Category Archives: Štrajk protiv same sebe

Uskomešane misli

Dugo ništa nisam napisala. Nije da nemam šta da kažem, nego nekako mislim da sam do sada rekla toliko toga, pa bilo šta da se desi, oni koji redovno čitaju moj blog znaju šta bih rekla, a oni koji ne čitaju svejedno im je šta mislim o nečemu.

Ispraznila sam se. Ono o čemu bih vam pisala i što do sada nisam rekla zahteva potpuno drugačiji pristup ljudima koji bi to čitali, a samim tim i neku novu adresu. Ne želim da na ovom mestu dokumentujem neke događaje, a hvatala sam sebe u takvim iskušenjima. Sve bi onda imalo drugačiju sliku, pa bi onda moja priča o ljubavi prema nečemu, izgledala sasvim drugačije.

Imala sam ideju i da sve postane samo slika i da zaboravljeni, nekada otvoren blog postane primaran uz reči koje bi pratile sve te slike i doživaljaje zaustavljene u trenutku nekog vremena. Možda tako i uradim na kraju.

Još nešto, da se ne lažemo, s obzirom da sada znam da ovaj blog čitaju i sestre, braća, i tetke, i ujne, strine, bliži, dalji rođaci, mnogi prijatelji, a i neprijatelji…više mi se i ne piše. Da su me razumeli dok im nešto pričam ili ćutim, ovaj blog nikada ne bi ni nastao.

Mnogi od njih bi najviše voleli da prestanem, jer sada znaju da pišem. Dok nisu znali, sve je bilo u redu, pa nisu imali šta ni da mi zamere. Čudan je ovaj svet. Dok se nešto ne zna, nema veze, ali kada se zna, onda nastaje problem. Ne mogu da razumem.

Gledaju me. Pravo da vam kažem, ne znam šta mi misle. Nije me ni briga, ali i nije mi prijatno dok me tako odmeravaju. Ogovarali su me i pre, ali sada baš imaju podstrek.

Jebem ti sunce kalaisano, kako sada mogu da napišem da me je prošlog leta muž prevario na letovanju sa sisatom recepcionarkom, dok sam se ja vaćarila sa gazdom hotela u kojem smo bili smešteni 😆 ? Kako sada da napišem da sam videla komšiju X sa drugog sprata, sa komšinicom Z sa petog, kako zajedno izlaze iz „zaglavljenog“ lifta, raščupani i nasmejani? Kako napisati da volim s guza da se tucam i da nam je omiljena 69. poziciona, poza, poziranja? Ne postoji način da vam se poverim, kao onda, a da to u roku od 45 minuta ne sazna sva moguća bliža i dalja rodbina. ITD… vi nešto stariji se sećate tog muzičkog časopisa, je l’ da?  8)

Osnovni slogan mog života, a i ovog mesta mi ne dozvoljava da se povučem, „Don’t give up!“. Odustajanje ne dolazi u obzir. Ne mogu oni da ogovaraju onoliko koliko ja mogu da ih zaprepastim.  😀 Ne pada mi na pamet da stavljam bilo kakve vrste zabrana i uvodim kojekakvo registrovanje na pristup i čitanje, a mogu. Svima mogu da kažem da su dobrodošli u svako doba dana i noći.

Ako me poznajete lično, e ovde ćete me samo još bolje upoznati. Nemam šta da krijem, a i nemam čega da se stidim, dobrodošli ste na otvorene strane mog života, a to što ćete da se čudite, ogovarate ili se zgražavate, e za to možete samo da me poljubite u guzu, a posle toga da se malo zagledate u svoj odraz u ogledalu. 😉 I još nešto za kraj ovog posta…tek ćete da se čudite. 😆

Šta posle svega?

Šta ćemo onda, kada mi srce prepukne? Puf…Tras…Cangr… Koliko toga se sakupilo u tom mom malenom „srcetu“? Ko će meni da pomogne da sve to razvrstam, da napokon neke stvari shvatim, uhvatim i doznam, a tiču se njega? Srca mog.

Niko, sem mene same. Znam da se tu unutra krije nešto nedokučivo, što nema veze sa životom i ljubavlju. Nešto samo moje, što ne dam nikom. Ne zato što neću, rado bih dala, ali ne znam šta je to, a kako dati nešto kada ne znaš šta bi dao?

