Monthly Archives: јануар 2009

Srbijo ustani

Mnogo mi je sada žao što ne umem da pišem kao Mahlat. Iz prostog razloga što sam sigurna, da bi vam ona ovo mnogo bolje prenela. Iznervirana sam, pa ne umem ni da pišem. Posebno ne o Srbiji, o lopovima, o prokletoj vlasti, o prevari, o poniženju, o gadostima koje se dešavaju.

Stiže poruka mom mužu: „Kupi današnju Politiku, strana 19, da pročitaš bruku i sramotu. Koraća vojska isteruje i iz stana.“ U momentu se iznerviram. Nađemo 19. stranu Politike i imamo šta i da vidimo.

Da krenem od početka. Radoslav Korać je profesionalni vojnik od 1980. godine. Posle završene srednje vojne škole u Sarajevu, službovao je u Divuljama kod Splita kao pomorski diverzant, komandir i instruktor padobranstva. 1989. godine prešao je u 63. padobransku brigadu u Nišu i od tada ima stalno prebivalište u ovom gradu, gde živi sa suprugom i dvoje dece.

Prekomandovan je zbog potreba službe u 82. pomorski centar u Crnoj Gori, gde se zatekao i u trenutku osamostaljivanja ove republike. Kada su rezultati referenduma bili poznati i od jedne vojske postale dve, sprovedena je anketa među pripadnicima VSCG koji su bili na službi u CG o tome ko želi da pređe u Vojsku Srbije. Korać se tada izjasnio da želi da pređe u VS. Nikada nije imao prebivalište u Crnoj Gori, državljanin je Srbije i želeo je da tako i ostane.

Međutim ministar odbrane donosi odluku da svi oni koji imaju preko 30 godina staža ne mogu da pređu u VS, već da se razreše u CG, a zatim da podnesu zahtev za priznavanje prava na penziju Fondu za socijalno osiguranje vojnih lica u Beogradu.

Zbog ovakve odluke on i još 108 zastavnika, podoficira i oficira srpske vojske, kojima je poslednje radno mesto bilo u nekom od crnogorskih gradova od 1. septembra 2007. godine su bez primanja. Srbija im do danas nije obezbedila redovnu penziju.

Na sve ovo, prekjuče mu je stiglo zvanično pismo koje su mu uputili vojni organi. Obradovao se, jer je pomislio da je konačno stiglo rešenje o daljoj isplati penzije. Umesto toga, dobio je rešenje da se u roku od 15 dana iseli iz stana. Stan je dobio još 1994. godine, a rešenje je poslala Građevinska direkcija Vojske Srbije.

Zastavnik Korać je trostruki prvak države u skokovima na cilj, dvostruki državni prvak u klasičnim padobranskim disciplinama, prvak u disciplini para-ski, učesnik u obaranju četiri državna rekorda, član padobranske državne reprezentacije u skoro svim disciplinama. U Nebeskim vidrama je tri puta proglašavan za najboljeg sportistu padobranca, 4 500 padobranskih skokova, učitelj hiljada mladih padobranaca, ronilaca i speleologa, a ove godine će priznanje Vazduhoplovnog Saveza Srbije, za najuspešnijeg sportskog padobranca, četvrti put biti uručeno baš Radoslavu Koraću.

Novinarske vesti. Podaci bez duše. Ne moram da budem objektivna, jer novinar više nisam, a i ovo je moj blog. MOJ! Moje mesto za pisanje i pitam se hoću li ikada više na nekom drugom mestu moći javno da kažem šta mislim?

Čoveku su prvo ukinuli pošteno stečenu penziju, a sada ga izbacuju i iz stana. Posle 30 godina vojne službe u srpskoj vojsci, proglasili su ga za Crnogorca i rekli mu da penziju treba Crna Gora da mu isplaćuje. Iz ministarstva su mu poručili da je najbolje rešenje za njega da se preseli u Crnu Goru i uzme njihovo državljanstvo i da tako reši svoj status. Prostim rečima rečeno, ne treba im više, pa nek ide u drugu zemlju. Ko li se samo nameračio na njegov stan? Kome li su ga obećali? „Lako ćemo sa njim, dobar je čovek.“

Možete li samo da zamislite, koliko je za 30 godina imao dežurstava, neprospavanih noći? Koliko mu je puta glava bila u torbi? Koliko je samo meseci bio odvojen od porodice? Koliko je kilometara prešao i preleteo? Koliko je živaca, krvi i znoja izgubio, nesebično dao, tokom 30 godina, u zemlji kao što je naša, u zemlji koja je prošla kroz sve i svašta? Jedan radan, pošten, dobar, jedan od najboljih, srpski vojnik je dao, da bi na kraju kao zahvalnicu od svoje rođene zemlje dobio nož u leđa.

I pored svega on se neće odreći te iste zemlje, koja se lako odrekla njega. Te iste zemlje, za koju je bio spreman i život da da.

