Category Archives: Štrajk protiv same sebe

Nije hvali, nego fali!

uciteljicaKada su Marko i Ana krenuli u prvi razred na našu veliku sreću su „upali“ u odeljenje koje je pripalo učiteljici Radi. Ana je imala 6 godina, godinu dana je ranije upisana, Marko je bio još uvek detinjast, imao problem da izgovori R i još po koje slovo, ali su uz svesrdnu pomoć svoje učiteljice savladali sve prepreke koje školovanje donosi bez ikakvih problema i trauma. Drugi razred nam je bio proširivanje znanja i uživanje.

Prvi septembar ove godine smo dočeli bez naše divne, najbolje na svetu učiteljice Rade. Kada kažem da je najbolja na svetu, to ne znači da je bila popustljiva prema deci već da je jedna od najboljih pedagoga i prosvetnih radnika koje sam i kroz svoje i kroz školovanje svojih sestrića i rođene dece imala prilike da upoznam i vidim na delu. Imam iskustva, tako da ne pričam u prazno.

Deci je „oduzeta“ učiteljica u trećem razredu, a nova učiteljica koja je došla na njeno mesto je ostavila četvrti razred. Dođe mi sada da kažem „znači“ i da zaokružim rečenicu i misao, ali sam postala alergična na tu reč, a kroz dalji tekst ćete i videti zašto. Deca i u jednoj i drugoj školi ispaštaju ovom promenom. Sigurno je da deca koja su bila kod učiteljice Rade više ispaštaju, jer ona druga deca su svakako dobila najbolju učiteljicu na svetu.

Ljudi su ubijeni u pojam, u mozak. Nisu spremni čak ni za svoju decu da se bore. Roditelji su hteli da pišu peticiju, da štrajkuju, da pišu kojekakvim prosvetnim inspekcijama, da aču, buču, skaču… sve dok nije došao prvi dan škole.

„Kad mi tamo, a ono međutim!“

Na pitanje „Zašto ste izvršili zamenu učiteljica?“, direktorka nam je posle muljanja i političarenja na kraju jednostavno odgovorila: „To je poslovna tajna.“ Kaže: „Zašto se vi bunite kada se ne buni učiteljica Rada?“ Kažem: „Pa ko sme u današnje vreme da se buni kada se otkaz dobije za čas posla?“. Ćute ljudi i trpe da ne bi ostali bez posla. Svašta sam nešto tu još rekla, ali kad sam dižeš „revoluciju“ bez podrške, ništa ne možeš da promeniš.

Kaže jedna mama: „Ko hoće da bira ko će da mu uči i vaspitava decu i da bira učiteljice, neka ispiše dete iz škole, pa neka ga upiše u privatnu školu. Ovo je državna škola i tako je kako oni odluče.“

Jedan tata: „A šta ako je sam Vučić naredio da deci promene učiteljicu, pa mi tu ne možemo ništa.“

„Ne možemo mi tu ništa, tako je direktorka naredila!“

Direktorka: „Šta vi imate protiv nove učiteljice?“, „Nemamo ništa protiv nove, ali mi želimo staru, zašto menjati ono što je dobro?“… „Ne mogu vam to reći, to je poslovna tajna.“ Tačka.

I tako sada imamo novu učiteljicu. E sad…

Ako dete od 8 godina, pri tom i najmlađe u odeljenju koje je godinu dana ranije krenulo u školu i zbog upisa prošlo proceduru kao da se upisuje na Harvard, treba da ispravlja svoju učiteljicu trećeg razreda, koja pri tom ima 23 godine staža, „Ne kaže se šta ti hvali, nego fali?“ i da nije lepo da ti svaka treća reč bude „znači“, onda se postavlja pitanje šta ta učiteljica može da nauči to dete i šta je do sada za 23 godine staža koje stalno naglašava, naučila? Znam samo da joj sigurno nikada nijedno dete nije tako nešto reklo, a verovatno ni niko drugi.

Znači kada treba da se upišeš u školu „istresu te iz gaća“, a kada treba neko znanje i da ti daju, onda „znači“… poslovna tajna!

Znači očekujem da me ta ista učiteljica, znači, ubrzo pozove na razgovor i da mi, znači, kaže da moje dete, znači, nije dobro i poslušno dete i da, znači, ne poštuje autoritet koji joj je, znači, nametnut.

Znači i da sam ja, znači, snimila ceo roditeljski sastanak pre par dana i da sam, znači, preslušala 5 minuta i u samo tih 5 minuta čula od te iste učiteljice 32 puta da je izgovorila „znači“ (reckala sam) i da je moje dete osuđeno da to „znači“ sluša po ceo dan.

  • Mama učiteljica mi je „probušila uši“, dođe mi da puknem!

skolaOstalo nam je minđuše da okačimo i svi kao jedan za stadom pohrlimo! E pa mi nećemo! Sve mogu da nam uzmu, otmu i ukradu, ali znanje i ono što jesmo ne mogu. Mi da im ćutimo nećemo.

Danas je neki dan pismenosti ili tako nešto, a ja se tako radujem što sam uspela da svojoj deci usadim samopouzdanje i koliko toliko pismenosti da znaju ponešto i da slobodno ispravljaju i starije od sebe, pa čak i učiteljicu koja ima 23 godine staža.

Ne brinem se za svoju decu, jer sam sigurna da imaju čvrst temelj, deca se vaspitavaju do šeste godine života i šta smo uradili, uradili smo. Sve ostalo je samo nadogradnja i učenje. Neće oni nikome ćutati i ništa trepeti, poštovaće autoritet koji to stvarno jeste, pomoći će, daće, reći će i hvala i izvini i izvoli, ali sigurno neće ćutati kada znaju da su u pravu. Ne znam samo gde da se selimo?

Hvala vam deco. Ljubi vas i voli majka.

Malo mi se sve smučilo. E baš nije, ima da bude onako kako ja hoću!

Ne spavam noćima k’o sova, ubih se od razmišljanja, a da me pita neko šta mislim ne bih umela da objasnim. „Malo mi se sve smučilo.“ je rečenica koju sam isuviše često koristila, onako sama za sebe, šapatom, pa sam rešila da je izbacim iz upotrebe. Prosto nemam prava da se ništa bedačim, nikada. Ma ni za trenutak.

Svaki dan kada vodim dete u predškolsko posmatram majke, slušam o čemu pričaju, posmatram sa strane, ubacim po koju rečenicu. Neke u naručju nose jedno, drugo drže za ruku, treće se drži za njenu nogu, a neke još jedno nose u stomaku. U 12h u školicu, u 16h ista scena kada dođu po dete. Od 12 do 16 taman imaju vremena da spreme ručak, za decu, muža, svekra, svekrvu, devere, zaove, pičke materine. Da operu, ispeglaju, počiste, neke i rade, pa trče sa posla… Jebem ti život, kako te žene izdržavaju sve to?

Odakle mi pravo uopšte da pomislim, a ne da kažem, „Malo mi se sve smučilo.“? Na mestu tih žena odavno bih „zaradila Lazu“. Ćute, rade, vukljaju decu tamo ‘vamo, jurcaju, ne stignu minut da misle na sebe. Ništa ne razumem. Zar zaista ne požele da imaju nešto više od života? Verovatno ih je život uzeo pod svoje, navikle da ih melje, upale u kolotečinu i smatraju da za bolje i nisu. Tužno mi je sve to.

