Архиве блога

Srećna Nova Godina 2011.

Red je da ovu godinu završimo veselo, kao što i priliči. Šta je sve bilo, bilo je i sve ćemo to da ostavimo u 2010. godini, ne ponovila se.

Želimo vam pre svega zdravlje, pa onda mnogo sreće, e onda puuuno ljubavi i za kraj pun džak para da sve to začini.

Ne zamerite nešto, trudićemo se da budemo još bolji, pametniji i lepši i da vas uvek dočekamo sa osmehom i naravno „Don’t give up!“, pa ma šta da nam donese ova Nova Godina, srećna vam bila i neka vam se ispune sve male željice, one velike nisu ni bitne, jer sitnice čine srećan život. Ljubimo vas sve i lepo se provedite u ovoj sledećoj godini. Nekako ovo ’11…baš dobro zvuči, volim neparne godine i sigurna sam da će biti bolja od predhodne, jer tako smo rešili. 😉

Advertisements

Tamo gore u desnom ćošku mog malog sveta…

Da li se čovek prosto takav rodi ili neke druge stvari kasnije utiču na njega, ali eto ja sam postala neko ko je uvek išao na suprotnu stranu od ostalog sveta. Ako svi trče u bioskop da gledaju film, jer je hit nad hitovima, baš taj film verovatno do dana današnjeg nisam pogledala.

Kada su moje drugarice sve Madonine pesme znale napamet, ja sam pevušila „Uključio sam jutros radio i čuo onda za oglas taj, traži se perač prozora, plata je sasvim pristojnaaaa…!“ O knjigama da vam ne pričam. Kada su sve otišle na balet, ja sam počela da treniram džudo. I sve tako nekako.

Moja velika sreća na tom „naopakom“ putu je bila što sam upoznala jako puno ljudi sličnih sebi, sa kojima sam mogla satima da pričam  i da se smejem, ljudi sa kojima sam se razumela i kada ćutimo. Čak sam se i od njih razlikovala. Nije to ono kao, „razlikujem se od drugih, posebna sam, ovakva, onakva“, jok tako. Nego drugačije, a ako niste takvi onda vam ne mogu ni objasniti kako to.

Imaš svoj mali divni svet, u njega slobodno puštaš ljude, dozvoljavaš im da se u tvom svetu ponašaju onako kako žele, jer moj svet je slobodan svet, ali onaj mali ugao tamo gore u desnom ćošku, njima je nedokučiv. Kažeš mu: „Slobodno pogledaj, ne boj se, to je samo mali desni gornji ćošak…“, ali ne. Nisu smeli i ako je sve vreme bio otvoren za javnost.

Vremenom se zapitaš kakvi te to ljudi u stvari u opšte i okružuju. Daš im svu slobodu u svom malom svetu, ali oni strašljivi da strašljiviji ne mogu biti, nikako ne smeju da pogledaju i u to ćoše. Pogledaju na sekund, dva i onda naglim okretom odu u levi donji ili dole na parter. E jebi ga onda.

Šta koji krasni onda svi ti ljudi hoće od mene? Ne tražim od njih da mi svoja vrata širom otvore, puštam ih da dođu kod mene, sve im je dostupno, ali  zašto me ne mogu u potpunosti razumeti? Boje se. Strah je užasan neprijatelj. Šta će sa saznanjem o mom desnom, gornjem ćošku? Hoće li biti dostojni toga? Boje se, jebo im ja mater.

Otkriću vam tajnu, opušteno i slobodno kao i sve ostalo što radim u životu. Neće vam to ništa značiti, jer mi nećete poverovati. Na tom mestu se kriju sve moje tajne. Nisam vam bitna, jer me lično ne poznajete, tako da vam ni moje tajne nisu važne, ali ljudi koji su bili u mom svetu i mom životu, jednostavno nisu imali hrabrosti da zavire na to mesto.

