom padobranstva. Koji je eto sasvim „slučajno“ moj muž. Ništa nije slučajno na ovom svetu. Ovakvih skokova kao što sam vam opisala imam 11. Svi na gurtnu. Proteglo se to moje skakanje na gurtnu. Da ne moramo da vodimo dnevnik nastave ne bih ni znala da je toliko vremena prošlo, ni da je to baš tada bilo.

Znate li vi uopšte kada je bio 11.07.2006.? Ja sam u padobranstvo uplela i ceo svoj život. Od tada sam rodila dvoje dece. Da biste rodili jedno treba vam devet meseci, to svi znamo. Skakala sam i trudna. Onda sam razmišljala. „Ajde da sam ja neki vrhunski padobranac, pa da nastavim da skačem. Ovako samo svoje dete dovodim u opasnost. Dobro, neću da skačem.“

Išli smo na takmičenja. Što sa bebama u stomaku, što bez. Odgledala sam bar hiljadu skokova. Mislite li da sam nešto propustila? Ne! Nisam ja ležala u hladovini i kulira, bila sam tamo na mestu gde se sve dešava, na livadi, na sunđeru, pored elektronike. Jednom rukom pridržavam stomak, drugom držim kameru. Ili u jednoj ruci držim dete, a u drugoj kameru. Ne možete ni da zamislite kako je to.

Tu ste na mestu događanja, a ništa ne možete da preduzmete. Isto kao da ste obožavalac čokolade, a onda vas zatvore u sobu prepunu vaše omiljene čokolade, koju ne možete ni da liznete, gricnete, ništa… samo možete da gledate. Umesto čokolade neka svako stavi ono što najviše voli, pa vidite kako je.

Rasplakah se malopre od sreće.. Bili smo danas u Novom Sadu u vazdušnom tunelu. Mogu vam reći da nije lako, ali da je prelepo. Sve đake sam snimila i svi su se odlično pokazali. Znate li koga nisu snimili? Znate, ne moram ni da vam kažem. A znate li ko je bio najbolji? E ta osoba što je nisu snimili. Gledala sam malopre slike i ta osoba ima jednu jedinu sliku u vazduhu.

O iskakanju na gurtnu sam vam pričala, da biste stekli utisak kako to otprilike izgleda. To jeste padobranstvo, ali po meni nije ni blizu pravog padobranstva. Padobranstvo je letenje. Nisam mogla da znam, umem li ja to i jako sam se plašila da ću se razočarati u sebe, da ću se možda uplašiti, da ću se tumbati…?

Kada je došao red na mene i kada sam prišla vazdušnoj struji, preplavila me je neopisiva sreća. Pored mene su stajali nastavnici da bi mi pomogli da se ustabilim, kao i svima ostalima. Ljudi moji, ja sam letela. Pustili su me i ja sam se digla jedno četiri metra u vazdušnom stubu. Ostalo im je samo da me gledaju.

mama-leti

Kada sam se spustila dole, pošle su mi suze na oči i mahnito sam vikala „…hoću gore, hoću u avion, hoću gooooreeee, na nebooo, ja umem da letim.!“ Buka je stvarno velika, tako da sam se baš drala. Posle toga sam se još par puta podigla i osećala sam se kao da sam baš rođena u vazduhu, da sam od vazduha sazdana.

Kada se podignete gore i ispadnete iz vazdušnog stuba onda naravno padnete dole na sunđer. Toliko sam bila opuštena u vazduhu da mi je jedan pad dole bio jako bolan. Vratni deo sam nekako uklješila ili šta već, tako da sam danas ukočena, samo tako. Ne mogu ni Anu da podignem. Ma to nije ništa u poređenju sa srećom koju osećam. Umem da letim!!!

Vodili smo i Marka sa nama. Rekoh već da je buka neopisiva. Možete onda samo da zamislite kako sve to izgleda jednom detetu, koje tek za neki dan puni dve godine. Jedna devojka se uplašila buke i nije smela ni da proba. Marko je jaaaako, jaaaaako plakao dok smo se popeli do gore, a onda kada je video zašto smo se popeli i čemu tolika buka, oduševeljeno je gledao.