Srpkinja sam, pravoslavne veroispovesti od kada znam za sebe. Pitam se, šta će meni i mojoj deci ova zemlja dati, kada najboljima među nama ne daje, već bez trunke srama, oduzima?

Koliko loša moram da budem, da postanem? Kakvo đubre, treba da se izrodi iz mene da bih opstala i pretekla?

Volim ljude, volim i ovu glupu zemlju. Volim njene livade, reke, brda. Volim njeno nebo i planine….ali… ali to više nije zemlja u kojoj se osećam kao čovek. Ne koristim reč „mrzeti“, ne umem da mrzim i za sve imam opravdanje, ali iz dana u dan, od slučaja do slučaja, dolazim u iskušenje da počnem da je koristim.

Svi smo mi samo slučajevi, neki brojevi negde ispisani. Brojevi koje pozivaju na glasanje, BROJEVI. Mi ljudi, u ovoj zemlji se ljudima ne možemo zvati, mi smo samo brojevi. Svi mi smo samo kolateralna šteta.

Pitam se samo, šta bih uradila na njegovom mestu? Lomila bih se između dve stvari. Da li uraditi ono što takav čovek najbolje zna.. Ono za šta ga je ta ista zemlja, koja ga se sada odriče, obučila i spremila… da se brani ili…Bože, postoji li drugo rešenje?

Ja sam samo obično živo biće. Po broju svojih skokova, ne mogu da kažem da sam padobranac. Smem sa ponosom da kažem, osetila sam nebo i znam da padobranci jesu posebni ljudi. Nebo daje posebnu snagu svima koji ga osete. Zato se nadam da će Koča i svi nebeski letači sa njim smoći snage da se suprostave ovome.

Nije nas malo, koji volimo nebo. Na zemlji živimo silom prilika. Tu smo gde jesmo i mislim da je ovo prava prilika da pokažemo da ne može sa nama tek tako da se zajebava ova zemlja, sa sve pijanim predsednikom Tadićem i njegovim ministrom Šutanovcem. Nama ne mogu da pevaju tu pesmu.

Kako samo na YT da pronađem taj snimak, gde zagrljeni, pijani, pevaju… Pevaju nama, za našu dušu. Srbijo ustani!!!

Advertisements

Pukovnik Čedomir Branković

Podsetio me Punky sa svojom pričom sa obuke, da sam ovo jednom gledala i zamalo pala u nesvest od smeha. Govor pukovnika Čedomira Brankovića, zvanog Bonsek, komandanta 3. brigade kopnene vojske, pa vi vidite šta je prava vojska. Jednom prilikom je rekao da se trava mora pokositi, pa makar i bonsekom. Odatle mu i nadimak, ko zna kakvih sve bisera ima?

Mali savet – Aptamil

Već duže vreme hoću ovo da napišem, ali me uvek nešto odvuče na drugu stranu. Od kada sam postavila „Nedelje trudnoće“ svakodnevno na moj blog dolaze buduće mame da se raspitaju o svemu i svačemu. Svraćaju i mame koje su se tek porodile, pa imaju problema sa dojenjem, svašta nešto. Imam jedan mali savet za mame koje nemaju dovoljno mleka ili iz nekog drugog razloga dohranjuju svoje bebe veštačkim mlekom. Sa svojom decom sam koristila „Aptamil“ i mogu da ga preporučim svim mamama.

Prošle godine u parku, tata, Jovana, Jana, Marko i ja trudna i debela, sretali smo bračni par sa malim dečakom. Reč, dve i tako. Zapita se mama te bebe kako postižemo sve, pa kako ja trudna izlazim na kraj sa tolikom decom, a ona ni sa jednim ne može da izađe na kraj, tamo ovamo i dotaknemo se Aptamila. Tu ja ishvalim Aptamil, a ona kaže „ma jeste dobar, nego ustajem noću po 10 puta, kuvam flašice, vodu, hladim, mućkam, bućkam…muka živa.“ Odvukoše me na drugu stranu, rastasmo se, a ne rekoh ženi šta i kako mi radimo. Njen mali verovatno već dugo nije na veštačkom mleku, ali mnoga druga deca jesu, a ovo bi bio savet za sve mame i tate koji noću zbog „bućkanja“ Aptamila ustaju po celu noć.

Kupite jedan dobar, lep, veliki termos, dve, tri flašice za mleko. Svako veče pre nego da legnete prokuvate vodu, ohladite na određenu temperaturu, sipate u termos i dobro zatvorite. Operete flašice i prateću opremu i sve to sa Aptamilom stavite na dohvat ruke, do vašeg kreveta, privučete krevetac do vas i spavate. Poželjno je da imate kutiju za veštačko mleko, lakše je. Kada beba počne da se budi, sipate vodu iz termosa u čistu flašicu, stavite određeni broj kašičica mleka, (o ivicu kutije mleka izravnate da se ne biste mučili sa nožem) stavite poklopac na flašicu i promućkate. Bebici flašicu „potkočite“ pelenom i još pospana beba dobije šta želi, a da ne stigne da se probudi i da vi ne mrdnete iz toplog kreveta. Beba dobije lep, ukusan, svež obrok. Sledeći put kada se beba probudi, postupak ponoviti sa drugom čistom flašicom, tako da opet ne morate da se motate po kuhinji.