Zašto, pitam se?  Zašto su mi govorili sve, zašto su mi verovali, zašto su znali da će njihove tajne kod mene biti sigurne, zašto su znali da im želim pomoći i da ću im pomoći ako mogu, zašto su mislili da sam toliko jaka da oni meni ne mogu pružiti, čak ni reči utehe??? Jebem ti život! Ko sam ja u stvari, hoću li ikada saznati? Hoću li se upoznati do kraja života, e to me najviše zanima???

Majska jesen

Dobro mi je i nije mi dobro. Napolju je novembar, a ja nekako podsvesno znam da je maj mesec, pa se čudim. Kako sam zalutala u ovu jesen? Misli mi ko na ringišpilu, šalta mi po glavi, tamo ovamo, ovamo tamo, vrti se u krug, vrti se i nikako da stane. Kad bi bar malo krenulo u drugu stranu, da mi se odvrti ovo što se zavrtelo.

Koliko puta u životu imamo pravo da donesemo pogrešnu odluku, bez nekih velikih posledica? Koliko puta nam je dozvoljeno da pogrešimo, a da ne ispaštamo zbog toga? Petnaest puta? Dvadeset? Nekome se može, pa greši li greši i ništa, a nekome je dovoljno samo jednom i da to plati najskuplje moguće.

Mnogi dođu u naš život bez da nas dotaknu, samo tako dođu i prođu, odu nekim svojim putem, a na nas to ne ostavi ama baš nikakav uticaj, a neki drugi nas samo očešu i samim svojim postojanjem nas promene, pa onda kada ih više ne bude, nekako nam nedostaju na ovom svetu tamo negde.

Ja sam od onih kojima su greške dozvoljene. Grešila sam i grešiću još više i ništa… ostaje mi da se ponekad pomolim za sve one koji nisu imali sreće. Jebani život.

1 ili 11

Je l’ igrate vi LOTO? Od kada smo se upoznali moj dragi i ja, redovno igramo. Zanimljivo je da tokom godine dobijamo samo trojke i četvorke, a za svako novogodišnje izvlačenje dobijali smo petice. Oko pedesetak evrića. Lepo je kada pri svim tim prazničnim troškovima „kapne“ koji dinarčić, a nama to postalo tradicijonalno. Više se i ne radujemo, eto tek tako čekamo to izvlačenje da bismo dobili tu našu  peticu na LOTO-u.

A jeste li možda večeras gledali LOTO? Mi jesmo. Izvlače one brojeve, prvi, drugi, treći… Pred izvlačenje sedmog broja od svih uplaćenih kombinacija čekaju se jedinica i jedanaestica (1 i 11) za sedmicu, za nekih 72 000 000 dinara, znači samo dve šestice do tada. Retko kada izvuku sedmicu kada do tada ima samo dve šestice. Vrte se oni brojevi, vrte, vrte, bućakaju, vrte iiiii 1. Nije 11 već 1.

Jeste li nekada možda čekali da izvuku vaš sedmi broj na LOTO-u? Mi jesmo. I to baš večeras. Uvek sam se pitala, kako li je to kada čekaš taj jedan broj? Mogu vam reći da je osećaj skroz običan. I… Ne…nije naš broj bio jedinica (1), naš broj je bio jedanaest (11).

Jeste li nekada promašili sedmicu na LOTO-u za samo jednu jedinu jedinicu, deseticu ili kako god? Mi jesmo. Za našu sedmicu je falilo da pored one jedne jedinice bude još jedna. 11. Jebi ga, nije nam se dalo ovog puta.

A…Jeste li vi nekada dobili oko 3 000 evrića na LOTO-u? E pa…mi jesmo. 😀 Večeras su prvih šest brojeva koji su bili izvučeni bili na našem listiću. Nije 72 000 000, ali jeste novi laptop, jeste mašina za sudove i nov krevet za dečiju sobu i još svašta nešto.

Sasvim je OK svake Nove Godine dobiti peticu, pred kraj aprila dobiti šesticu, a sedmica…sedmica će sama da dođe ako tako treba da bude. Mislim da će biti i toga. :mrgreen: Sve je to samo igra. Izvučeni brojevi ovog utorka su 7, 8, 25, 39, 32, 24 i jebani kec (1). 😀 Idemo dalje.

