Monthly Archives: септембар 2008

Nebeski balet

Ko nije probao makar samo da iskoči iz aviona, ne može ni da zamisli koliko je ovo teško. Teško je održati najobičniji stabilan položaj, a ovo je već prava umetnost. Uživajte!

Advertisements

"Pause" i "play"

Nekako se baš dugo spremam da napišem ovu pričicu, ali uvek se nešto desi, tako da ne stignem da napišem baš to što hoću.

Jednostavno je. Umorna sam, strašno sam umorna i treba mi break, pauza, time-out, bar trosatna privremena amnezija, ne bih se žalila ni duža da bude, (ne duža od jednog dana). Nije mi cilj da kukam ovde, ni slično tome, samo hoću svoju PAUZU. Neka bude i pauza za ručak makar, ili bar puš pauza. 🙂 Bog sami zna odakle mi ovolika snaga. Raspašću se na kraju i od mene će ostati samo ovaj blog. 🙂

Pitam se ponekad, „ma odakle ti samo toliki živci“. Ranijih nekih godina sam govorila, da su mi ostala samo četiri živca i da ću, kad i njih potrošim prosto otići „u kurac“! Kad da vidiš, posle ta četiri (potrošena naravno), vidim ja da ih imam mnogo, mnogo više. Imam ih, ali stvarno mi treba malo odmora. Bukvalno nisam stala cele dve godine. Noću ne spavam ko sav normalan svet i ne sećam se više kako izgleda leći uveče i probuditi se ujutru, a da ne ustanem bar pet puta. Kako li to beše izgleda?

Zadovoljavam se svojim minijaturnim trenucima. Ja sam biće koje je nekada, ponekada volelo samoću. Osamim se i uživam u tišini, ćutanju… Nema toga više, a treba mi bre! Izludeću na kraju. Kukam, a znam da mogu još mnogo da izdržim. E baš je čovek čudno biće. Ja bih i ovako i onako. Heh…

Znate onaj film sa onim daljinskim upravljačem. Baš takav jedan mi treba, ali meni na njemu treba samo dva dugmeta „pause“ i „play“! Ih što bi to bilo dobro. Klik na „pause“ i mir. Posle par sati kliknem na „play“, a ono sve nastavi da se kreće tamo gde je stalo. Ozbiljno sam o tome razmišljala, kao da počinjem da „šiz“!!!

Pitam se koliko bih ja ostarila u međuvremenu kada bi sve ostalo stalo, a ja nastavila u svom miru do sledećeg „play“? Izgleda da stvaram još jednu igru!? Dok sam bila mala često sam pre spavanja igrala takve igre. Igrice „nemoguće maštarije“. Nikada u stvari nisam ni prestala da igram te igrice. U glavi napravim sve moguće kombinacije, pravila, nagrade, ama sve do detalja. „Velikog brata“ sam ja izmislila još sa nekih svojih 10 godina. Samo mnogo bolje nego ova sranja što su oni izmislili. Moja verzija je mnogo surovija i meni bar zanimljivija.

Zatvorite nekog u kuću, u mom slučaju mene. U kući ima sve što jednom čoveku treba. S tim što postoji mogućnost da sve čega se seti naruči da mu pošalju. Baš sve, sem novca naravno. Šta će nekome novac dok je tako zatvoren? Kuća može da izgleda baš onako kako kandidat zamisli i da ima sve što zamisli. Može da jede šta hoće, da spava kad hoće, da se kupa kad hoće, piše, slika, vaja, stvara, plete, jebe se sam sa sobom. Sve, baš sve…

Sad se vi pitate, u čemu je caka? Glavana fora je da izdrži tako sam sa sobom, godinu dana, bez mogućnosti da vidi drugo biće. Nema ljudi, nema životinja, nema ni ribica, ni kučića, ni mačića, nema onih koji dostavljaju hranu. Hrana stiže preko pokretne trake. Može da se izađe u dvorište da se vidi nebo, sunce, trava i ništa više. Tako godinu dana. Celih 52 nedelje, 365 dana, ne mogu da računam sad koliko sati i minuta, ali baš toliko. Nagrada? Hm…