Na ovaj način, beba nauči da ne mora svaki put kada je gladna da bude izvađena iz kreveca, da se rasani, da plače, da čeka, pa tako vremenom počne i po celu noć da spava. Eto to je taj prost i jednostavan savet, ali ne seti se svako, pa ovako možda nekome mogu da pomognem.

breastfeeding2

I za kraj da kažem ŽIVELO DOJENJE I SISE PUNE MLEKA… ako na žalost nema mleka u njima onda ŽIVEO APTAMIL!

aptamil

Kako muževi osvajaju pehare

Ako neki divan muž, svako jutro ustane skuva ženi kafu, presvuče jedno usrano dečije dupe, ponekad i cela dva i onda je pozove da ustane, zaslužuje diplomu, može i medalja da mu se uruči, ako kada krene u prodavnicu povede i dete u šetnju na 10 minuta, a kada opere sudove i izbaci đubre odmah mora da mu se izlije jedan pehar sa posvetom.

U kući koja bukvalno stoji „naglavačke“, taj isti muž sedi za kompijuterom i igra 48 partiju preferansa, naravno apsolutno zasluženo, pa zar nije jutros presvukao decu? To što dan ima 24 sata, kome uopšte može i da bude važno. Ne bi tu bilo nikakvih problema kada taj isti muž ne bi svojoj čupavoj i ludoj ženi na njeno „ziveces najmanje 100 godina…samo je problem sto ces ziveti sam“… mrtav hladan rekao i to preko skype „e bre daj iskuliraj se“, dok ona jednom rukom pere sudove, drugom drži dete koje je tek prohodalo, trećom rukom podgreva čorbu, a četvrtom sipa mleko u flašicu, mora i da se iskulira.

Ako postoji ta reinkarnacija u sledećem životu ću da se rodim kao muško i to ne sa jednim, nego ima da imam tri kurca, da se zna da sam pravo muško. Onda ću moći mrtav ladan da spavam kao top celu noć, jer imam čvrst san i ne čujem decu kako plaču. Pa šta ću kad čvrsto spavam? Moći ću bez ikakvih problema da sednem u kola i odem čas do grada da završim neka posla, jer će žena da ostane kući sa decom, a to čas će da se pretvori u tri sata, jer je naravno gužva u gradu. Ja ću biti zadužen da zaradim pare, a sve ostalo ko da ima neke veze sa životom. To, ko će da kuva, rađa, pere, čisti, pegla, čuva i da mi puši, nema veze. Naći ću neku ženu i baš me briga. Voleću je ko Boga, ljubiću je i kuvaću joj kafu ujutru i sve će da bude u redu. Ređaću na policu diplome, medalje i pehare i milina jedna. Samo još da dočekam, pa da se rodim ko muško. Kakve sam sreće, ne da neću imati tri kurca, nego ću opet da se rodim ko kukavno žensko. Jebem ti život i reinkarnaciju.

Zahvaljujući Dedi i Drvenom advokatu ovaj post sada ima i prigodan prilog. Hvala.

Srbija "zemlja raznih mogućnosti"

Ova zemlja je jedna smešna, skupina ludaka, lopova, prevaranata i ostalih klovnova. Dobro, to svi znamo, ništa novo nisam rekla. Verovatno ni do kraja ovog teksta neću ništa novo reći, ali možda vam bude zanimljivo da saznate šta još može u ovoj zemlji, a da ni u jednoj drugoj ne može i da nikome nigde ne bi palo na pamet, da se to može. Što nigde ne može u Srbiji je sasvim normalno.

Naš klub je samofinansirajući. Radimo sa nadom da ćemo naći nekog sponzora. Sva takmičenja, ekipe našeg kluba, plaća klub, tj. mi. Takva je politika kluba od kada on postoji, tj. to je politika moga muža, a sada i moja, jer sam deo svega toga. Sve bi to bilo lepo i šareno kada bismo živeli u normalnoj zemlji.

Padobrani i prateća oprema su skupi. Tako je svuda u svetu. Plaćanje aviona košta za svako uzletanje, za svakog padobranca koji uđe u avion. Svaki padobranac plaća za svoje skokove, znači daju pare nama na ruke, odnosno meni. Nakupi se tu baš lepa suma novca i ja budem srećna, bar na kratko da te pare budu kod mene. Na kraju dana, kada se mi preračunamo sa vlasnikom aviona i kad platimo šta smo dužni za taj dan, pokupe mi sve te pare i nama u novčaniku ostane taman toliko da kupimo pampers, mleko, hleb, nešto za frižider i za dušu, po neko hladno pivo. Ne žalim se, jer radimo ono što volimo i tako je kako jeste. Sve je to u redu, mada su skokovi kod nas najjeftiniji. Moj muž kao veliki zaljubljenik u padobranstvo, ne želi da poveća cenu skoka. Kod drugih je za 8 evra skuplje. Dobro i to je u redu. Šta onda nije u redu?