Neke stvari budu urođene, hteli mi to ili ne. Hteli su i njega da ubace unutra, ali ja nisam dala. Svidelo bi mu se sigurno, ali onda više niko drugi ne bi mogao da leti. Tunel bi bio rezervisan samo za njega. Pričam ovo iz iskustva, jer znam kako reaguje u luna parku. Ima vremena za Marka neki drugi put. Ovog puta je njegova mama bila glavni glumac.  😀

To da jedva čekam da uđem u avion, ne moram ni da vam kažem, ali za sada sam napunila baterije ovim letenjem. Snimke moram da sredim, pa će to malo potrajati, pa zato postavljam ovaj iz tog vazdušnog tunela. Na snimku je prvo Saša Jojić Jokas on ima preko 17000 skokova, a posle njega na snimku su dva đaka. Uživajte šta drugo da vam kažem.

Sve je moguće

Ovako izgleda zastava Tajlanda

thal001

Šta je sad, pa to bitno? Pa jeste, ako od boja te zastave može da se napravi nešto ovako.

400_white

Šta je to nešto? Ako se malo bliže pogleda, izgleda ovako.

400_wt06

Vide se figure ljudi. Ako pogledamo sledeću fotografiju, vidimo da ti ljudi imaju neki plan.

400_scwheel

Kada taj plan sprovedu u delo. To onda izgleda ovako.

hennywiggersworldteam400

Ovaj rekord je postavljen 08. februara, 2006. godine i velika je čast svima njima što su u tome učestvovali. Kada mi god nešto izgleda teško i neverovatno, setim se ovoga i budem srećna, jer je stvarno sve moguće.

http://www.theworldteam.com/index.htm

Tetkin padobranac

Naši mali padobranci

Najmlađi član Padobranskog kluba Nebeski Dijamant je Nikola Vučković. On je već sa 11 godina odlučio da oseti lepotu padobranstva. Reći da je neko sa 11 godina sposoban za takvu odluku, možda zvuči čudno, ali upravo je tako. Kada neko sa tako malo godina, na +40C umesto na kupanje, svojom voljom ide na aerodrom da prati obuku drugih padobranaca i da gleda skakanje, šta onda drugo reći, nego da je rođeni padobranac.

Za početak Nikola je skočio, tandem skok sa 3000m. Najveća brzina ostvarena prilikom tog skoka je bila 266km/h, a 41 sekunda provedena u slobodnom padu, šta reći…jedino slike i snimak donekle mogu da vam približe kako se osećao i kako je reagovao naš Nikola.

Pre skoka:

– Nikola jesi li siguran da hoćeš da skočiš?
– Jesam!
– Jesi li 100% siguran?
– 100%

Posle skoka:

– Da li bi još skakao?
– Da!
– Koliko puta još?
– Pa bar još 1000 puta!!!

Nikoli preostaje da do svoje 16 godine čeka svoju obuku i svoj prvi samostalni skok. Do tada će verovatno već naučiti da sam spakuje padobran, a posmatrajući druge padobrance verovatno će naučiti i sve ostalo. U međuvremenu će verovatno skočiti još koji tandem skok, ako uštedi neke pare, jer u ovom sportu svi sve plaćaju!

Marko

Verovatno se nigde u svetu prenatalni skokovi ne računaju u skokove, ali ako ih ipak računamo, onda je naš najmlađi padobranac Marko. Pre svoga rođenja, dok je još bio samo mala mrvica u stomaku, kroz telo svoje majke je osetio lepotu potpune slobode. Neke mame svojoj deci dok su u stomaku puštaju muziku, Mocarta, Baha, RNR ili šta već, idu na aroma terapije, šetnje, vožnje brodićima… Marko je slušao brujanje aviona i skakao iz istog. Padobranac u najavi! Videćemo kad bude dovoljno porastao da ima svoju knjižicu skokova, hoće li mu negde tih 5 skokova biti upisano, ali je sigurno da je negde u njegovom genetskom kodu upisan taj osećaj totalne slobode i navale pozitivnog adrenalina.

Nebeski balet

Ko nije probao makar samo da iskoči iz aviona, ne može ni da zamisli koliko je ovo teško. Teško je održati najobičniji stabilan položaj, a ovo je već prava umetnost. Uživajte!