Nagrada bi bila nešto što ta osoba najviše želi. Nije ograničeno. Zavisi ko šta želi. Ne mogu da se ispunjavaju želje koje se tiču Boga, a sve ostalo što se tiče sveta može. Eto to je jedna od igrica. Imam ih ja još mnogo… ponekad se pitam jesam li ja uopšte normalna?

Dok ljudi pred spavanje noću misle o problemima, o parama, o životu, braku, ljudima, poslu… koje kakvim sranjima. Ja se igram. Nemam više vremena ni za igre ovakvog tipa, legnem i ćao, dok me neko ne pozove za pet minuta!

Sada sam znači u fazi daljinskog upravljača? Da… i u fazi 500 miliona evra. Ne milion, dva, pet… nego baš 500. Meni pare u životu, ama baš ništa ne znače. Kad imam imam i imaju svi oko mene. Kad nemam, nemam i to je to. Nemam, pa šta… imam, pa šta? Zato mi je baš super da pred spavanje troškarim 500 miliona. I previše sam vam se otvorila ovde, (možda se to ne vidi na prvi pogled, ali jesam) tako da bi troškarenje ove gomile para, bilo davljenje. U stvari već sam vas udavila, a u stvari treba bi samo mali, mali, malecki odmor. Uh…

Volim ovu svoju glavu, jer mi pruža tako puno. Maštam i uživam. Hvala Bogu na mom mozgu. Moja sestra mi ga traži na pozajmicu. Kaže: „daj mi svoj mozak, da odmorim“. Ma ne dam! To je samo moj mozak i samo on može da izmisli sve ono što me čini onim što jesam. U ostalom ni meni niko ne da taj daljinski upravljač.
E baš sam nešto skroz srećna sad, a što nemam pojma. Ljubi vas i voli Ivana, gde god da ste i ma ko jeste!

Sve ovo ovde sam ja!

„Pause“ i „play“

Nekako se baš dugo spremam da napišem ovu pričicu, ali uvek se nešto desi, tako da ne stignem da napišem baš to što hoću.

Jednostavno je. Umorna sam, strašno sam umorna i treba mi break, pauza, time-out, bar trosatna privremena amnezija, ne bih se žalila ni duža da bude, (ne duža od jednog dana). Nije mi cilj da kukam ovde, ni slično tome, samo hoću svoju PAUZU. Neka bude i pauza za ručak makar, ili bar puš pauza. 🙂 Bog sami zna odakle mi ovolika snaga. Raspašću se na kraju i od mene će ostati samo ovaj blog. 🙂

Pitam se ponekad, „ma odakle ti samo toliki živci“. Ranijih nekih godina sam govorila, da su mi ostala samo četiri živca i da ću, kad i njih potrošim prosto otići „u kurac“! Kad da vidiš, posle ta četiri (potrošena naravno), vidim ja da ih imam mnogo, mnogo više. Imam ih, ali stvarno mi treba malo odmora. Bukvalno nisam stala cele dve godine. Noću ne spavam ko sav normalan svet i ne sećam se više kako izgleda leći uveče i probuditi se ujutru, a da ne ustanem bar pet puta. Kako li to beše izgleda?

Zadovoljavam se svojim minijaturnim trenucima. Ja sam biće koje je nekada, ponekada volelo samoću. Osamim se i uživam u tišini, ćutanju… Nema toga više, a treba mi bre! Izludeću na kraju. Kukam, a znam da mogu još mnogo da izdržim. E baš je čovek čudno biće. Ja bih i ovako i onako. Heh…

Znate onaj film sa onim daljinskim upravljačem. Baš takav jedan mi treba, ali meni na njemu treba samo dva dugmeta „pause“ i „play“! Ih što bi to bilo dobro. Klik na „pause“ i mir. Posle par sati kliknem na „play“, a ono sve nastavi da se kreće tamo gde je stalo. Ozbiljno sam o tome razmišljala, kao da počinjem da „šiz“!!!