Juna meseca, 2005. godine, padobranski klub Nebeski dijamant je potpisao ugovor sa Jugopetrolom o sponzorstvu. Oni nama gorivo, mi njima reklamni padobran.

Tekst koji sledi je deo ponude za sponzorstvo, nakon čega je potpisan i validan ugovor.

„…Naš klub bi se ugovorom obavezao prema Vašoj kompaniji da napravi padobran sa logotipom koji Vi odredite vidljiv sa sve tri strane padobrana (cena padobrana je 5500 eura u dinarskoj protivvrednosti) i sa rokom trajanja od 6 godina, zavisno od kvaliteta padobrana tj. uputstva proizvođača. Taj padobran bio bi vidljiv na svim takmičenjima na kojima naš klub učestvuje kako u zemlji tako i u inostranstvu (7-10 takmičenja na godišnjem nivou), kao i na vazuholovnim (aero-mitinzi) i kulturno-propagadnim manifestacijama (fudbalske utakmice, koncerti, auto i moto trke, razne promocije … itd.). Baner i link bi bio postavljen na našem sajtu (www.nebeskidijamant.co.yu), kao i postavka banera-zastavice na mestu prizemljenja na svakoj akciji i takmičenju u kojem naš klub učestvuje.

Ujedno biste imali mogućnost vršenja promocije na takmičenju koje organizuje naš klub – Vidovdanski Padobranski Kup koji se održava svake godine u poslednjoj nedelji juna.“

I bi tako. Padobran je pošteno urađen, gorivo preuzeto i brzo potrošeno. Ugovor je ugovor i naš klub ga je ispoštovao. Prošle godine u februaru, Narodna Banka Srbije nas obaveštava da je naš račun blokiran od strane Jugopetrola. Potražuju sumu od jebem li ga koliko para, (celokupna vrednost ugovora). Dok smo se snašli i okrenuli, advokat nam kaže, „pa nemate više pravo na žalbu, evo ovde piše, vidiš ovde (najsitnija moguća štampana slova na dnu dopisa na pečatu) rok žalbe 3 dana“ . Tada je prosto bilo nemoguće pronaći nadležnog za taj ugovor i za naš slučaj. Samo su nas prebacivali sa jednog na drugog. Mi imamo naš primerak ugovora, ali više nemamo pravo na žalbu. Jugopetrol više ne postoji, postao je NIS, NIS je sad skoro prodat Rusima. Tako da bismo odblokirali račun, na kraju ćemo morati da se spakujemo i da odemo pravac u Rusiju kod glavnog baje.

Imamo takmičarski padobran, sa trajnom reklamom firme koja više ne postoji i koja nas tereti za novac kao da ugovor koji je potpisan uopšte ne postoji. Prevarili su nas. Kada je Jugopetrol trebao da postane NIS neko je shvatio da im više i ne treba reklama, pa su lepo odustali od svega i blokirali nam račun za gorivo koje su nam dali, bez obzira što smo ih mi reklamirali cele tri godine i što smo svoju stranu ugovora ispunili do kraja. Da bi se račun odblokirao mora da se uplati ta i ta suma novca. Ako bismo sada ugovorili sponzorstvo i potpisali ugovor sa nekom normalnom, postojećom firmom i oni nam uplatili novac. Prvo bi bio skinut deo koji potražuje nepostojeća firma.

Pa vi sad vidite šta sve može u ovoj našoj zemlji.Račun firme može da vam po kratkom postupku blokira bilo ko, bez ikakvog osnova. Eto jednostavno, blokira vas i ćao. Ako se ne javite trgovinskom sudu u roku od 3 dana, ako uopšte uspete da pročitate šta tu piše, onda više i nemate pravo da se žalite, nego da platite, pa i ako nikome ništa ne dugujete. Svega mi na kraju ću da se spakujem i odoh pravo u Rusiju, a vi ako vas kojim slučajem neko iznervira i stane vam na žulj, a znate da ima firmu, eto možete da mu blokirate račun i da verujete da neće videti sitna slova na pečatu. Može i ustaljena klasična srpska psovka ili pretnja da postane: „Nemoj da se zajebavaš sa mnom, blokiraću ti račun!“. 😀

Evo još malo reklame za nepostojeću firmu. Mi i dalje poštujemo ugovor. 😆

jp1

jp

Srbija „zemlja raznih mogućnosti“

Ova zemlja je jedna smešna, skupina ludaka, lopova, prevaranata i ostalih klovnova. Dobro, to svi znamo, ništa novo nisam rekla. Verovatno ni do kraja ovog teksta neću ništa novo reći, ali možda vam bude zanimljivo da saznate šta još može u ovoj zemlji, a da ni u jednoj drugoj ne može i da nikome nigde ne bi palo na pamet, da se to može. Što nigde ne može u Srbiji je sasvim normalno.