Sa druge strane sam potpuno sigurna da bi većina njih na mom mestu „zaradila Lazu“. One u stvari ni o čemu i ne razmišljaju. Najvažnije im je da su skuvale, oprale, ispeglale, odvele, dovele. Isključene. Mozak na leru.

Skoro evo, pa celih 5 godina kako sam većinu vremena sama, i mama i tata i baba i deda i stric i tetka i doktor i lektor i kolektor i finansijski direktor i logoped i kuvar i čuvar i moler i stolar i električar i automehaničar i medicinska sestra i hirurg i vozač i veterinar i pedagog i psiholog i radnik i pravnik i vodoinstalater i vlasnik i suvlasnik i sekretarica i roditelj i dete i klovn i glumac i pisac i borac i kurac i palac… Zašto bi mi onda bilo žao onih žena koje su isključene iz svog života? O kojima neko drugi misli sve, a na njima je samo da brinu o dvoje, troje dece? Ivana budalo!

I one i ja smo same birale i napravile svoj život onako kako smo najbolje umele. Samo što su one kada su se udale, pristale da budu samo supruge, majke i snajke, a ja sam pristala da budem sve. Samo da smo svi živi i zdravi i neka moj najveći problem bude i ostane to što mi se treska auto s vremena na vreme. Umem da uživam u svemu, pa ma šta da se dešava, a „ko umije, njemu dvije“. 😉

I nije mi se smučilo, uživam u svakom danu, pa čak i onda kada ujutru prvo pomislim da bi bilo sjajno Pobeći negde daleko što dalje. Od sebe niko nikada pobegao nije, a ja od sebe i ne želim da pobegnem. Prosto sam savršena baš ovakva kakva jesam. Ako se neko ne slaže sa mnom može da mi pošalje preporučeno pismo, razmotriću svakako sve kritike, ali ću ipak da teram po svom. 😛

Add New post 2 – 100 evra

Juče ladnije od leda zatražim od tviteraša 100 evra na zajam do ponedeljka, četvrtak je bio. Ti meni 100 evra, ja tebi u ponedeljak vratim 150. Niko me ozbiljno nije shvatio, a ozbiljna sam bila. Načisto.

Mislim se, da li ljudi nemaju, oni koji imaju, misle da neću da im vratim ili prosto ne žele da zarade 50 evra lagano? Da mi je neko juče ponudio da mi da tih 100 evra, sigurno ne bih uzela, ali bih mu u ponedeljak dala obećanih 50. Jebi ga, ponuda bila i prošla. Nego za ubuduće da znate, kad budem tražila, dajte mi slobodno. 😀

Jedan drugar je zaradio karađorđevu sa puno pomfrita, a vi ostali… evo vam šipak. Šta da vam radim kad ne umete da tražite šta vam treba i šta želite. Možda zvučim neozbiljno, ali uglavnom sam potpuno ozbiljna. Tražite šta vam treba, možda vam neko i da. 😉

100 evra

Add New Post – Za početak

Znate… nije mala stvar tri meseca živeti u današnjem svetu, bez ikakvih vesti. Tačnije 92 dana. Možda sam ih u nekim trenucima čak i malo ludo izbegavala. Ono kad uđem u dnevnu sobu, idu vesti, a ja stavim prste u uši i počnem da blebećem „bla, bla, bla… meeeenjaaaaj, menjaaaaj… !“

I bez obzira na moje nepraćenje dešavanja u zemlji i svetu i dalje mnogo znam. Podsvest je čudo, pa kao sasvim slučajno pročitam naslove na fb ili neke komentare na tviteru. Tako sam saznala da je neka rekonstrukcija u toku, da je Hrvatska ušla u EU, da je neki čovek ubio nekog iz žandarmerije ili obrnuto i tu se neka frka digla, bilo je nešto u vezi Mitrovićevog sina, nisam sigurna.. bio je Exit, bila je Guča, pala je stena na Ostrogu pre neki dan, Sirija je pred ratom, bilo je rizično letovati u Egiptu… treba baš dobro da se zamislim da bih umela da vam kažem još nešto što znam da se desilo u zadnja tri meseca i to isključivo samo iz naslova koji su mi proleteli pred očima.

Jesam li uskraćena nemanjem informacija? Možda jesam, a možda i nisam? Imala sam sreću i priliku da se družim i razgovaram sa ljudima koji su na visokom položaju. Svetskom. Jok neki naši kokošari, nego normalni ljudi. Svetski, bogati, koji su do svoje slave i bogatstva došli svojim radom, znanjem, ličnim zalaganjem… Koji se od mene razlikuju samo bankovnim računom. Ako i treba. Ja nisam umela i znala kako. Ja nemam to znanje, umeće, ja nisam tako vredna i radna kao oni. Ne zavidim. Učim od boljih od sebe.

Shvatila sam da moje mišljenje nikako ne menja ono što se trenutno dešava u Srbiji i svetu. Moje mišljenje je formirano odavno. Moje mišljenje i „nemanje“ informacija su od mene samo napravili opasnijeg „igrača“. Iz jednostavnog razloga što stvari trezvenije i jasnije vidim od ljudi koji se svakodnevno truju lažima iz medija. Mogu da se nosim sa raznima. I jako me raduje što se moje mišljenje u mnogo čemu poklapa sa mišljenjem uspešnih ljudi. Nikom od njih nije smetalo što ne znam šta se tačno i gde dešava.

Sve ovo nije bitno, a možda i jeste. Ček’ da objavim, pre nego što me prođe volja. I kao i uvek ko razume shvatiće. Revolucija je rešenje. Tačka. Bar za Srbiju.

revolution1

Seks na sto načina

Odmah da naglasim da nije Kamasutra u pitanju, da ne pomisli neko da će naučiti neku novu pozu. Sve poze su svima već poznate, samo je razlika u načinu. Ako možete da se setite 100 životnih situacija, e u svih 100 možete biti jebani, bez obzira da li ste ženskog ili muškog roda.

Svi znamo šta je seks, bar onaj klasičan, „hopa cupa“ varijanta, ali postoji toliko varijanti seksa kojih nismo ni svesni. Često nas jebu, a da mi pojma nemamo. Ne stignemo ni da se uzbudimo. Ništa predigra, na suvo bre, tras tras i gotovo. Dok se okreneš, a ono već si jeban. O orgazmu da i ne govorim.

E sad, kada uzmemo u obzir da je seks lepa stvar, ovo prcanje i nije baš poželjno da nam se dešava. Ovo bi pre bilo silovanje, nego uživanje u seksu. S toga, NE DAM da me jebu, a da ja to ne znam!

Seks je uzvišen čin, a kome nije neka ga guze bez njegovog znanja. Možda ljudi vole, odakle znam, a možda mučenici i ne primećuju. Hodaju tako uokolo razjebani, izmučeni, razvaljeni od kojekakvih kuraca, palaca, kriminalaca. E neka. Kad neće da vide, neka ih neka se muče u svom neznanju.