Pitam se koliko bih ja ostarila u međuvremenu kada bi sve ostalo stalo, a ja nastavila u svom miru do sledećeg „play“? Izgleda da stvaram još jednu igru!? Dok sam bila mala često sam pre spavanja igrala takve igre. Igrice „nemoguće maštarije“. Nikada u stvari nisam ni prestala da igram te igrice. U glavi napravim sve moguće kombinacije, pravila, nagrade, ama sve do detalja. „Velikog brata“ sam ja izmislila još sa nekih svojih 10 godina. Samo mnogo bolje nego ova sranja što su oni izmislili. Moja verzija je mnogo surovija i meni bar zanimljivija.

Zatvorite nekog u kuću, u mom slučaju mene. U kući ima sve što jednom čoveku treba. S tim što postoji mogućnost da sve čega se seti naruči da mu pošalju. Baš sve, sem novca naravno. Šta će nekome novac dok je tako zatvoren? Kuća može da izgleda baš onako kako kandidat zamisli i da ima sve što zamisli. Može da jede šta hoće, da spava kad hoće, da se kupa kad hoće, piše, slika, vaja, stvara, plete, jebe se sam sa sobom. Sve, baš sve…

Sad se vi pitate, u čemu je caka? Glavana fora je da izdrži tako sam sa sobom, godinu dana, bez mogućnosti da vidi drugo biće. Nema ljudi, nema životinja, nema ni ribica, ni kučića, ni mačića, nema onih koji dostavljaju hranu. Hrana stiže preko pokretne trake. Može da se izađe u dvorište da se vidi nebo, sunce, trava i ništa više. Tako godinu dana. Celih 52 nedelje, 365 dana, ne mogu da računam sad koliko sati i minuta, ali baš toliko. Nagrada? Hm…

Nagrada bi bila nešto što ta osoba najviše želi. Nije ograničeno. Zavisi ko šta želi. Ne mogu da se ispunjavaju želje koje se tiču Boga, a sve ostalo što se tiče sveta može. Eto to je jedna od igrica. Imam ih ja još mnogo… ponekad se pitam jesam li ja uopšte normalna?

Dok ljudi pred spavanje noću misle o problemima, o parama, o životu, braku, ljudima, poslu… koje kakvim sranjima. Ja se igram. Nemam više vremena ni za igre ovakvog tipa, legnem i ćao, dok me neko ne pozove za pet minuta!

Sada sam znači u fazi daljinskog upravljača? Da… i u fazi 500 miliona evra. Ne milion, dva, pet… nego baš 500. Meni pare u životu, ama baš ništa ne znače. Kad imam imam i imaju svi oko mene. Kad nemam, nemam i to je to. Nemam, pa šta… imam, pa šta? Zato mi je baš super da pred spavanje troškarim 500 miliona. I previše sam vam se otvorila ovde, (možda se to ne vidi na prvi pogled, ali jesam) tako da bi troškarenje ove gomile para, bilo davljenje. U stvari već sam vas udavila, a u stvari treba bi samo mali, mali, malecki odmor. Uh…

Volim ovu svoju glavu, jer mi pruža tako puno. Maštam i uživam. Hvala Bogu na mom mozgu. Moja sestra mi ga traži na pozajmicu. Kaže: „daj mi svoj mozak, da odmorim“. Ma ne dam! To je samo moj mozak i samo on može da izmisli sve ono što me čini onim što jesam. U ostalom ni meni niko ne da taj daljinski upravljač.
E baš sam nešto skroz srećna sad, a što nemam pojma. Ljubi vas i voli Ivana, gde god da ste i ma ko jeste!