Naš klub je samofinansirajući. Radimo sa nadom da ćemo naći nekog sponzora. Sva takmičenja, ekipe našeg kluba, plaća klub, tj. mi. Takva je politika kluba od kada on postoji, tj. to je politika moga muža, a sada i moja, jer sam deo svega toga. Sve bi to bilo lepo i šareno kada bismo živeli u normalnoj zemlji.

Padobrani i prateća oprema su skupi. Tako je svuda u svetu. Plaćanje aviona košta za svako uzletanje, za svakog padobranca koji uđe u avion. Svaki padobranac plaća za svoje skokove, znači daju pare nama na ruke, odnosno meni. Nakupi se tu baš lepa suma novca i ja budem srećna, bar na kratko da te pare budu kod mene. Na kraju dana, kada se mi preračunamo sa vlasnikom aviona i kad platimo šta smo dužni za taj dan, pokupe mi sve te pare i nama u novčaniku ostane taman toliko da kupimo pampers, mleko, hleb, nešto za frižider i za dušu, po neko hladno pivo. Ne žalim se, jer radimo ono što volimo i tako je kako jeste. Sve je to u redu, mada su skokovi kod nas najjeftiniji. Moj muž kao veliki zaljubljenik u padobranstvo, ne želi da poveća cenu skoka. Kod drugih je za 8 evra skuplje. Dobro i to je u redu. Šta onda nije u redu?

Juna meseca, 2005. godine, padobranski klub Nebeski dijamant je potpisao ugovor sa Jugopetrolom o sponzorstvu. Oni nama gorivo, mi njima reklamni padobran.

Tekst koji sledi je deo ponude za sponzorstvo, nakon čega je potpisan i validan ugovor.

„…Naš klub bi se ugovorom obavezao prema Vašoj kompaniji da napravi padobran sa logotipom koji Vi odredite vidljiv sa sve tri strane padobrana (cena padobrana je 5500 eura u dinarskoj protivvrednosti) i sa rokom trajanja od 6 godina, zavisno od kvaliteta padobrana tj. uputstva proizvođača. Taj padobran bio bi vidljiv na svim takmičenjima na kojima naš klub učestvuje kako u zemlji tako i u inostranstvu (7-10 takmičenja na godišnjem nivou), kao i na vazuholovnim (aero-mitinzi) i kulturno-propagadnim manifestacijama (fudbalske utakmice, koncerti, auto i moto trke, razne promocije … itd.). Baner i link bi bio postavljen na našem sajtu (www.nebeskidijamant.co.yu), kao i postavka banera-zastavice na mestu prizemljenja na svakoj akciji i takmičenju u kojem naš klub učestvuje.

Ujedno biste imali mogućnost vršenja promocije na takmičenju koje organizuje naš klub – Vidovdanski Padobranski Kup koji se održava svake godine u poslednjoj nedelji juna.“

I bi tako. Padobran je pošteno urađen, gorivo preuzeto i brzo potrošeno. Ugovor je ugovor i naš klub ga je ispoštovao. Prošle godine u februaru, Narodna Banka Srbije nas obaveštava da je naš račun blokiran od strane Jugopetrola. Potražuju sumu od jebem li ga koliko para, (celokupna vrednost ugovora). Dok smo se snašli i okrenuli, advokat nam kaže, „pa nemate više pravo na žalbu, evo ovde piše, vidiš ovde (najsitnija moguća štampana slova na dnu dopisa na pečatu) rok žalbe 3 dana“ . Tada je prosto bilo nemoguće pronaći nadležnog za taj ugovor i za naš slučaj. Samo su nas prebacivali sa jednog na drugog. Mi imamo naš primerak ugovora, ali više nemamo pravo na žalbu. Jugopetrol više ne postoji, postao je NIS, NIS je sad skoro prodat Rusima. Tako da bismo odblokirali račun, na kraju ćemo morati da se spakujemo i da odemo pravac u Rusiju kod glavnog baje.

Imamo takmičarski padobran, sa trajnom reklamom firme koja više ne postoji i koja nas tereti za novac kao da ugovor koji je potpisan uopšte ne postoji. Prevarili su nas. Kada je Jugopetrol trebao da postane NIS neko je shvatio da im više i ne treba reklama, pa su lepo odustali od svega i blokirali nam račun za gorivo koje su nam dali, bez obzira što smo ih mi reklamirali cele tri godine i što smo svoju stranu ugovora ispunili do kraja. Da bi se račun odblokirao mora da se uplati ta i ta suma novca. Ako bismo sada ugovorili sponzorstvo i potpisali ugovor sa nekom normalnom, postojećom firmom i oni nam uplatili novac. Prvo bi bio skinut deo koji potražuje nepostojeća firma.