Od svih mogućih stvari koje se dešavaju prilikom jednog seksualnog čina, mogu samo da dozvolim da me poljube u dupe, a i to da izaberem ko, kada i kako. Želim čak i u tom poljupcu da uživam i pokažem tačno mesto gde da prislone svoje usne.

Jebite se „manekeni“, pozeri, uvlakači, licemeri i „jebači“! Jebite se i neka vam je sa srećom, mene nećete!

„Bagaš mi oči!“ :)

Prošlo je više od nedelju dana kako nisam ni pogledala svoj blog. Jutros sam se probudila sa nekom prazninom u sebi. Kao da mi je nešto oduzeto. Pokušala sam da se setim šta sam to sanjala, pa mi se taj osećaj usadio, uspela sam delimično da se prisetim, ali nije to to. Nedostaje mi pisanje. Niko mi ne brani da pišem i nije da nemam o čemu, ali toliko je lažan svet koji me okružuje da zaista nemam potrebu da mu se više obraćam.

Nekako se sve promenilo, a ja sam ostala ista. Moj problem. Možda su oni napredovali, a ja sa svojim stavom i razmišljanjem možda čak i nazadovala? E vala ako je tako i neka sam.

Mogu da se izvinim pravim ljudima, ali oni drugi mi „bagaju oči“, toliko da se pitam, odakle ja u tom svetu uopšte? („bagati oči“ = „bode oči“, jedan od naših „kućnih“ lapsusa 🙂 ). Ne mogu da gledam kako podilaze jedni drugima. Da ih sve blokiram? Da objavim njihova imena? Da uprem prstom u njih? Sačuvaj Bože. Moje razočarenje, shvatanje dobrog i lošeg, nema veze sa drugim ljudima.

To što sam „otkrila Ameriku“, ne znači da za to već svi nisu znali. Malo su se štrecnuli, šta ja to znam i šta ću sa svojim saznanjem, pa mogu ovim putem da im poručim da znam sve, „CIA snajka CIA“ 😀 . Rekla sam šta imam i to više moj problem nije, neka rešava ko je za to zadužen i plaćen.

Što bi mene bilo briga za tamo neke ljude za koje sam samo mislila da me je briga? E baš nije. Neću da znam za njih, vraćam se svom malom, sivom kasetofončiću, audio kasete, radio stanice koje 24h puštaju samo muziku, sveska, olovka, knjige i pravi ljudi. Toliko ima onih koji izvrsno pišu, a koji su zanemareni zarad onih „popularnih“ koji su pismeni taman toliko da pohvale jedni druge.

Blog za sada neka ga ovakav kakav jeste. Neću ga obrisati, ali ću svakako u međuvremenu smisliti šta ću sa njim. Možda uradim kao Prijatelj, napišem post, ostavim ga jedan dan, dva, pa ko pročita, pročitao je, pa i onako u draftu već imam 81 post. Videću već.

I tako čačkam sada po blogu i nađem pravi post, napisan pre više od tri godine, kada mi je bilo mnogo loše s velikim razlogom. Mogu samo ponovo da ga potpišem. Nek ide život u pičku materinu baš!

… Od trenutka kada sam se opismenila, imala sam svoju svesku za pisanje. Ćutala je moja sveska. Moja olovka je pisala, ali sveska je ćutala, mutava. Niko mi u misli nije zalazio tako duboko, kao što sam vama dozvolila. Pročitate neku moju pisanu glupost i možete da komentarišete, mogu da vam odgovorim. To je sve. Zašto biste morali da me poznajte da biste rekli ono što mislite?

Moj blog je moja sveska, a vi…vama sam bez razmišljanja dozvolila da se umešate, jer vi ste dobri ljudi. Ne može niko da mi naudi, jer dobro želim. Moje dobre želje će i vama dobro doneti, a ja? Ja sam samo virtualni lik koji ćete možda nekada upoznati.

SVE JE TO SAMO JEDAN OBIČAN ŽIVOT!

Rešila sam i tačka !

mislim da sam na dobrom putu da rešim sve svoje probleme… rešila sam da dva tri komada, koji se zovu ljudima prokunem, jer su me zajebali i sjebali mi život i poslovne planove… da jednom razbijem nos, slatko… da odem na more što pre… da kupim plac i napravim kuću, ko zna kako, ali sam rešila… da što pre skočim opet iz aviona da bih se izregulisala, libela mi je potpuno u kvaru… da što pre napravim neku glupost, onako kako umem i znam, simpatično i u granicama zakona… slatko bih išutirala jednog kretena koji mi duguje pare, a pravi se mudar, ali to mi nikako ne ide uz zvanje mama, ali ko zna možda mi se nekako namesti u nekom mraku… to bi mi baš leglo… da kupim još jedan kupaći i narandžaste starke ako postoje negde kod nas… da zaboravim sve probleme i izolujem se od svih 3 dana… (nemoguće)… jedino ako ne napravim to sranje, pa me pritvore na tri dana… da dignem šator pored ibra i napravim sopstvenu komunu za sebe, svoju decu i voljenog… možda da se preselim u selo… zauvek… ali neću dok ne išutiram ove što sam rešila… zabranili su mi da pričam, pa ja i ne pričam, nego samo kažem šta sam rešila i kako ću probleme da rešim… svanulo još jedno jutro… mirno… fino… ja rekla šta sam htela, samo malo rekla, šta sam htela… rešila da imenom i prezimenom kažem sve što hoću… nemam više ni jedan jedini živac… ako dođem opet u situaciju da zbog debila ponovo pratim muža na daleki put… onaj što želim da mu razbijem nos, neka bude siguran da posle susreta sa mnom nos neće ni imati…. sve važne razgovore sam oduvek snimala… pa neka se misle svi oni koji su pokušali šta da me zajebu… ne bojim se nikoga i ničega… od oružja imam samo gumicu za kosu… kosa mi smeta kad krenem da bijem, pa je privežem… još nešto… nemoj više niko da pokušava da me ućutka… pukla sam kulturno, kad puknem nekulturno, svet će da priča i još nešto… na dobrom sam putu da rešim sve svoje probleme… na ovakvog ludaka još niste naišli… e o tome razmišljam…. ćeraćemo se !!!

e na nas ste udarili… sramota da vas je… dobro vam bilo

 

Kako je moj muž postao udovac?

Što ovo ne bi stavili pod „umetnička sloboda“?… Post za malo objavljen 20. februara, 2012.

Često se ljudi pitaju kako li je to kada umremo? Postoji li nešto posle smrti ili eto tako samo nas predaju zemlji i nema više ništa? Ništavilo. Pojedu nas crvi i koje kakve bubetine i to je to.

Danas je moj muž postao udovac. Da li je to možda neko predskazanje? Nisam se čak ni iznenadila. Možda sam ja odavno i umrla, samo što nisam htela da priznam. Postoji život posle smrti, duša je besmrtna, sada ovako mrtva sam i sigurna u to.

Lepo je biti mrtav. Boli me dupe, ja ću i onako večno živeti. Svako dobro vam želim.

Baš mi dobro stoji golotinja

Ma boli me dupe za svetsku ekonomsku krizu i za sve one koji jedva čekaju da me ispljuju. Zadnji dinar ima da dam na provod i dobro zezanja, jebe mi se za račune. Nemoj da se nađe neko „pametan“ da mi drži slovo o tome kako narod nema leba da jede, a ja hoću da uživam, nemam ni ja, ali ima da živim. Ma neću ni da jedem, ni da pijem, ali ima da živim i uživam.