Divan dan, divan dan…Markov treći rođendan :)

Pre tri godine, negde u ovo vreme, sada je 13 h, nisam mogla ni da sanjam da ću već za par sati držati svog sina u rukama. Mislila sam da pre 21. aprila neću da se porodim. Kad ono. Stiže batica o čas posla. Mali, mali, mali ko mišić.

Sada je već izrastao u pravog momka. Voli motore, avione i ostale …one. Na motoru ga je tata vozio kada je imao samo 10 meseci, pa nije ni čudo što sada nijedan ne može da prođe pored njega, a da ne uzvikne „Vaaau!“. Još kao mala bebica je spavao na aerodromu, uz neke malo čudne zvuke koji bi uznemirili drugu decu. Ne i njega. Naviklo dete na svašta. Sada su mu avioni glavna preokupacija, što pravi, što igračke…

I tako…već je 19 h, prekinuli me gosti u pisanju, pa nastavljam sada. Slikali smo se i snimali i igrali, duvali svećice petnaest puta, ljubili se, vukli uši, pevali, mackali se tortom, ručkali, šizeli, ma svašta nešto. Sada malo odmaramo, pa će da nam dođu drugi gosti, pa sve iz početka. Lepo nam je, srećni smo i mnogo se volimo.

Marko je napunio tri godine. 🙂

Želim ti da budeš srećan, zdrav, dobar i da imaš u životu sve ono što ti je potrebno da ostaneš takav kakav jesi. Moje srećno, dobro dete. LJubi te i voli mama, i svi ostali.

Naše bogatstvo

„Letite, letite!

To je tako otmeno i lepo,

danas toliko retko i neobično.

Letite,

prosto poletite,

kao što se letelo nekad,

pre nego što smo se uplašili.

Duško Radović“

Poletite u život bez straha, bez mnogo kovanja planova, bez čekanja, vreme nemilosrdno prolazi, nemojte zakasniti na let. Ne treba vam novac da biste bili bogati i srećni.

Svi oni oprezni ljudi, koji na sve misle, koji sve predviđaju, obavezno upadaju u neke klopke, jer računati na poteškoče, znači i stvarati ih. Pre braka sam imala četiri teorije o vaspitanju dece, sada imam četvoro dece i nijednu teoriju. Opustite se i uživajte u životu, u svemu, u deci ako ih imate, ako ih nemate uživajte u tuđoj. Družite se sa njima bićete sigurno mnogo bogatiji, pametniji i lepši.

http://vimeo.com/moogaloop.swf?clip_id=9960871&server=vimeo.com&show_title=1&show_byline=1&show_portrait=0&color=00ADEF&fullscreen=1

Naše bogatstvo – Our only treasure, anything else we don`t need from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Srećan joj rođendan!

srecan-rodjendanDanas punim 35 godina. Kako će samo brzo doći dan kada će ove dve cifre zameniti mesta. Mirna sam, spokojna, ispunjena. Imala sam sreće do sada i želja mi je da me ta ista sreća prati i dalje. Pa rođendan mi je. To je dan kada imamo pravo da zamislimo bar jednu želju.

Jako lepo detinjstvo je iza mene. Imam divne roditelje i sestru, koji su mi od samog mog rođenja život činili lepim. Neke ljude život šiba, baca, maltretira ih, a meni je tako jednostavno od samog početka lepo. Nije to baš bez i malo moje zasluge, ali čovek stvarno treba da ima sreće, jer roditelje i primarnu porodicu ne možemo da biramo, a to je osnov srećnog budućeg života. Kako kome zapadne, tako mu i bude.

Dok smo bili u Kraljevu srela sam školsku drugaricu koju nisam videla punih 20 godina. Nisam je prepoznala, ona mene jeste. Obradovala sam se i bilo mi je drago što je vidim i ako se nismo puno družile.

