Архиве блога

Idemo u nove pobede…

Doborodošli u Novu Godinu na mom blogu. Nije me bilo ovih par dana. Koliko, ne znam tačno? Pokušala sam da ponešto pročitam, da pošaljem po neku čestitku, da ostavim neki komentar, ali uglavnom me nema. S obzirom da server na kom se sve ovo nalazi ima kojekakvih problema i vi koji ste možda očekivali poneku reč od mene, naišli ste na stranu sa greškom, a greške nema. Bar kod mene.

Dočekasmo 2011. godinu. Kada vam je kuća puna dece, ne postoji šansa da vas ne zahvati taj duh radosti i veselja. U 21h te noći sam još bila u pidžami i mirisala na đakonije iz kuhinje, (pidžama je moja omiljena zimska garderoba), ali kada decu picnete, zato što sami to žele i nekako im je sve to naročito važno, e onda nema smisla da Novu Godinu dočekate kao da vam nije uopšte stalo. Picnula se i mama, ko što nije odavno.

I tako izađe mama iz kupatila, a dečica….“Vaaau mamaaaa…!!!“. Jebote, rođena deca me jedva prepoznala, jer nisu me videli sređenu Bog te pita od kada. Tako da je jedna od maminih ovogodišnjih odluka da se redovnije picka.

Ako još uvek nemate decu, a niste i suviše mladi, onda zajebite sve i ove godine pravite i rađajte decu. Verujte mi, smejaćete se, i igraćete, i pevaćete, i bićete srećni ljudi, ma uvek. Čak i onda kada ostanete sami sa sobom u nekom svom tmurnom svetu, zbog „ovoga“ i „onoga“, vaša deca će vas održavati u životu. Biće vaši „aparati“ za održavanje života. Samo im se prepustite.

Ako mislite da nemate dovoljno novca, da vam je karijera u usponu i da baš i nije vreme, ako vam se učini da vam je jedno dete dovoljno, jer nemate uslova za više, ako imate dvoje i mislite da je to sasvim „taman“, verujte mi da definitivno dece nikad nije dosta.  Jedan dečiji osmeh vredi više od svog blaga ovoga sveta. Deco hvala vam za sve.  Voli vas vaša majka.

E sad… ako imate decu, onda svojoj deci nabavite Labradora. Ne bilo kojeg drugog kerića, već isključivo baš Labradora.  Ne kažem da drugi „pasići“ nisu dobri, ali boljeg psa za svoju decu od Laba, sigurna sam da nećete moći da nađete među svim drugim psećim vrstama. Ako već imate nekog drugog koji vam odgovara, to je potpuno u redu, ali ako nemate psa, a želite ga, onda je moja preporuka isključivo Labrador.

Ljudi, pa oni se vole kao da su iste vrste. 🙂 A i nisu daleko, deca i psi su na istim talasnim dužinama. On ih poštuje i trpi, kao da je stariji, a nije, ima tek 8 meseci. On ih čuva, ljubi, igra se sa njima. Oni njega vole, šetaju, ljube, paze. On ništa ne traži. On je posle dece, nešto najlepše što može da vam se desi u životu, a da nije osnova života, a osnova života je ljubav, neko sa kim ćete sve ovo navedeno, da sprovedete u delo. Neko sa kim ćete da pravite tu decu, da se radujete zajedno, da delite dobro i loše, da se svađate i mirite, da živite.

Još nešto novo, Žaklina je sigurno žensko, a Srećko nije peder. Imamo prinovu…Žaca je snela jaje, posle puno ljubavi i seksa, Srećko i Žaklina su budući mama i tata, iskreno se nadamo budućem malom papagaju.

Advertisements

Srećna Nova Godina 2011.

Red je da ovu godinu završimo veselo, kao što i priliči. Šta je sve bilo, bilo je i sve ćemo to da ostavimo u 2010. godini, ne ponovila se.

Želimo vam pre svega zdravlje, pa onda mnogo sreće, e onda puuuno ljubavi i za kraj pun džak para da sve to začini.

Ne zamerite nešto, trudićemo se da budemo još bolji, pametniji i lepši i da vas uvek dočekamo sa osmehom i naravno „Don’t give up!“, pa ma šta da nam donese ova Nova Godina, srećna vam bila i neka vam se ispune sve male željice, one velike nisu ni bitne, jer sitnice čine srećan život. Ljubimo vas sve i lepo se provedite u ovoj sledećoj godini. Nekako ovo ’11…baš dobro zvuči, volim neparne godine i sigurna sam da će biti bolja od predhodne, jer tako smo rešili. 😉

Još malo, pa stiže…

Svakog dana sve vreme pred očima imam primer onih koji se čistog srca, neopterećeno, ponekad i bezrazložno smeju i raduju sitnicama i odlučila sam da im se potpuno predam i pridružim. Neću više ništa da mislim, neću da tupim mozak, hoću da prestanem da brinem zbog bilo čega, hoću da budem dete kakva su moja deca.