S toga sve one divne, pametne gospođe koje su me prozivale zbog postavljanja slika u kupaćem kostimu, na svom sopstevenom blogu, mogu samo da crknu od muke. Šta ja da im radim, kad ne smeju same pred sobom da se skinu i da se pri tom ne onesveste, a ne daj Bože da ih neko vidi. Ako dođe do one najavljene nestašice struje ima još troje da rodim, a onda ću  i još više da uživam, ma do daske.

Ja jesam nevaspitana, pa mi baš zato dobro stoji i nogu da dignem na sto u sred kafane, polugola. Ko zna zna. Muž me slikao, nije švaler. Jadnice teško i muža da imaju, a o švalerima da i ne govorimo. E, pa mogu da imam i muža i 6 švalera, ako mi se prohte. To što će muž da pobije švalere, e i to me zabole. Neka mi priđe ko sme. 😀

Ja ću ko i do sada. Umem i da pijem i da bijem ako treba. Ne dam na sebe, a ni pod sebe. Tako da gospođe drage tamo od nove godine mogu da očekuju i potpuno golu da me vide na stranicama ovog bloga. Šta ima veze? Tolike se žene do sada gole slikale i predstavile svetu, što ne bih i ja.  :whistle:

 I što sad ja sve ovo pričam? Eto zato, može mi se. Tačka. Ne volim da planiram ništa dalje od 15 minuta, ali po svoj prilici za manje od tri dana ja ću ovako, a gospođe neka crknu od muke i nek’ drže govore. Svako kako najbolje ume. Ja najbolje umem da uživam. Joj što volim!

 

Nisam rečita, nemam šta da kažem, ne umem da pričam, ni da pišem, ali jebo mater ako ima koja gospođa da ume da uživa kao ja. 😀 Svi vi divni i moralni, okanite me se. I mene i mog bloga. Marš u pičku materinu. E tako. Ko razume razume, ko ne razume… ma terajte se.

Ništa nemoj da se čudiš…opraštam, ali ne zaboravljam…

Bez imalo skromnosti ću da kažem, da bi svaki pravi muškarac bio lud kada ne bi mene poželeo za sopstvenu ženu. Bez po šale. Perem, peglam, kuvam, čistim, pušim, pijem, bijem, krečim, borim se, ratujem, pomeram stvari za stepenik više, držim auspuhe trudna, a ne trudna mogu mnogo više, guram kola kad treba, izvlačim ih iz dubokog snega, čuvam decu, pljujem, psujem, jebem mater svima kad treba, a umem i da budem fina, lepa, slatka, damica, skroz simpatična i glupa, da se pravim luda i neupućena, sve kad treba i pri tom izgledam u svojim Starkama ko milion dolara. Jok zbog sebe nego zbog Starki. One su mi dodatna vrednost.

 

Eto volimo se, eto živimo u jebenoj Srbiji i ova razdvojenost od 12000 km je naš izbor, jer drugi nismo imali. Jednostavno nema mnogo izbora, kada ste padobranac i profesionalni vojnik, a niste lopov i ubica. Kada imate ženu koja bi samo volela da bude vojnik i decu koja zaslužuju sreću u životu, pa makar ta ista deca bila rođena u Srbiji.

Kada je prošli put trebao da ide u Avganistan, pitanja koja sam imala bila su: „Koliko ćeš biti siguran?“, drugo je bilo: „Je ‘l nećeš morati da ratuješ i ubijaš?“ i treće: „Hoćemo li biti u kontaktu?“. Odgovor na prvo pitanje je bio da je to kamp u koji dolaze poslovni ljudi da završe neki posao, a da je njegov posao da ti ljudi tu budu sigurni. Drugi odgovor je: samim tim što je u tom kampu, znači da nema direktan kontakt sa kojekakvim Talibanima, pa samim tim nema potrebe da puca, brani se i ubija i treći je: da u kampu postoje svi mogući uslovi komunikacije. Zatvoren si tu kao ker u boksu, oko tebe zelenilo, bazeni, tereni, restorani, prodavnice, kurci i palci, a van zidina srednji vek. Tvoje je da ne dozvoliš da Talibani sa lošim namerama uđu u kamp i za to si plaćen.

Došli smo u situaciju da bukvalno nismo imali ‘leba da jedemo. Bukvalno tako. Nije me toga sramota, pošteno živimo i pošteno zarađujemo taj hleb, a to što to nije bilo dovoljno je šesnaesto pitanje. To što nismo kukali i proklinjali život je druga priča. Treba umeti i u najvećoj bedi pronaći sreću i da u najvećoj  bedi treba pomoći drugima, onoliko koliko možemo. Suludo možda zvuči?

U našu kasicu prasicu i dalje ubacujemo situ, jer ta kasica je mnogo puta dala situ za hleb, mleko… i cigare ako ima. Pri svemu tome smo ostali zajedno, nasmejani, srećni, ponekad nadrkani, ali ipak zajedno i imali snage da se ne zamrzimo, da se i dalje volimo kao prvog dana našeg zajedničkog života, da u najvećoj bedi pustimo muziku i đuskamo sa decom. Deca su naučila da je odličan obrok kečap namazan na hleb. Da, baš tako.

I otišao je tada i vratio se posle 15 dana, bušan k’o rešeto. Živ, ali bušan, mislim da ni danas nismo sigurni koliko viška rupa ima na sebi, samo sa nadom da će preživeti sve do kraja. Gde postoji oružje, tu postoji i mogućnost da te neka budala unakazi. Jeste bio bezbedan, ali toliko, dok neko ne pomisli da je sasvim u redu uperiti pištolj u nekoga iz čistog zezanja ili iz bilo kog drugog suludog razloga.

 

A ja? Meni je sve to bilo iskušenje i izazov. Nijednog trenutka nisam pomislila da ujutru kada dođem u bolnicu mogu da čujem da više nije živ. Baš nijednog trenutka. Zato nemoj neko da se ikada usudi da priča o optimizmu i nekim pogrešnim stavovima u današnjoj Srbiji. Mene je lično zabolela priča o tome kako je optimizam u Srbiji nameštena „priča“. Serem im se u mišljenje o Internet eliti i tim sranjima.

Optimizam je kada posle mesec i po dana od trenutka ranjavanja, sa 50 kila, a treba da imaš bar 75, sa ogromnom rupom na stomaku i još par manjih, odvedeš ženu i decu na kampovanje. Mislim da smo otišli na kampovanje iz inata. Da dokažemo životu da mu ne damo da nas porazi. I nije, i neće.

Optimizam je svaki dan sa stomaka skidati sopstvena govna u kesi i bacati u kantu, u nadi da će se sve vratiti u normalu. Optimizam je kada se sa takvim čovekom svađate kao da mu ništa ne fali. Kada ga gledate kao potpuno zdravog i onda imate hrabrosti da mu kažete sve što želite, jer ne želite da se i jednog trenutka oseti manje važan i vredan, nego što zaista jeste. Kada vas iznervira toliko da poželite da mu posečete cevčice od kojekakvih katetara, kesa i ostalih gluposti koje vire iz njega. Za malo sam mu posekla cevke. Optimizam je baš to.