Tada sam je okarekterisala kao nekog ko pokušava da kupi prijatelje. Stalno je po grupu „glavnih“ vodila na kolače, kupovala im skupe, lepe sveske, olovke, gumice, šnalice… Poklanjala neke svoje lepe stvari. Uvek je imala para i drugi su je iskorišćavali.

Nismo se puno družile, jer ja sam bila glavna u nekom drugom svetu u kom sam i ostala glavna, tako da me njene pare, pokloni i takve gluposti nisu zanimali.

Dovela sam decu u park na vožnju kolcima. Ona je bila tu. Njeno dete je to odavno preraslo. Radi tu za nekog lika, stoji na suncu po ceo dan i meri po 10 minuta za svaku vožnju, za neke male pare.

Potresla me je njena priča. Nekoliko dana po dva puta 10 minuta može biti stvarno puno ako nekome želiš da ispričaš svoj život u rasponu od 20 godina. Ona je htela, imala je potrebu, pa je i pričala, pričala, pričala…

Neću prepričavati iz poštovanja prema njoj, ali blago je reći da je život bio grub prema njoj. Nije imala sreće!!! Nije ona imala ni puno pameti, ali opravdavam je vaspitanjem koje je stekla i primarnom porodicom, tako da samo sreća preostaje. Definitivno je nije imala.

Ispričala mi je i šta je sa nekim našim drugaricama iz osnovne bilo. Jedna je rodila dvoje dece do 21. od dva oca. Pevala je po kafanama dok je bila mlada i lepa, a onda se udala za nekog trećeg, čiču. Živi u jednom selu u okolini. Kaže: „…ugojila se kao svinja i propala. Pije neke lekove za smirenje, leči se od nečega…“ Dok smo bili deca pevala je najlepše u celoj školi. Posle njenog glasa nikada nisam čula tako lep dečiji glas i danas mi odzvanja u ušima.

Druga je srećna. „Udala se, živi u Nišu. Muž joj je…ma znaš onaj NN sa televizije. Ima para kao blata i ne možeš da zamisliš kako se dobro oblači. Videla sam je za Novu Godinu.“ To joj je najveći uspeh u životu.

Za treću sam i ja čula. Pre par godina joj je prepuklo srce. Bukvalno. Ušla je u kupatilo i nikada više nije izašla. To što je bila najlepša, najpametnija, naj u svemu, a pri tom posle par godina postala i težak naj narkoman, neću da pričam. Žao mi je.

Svega i svačega sam se naslušala od moje drugarice koja je nekada pokušavala da kolačima kupi prijatelje. Šta se desilo sa tom decom? Ima tu i lepih priča, ali nekako mi se to čini ne srazmerno sa ovim lošim.

Šta je poenta ove moje priče? Danas mi je rođendan, htela sam nešto važno reći. Uvek nešto važno kažem za svoj rođendan, možda ne bude pametno, možda bude nekom i glupo, ali meni bude važno, a to i jeste suština.

SREĆA. Kako sam ja živela proteklih 20 godina od završetka svoje osnovne škole? Prva godina srednje škole. Nisam htela da idem u školu. Nije mi se sviđalo odeljenje, ni profesori, ni ništa. „Obolela“ sam od jednog vida epilepsije. Doktori su to potvrdili na naučnoj osnovi i ja sam imala dooobar razlog da školu posećujem samo ponekad.

Eto kako mi imamo dobre doktore. Znate vi već odavno da sam ja kreten, ali sam tada baš bila budala. Kad god mi se nije išlo u školu, „bolela“ me je glava. Onda su doktori istraživali i na kraju utvrdili, „vrlo mudro“ da imam tu epilepsiju. Strašno.