Vreme je da počnem da se radujem Deda Mrazu. Javio nam se juče telefonom i rekao da u četvrtak dolazi kod nas. Mnogo je žurio, a Ana se okačila na telefon, kao da samo ona ima nešto da naruči, pa nisam stigla da prozborim koju reč sa njim i da naručim sve što želim.

Da Deda Mraz nešto ne bi zaboravio napisali smo mu dva pisma i sada nam preostaje da čekamo četvrtak.  Rekao je da će da sleti između 6 i 8 uveče. Pitali smo ga da li da mu postavimo sunđer i palačinku, da mu bude meko prizemljenje, a on kaže „biće snega, ne treba ništa“. Ok Deko kako ti kažeš, nemoj samo slučajno da nam ne dođeš.  😀

Do tada ću da se zabavim najboljim novogodišnjim programom ikada, što preporučujem i vama.  🙂

Idemo negde dalje…videćemo kuda i kako će to biti?

Hoće li meni neko da uruči diplomu zato što sam ostala dosledna sebi? Jok, neće, a meni bi baš prijala jedna diploma, pa da se hvalim sa nečim. Eeee…. „Imam bre diplomu, vidi, vidi…!“ Hoće li neko da uvaži moje mišljenje do te mere, pa da promeni nešto? Jok, neće. Hoće li neko da mi kaže „Ne seri bre, kravo jedna, lupaš gluposti.“ Jok, neće ni to. Nije možda da neće, nego nekako mislim da sam baš rečita, a oni to znaju, pa ću ih više iznapušavati nego što oni mogu i da zamisle, a kamo li da mi odgovore. Znači, jok neće. Nisu ludi da se teraju sa budalom.

Hoću li ikada išta moći da promenim, a da to nije frizura. Jok frizura, to ne želim da menjam, nego…recimo, recimo…načisto želim da promenim boju očiju. Možda je to izvodljivije. Kupim lepo plava sočiva. Ma ljudi moji, oduvek me zanimalo kako bi mi stajale plave oči i uvek sam se pitala da li ljudi sa plavim i oni sa ovakvim mojim tamnuškaskim, vide isto ovaj svat? E da mi je to da znam. Da li ima neke razlike, jebem mu oca.

I ko zna šta se sve ja pitam, nego glavno bi bilo… Svake Nove Godine svi donose neke odluke, pa se pitam, da li bi vredelo da i ja donesem jednu? Ovde vam se na ovom blogu obraćam već neko vreme, pa bi se ta odluka naravno odnosila na ovo ovde mesto, jok na neko drugo. Primećujete li vi koliko mi se dopadaju reči JOK i NAČISTO? Baš su mi lepe.

Šta vam ja mogu još napisati i na neki način dati? Evo mogu o čas posla da vam ispričam sve što vam mogu napisati ovde sledeće godine? U ostalom što bi vas bilo briga za to? Uglavnom su moje priče bile za čestitanja ili podršku koju ste mi nesebično davali. Hvala vam svima.

„Danas sam položila vožnju, imam vozačku dozvolu i sada „teram“ kola svuda po gradu, pa vam ne vredi da vas upozoravam odakle da se sklanjate. Svuda me ima.“ Ovo će se desiti do kraja januara, znači jedan ovakav post bi bio napisan.

„Juče je Ivan otputovao u Avganistan. Ostala sam ponovo sama sa decom, ali mnogo se bolje osećam nego prošlog puta. Nekako sam sigurna da je sve loše ostalo za nama. Došlo je vreme da zaradimo neke parice i da počnemo da živimo ko ljudi. Na neko vreme razdvojeni, ali bar ljudi.“ Za ovo je vezano još mnogo stvari, a sve se tiču jedne teme. U ovoj zemlji je nemoguće živeti, naročito ne ako ste bili na strani Srbije kada su je se svi odricali. Zapetljano jeste, ali što bih ja to otpetljavala i kome da objašnjavam, kada mi na kraju niko neće dati ni diplomu.

Bilo bi krajnje lepo i humano da ove godine izbegnem pisanje postova o bolnici i „gajenju ranjenika“ i kojekakvih priča iz Kliničkog Centra. Ako šta želim u ovoj godini onda je to TO! Da me zaobiđu sve moguće bolnice ovog sveta.

Život i zdravlje u ovoj narednoj godini proslavićemo gomilu rođendana i napravićemo isto toliko torti i žurkica. Dobićemo mnogo iskrenih i lepih čestitki, zahvalićemo svima od srca i nastavićemo dalje do sledećih rođendana.