Nemoj da je ikada više palo na pamet, bilo kome da kaže da sam ga prošli put sačekala na nosilima i da mi je želja da mi ga sada donesu u kesi. Da ću par dana da plačem i nosim crninu i da će me posle toga biti briga. Sledeći put ću da bijem i ako izgledam znatno slabija od dotične osobe.

To naročito nema prava da kaže neko koga sam gledala kao rod rođeni i neko za koga smo Ivan i ja smišljali planove kako da skupimo novac za lečenje i bilo kakvu pomoć, koja nije više potrebna, iskreno se nadam, nikada više. Neko ko je umeo da kaže da je meni na čast to što je se rođeni brat odrekao. MENI NA ČAST !?? Ne draga moja, neka je tebi na čast. Tebi ! Jer posle onoga što si rekla i uradila tvoj brat nije imao drugi način da ti kaže da grešiš i da te jede zlo, ljubomora i čista mržnja, prema nekome ko je njemu sve u životu. Oprostili smo ti, ali nećemo da zaboravimo. Nemoj više da nas uzimaš u usta. Nikada više.

Ti kojoj je bilo teško da ga jednom pozoveš, pozivi se plaćaju. Tebi kojoj je bilo teško da ga obiđeš u bolnici ili kući, da pitaš za njega, za njegovu decu da li su zdravo i dobro. Tebi kojoj je isti taj brat pomogao toliko puta. On nema više prijatelja, nema, jer je našao jednog jedinog koji mu treba za ceo život, jednog, jedinog, pravog. Pravi prijatelji se retko nalaze, a najveća je sreća kada ti je pravi prijatelj neko kome si rekao DA za ceo život. Žao mi te je i to je sve.

To što opravdanja za svoje postupke tražiš i nalaziš u tome da mene kriviš za bilo šta, je opet tvoja jad, beda, sramota i stanje duha koji je meni samo tužan. Moj dom je tamo gde okačimo svoje šešire. Hvala Bogu šešira bar imamo dovoljno. Tako da kad poželimo možemo i u šatoru da ih okačimo. Tebi je tvoj muž obezbedio dom, tako je i meni moj. Preostaje ti da samo crkneš od muke.

Hvala ti što si bila toliki čovek i pozvala decu svog brata i čestitala im rođendane. Hvala ti što si imala toliko obraza, da od sramote ne smeš ni da se javiš. Nisi se ni ranije javljala i pitala kako smo, tako da jednostavno, prosto, ironično, hvala sa naše strane je sasvim dovoljno.

Zar sam tebi trebala da kažem da ti brat umire tamo negde???? Tebi kojoj je „…bljak, fuj, pokrij stomak…ne mogu da gledam te ožiljke…“.  Iskreno rečeno žao mi samo tog čoveka koji je odlučio da život provede sa tobom. Nikada neću zaboraviti šta mi je rekao na dan mog venčanja sa tvojim bratom. „Uuuu bre snajka, tek ćeš videti sa kim imaš posla. Matoroj je samo stalo do para, a ni ćerka joj nije bolja. Ako ne budete gledali svoja posla, sjebali ste se. Želim vam sreću u životu, a ako hoćeš da me poslušaš samo što dalje od njih.“ Nakon toga me je poljubio i čvrsto zagrlio. Žao mi je čoveka. Neće on da slaže, tako baš je rekao.

Znači… ovaj blog je moja kuća, kao što je moja kuća bilo gde da dignemo šator. Za sada vredi samo 25 000 evra, neću ga prodati dok mi ne ponude bar 50 000 E. Ne zato što vredi toliko ili više, već zato što je to moj život, a svoj život ne dam nikom ni za kakve pare.

Ne možeš ovde da se obraćaš nekom, a da se istovremeno ne obraćaš meni i da ne očekuješ posledice. Posledice su ovaj tekst. Suoči se. Opet kažem, oprostila jesam, ali nisam zaboravila. Našoj deci, tvom bratu i meni ne treba „mamin“ stan da bismo bili srećni, a vama bi dobrodošli naši evrići, dolarčići, dinarčići…da izađete iz bule. Mi ne ležimo na parama i dalje preživaljavamo i dalje otvaramo račun u prodavnici, jer nikako ne sastavljamo kraj s krajem, ali smo u stanju da vam pomognemo, jer smo ljudi. Nekako osećam da treba tvog muža da odvojim od tvoje priče. On je za mene stvarno veliki čovek, svestan da se sjebao i prihvatio je ono što ga je snašlo. Stvarno mi žao čoveka.

 

I nemoj da se mučiš s mislima. Ovaj tekst ne pišem ja, nego MI. I tvoj brat je upućen u to. Tako da jedino što možeš je da se glupavo nasmeješ i nastaviš dalje i da ako imaš obraza, osetiš bar malo sramote, jer razloga za sramotu imaš i te kako zbog svega što si rekla i napisala o meni, svom bratu i našoj deci. Hvala ti. Ja sam veliki čovek, tako da umem da kažem, hvala ti. Zar si mislila da ću zaboraviti i preći preko svega?

Ovo je najbogatije mesto na svetu gde je bilo dozvoljeno da kažeš koju svoju glupavu misao. Drugi put kad pomisliš da me uzmeš u usta, promisli dobro, ako ništa drugo malo sam samo pismenija od tebe. Sad mi je samo žao što me je tvoja majka sprečila da ti odmah odgovorim, a jesam… „www.charolija.com – demokratija na delu“ stoji u draftu. Draft ti je tekst spreman za objavljivanje. Niste zaslužili da vas poštedim vaše sramote.

Nije dovoljno imati muda...treba i brkovi da se puste .... 🙂

 

Za kraj treba još da se izvinim drugarima. Molim vas izvinite. Vi koji treba, znate šta pričam. Razumite, kada nas sa svih strana pritegli i napadaju teško da možemo imati poverenja u virtualni Internet svet. Ivan kao i ja. Izvinite molim vas. Niste zaslužili nijednu pogrdnu reč i ako ste je primili, samo mogu da zamolim da nam oprostite. Teško je biti razdvojen od drugog dela sebe i ako postoji mogućnost da razumete, oprostite nam. Opravdanje ne postoji, ali ipak molim da razumete. Hvala vam.

Ovima prvima još da kažem, nema nikog da me spreči da ovo objavim. Jedan maleni smešak sa druge strane kreveta mi samo daje više snage, drugi maleni smešak sa fotelje me još više ohrabruje, treći me samo još više uverava da radim pravu stvar. Čak i Edi, evo ga…maše repićem. Znači meni od vas ne treba ništa, a vama od nas očigledno treba i trebaće. Nemoj da me uzimate u usta. I ako umete shvatite da Ivanu, Ivana i našu decu ne treba da uzimate u usta. Nikada više.