Oni „pametni“ kažu: „Zamislite sebe mrtvog u kovčegu, šta biste želeli da kažu o vama oni koji ostaju? Živite sa tom mišlju.“ Hoće da nam kažu da živimo tako da nam sutra niko na grob ne pljune.

Znam šta želim nad svojim mrtvim beživotnim telom, koje leži u kovčegu da kažu oni koji su me voleli. „Bila je baš nedokučiva…čudo jedno, koje smo voleli, a čak i ne znamo zašto.“ Ništa takva jedna rečenica ne govori, ali meni znači. Razumeli smo se oni i …ja koja je otišla. 😉

Dragi popušiš mi kurac…tačka, …pa se češi!

Sad će teta Ivana nešto da vam ispriča. Nikada nemojte muškarcu kog volite da date celu sebe, jer muškarci su pičke u duši i uzeće vam sve. Ništa neće da vam ostane, a onda će da očekuju da molite, a ono što očekuje, pička obično i dobije. Pica koja traži đoku,…opa ovo, đoke…i tako to…da ne razjašnjavam.

Da…ako muškarac naiđe na neku normalnu, e ako naiđe na budalu, ima samo da se češe po guzici, jer obično prvo guzica strada. Verujte mi, znam iz iskustva. 😀 Znači prvo će da vas zamoli da mu napravite sendvič, a onda će da vas zamoli da mu date celu sebe, a vi ako i malkice mozga imate, nećete mu ništa dati, pa neka se misli. A ako ste glupi ko ja, daćete mu sve, alii..ALIII….sve ima svoje granice.

Jok …ovaj moj hteo sudove da mu operem, e oćeš kurac…oprala sam ti sudove, rodila sam ti decu, ali ima da me poštuješ, ako nećeš….marš u sto pičkih materina. Jebo te otac koji te napravio i majka koja te nevaspitala.

Žene drage nikada ne dajte celu sebe, pa ma koliko pičketina bila sposobna da kleči i moli i glumi umiljatog kerića. Nisu svi muškarci isti, stojim iza toga, ali ako se malo zagledate unutra, ta njihova pičkasta suština je kod svih ista. To je ono što od majke povuku. Ma…Ma nema greške.

Ivana je, možda ima dve, tri godine, možda vam je već i sto puta rekla…. Razvešću se čista srca i mirne duše. Ima da ga ostavim da će da se čudi šta mu se desilo. Zna on to, ali sada i vama javno kažem. Samo da znate. Ništa drugo.

Ostaviću svog muža, razvešću se i nikada više neću da se okrenem ni da ga pogledam, pa makar imali zajedničkih stodvadestpetoro zajedničke dece. Neka on meni popuši kurac, e kada se to desi onda ću ostati zauvek sa njim i tačka. Neka mi popuši kurac i ja ću ućutati…ma evo svega mi. Ako ga nađe među mojim nogama, slobodno neka ga zahvati svojim sočnim ustima. Dragi moj…srećna ti Nova Godina i usput, popuši mi kurac. E tako, pa ti vidi i razmisli šta pričaš i šta ti ja govorim. Konju jedan. Može mi se, a znaš i ti to. Dragi sve smem i mogu da kažem, jer …ma puši kurac…ćao zdravo! Možeš i mogao si tako nekad da se drkaš sa …neću da kažem ništa ružno. Neka kažem…sa nekim drugim damama. Bato moj…ja sam ludak i gotovo.

Oprostiću ti kada se izviniš…hm…ma javno samo. E tako. To da te volim i ostalo …bla, bla…blaaaaaa…ma razumemo se. Usput…jedi govna pederu. Ne treba ti uopšte da se sa mnom kačiš. E tako načisto.