Hmm…? Šta bi još moglo da vas sačeka sledeće godine ovde

? Pa recimo:

„22. marta, 2011. godine je pala Vlada.  Posle svega toga što se izdešavalo i što ste videli na televiziji i pročitali po našim dnevnim novinama, šta ima da vam pričam? Vreme je i bilo. Možda način nije bio pravi, ali posle svega što smo preživeli ovih naših ponovljenih devedesetih godina, svaki način je pravi. Još jedna priča je završena…“ I tako dalje bih se ja raspisala. Nemojte da preskočite pesmu, uživajte.

Još par postova o Srbiji kad neko ode ili se vrati, kad neko nekog ubije ili preživi neku situaciju, kad neko padne ili se digne. Bla, bla, bla…

Padobranstvo! „Danas sam posle dužeg vremenskog perioda osetila lepotu letenja. Kako pisati o nečemu što je van svega što se dešava oko nas, svega što je čoveku blisko i normalno. Nije normalno da ljudi lete, ali eto ja letim i uživam.“ I tako u nedogled. Ja pričam jedno, jedni se dive, drugi se čude, jedni zavide, drugi osuđuju…

Onda leto, letovanje, more, sunce. Ima li neko ko je ikada išta pročitao ovde na ovom blogu, a da nije pročitao ili negde u nekim naznakama video da su leto i noć moja omiljena doba dana i godine. I? Šta tu ima da vam pričam?
Deca! Naša deca i sva druga deca… Ako vam do sada nisam rekla sve što imam o tome, onda nikada i neću. Deca su sve i jedino lepo što vredi na ovom svetu. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Šta ima Ivana više da vam priča o tome?

I tako…kada sve sastavimo na gomilu, Ivana više ništa nema da vam ispriča, a da već nije do sada ili da ne možete da očekujete njeno određeno mišljenje o nečemu, ama baš takvo kakvo očekujete. Znači predvidljiva totalno. Ako padne Vlada, pevaću, kad dođe leto pokrenuću se, kada se nešto slavi slaviću, kada neko u nečemu uspe radovaću se, kada neko padne povući ću ga gore koliko umem i mogu…samo da nije Vlada u pitanju. Iiii?

I nikako nisam znala gde će me odvesti ovaj post, kao što u stvari nikada i ne znam kada počnem da pišem. Odveo me je tamo gde je bilo neminovno. Dosta je više.  Blog neću obrisati, ali vam nemam šta više ni pričati. Mislim da je došlo vreme da i Ivana napiše knjigu. Sve dok vam se ovde budem davala, moja knjiga nikada neće biti napisana.

Pod svodovima desetog sela Zoran Plavšić ili Mandrak72, knjiga koja mi stoji tu sa desne strane laptopa, zaista sam srećna što je imam. Hvala Zorane još jednom. Možda ta knjiga i nije bila njegov san, ali moj san jeste da u rukama držim svoju knjigu. Makar moja knjiga bude bila štampana samo u četiri primerka i da za peti nedostane papira.

Makar je niko nikada ne pročitao za moga života, nego neka završi na nekim policama sa knjigama, sigurna sam da će nekada, ko zna kada i ko, pročitati i naći u njoj ono što će mu značiti nešto. Pa ma šta.
Ivana samo malo nešto želi da promeni.

Čim je računam kao nekog drugog, znači da neke druge stvari baš i nisu u redu. Nema veze. Pesmica za kraj ovog posta možda nešto malo razjasni,  nekako mi legla. Ivana možda treba da ide na neku rehabilitaciju ili da prestane da piše? Videćemo…jebem mu oca…“lete mi lete, tridesete…“.  Nemojte da preskočite. Uglavnom šta god ja vama pisala i pričala sve je to ljubav, pa kako ko shvati.

Šaljemo ljubav

I tako već par dana, planira Ivana da napiše koju reč. Nemam pojma koji je datum, dok ne pogledam na računaru. Ups…2:23 već je šesti januar. Naša novogodišnja žurka je trajala do juče popodne.

Bilo je ludo i nezaboravno. Dolazio je i Deda Mraz, samo što ga deca nisu videla. Došao je kad su spavali, doneo poklone, popio kafu sa mnom i pomogao mi oko sarme. Što Deda Mraz ume da kuva to je čudo jedno. Prva sarma koju sam u životu napravila je bila više nego izuzetna. To je zato što mi je Deda Mraz pomogao i otkrio mi par trikova.

Žao mi je što nisam odmah pisala dok je sve bilo sveže. Svaki dan od 30.12. do danas je za po jednu malu priču. Postaviću slike i napisati po koju reč… tako ću se prisećati.