Ipak ste imali ekskluzivu da pričate nešto na mestu koje vredi više para nego što ste videli u životu. 25 000 evrića na jednom mestu, gde mislite da jedna glupača, piše gluposti. Nije to baš tako. Kad nam skoči cena na 50 000E bićete obavešteni. Jebi ga, neko je pismen i pametan, neko je prosto jadan i glup. Kad dostignemo cenu od 50 000 možda vas pustim da još nešto kažete. Čisto radi malera. Zato što ne dam ovaj blog za 25 000 evra, zato i udaram nemoguću cenu od 50 000 E. Neću nikad da ga prodam. Život je moj i neću ga prodati. To kažem ovim trećima, „ponjuđačima“. Izvinite, ali moj život mogu da prodam samo kao sopstvenu knjigu i nikako drugačije.

I još jednom treba da kažem. Drugari molim vas izvinite. Znate vi kome se obraćam. Jednostavno, malo smo pukli. Oprostite ako možete.

Nisam sve rekla, ali ima dana. Važno je početi. E tako.

Uskomešane misli

Dugo ništa nisam napisala. Nije da nemam šta da kažem, nego nekako mislim da sam do sada rekla toliko toga, pa bilo šta da se desi, oni koji redovno čitaju moj blog znaju šta bih rekla, a oni koji ne čitaju svejedno im je šta mislim o nečemu.

Ispraznila sam se. Ono o čemu bih vam pisala i što do sada nisam rekla zahteva potpuno drugačiji pristup ljudima koji bi to čitali, a samim tim i neku novu adresu. Ne želim da na ovom mestu dokumentujem neke događaje, a hvatala sam sebe u takvim iskušenjima. Sve bi onda imalo drugačiju sliku, pa bi onda moja priča o ljubavi prema nečemu, izgledala sasvim drugačije.

Imala sam ideju i da sve postane samo slika i da zaboravljeni, nekada otvoren blog postane primaran uz reči koje bi pratile sve te slike i doživaljaje zaustavljene u trenutku nekog vremena. Možda tako i uradim na kraju.

Još nešto, da se ne lažemo, s obzirom da sada znam da ovaj blog čitaju i sestre, braća, i tetke, i ujne, strine, bliži, dalji rođaci, mnogi prijatelji, a i neprijatelji…više mi se i ne piše. Da su me razumeli dok im nešto pričam ili ćutim, ovaj blog nikada ne bi ni nastao.

Mnogi od njih bi najviše voleli da prestanem, jer sada znaju da pišem. Dok nisu znali, sve je bilo u redu, pa nisu imali šta ni da mi zamere. Čudan je ovaj svet. Dok se nešto ne zna, nema veze, ali kada se zna, onda nastaje problem. Ne mogu da razumem.

Gledaju me. Pravo da vam kažem, ne znam šta mi misle. Nije me ni briga, ali i nije mi prijatno dok me tako odmeravaju. Ogovarali su me i pre, ali sada baš imaju podstrek.

Jebem ti sunce kalaisano, kako sada mogu da napišem da me je prošlog leta muž prevario na letovanju sa sisatom recepcionarkom, dok sam se ja vaćarila sa gazdom hotela u kojem smo bili smešteni 😆 ? Kako sada da napišem da sam videla komšiju X sa drugog sprata, sa komšinicom Z sa petog, kako zajedno izlaze iz „zaglavljenog“ lifta, raščupani i nasmejani? Kako napisati da volim s guza da se tucam i da nam je omiljena 69. poziciona, poza, poziranja? Ne postoji način da vam se poverim, kao onda, a da to u roku od 45 minuta ne sazna sva moguća bliža i dalja rodbina. ITD… vi nešto stariji se sećate tog muzičkog časopisa, je l’ da?  8)

Osnovni slogan mog života, a i ovog mesta mi ne dozvoljava da se povučem, „Don’t give up!“. Odustajanje ne dolazi u obzir. Ne mogu oni da ogovaraju onoliko koliko ja mogu da ih zaprepastim.  😀 Ne pada mi na pamet da stavljam bilo kakve vrste zabrana i uvodim kojekakvo registrovanje na pristup i čitanje, a mogu. Svima mogu da kažem da su dobrodošli u svako doba dana i noći.

Ako me poznajete lično, e ovde ćete me samo još bolje upoznati. Nemam šta da krijem, a i nemam čega da se stidim, dobrodošli ste na otvorene strane mog života, a to što ćete da se čudite, ogovarate ili se zgražavate, e za to možete samo da me poljubite u guzu, a posle toga da se malo zagledate u svoj odraz u ogledalu. 😉 I još nešto za kraj ovog posta…tek ćete da se čudite. 😆

Šta posle svega?

Šta ćemo onda, kada mi srce prepukne? Puf…Tras…Cangr… Koliko toga se sakupilo u tom mom malenom „srcetu“? Ko će meni da pomogne da sve to razvrstam, da napokon neke stvari shvatim, uhvatim i doznam, a tiču se njega? Srca mog.

Niko, sem mene same. Znam da se tu unutra krije nešto nedokučivo, što nema veze sa životom i ljubavlju. Nešto samo moje, što ne dam nikom. Ne zato što neću, rado bih dala, ali ne znam šta je to, a kako dati nešto kada ne znaš šta bi dao?

Oni „pametni“ kažu: „Zamislite sebe mrtvog u kovčegu, šta biste želeli da kažu o vama oni koji ostaju? Živite sa tom mišlju.“ Hoće da nam kažu da živimo tako da nam sutra niko na grob ne pljune.

Znam šta želim nad svojim mrtvim beživotnim telom, koje leži u kovčegu da kažu oni koji su me voleli. „Bila je baš nedokučiva…čudo jedno, koje smo voleli, a čak i ne znamo zašto.“ Ništa takva jedna rečenica ne govori, ali meni znači. Razumeli smo se oni i …ja koja je otišla. 😉

Dragi popušiš mi kurac…tačka, …pa se češi!

Sad će teta Ivana nešto da vam ispriča. Nikada nemojte muškarcu kog volite da date celu sebe, jer muškarci su pičke u duši i uzeće vam sve. Ništa neće da vam ostane, a onda će da očekuju da molite, a ono što očekuje, pička obično i dobije. Pica koja traži đoku,…opa ovo, đoke…i tako to…da ne razjašnjavam.

Da…ako muškarac naiđe na neku normalnu, e ako naiđe na budalu, ima samo da se češe po guzici, jer obično prvo guzica strada. Verujte mi, znam iz iskustva. 😀 Znači prvo će da vas zamoli da mu napravite sendvič, a onda će da vas zamoli da mu date celu sebe, a vi ako i malkice mozga imate, nećete mu ništa dati, pa neka se misli. A ako ste glupi ko ja, daćete mu sve, alii..ALIII….sve ima svoje granice.

Jok …ovaj moj hteo sudove da mu operem, e oćeš kurac…oprala sam ti sudove, rodila sam ti decu, ali ima da me poštuješ, ako nećeš….marš u sto pičkih materina. Jebo te otac koji te napravio i majka koja te nevaspitala.

Žene drage nikada ne dajte celu sebe, pa ma koliko pičketina bila sposobna da kleči i moli i glumi umiljatog kerića. Nisu svi muškarci isti, stojim iza toga, ali ako se malo zagledate unutra, ta njihova pičkasta suština je kod svih ista. To je ono što od majke povuku. Ma…Ma nema greške.