Uputstvo za upotrebu korpe za veš i još ponešto

Svašta nešto ne volim da radim, ali ipak radim, jer volim da mi bude lepo i čisto u kući. Da, da, pričam o kućnim poslovima. Ne volim da perem sudove, pa smo zato kupili mašinu za sudove. Onaj koji je izmislio zaslužuje nagradu za životno delo. Pametna je za sve pare. 😆

Kada imate mašinu za sudove, to ne znači da sudoperu treba da izbacite iz kuhinje, jer vam više ne treba. Normalno je da jednu šolju ili jedan tanjir nećete trpati u „pametnicu“. Je l’ tako?  Tako je. Opraćete je ručno ako imate i malo mozga, a ako nemate, onda ćete je samo staviti u praznu, čistu, blistavu sudoperu i čekati konja, mene je l’ te, da dođe dobije nervni slom i opere vašu šolju. Nešto ovde ne valja. Ispada da sam ja bez mozga. 🙄

Korpa za veš. Nije to samo korpa, to je korpa za V-E-Š!!! Naglašavam! VEŠ! Postoje razne korpe, za svašta nešto, ali namena ove korpe je da kada imate nešto prljavo od garderobe stavite u tu korpu. E sad meni nikako nije jasno, zašto je nekom to komplikovano. Je l’ treba da napišem uputstvo za upotrebu i da ga zalepim iznad dotične korpe, sa sve strelicom do poklopca gde se otvara.

Ne mogu da razumem zašto je teško podići poklopac i ubaciti veš u korpu, ne NA korpu nego U korpu. UUU !!! Možda bih trebala da skinem poklopac, pa da onda ništa ne može da se stavi NA, nego da sam veš upada unutra. To vidiš nije loše.

Je l’ pušiš, pušiš. Uzmi onda tu jebenu pikslu, pa je ponekad prospi u kantu za otpatke. Istina je da ću to ja svakako uraditi, ali ne bi bilo loše da bar ponekad ne čeka na mene. Čemu služi usisivač, neću ni da pričam, to je već viša matematika.

Ništa drugo nisam htela da kažem.  Ma ništa baš, ja sve ovo samo onako. 😉

Evo uputstvo sam napravila, samo još da ga odštampam i zalepim 🙂

Jebena iskušenja…

Jebena iskušenja! Pa dokle više u pičku materinu?! Tačno je, važno je da smo svi živi, ali jebem mu život jebani dokle više bre? Da li se čovek oslobodi problema i briga tek kada umre??? Može li se sastaviti bar par meseci bez problema? Nisu to problemčići, nego problemčine i tako jedan za drugim lupaju po glavi, udaraju bez milosti. TRAS…BUM …TRASS…DOKLE BRE VIŠE?

Noćas sam pokušala da spavam, sanjala sam čudne snove, probudila se više od 15 puta, ustajala, šetala, molila se, htela da vrištim na sav glas, ali nisam da ne probudim normalne. I ništa. Ništa se nije promenilo. Jutros ustala kao da se ništa ne dešava. Kao da je sve normalno. Kao da sam bezbrižna i mirna. Strah me samo da ne poludim do kraja i da ne napravim neko sranje.

Da to je samo još jedno iskušenje. Da vidimo dokle ova mazga može da izdrži i hoće li izdržati? Ne znam, šta god da bude, čuće se.

‘Ajde malo da se pljujemo…

Imam neodoljivu želju da vam nešto pišem. Šta i kako nemam pojma?

Postali su mi dosadni moji postovi, koji su drugima možda još odavno dosadili, ali verovatno mi sujeta nije dozvoljavala da tako nešto priznam sebi, a vi niste hteli da budete grubi prema meni. Hvala vam. 😀 Ima i još nekih koje više ne mogu da čitam i ako su kvalitetni pisci.  Ne zato što ti ljudi loše pišu, ili pišu nešto što me ne zanima, već zato što znam šta da očekujem od njih i više me retko šta oduševi. Dugo čitam blogove, pa se pitam da li uopšte ima svrhe čitati jedno te isto, upakovano malo drugačije.

Hiperaktivna sam danas, pa bih nešto novo da izmislim, a ne znam da li umem. Jedan od mojih današnjih twitt-ova glasi: „hoću nešto…znam šta…ali ne umem da tražim pomoć koja mi treba, jer ne umem da objasnim drugima šta to hoću :))) “ Treba mi pomoć, ali čak i ne umem da je tražim, opišem, ne umem da postavim pravo pitanje majstorima koji mi mogu pomoći, a znam da bi mi pomogli. Samo želim da unesem neke novine u ovaj naš svet koji mi postaje jako dosadan. Sama ću naći rešenje za taj problem.