Italy Belluno 2008 World Cup

Evo malo slika, a priče tek slede.

Leto 2008.

Da napišem koju reč. Uh, odakle da krenem? Otkriću vam za početak toplu vodu! Počelo je i u toku je, LETO 2008. Za ljude koji me poznaju to bi bilo sasvim dovoljno, pa da znaju da nemam vremena za pisanje, za mejlove, za internet i sve slične zajebancije. Nemam kad ni da telefoniram. Možda sam već nekad, negde rekla da zimi samo vegetiram, živim koliko da me ima na broju, ali zato leti živim 300 na sat.

Negde sam pročitala kritiku na svoj račun, u fazonu da kod mene nema privatnosti. Možda je čovek u pravu. Šta je koga briga kako ja provodim vreme i život? U ostalom ja sve ovo pišem prvo zbog sebe, a ako neko pročita, pročitao je. Ko razume shvatiće, ko ne razume i ne mora da čita.

Sećam se prošle zime u Ičkovoj, kada sam rekla da jedva čekam da vam pišem o danima koje provodim onako kako ja hoću. Ti dani upravo traju, a ja ne pišem njima, verovatno čekam zimu u Pere Todorovića kada ću vam pisati o svemu ovome što mi se dešava sada.

Prođe mi kroz glavu još jedna moja izjava, da leti putujemo, zezamo se i pravimo decu, a da zimi trudnujemo i čekamo proleće za rađanje. Ha, ha ha ha ha …. Uplašiće se moji prijatelji da sam ponovo na putu da ostanem trudna. E ovog leta imamo nameru da ne ostanemo trudni i nećemo.

Svi smo hlava Bogu živi i zdravi, niko se nije zakačio na drvo, isprimali smo vakcine koje su nam bile na redu, raspustili smo se, bili smo u Kraljevu, u Prijedoru, u Jagodini. Čekamo vize za Italiju, Austriju, u septembu idemo u Mađarsku i tako. Deca su bila kod babe i dede u Kraljevu, dok smo mi išli na takmičenja. Jovana i Marko su se vozili u džipićima, ali ne u centru, jer su ih premestili u park. Ana se smeje slatko i krto i ima celih 6 kila. Naravno imamo gomilu slika i snimaka, ali nemam sada vremena da sve to postavim.

Trenutno smo u Beogradu i čekamo te vize, kao da smo ratni zločinci. Idemo u Italiju na svetski kup sa reprezentacijom po drugi put. Moj dragi je zaslužio mesto u reprezentaciji, a ja… e ja. Ja sam čuvena tehnička i moralna podrška. Ima me na spisku reprezentacije još od prošle godine, bukvalno pod tim nazivom, tehnička podrška. Jebem li ga šta je to, ali ima me, što je najvažnije.

Takmičenje se održava u Bellunu od 7. do 10 avgusta, predivno mesto za skakanje. Gradić na severu Italije. Dolaze svi oni koji u padobranstvu nešto znače. Ima svašta lepo i pametno da se vidi. Ljudi putuju da bi videli spomenike, neku drugu kulturu, ovo, ono, a mi putujemo da bismo videli šta drugi znaju i da pokažemo svoje skromno znanje u padobranstvu. Šta da vam pričam kada tamo dolaze ljudi koji dnevno imaju po 8 skokova. Ej bre, DNEVNO! Ne samo vikendom, nego bukvalno svaki dan. Njima je nebo druga kuća, a prizemljenje…uh. Nisam vam uopšte nikada ispričala o kakvoj se disciplini radi. Ajde i to sada da obavim.