Pa vi sad vidite šta sve može u ovoj našoj zemlji.Račun firme može da vam po kratkom postupku blokira bilo ko, bez ikakvog osnova. Eto jednostavno, blokira vas i ćao. Ako se ne javite trgovinskom sudu u roku od 3 dana, ako uopšte uspete da pročitate šta tu piše, onda više i nemate pravo da se žalite, nego da platite, pa i ako nikome ništa ne dugujete. Svega mi na kraju ću da se spakujem i odoh pravo u Rusiju, a vi ako vas kojim slučajem neko iznervira i stane vam na žulj, a znate da ima firmu, eto možete da mu blokirate račun i da verujete da neće videti sitna slova na pečatu. Može i ustaljena klasična srpska psovka ili pretnja da postane: „Nemoj da se zajebavaš sa mnom, blokiraću ti račun!“. 😀

Evo još malo reklame za nepostojeću firmu. Mi i dalje poštujemo ugovor. 😆

jp1

jp

Okrenimo svet

Ovaj post jedne meni jako drage osobe, mi već par dana stoji tako otvoren. Mogla sam odmah da dam odgovor, ali nekako bi bio površan. Tako ozbiljno pitanje, traži i ozbiljno razmišljanje i odgovor, a i nekako sam tako raspoložena ovih dana.

Svi mi, se bar ponekad pitamo, čemu sve ovo? Što da živimo, kada ćemo svakako umreti? Što da stvaramo, rađamo, što da postojimo? Pravde nema, stradaju, umiru i nedužni?

Svako ima drugi odgovor. Neko živi za decu, nekome je smisao života ljubav, nekome umetnost, neko smatra da je smisao uživati. Ljudi smo, pa svako ima svoj način da svoj život učini podnošljivijim i smislenim.

Svaki put kada upoznamo neku osobu, samim tim menjamo i svoj i život te osobe. Dovoljno je samo i rukovanje. Prosto zastajanje za sekund, menja tok stvari, tok života. Zamisli koliko toga onda menja samo jedna napisana knjiga. Knjiga koju će pročitati neko, sutra, ko zna kada. Zamisli samo koliko tek onda stvari može da promeni nečije rođenje, nečija smrt. Sve ima svoju svrhu, svako rukovanje, svako prosto „dobar dan“. Ništa nije slučajno.

Zašto govoriti o 500 000 godina, kad je za nas i 100 godina mnogo. Kad kažemo 100 godina, pa razmislimo malo… ni 50 nije malo. 50 godina je duplo od 25. Kada neko ima 25, to je već zrela i lepa mladost. Sa malo sreće doživimo dvadesetpetu. Čas posla o razmišljanju o 500 000 godina, dođemo na 25 ili 5… ili na prva ili poslednja 3 dana života. Na trenutak. Trenutak rađanja ili trenutak smrti. Iz života niko nije izašao živ.

Svrha je da to, dok si živ…budeš ŽIV! Svrha je da taj period dok jesi živ ispuniš najbolje što umeš. Makar to bilo i nezamislivo kratko. Kada bi nam neko sutra rekao da imamo još mesec dana života, kako bi iskoristili to vreme? Da li bi sebe mučili pitanjem, „šta je svrha mog života?“ ili bi iskoristili svaki trenutak da živite? Prosto i jednostavno. Svako od nas ostavi trag. Neizbrisiv. Makar postojali na ovoj planeti i 15 sekundi, makar umrli na rođenju, sigurno je da ćemo ostaviti trag. Patiće za nama, ako ništa drugo. Neću da ulazim u to, kako i koliko menjamo sve oko sebe samim svojim postojanjem. Prestaću da pišem blog, jer sam postala površna.

Zamislite sebe u mrtvačkom sanduku, kako nepomično i nemoćno ležite. Što ste uradili, uradili ste. Nema više ništa što biste pružili drugima. Šta biste voleli da tada kažu o vama, tu, nad vašim mrtvim telom? Pitanje na koje ne smeju svi da odgovore, scena koju ne smeju svi da zamisle.

Još davno sam rekla i sigurna sam da ću uspeti. Između svog prvog i svog poslednjeg dana života, želim da okrenem svet naopačke, da učinim nešto što nikada niko pre nije, neće se možda ni znati da sam to ja uradila, ali sam sigurna da će svet naopako stajati onoga dana kada budem otišla, srećna i nasmejana. Pitate se kako? Jednostavno, možda zastanem na trenutak, pružim nekom ruku, kažem nekom reč, dam nekom podstrek da uspe, da napreduje, da odustane od sulude misli ili da svoju ideju sprovede u delo. Bilo šta, bilo kome. Moj život ima smisao, samim mojim postojanjem. Tako i vaš. Svrha života može biti i samo jedan trenutak koji vam se možda sada čini nevažan. Sve je važno.