Ivana je, možda ima dve, tri godine, možda vam je već i sto puta rekla…. Razvešću se čista srca i mirne duše. Ima da ga ostavim da će da se čudi šta mu se desilo. Zna on to, ali sada i vama javno kažem. Samo da znate. Ništa drugo.

Ostaviću svog muža, razvešću se i nikada više neću da se okrenem ni da ga pogledam, pa makar imali zajedničkih stodvadestpetoro zajedničke dece. Neka on meni popuši kurac, e kada se to desi onda ću ostati zauvek sa njim i tačka. Neka mi popuši kurac i ja ću ućutati…ma evo svega mi. Ako ga nađe među mojim nogama, slobodno neka ga zahvati svojim sočnim ustima. Dragi moj…srećna ti Nova Godina i usput, popuši mi kurac. E tako, pa ti vidi i razmisli šta pričaš i šta ti ja govorim. Konju jedan. Može mi se, a znaš i ti to. Dragi sve smem i mogu da kažem, jer …ma puši kurac…ćao zdravo! Možeš i mogao si tako nekad da se drkaš sa …neću da kažem ništa ružno. Neka kažem…sa nekim drugim damama. Bato moj…ja sam ludak i gotovo.

Oprostiću ti kada se izviniš…hm…ma javno samo. E tako. To da te volim i ostalo …bla, bla…blaaaaaa…ma razumemo se. Usput…jedi govna pederu. Ne treba ti uopšte da se sa mnom kačiš. E tako načisto.

Uputstvo za upotrebu korpe za veš i još ponešto

Svašta nešto ne volim da radim, ali ipak radim, jer volim da mi bude lepo i čisto u kući. Da, da, pričam o kućnim poslovima. Ne volim da perem sudove, pa smo zato kupili mašinu za sudove. Onaj koji je izmislio zaslužuje nagradu za životno delo. Pametna je za sve pare. 😆

Kada imate mašinu za sudove, to ne znači da sudoperu treba da izbacite iz kuhinje, jer vam više ne treba. Normalno je da jednu šolju ili jedan tanjir nećete trpati u „pametnicu“. Je l’ tako?  Tako je. Opraćete je ručno ako imate i malo mozga, a ako nemate, onda ćete je samo staviti u praznu, čistu, blistavu sudoperu i čekati konja, mene je l’ te, da dođe dobije nervni slom i opere vašu šolju. Nešto ovde ne valja. Ispada da sam ja bez mozga. 🙄

Korpa za veš. Nije to samo korpa, to je korpa za V-E-Š!!! Naglašavam! VEŠ! Postoje razne korpe, za svašta nešto, ali namena ove korpe je da kada imate nešto prljavo od garderobe stavite u tu korpu. E sad meni nikako nije jasno, zašto je nekom to komplikovano. Je l’ treba da napišem uputstvo za upotrebu i da ga zalepim iznad dotične korpe, sa sve strelicom do poklopca gde se otvara.

Ne mogu da razumem zašto je teško podići poklopac i ubaciti veš u korpu, ne NA korpu nego U korpu. UUU !!! Možda bih trebala da skinem poklopac, pa da onda ništa ne može da se stavi NA, nego da sam veš upada unutra. To vidiš nije loše.

Je l’ pušiš, pušiš. Uzmi onda tu jebenu pikslu, pa je ponekad prospi u kantu za otpatke. Istina je da ću to ja svakako uraditi, ali ne bi bilo loše da bar ponekad ne čeka na mene. Čemu služi usisivač, neću ni da pričam, to je već viša matematika.

Ništa drugo nisam htela da kažem.  Ma ništa baš, ja sve ovo samo onako. 😉

Evo uputstvo sam napravila, samo još da ga odštampam i zalepim 🙂

Jebena iskušenja…

Jebena iskušenja! Pa dokle više u pičku materinu?! Tačno je, važno je da smo svi živi, ali jebem mu život jebani dokle više bre? Da li se čovek oslobodi problema i briga tek kada umre??? Može li se sastaviti bar par meseci bez problema? Nisu to problemčići, nego problemčine i tako jedan za drugim lupaju po glavi, udaraju bez milosti. TRAS…BUM …TRASS…DOKLE BRE VIŠE?

Noćas sam pokušala da spavam, sanjala sam čudne snove, probudila se više od 15 puta, ustajala, šetala, molila se, htela da vrištim na sav glas, ali nisam da ne probudim normalne. I ništa. Ništa se nije promenilo. Jutros ustala kao da se ništa ne dešava. Kao da je sve normalno. Kao da sam bezbrižna i mirna. Strah me samo da ne poludim do kraja i da ne napravim neko sranje.

Da to je samo još jedno iskušenje. Da vidimo dokle ova mazga može da izdrži i hoće li izdržati? Ne znam, šta god da bude, čuće se.

‘Ajde malo da se pljujemo…

Imam neodoljivu želju da vam nešto pišem. Šta i kako nemam pojma?

Postali su mi dosadni moji postovi, koji su drugima možda još odavno dosadili, ali verovatno mi sujeta nije dozvoljavala da tako nešto priznam sebi, a vi niste hteli da budete grubi prema meni. Hvala vam. 😀 Ima i još nekih koje više ne mogu da čitam i ako su kvalitetni pisci.  Ne zato što ti ljudi loše pišu, ili pišu nešto što me ne zanima, već zato što znam šta da očekujem od njih i više me retko šta oduševi. Dugo čitam blogove, pa se pitam da li uopšte ima svrhe čitati jedno te isto, upakovano malo drugačije.

Hiperaktivna sam danas, pa bih nešto novo da izmislim, a ne znam da li umem. Jedan od mojih današnjih twitt-ova glasi: „hoću nešto…znam šta…ali ne umem da tražim pomoć koja mi treba, jer ne umem da objasnim drugima šta to hoću :))) “ Treba mi pomoć, ali čak i ne umem da je tražim, opišem, ne umem da postavim pravo pitanje majstorima koji mi mogu pomoći, a znam da bi mi pomogli. Samo želim da unesem neke novine u ovaj naš svet koji mi postaje jako dosadan. Sama ću naći rešenje za taj problem.

Nego, nekako tek sada mogu da kažem, da stvarno razumem prepucavanja između Blogowskog i Eniaca od prošle godine.  Sada bih se ja tako rado nakačila nekom na grbaču, ali da se ne ljuti, ne svađa, ne pljuje, ne psuje, nego da uzvrati bez zle namere, onako „muški“. Nemam nikoga toliko bliskog da bih tako nešto uradila. Moj blog je postao jako dosadan, a to mi baš smeta. Kao da samo ja imam muža, decu, porodicu. Kao da samo ja imam neodoljivu želju da skačem iz jebanog aviona, kao da samo ja hoću da odem odavde, kao da samo ja….jebem li ga…ja pa ja. 😀

„Trla baba lan, da joj prođe dan.“ Volimo tu pesmu i često je pevamo u kući sa decom, a ona baš opisuje ono što ja uglavnom radim na ovom blogu. Nerviram sama sebe,…breee.  Volela bih da imam neku moć da dignem neku, nazovi, revoluciju. Ne zbog posete, reklame, ne zbog jebem li ga koje kakvih gluposti, već čisto onako…dešavanja radi. Ma neka bilo ko digne tu blogovsku revoluciju, rado ću da se priključim.