Ovako smo počeliOvako smo počeli… neko je već bio bos, a neko je pokušavao da pobegne iz kadra. Neko je pio pivo…

dsc02435

…a neko kratka pića…

dsc02436

Marko se brinuo šta će biti kada se sestre ponapijaju.

dsc024371

…a tetki i bebi se svidela sarma.

dsc0243712

Devojke su pošandrcale.

dsc02455

I ako nastavim ovako osvanuću…bukvalno.  Gomila doživljaja, na kraju stare i na  početku Nove Godine…. I kako god …dok sam ja sve slike pregledala i sredila, a ono još malo, pa svanjava.

Nema tu šta puno da se priča, pogledajte slike, a ja odoh da spavam, već je 4:10 … Zaslužila sam i ja malo sna, a vama od srca šaljemo ljubav. Puno ljubavi. Da cele godine budete voljeni.

Srećan vam život bio

srecna-nova-2009

Jelka uspešno kupljena, predivno okićena. Četiri vrste lampiona.  Deda Mraz doneo gomilu paketića. Smestio ih ispod jelke. Baloni na sve strane. Neodoljivo miriše sarma. Moja prva sarma u životu koju sam napravila…krčka se.  Mešaju se mirisi, sarme, čorbe, borovine i viljamovke. Osmeh mi na licu, puno mi srce, pune nam sobe. Svi smo na okupu, sasvim dovoljno da u devojačkoj sobi dve cure spavaju i slatko sanjaju. Šta li im je to doneo Deda Mraz?  Kreveci popunjeni do poslednjeg mesta. Spavaju naše bebe. Bračni krevet do pola popunjen. Falim tamo ja.

Ja sam noćno letnji čovek. Da je leto već bi svanulo, ovako se tešim da je još noć i da ima vremena za spavanje.  Puno posla je bilo, ali sada je baš sve onako kako sam želela. Znate šta sam želela. Da sva „spavaća“ mesta budu popunjena. Stoji u dnevnoj sobi prazan krevet. Stoji i čeka, možda sutra naiđu neki dragi gosti.

Sada mogu da sumiram godinu. 2008. Govorila Ivana još od  davne 97. da će 2008. sve biti u redu. Kad god je naišao problem, ja sam rekla „2008. će sve biti u redu.“ Hvala dragom Bogu, bilo je.  Brzo samo prođe, ali neka je neka ide. Pamtićemo je po dobru. Rodila se Ana. Nećemo 2008. tek tako zaboraviti.

2009. je tu za nekih 18 sati. Dočekaćemo je, srećni i nasmejani. Rasterećeni, razigrani, spremni za nove korake, za nove zubiće, nove ocene, novog đaka prvaka, nove rođendane, za novog člana familije, već u januaru. Spremni za nove skokove, nove prijatelje.

Dragi moji želimo vam da u ovoj Novoj Godini budete bar dva puta srećniji nego u prošloj. Želimo vam da vam se rodi, novi član porodice ili bliže familije. Želimo vam  da svaki problem koji naiđe rešite bez muke i panike. Najviše vam želimo zdravlja, a ako vas i uhvati neki grip, da ga i neprimetite.  Želimo vam da budete slobodni, zaljubljeni, voljeni, da volite i radujete se drugim ljubavima. Ako se rastužite da smognete snage da se nasmejete svemu. Ako se naljutite da se opet nasmejete i da oprostite. Ako padnete, da ustanete, ako poletite, da bezbedno sletite. Želimo vam i puno para i puno dobrih poslova. Ma radujte se životu i sreća će vas pratiti. Grle vas, ljube i puno vole Ivan, Ivana, Jovana, Jana, Marko i Ana. Srećan vam život bio.

Radujem se

mali-meda mali-meda-se-kliza mali-meda-peca-ribu mali-meda-otvara-poklon

Počeo je poslednji petak ove godine. Ne sećam se kada sam se ovako lepo osećala pred Novu Godinu. Ne očekujem ništa spektakularno da će da se desi, ali mi je baš lepo. Radujem se praznicima koji dolaze, kao klinka od 7 godina i jedva čekam da unesemo jelku u kuću. Volela bih i paketić da dobijem, pun slatkiša i igračaka, kao nekad. Šta li mi je? Tri je posle ponoći, a ja maštam o paketićima.

Baš volim neparne godine i neparne rođendane, ova godina će baš takva biti, neparna. Radujem se, jer i dani postaju sve duži, bliži se leto. 🙂

Deda Mraze…ne skreći sa staze

Ako kojim slučajem Deda Mraz ove godine ne dođe do vas i ne donese vam poklone, nemojte da se ljutite na njega.  Budite sigurni da je imao dobru volju, ali…!