Nego, nekako tek sada mogu da kažem, da stvarno razumem prepucavanja između Blogowskog i Eniaca od prošle godine.  Sada bih se ja tako rado nakačila nekom na grbaču, ali da se ne ljuti, ne svađa, ne pljuje, ne psuje, nego da uzvrati bez zle namere, onako „muški“. Nemam nikoga toliko bliskog da bih tako nešto uradila. Moj blog je postao jako dosadan, a to mi baš smeta. Kao da samo ja imam muža, decu, porodicu. Kao da samo ja imam neodoljivu želju da skačem iz jebanog aviona, kao da samo ja hoću da odem odavde, kao da samo ja….jebem li ga…ja pa ja. 😀

„Trla baba lan, da joj prođe dan.“ Volimo tu pesmu i često je pevamo u kući sa decom, a ona baš opisuje ono što ja uglavnom radim na ovom blogu. Nerviram sama sebe,…breee.  Volela bih da imam neku moć da dignem neku, nazovi, revoluciju. Ne zbog posete, reklame, ne zbog jebem li ga koje kakvih gluposti, već čisto onako…dešavanja radi. Ma neka bilo ko digne tu blogovsku revoluciju, rado ću da se priključim.

Ako vam do sada nije dosadilo da se slažemo jedni sa drugima, da hvalimo jedni druge, da čestitamo, da ogovaramo povremeno, budite sigurni da će vam dosaditi.

Nije ovo ono što sam htela, ali iskoristiću moć ovog medija, pa ću da vas izazovem.  Nećemo da se udaramo nisko, ipak smo mi prijatelji, ali hajde malo da se pljujemo. Spremna sam, ako ste i vi hajde da počnemo. Šta vas najviše nervira kod mene ili kod nekih drugih blogera? Rado ću vam reći kada i kako vi mene nervirate ili kada ste to već uradili. Ko će prvi da počne? :mrgreen:

Štrajk protiv same sebe

E tako. Nema ništa. Ništa lakše nego obrisati sve. Osećam se oslobođeno. Naravno da imam bekap i vratiću blog možda nekada, a do tada štrajkujem protiv same sebe. Razlozi su totalno nebitni.

Provela sam divan dan sa svojom porodicom i nemam prava da se nerviram zbog gluposti, jer život je isuviše lep i kratak. Srećna sam i ispunjena u svakom pogledu i svima to želim, jer čas posla se čovek izgubi u svakodnevnim problemima, pa zaboravimo na ono što je zaista važno.

Imam pravo na štrajk, a na kraju krajeva uvek mogu da krenem iz početka. Uostalom svi nešto štrajkuju, pa hoću i ja da probam. 🙂 Komentare nikada nisam zatvarala, tako da neću ni sada. Tu sam ja negde. 😉

Oglas…

I tako dok svi vi meni dragi novi poznanici, čekate post o tome kako je prošao porođaj, ja vam se obraćam sa molbom, tj. dajem oglas ovde na blogu.
Tražim dvosoban stan na Banovom Brdu namešten, nenamešten svejedno… možda bolje nenamešten u zgradi sa CG na duži period od 250e do 300e. Sasvim sam ozbiljna i bila bih presrećna ako bih taj stan našla do 1. aprila.
E sada da vam ispričam šta mi se malopre izdešavalo. Otišao naš dragi tata u Crnu Goru da obuči 57 devojaka i momaka da postanu padobranci, ja ostala ovde sa dvoje sitne dece i trećim u stomaku koje čekamo. Tu nam je i moja mama i tako nam je lepo i opušteno bilo… dok… Dok danas nije pozvala gazdarica. Kaže: “Jel’ nije problem da dođem oko 4 sa nekim ljudima koji bi da pogledaju stan radi kupovine.“ Kažem ja da nije problem i tako ispred naše kuće tu na ulici, negde oko pola 4 počele da se skupljaju neke žene. 6-7 žena i dva tri muškarca. Gledam i ne verujem. Rekoh mami, “…gde li je pošao ovaj narod?“ Eto je gazdarica u 4, a svi oni ljudi za njom. Marko spava najslađi popodnevni san, to samo onako da vam kažem. Otvorim vrata, ona se nakezi, nakezim se ja.