Nikada nisam popila ni jedan jedini lek protiv te bolesti, i ako su mi ih prepisivali, ali sam imala divna putovanja od Kraljeva do Beograda sa svojom mamom, po raznim „eminentnim“ klinikama. Sada mi je mnogo smešno. Smešno je i mojoj mami, ali tada joj nije bilo, kasnije sam joj ja sve to priznala. Nije me ubila, bila je presrećna. Baš mi je bilo zanimljivo da kada dođem u školu, a to je bilo stvarno vrlo retko, profesor me prozove, a ja sva ponosna ustanem i kažem: „Znate profesore ja nisam spremna da odgovaram, imam epilepsiju.“ Obožavala sam to da im radim. Ostanu zabrinuti i u šoku.

Morala sam da polažem razredni ispit zbog nedovoljnog broja časova. Za dve nedelje sam morala da položim sve predmete da bih upisala drugu godinu. Nisu uopšte bili popustljivi. Učila sam ko kreten. Od 14 predmeta položila sam 11., a onda sam sela i razmislila. „Ako položim još jedan predmet, svakako ću proći razred, jer mi onda samo dva ostaju za avgust. Ja to ne želim. Ne mogu da ih gledam još tri godine.

Ostali su mi fizičko, odbrana i zaštita i biologija. Smešno. Ako se ne pojavim na fizičkom, pala sam razred. Pojavila sam se ja u školi, ali kada je zvonilo nisam ušla u školu, u salu, ostala sam da sedim na stepenicama, rešena da krenem u neki drugi život. Došla sam kući i rekla: „Ja ponavljala.“ i sva srećna otišla na bazen.

Posle toga sam završila srednju ekonomsku. Od mojih 5 godina „srednjeg“ školovanja, jedva da sam trećinu provela u školi. Ma ne možete ni da zamislite kako je meni bilo dobro. Moj drug Miško i ja smo bili tandem snova. Dobri moj Miško. Bio je ludo zaljubljen u mene, a ja nisam mogla da se zabavljam sa nekim ko ide sa mnom u odeljenje, tako da smo bili najbolji drugari sve do mature. Da nam nije bilo Ivanove tetke, koja nam je bila razredna, da nam pravda časove (tetka mog sadašnjeg muža) polagali bismo razredni ispit svake godine. Bila sam u šoku kada sam saznala ko mu je tetka. Bili smo vrlo dobri đaci.

I tako. Prođe jedno divno leto. Voleli se Miško i ja kao niko nikada. On ode u vojsku, ja na fakultet. Nas dvoje smo za neku drugu celu priču.

Fakultet. Osvanuću…bolje da preskočim. U stvari već sam osvanula, ali ipak drugi neki put. Reći ću samo da imam još samo jedan ispit već godinama i da sam rešila da ću da ostanem da sedim na stepenicama. Ne treba mi. Sve sam ja dala u roku. Bila rešila, ali onda sam skontala da mi je ipak draže da nešto kao razlog ostavim i dušmanima, da se raduju. Ma neću da ga završim iz principa. Dobro jesam budala, priznajem, ali stvarno još uvek ne vidim razlog zašto bih ga završila.

Moj najveći problem u životu je bio kada sam… Ne znam stvarno. Nikada nisam imala najvećih problema. Ako su to i bili veliki problemi, meni nisu, jer sam ih rešila, onako usput, kao kroz igru, kao kroz šalu. Samo da je zdravlja i života.

Nisam imala pameti da sebi udesim život onako kako sam želela od malih nogu. Nije to pamet. Sreća me je pratila i udesila mi život onako kako je najbolje za mene, onako kako je stvarno dobro, baš do jaja. Želim da me sreća prati, ali želim i da naučim da to poštujem. Čini mi se da umem da poštujem sreću, ali sa druge strane kad dođu teški dani, ne smem da zaboravim da jesam rođena pod srećnom zvezdom.

Neću da vam pričam ni o deci, ni o braku, ni o ljubavi, ni o čemu više neću da vam pričam. Do sledećeg rođendana ima dana, tako da ću vam pričati već. Ko razume shvatiće, ko ne razume nije morao ni da čita. Imala je Ivana sreće u životu i samo da je sreća i dalje prati. To joj želim. Srećan joj rođendan.