Radi se o skoku na cilj. Skače se sa 1000-1200m, a može i nešto manje. Svaka ekipa ima 4-5 takmičara, zavisi od pravila tog takmičenja. Skače se na tzv. palačinku! To je elektronski krug u prečniku od 16 cm. Na sredini je bela tačka u prečniku (bila je 3cm, a smanjili su je na 2cm). Cilj svakog padobranca je da pogodi centar. Prvi deo tela (obično peta) koji dotakne tlo, treba da udari čuvenu nulu, a to je to belo na sredini ‚‚palačinke‚‚ prečnika kao što rekoh dva cm. I tako ekipa skoči, i jedan po jedan padobranac prizemljuje na sunđer, tj. na palačinku. Najgori rezultat je 16cm i da li padobranac lupi eloktroniku, pa ona otkuca 16 ili doskoči negde na livadu ili na samu ivicu sunđera, svejedno je 16cm. Rezultati svake ekipe se sabiraju, a i svakog podobranca pojedinačno. Obično se skače po osam skokova, i polufinal i final za najbolje. Valjda neko razume šta pričam. Potražiću sliku, pa da vidite. Znači rezultati se kreću od 0 što je najbolje, do 16 što je najgore i svakako jedini siguran rezultat. Kažu da se padobrancu gledanje ovakvih skokova posle 10 može računati kao skok. Vidiš 10, a 11 kao da si skočio. Koliko sam ih videla blizu sam C dozvole. Jedva čekam da počnem i ja.
Ove godine će valjda malo manje da nas tresu iz gaća u ambasadi, pa će da nam daju i šengen vize, da bismo mogli i u Austriju da odemo bez mnogo zajebancije. Ova naša zemlja takva kakva jeste, ne pridaje mnogo važnosti ni mnogo važnijim stvarima, pa tako naravno ni padobranstvu. Ali što se sporta tiče, smatram da su padobranci totalno zanemarena kategorija. Pa niko ne zna za sva naša takmičenja. Za naša putovanja, uspehe ili neuspehe. Mi tamo predstavljamo Srbiju i nikoga nije briga zbog toga. Čak i ja, kao samo tehnička podrška. Tamo me vide kao srpkinju, kao padobranca, upoznajemo se, družimo se. To su padobranci, pa se i ne čude mnogo što smo i mi Srbi normalni ljudi. Dolaze ljudi sa svih strana sveta. U helikopteru ili avionu, SVI, smo samo padobranci i nije važno da li smo Srbi, Španci, Nemci, Hrvati, Slovenci ili Arapi, Englezi, Francuzi, Italijani ili Novozelandđani. Faca si ako umeš da udariš nulu, ali si faca i ako umeš samo da se osmehneš. Osmeh svi umeju da protumače.

I tako, opet u svom starom stilu svašta sam napisala. Moram sada da žurim. Javlja mi dragi da on i Marko dolaze kući sa nekim Šveđanima. Odakle se pa Šveđani pojaviše Odoh da se obučem, da ličim na čoveka. Javiću vam šta je dalje bilo! Ljubi vas Ivana.

Letenje

Ako je vožnja avionom letenje, onda je vožnja brodom plivanje!!!

Padobranstvo po meni nije ekstremni sport. Padobranstvo je sport u kome se može doživeti jedinstven osećaj slobode. Jeste sport, ali i nije samo sport. Postoje takmičenja, osvajaju se medalje i titule, ali padobranstvo se ne trenira. Padobranstvo se živi! Oseća se jednim posebnim delom bića i čovek postaje deo njega.

Ne može se puno stvari u životu uporediti sa skokom iz aviona. Ljudi umeju da kažu da je to samo izazivanje sudbine, ludost, pokušaj da se nekome nešto dokaže. Nijedan pravi padobranac se sa tim ne bi složio. Radi se samo o osećaju izvanredne slobode, osećaju da ste deo prirode i da je ona deo vas. Ljudi prosto nisu navikli na nesputanost, na život u kom se ne zaustavlja pred preprekama.

Kažu da su padobranci posebna vrsta ljudi. Jesu li? Kad pomislim samo da se velika većina ljudi nikada ne odvoji više od zemlje nego onoliko koliko mogu da skoče iz mesta, onda je sigurno da su padobranci posebni. Svako ko je imao san da poleti, sigurno će u životu bar jednom skočiti iz aviona padobranom. Uvek se nađe način da čovek ostvari svoj san.

Ako veruješ da možeš da uradiš nešto ili veruješ da ne možeš, u oba slučaja si verovatno u pravu. Henri Ford“

Treba doneti odluku, pobediti sebe i svoj strah koji je prirodan i osetiti potpunu slobodu. Leteti! „Da je dobri Bog hteo da čovek ostane na zemlji, dao bi nam korenje!“ Lete samo ptice i padobranci, zato i jesu posebni.

www.nebeskidijamant.co.yu