“Jao Ivana izvini, nisam znala da će ovoliko njih da dođe, jel’ nije problem da pogledaju?“
Ja sam tolerantan čovek i kažem da nema problema, samo tiho. I tako oni u grupicama po dvoje, troje prodefilovaše kroz kuću, kroz sobu gde Marko spava najslađi popodnevni san, kroz kuhinju gde Jovana ruča, kroz kupatilo, dnevnu sobu…doduše tiho, ne mogu da lažem. Pozovem ja nju da popijemo kafu, kad odoše ti ljudi. Ona reče da je tu sa svojih kumom i da hoće da uzme neke račune. Nema problema, sedite. Sve je i dalje u redu.

Popričamo reč, dve, neće da piju kafu. Kažem da je tata u Crnoj Gori, da računi nisu kod mene i da će on da joj ih odnese u ponedeljak. …“sve što imate da se dogovarate to uradite sa mojim mužem ja niti plaćam račune, niti su kod mene, niti me zanimaju…“

E šta se tu sad desilo više ne znam. Nju su pre nas ispalili skoro svi stanari koji su ovde živeli i ona rukovođena tim iskustvom insistira da joj ja dam te plaćene račune. Opet ja fino, računi su kod muža doneće vam u ponedeljak. E ljudi moji, meni kad padne mrak na oči, pao je!!! Kaže ona mrtva ladna, a jesi li ti to nešto ljuta. Valjda mi se izraz lica promenio. Kažem ja “nisam ljuta, pobesnela sam… Slušajte gospođo i gospođin kume, sa mnom nema šta da pričate o tome, sačekajte ponedeljak i molim vas nemojte da me nervirate. Ako mislite da ćemo mi da vam pobegnemo zbog dve, tri, pet ili 150 000 onda ste se grdno prevarili, dobićete račune u ponedeljak i to je to. Kako ste nam dali račune na nuli (a nisu bili na nuli, no nema veze) tako ćete ih i dobiti. “

Luda žena, valjda ne zna sa kim ima posla kaže, “a ko to meni garantuje.“
Žena kreten… Povisim ja malo ton i kažem da joj ne garantuje niko, a ona će meni, nemoj tako da se ponašaš, a ja kažem da ću da se ponašam kako ja hoću i da moje ponašanje nije njihova briga, a onaj kum od dva i po metra visine kaže, pa možemo mi i drugačije da razgovaramo, pa izvolte rekoh šta još imate da kažete, pa put pod noge… Moja draga, divna, dobra majka koja se nikada ni sa kim ne svađa, znajući mene pokušava da smiri situaciju, pa sve fino, a ja počeh da se tresem, pa kažem kako imam visok pritisak (a nemam), kako mi je rizična trudnoća (a hvala Bogu nije), pa kako ih nije sramota, pa svašta nešto. Kaže ona daj mi ličnu kartu kao garanciju, a ja kažem “ne dam treba mi za bolnicu… vrata znate gde su . Mama ako te ne mrzi isprati gospođu i gospodin kuma.“

E nisam se odavno ovako ispraznila, ko čovek kulturno, bez i jedne psovke. Pozovem muža odmah, kažem ukratko šta je bilo, i da ja odmah krećem u akciju da nađem drugi stan, on kaže kako će da je pozove da joj se najebe majke… međutim on ko i moja mama, mirno, fino, polako, kaže nema smisla što mi uznemiravate ženu i tako… Kao da ništa nije bilo, ali bilo je. Meni je sada toliko dobro da ne mogu da vam objasnim. Za sve što niko nije hteo da se svađa sa mnom sve ovo vreme mog trudnovanja, ja se ispraznih na njima, a i zaslužili su.

Dok evo ovo sve napisah, pozva me dragi, kaže ajde da ne žurimo još jedan ovaj mesec, pa polako od prvog maja da nađemo neki dobar lep stan. Ja ko ja, planem, pa splasnem… oglas i dalje važi samo ne mora do prvog aprila… ‘ajde nek bude do prvog maja.

Tražim dvosoban stan na Banovom Brdu namešten, nenamešten svejedno… možda bolje nenamešten u zgradi sa CG na duži period od 250e do 300e. Sasvim sam ozbiljna i bila bih presrećna ako bih taj stan našla do 1. maja.