Kako pobediti sebe

Ne dozvoljavam sebi da pošandrcam skroz. Mada sam bila na granici da padnem.  I dalje sam na granici, ali ne dozvoljavam. Svima nešto nije dobro. Uništava neka nervoza, depresija, šta li je? Nikada u životu nisam pila lekove za smirenje, ali sada bih tako slatko popila par tih pilulica i iskulirala malo. Nisam i neću. Padne mi na pamet da bi mi dobro došla jedna flaša rakije iz sela, pa kad ne pijem lekove da se bacim na narodnu medicinu. Ma jok, neću ni to. Jurcam ceo dan po kući, tamo ovamo. Drž` ne daj. Svi dani se slili u jedan, a to me tako smara i izluđuje. Sve me nervira i živim kao na iglama. Trudim se da ostanem normalna, ali jedva se savlađujem. Kad već ne pijem lekove, a nemam ni dobru rakiju, poželela sam jedno ovakvo kinder jaje.

kinder-jaje2

Dobro, nije baš kinder, ali je jaje, a ima i „igračkicu“. Nema ni toga za mene. Možda bih još više pošandrcala ili bih toliko iskulirala, da ne bih bila za dalju upotrebu. Bolje da ne preduzimam nikakve mere. Kao i uvek do sada. Savladaću sebe. Pih što mrzim da se borim sa samom sobom. Jaka ja, jaka ona. Pa udri. Niko drugi i neće da se svađa sa mnom. Pobedim uvek, a ovako kad sama sebe sredim, trijumfujem u svakom slučaju, pa se niko ne ljuti. Baš sam prsla, ali ću se samo slatko nasmejati.

Preživeću i ovu glupavu zimu, a onda ću da odem na more i da zalegnem na nekoj plaži i da se pečem dok se ne naježim od sunca. Uh što to volim. Kad izađem iz vode, legnem na peškir ili ležaljku i pustim sunce da me prži. Osušim se, a po koži ostanu tragovi soli. Postoji tada jedan trenutak kada se cela naježim. E to ću da čekam i da se radujem. Dani su postali duži i taj trenutak je sve bliži. Šta ima veze što sam malo luda ovih dana. Sve mora da prođe. Samo još da izaberem plažu, a prijaće i vama slike koje slede. Uživajte ako vam je loše. Zajebite i medicinu i narodnu medicinu, a i ovakva kinder jaja nemaju kod nas da se kupe. Bar ne u ovom obliku. 😆

80561_picture22_122_109lo

80212_picture5_122_1200lo

80575_picture25_122_239lo

80208_picture2_122_82lo

80222_picture7_122_227lo

80522_picture18_122_623lo

80202_picture1_122_654lo

80346_picture13_122_211lo

80229_picture9_122_905lo

80542_picture20_122_210lo

80669_picture28_122_479lo

80228_picture8_122_668lo

80231_picture10_122_953lo

80352_picture14_122_865lo

80357_picture15_122_336lo

E tako. Sada ću da gledam i da uživam i neću da mislim ni jedne sekunde, ni na jednu jedinu glupost koja me trenutno opterećuje. Gledajući ove slike, shvatam da ću vrlo teško odlučiti gde da odem i gde da zalegnem. Opet sam pobedila, a vi dragi moji pomozite mi oko izbora. Ako neko hoće može da mi se pridruži. Zimi se polako bliži kraj, treba misliti na lepe stvari.

Rodio se Nikola

Pre dva minuta rodio se Nikola. Ništa više ne umem da kažem. Sve je prošlo u najboljem redu. Ljubim vas i grlim sve.  😀

Sluđena

Danas sam sluđena. Svi smo kao na iglama. Naša „Georgina“ je noćas otišla u porodilište. Pukao joj je vodenjak i batica je odlučio da krene. Odlučio da krene, ali nešto se misli.

Zaboleo me stomak kao da se ja porađam i ne znam šta ću sa sobom. Nismo nas dve u krvnom srodstvu, ali nam deca jesu. Uh…

Srećna vam i Nova Godina… i da. Kad smo već kod rađanja i porađanja i Novih Godina. Rekoh vam ja da ćemo da pravimo novog člana čim dobijemo sedmicu na lotou. Prošle Nove Godine smo dobili peticu. Kad ono da ne poveruješ i ove Nove Godine ubodemo peticu.  Zanimljivo je da cele godine ubadamo samo trojke, a za NG peticu. Drago mi nekako. Nisu neke pare, ali za malo. Hehehe…

Ajde Nikola, ljubi te ujna.

E baš sam sluđena.

Počnem jedno, ispadne nešto četrdeset osmo…

Post kod Gemine me je baš zamislio. Koje su to sitnice koje mene obeležavaju kao jedinstvenu osobu među svim drugim ljudima? Šta ja to činim, a da možda drugima i nije baš normalno ili im nikada ne bi palo na pamet, a meni je uobičajeno? Počela sam da pišem komentar kod nje, ali bi se odužio, jer me je baš inspirisala tema, pa ću se malo raspisati ovde.

– Čašu uvek držim u desnoj ruci sa tri prsta, palac, kažiprst i srednji prst.. O tome ne razmišljam, to je automatizovano tako.