Ako vam do sada nije dosadilo da se slažemo jedni sa drugima, da hvalimo jedni druge, da čestitamo, da ogovaramo povremeno, budite sigurni da će vam dosaditi.

Nije ovo ono što sam htela, ali iskoristiću moć ovog medija, pa ću da vas izazovem.  Nećemo da se udaramo nisko, ipak smo mi prijatelji, ali hajde malo da se pljujemo. Spremna sam, ako ste i vi hajde da počnemo. Šta vas najviše nervira kod mene ili kod nekih drugih blogera? Rado ću vam reći kada i kako vi mene nervirate ili kada ste to već uradili. Ko će prvi da počne? :mrgreen:

Štrajk protiv same sebe

E tako. Nema ništa. Ništa lakše nego obrisati sve. Osećam se oslobođeno. Naravno da imam bekap i vratiću blog možda nekada, a do tada štrajkujem protiv same sebe. Razlozi su totalno nebitni.

Provela sam divan dan sa svojom porodicom i nemam prava da se nerviram zbog gluposti, jer život je isuviše lep i kratak. Srećna sam i ispunjena u svakom pogledu i svima to želim, jer čas posla se čovek izgubi u svakodnevnim problemima, pa zaboravimo na ono što je zaista važno.

Imam pravo na štrajk, a na kraju krajeva uvek mogu da krenem iz početka. Uostalom svi nešto štrajkuju, pa hoću i ja da probam. 🙂 Komentare nikada nisam zatvarala, tako da neću ni sada. Tu sam ja negde. 😉

Oglas…

I tako dok svi vi meni dragi novi poznanici, čekate post o tome kako je prošao porođaj, ja vam se obraćam sa molbom, tj. dajem oglas ovde na blogu.
Tražim dvosoban stan na Banovom Brdu namešten, nenamešten svejedno… možda bolje nenamešten u zgradi sa CG na duži period od 250e do 300e. Sasvim sam ozbiljna i bila bih presrećna ako bih taj stan našla do 1. aprila.
E sada da vam ispričam šta mi se malopre izdešavalo. Otišao naš dragi tata u Crnu Goru da obuči 57 devojaka i momaka da postanu padobranci, ja ostala ovde sa dvoje sitne dece i trećim u stomaku koje čekamo. Tu nam je i moja mama i tako nam je lepo i opušteno bilo… dok… Dok danas nije pozvala gazdarica. Kaže: “Jel’ nije problem da dođem oko 4 sa nekim ljudima koji bi da pogledaju stan radi kupovine.“ Kažem ja da nije problem i tako ispred naše kuće tu na ulici, negde oko pola 4 počele da se skupljaju neke žene. 6-7 žena i dva tri muškarca. Gledam i ne verujem. Rekoh mami, “…gde li je pošao ovaj narod?“ Eto je gazdarica u 4, a svi oni ljudi za njom. Marko spava najslađi popodnevni san, to samo onako da vam kažem. Otvorim vrata, ona se nakezi, nakezim se ja.

“Jao Ivana izvini, nisam znala da će ovoliko njih da dođe, jel’ nije problem da pogledaju?“
Ja sam tolerantan čovek i kažem da nema problema, samo tiho. I tako oni u grupicama po dvoje, troje prodefilovaše kroz kuću, kroz sobu gde Marko spava najslađi popodnevni san, kroz kuhinju gde Jovana ruča, kroz kupatilo, dnevnu sobu…doduše tiho, ne mogu da lažem. Pozovem ja nju da popijemo kafu, kad odoše ti ljudi. Ona reče da je tu sa svojih kumom i da hoće da uzme neke račune. Nema problema, sedite. Sve je i dalje u redu.

Popričamo reč, dve, neće da piju kafu. Kažem da je tata u Crnoj Gori, da računi nisu kod mene i da će on da joj ih odnese u ponedeljak. …“sve što imate da se dogovarate to uradite sa mojim mužem ja niti plaćam račune, niti su kod mene, niti me zanimaju…“

E šta se tu sad desilo više ne znam. Nju su pre nas ispalili skoro svi stanari koji su ovde živeli i ona rukovođena tim iskustvom insistira da joj ja dam te plaćene račune. Opet ja fino, računi su kod muža doneće vam u ponedeljak. E ljudi moji, meni kad padne mrak na oči, pao je!!! Kaže ona mrtva ladna, a jesi li ti to nešto ljuta. Valjda mi se izraz lica promenio. Kažem ja “nisam ljuta, pobesnela sam… Slušajte gospođo i gospođin kume, sa mnom nema šta da pričate o tome, sačekajte ponedeljak i molim vas nemojte da me nervirate. Ako mislite da ćemo mi da vam pobegnemo zbog dve, tri, pet ili 150 000 onda ste se grdno prevarili, dobićete račune u ponedeljak i to je to. Kako ste nam dali račune na nuli (a nisu bili na nuli, no nema veze) tako ćete ih i dobiti. “

Luda žena, valjda ne zna sa kim ima posla kaže, “a ko to meni garantuje.“
Žena kreten… Povisim ja malo ton i kažem da joj ne garantuje niko, a ona će meni, nemoj tako da se ponašaš, a ja kažem da ću da se ponašam kako ja hoću i da moje ponašanje nije njihova briga, a onaj kum od dva i po metra visine kaže, pa možemo mi i drugačije da razgovaramo, pa izvolte rekoh šta još imate da kažete, pa put pod noge… Moja draga, divna, dobra majka koja se nikada ni sa kim ne svađa, znajući mene pokušava da smiri situaciju, pa sve fino, a ja počeh da se tresem, pa kažem kako imam visok pritisak (a nemam), kako mi je rizična trudnoća (a hvala Bogu nije), pa kako ih nije sramota, pa svašta nešto. Kaže ona daj mi ličnu kartu kao garanciju, a ja kažem “ne dam treba mi za bolnicu… vrata znate gde su . Mama ako te ne mrzi isprati gospođu i gospodin kuma.“

E nisam se odavno ovako ispraznila, ko čovek kulturno, bez i jedne psovke. Pozovem muža odmah, kažem ukratko šta je bilo, i da ja odmah krećem u akciju da nađem drugi stan, on kaže kako će da je pozove da joj se najebe majke… međutim on ko i moja mama, mirno, fino, polako, kaže nema smisla što mi uznemiravate ženu i tako… Kao da ništa nije bilo, ali bilo je. Meni je sada toliko dobro da ne mogu da vam objasnim. Za sve što niko nije hteo da se svađa sa mnom sve ovo vreme mog trudnovanja, ja se ispraznih na njima, a i zaslužili su.

Dok evo ovo sve napisah, pozva me dragi, kaže ajde da ne žurimo još jedan ovaj mesec, pa polako od prvog maja da nađemo neki dobar lep stan. Ja ko ja, planem, pa splasnem… oglas i dalje važi samo ne mora do prvog aprila… ‘ajde nek bude do prvog maja.

Tražim dvosoban stan na Banovom Brdu namešten, nenamešten svejedno… možda bolje nenamešten u zgradi sa CG na duži period od 250e do 300e. Sasvim sam ozbiljna i bila bih presrećna ako bih taj stan našla do 1. maja.