– Sve čitam. Dok putujem nijedna tabla, sa nazivom bilo čega, ne može da mi promakne. Bilbordi su obavezni. Čak i kratke reči koje ne moraju da se čitaju, jer su poznate, ja čitam. Pogledom pređem preko svakog slova. To mi je navika koju sam stekla još kao dete, dok sam učila da čitam. Sa 5 godina sam već tečno čitala, zahvaljujući ovoj navici.

– Kao što sve čitam, tako volim i da brojim. To ne činim stalno, ali ako recimo čekam nekoga, zabavljam se brojanjem raznih stvari.

– I nešto što je jako korisno. Ako se nađem u opasnoj situaciji. Umem totalno da isključim strah i da funkcionišem potpuno smireno i koncentrisano. Kao da izađem iz sebe. U situacijama gde bi bilo sasvim prirodno i normalno, osetiti paniku ili se osetiti ugroženo od nekoga, ja kao da pritisnem dugme i toga nema. Baš suprotno, ja se osetim jakom i superiornijom u svakom smislu.

Jednom je jedan čovek hteo da me zadavi, bukvalno, jer sam ga iznervirala. Rukom me je jako stegao za vrat. Sve jače i jače. Što je bio jači stisak, ja sam bila jača. Neka sila iz mene ga je toliko stegla za ruku, da je morao da me pusti.Kada sam došla do daha, iz mene je izašlo jednostavno cinično pitanje „Šta ti je, majke ti?“ Njegov odgovor je bio „Ti si stvarno luda.“

Da je sitacija možda bila i ozbiljnija nego što sam mogla i da predpostavim, govori i to, da je taj isti čovek, možda mesec dana posle ovog događaja jednog dečka ubio nožem. Zato što ga je iznervirao, izbušio ga je na smrt, šest puta, najobičnijim nožem za limun.

Ovo je baš ekstreman primer, ali toga sam se sada setila. Da sam se bacakala i otimala, on bi me sigurno zadavio. Bila sam potpuno mirna, kao da je stezao drvo. Kroz glavu mi je prolazilo, da će i to proći i sva moja koncentracija je bila usmerena na njegovu ruku. Ne moram da kažem da je on bio jači od mene, ali tada, da je situacija bila obrnuta, moj stisak bi mu sigurno slomio vrat.

Kažu da ljudi kada su uplašeni dobiju neverovatnu snagu. Sa mnom nije vladao strah, već neizmeran bes. Imam još primera za opasne situacije, ali bolje da ne pišem više ništa, jer sam se baš odvojila od započete teme. Hm…da li da sada ovo obrišem ili da objavim? Često imam ovakvu dilemu. Koliko bih samo priča do sada objavila da nema ovakvog dvoumljenja? …ma ajde neka ide.

Let 3 – Riječke pičke

Ovo nam je postao hit ove zime.  Jeste malo bezobrazna, ali je odlična, a i deci se sviđa da na sav glas pevaju. Ne koriste ružne reči, samo pevaju. 😉 , a ovi malci i nemaju pojma o čemu se radi. Važno da je veselo.

Praviti se "normalan" :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, „pravite se da ste normalni“.  😀

Mi smo se „toliko pravili da smo normalni“, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

moji-malecki

Praviti se „normalan“ :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, „pravite se da ste normalni“.  😀

Mi smo se „toliko pravili da smo normalni“, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

moji-malecki

Šaljemo ljubav

I tako već par dana, planira Ivana da napiše koju reč. Nemam pojma koji je datum, dok ne pogledam na računaru. Ups…2:23 već je šesti januar. Naša novogodišnja žurka je trajala do juče popodne.

Bilo je ludo i nezaboravno. Dolazio je i Deda Mraz, samo što ga deca nisu videla. Došao je kad su spavali, doneo poklone, popio kafu sa mnom i pomogao mi oko sarme. Što Deda Mraz ume da kuva to je čudo jedno. Prva sarma koju sam u životu napravila je bila više nego izuzetna. To je zato što mi je Deda Mraz pomogao i otkrio mi par trikova.

Žao mi je što nisam odmah pisala dok je sve bilo sveže. Svaki dan od 30.12. do danas je za po jednu malu priču. Postaviću slike i napisati po koju reč… tako ću se prisećati.

Ovako smo počeliOvako smo počeli… neko je već bio bos, a neko je pokušavao da pobegne iz kadra. Neko je pio pivo…

dsc02435

…a neko kratka pića…

dsc02436

Marko se brinuo šta će biti kada se sestre ponapijaju.

dsc024371

…a tetki i bebi se svidela sarma.

dsc0243712

Devojke su pošandrcale.

dsc02455

I ako nastavim ovako osvanuću…bukvalno.  Gomila doživljaja, na kraju stare i na  početku Nove Godine…. I kako god …dok sam ja sve slike pregledala i sredila, a ono još malo, pa svanjava.

Nema tu šta puno da se priča, pogledajte slike, a ja odoh da spavam, već je 4:10 … Zaslužila sam i ja malo sna, a vama od srca šaljemo ljubav. Puno ljubavi. Da cele godine budete voljeni.