Sve ovo ovde sam ja!

Mala informacija

Možda je malo neskromno, ali moram da se pohvalim nešto. Moja priča „Charolija života“ biće štampana u  Blogopediji, povodom ovogodišnjeg BlogOpena. Priču sam napisala u vrlo čudnim okolnostima, a tako nekako sam je i poslala, doduše ne baš preko pegle, ali tako nekako. Red je i da častim, pa da čujem ko šta pije. Dobrodošli ste uvek.

Baš ovako izgleda moja pegla!

Jedan od onih dana

Jedan od onih dana, koje pamtiš ceo život 15. septembar, 2008. Ne umem da opišem kako se osećam. Operacija je bila uspešna, pacijent je ostao živ i tako će da ostane još dugo, dugo godina. Kao da sam pijana, a ništa pila nisam. Smejem se, pa bih onda plakala od olakšanja, a ne mogu. Sve ovo vreme nisam zaplakala. Kao da se sve ovo nije događalo nama. Baš sam ponekad čudan lik, samoj sebi. Kao da gledam sebe i sve što mi se dešava, sa strane, iz nekog drugog ugla. Valjda mi je tako bilo najlakše da sve ovo prebrodim.

U petak smo moj dragi i ja išli u bolnicu. Izvadili su mu kilo i po krvi, za koje kakve analize, primili ga na odeljenje, a onda nas poslali kući. Kažu: „kući će bolje da se pripremi za operaciju.“ Kupili smo taj neki lek. Vikend smo proveli u stanu. Nismo išli na aerodrom. (Ja u stvari ne umem da budem duhovita.)

Negde sam pominjala da imam svoje tekstove pisane u wordu sačuvane na hardu, i da valjda neće sistem da padne, pa da pogubim tekstove. Upravo se to desilo. Moj dragi mi je oborio sistem. Pao je! Što sve ovo pričam? Aha, pa tako sam provela vikend. Spašavajući hard. Uspela sam, a onda sam narezivala diskove, sređivala dokumentaciju i snimke sa skakanja, dečijih rođendana i ostalih dešavanja. Jurcala sa Markom, nosala Anu po kući, radila domaći sa Jovanom, donosila i odnosila neke čajeve, supice, lekove i … I tako s vremena na vreme legla pored njega grlila ga jako, ljubila ga i udarala mu čvrge i šamarčiće, psovala ga što mi je sjebo kompijuter i … i kad ga pogledam u oči vidim… vidim da ne moramo ništa da pričamo…i …  O kako prijaju ove suze, napokon!!! Nekako me peru, rasterećuju, otklanjaju tu muku koju sam vukla sa sobom poslednjih mesec dana. Hvala Bogu da je mogu sada sprati sa sebe, sa nas.

Ana nijednom nije plakala noću, od kako se rodila. Probudi se, promeškolji, uzme flašicu i nastavi da spava. … ali prošlu noć je plakala na sav glas, iz dubokok sna se probudi i počne da vrišti. Zdrava je, ništa je ne boli, a plače. Uzmem je u naručje, ućuti se. Kao da je osećala nešto. … U šest sam probudila mog dragog i nastavila da spavam. Tako smo se dogovorili. Da ne pravimo nikakvu frku i jurnjavu, da se ponašamo kao da ide na šišanje. (Ko još u šest ujutru ide na šišanje?) Ustao je, sredio se i otišao. Javio se oko 10. Spreman, puši pljugu u nekom hodniku i čeka da ga pozovu na operaciju. … Ja? Ja ništa, eto tako samo. Ništa. Uobičajeno sve.

U 12:59 zove, nikada neću da zaboravim njegov glas. Tih, pospan, mamuran, skupio snagu, zove i kaže: „Dođi, gotovo je“.  Kako sam došla do njega ne znam, ali došla sam. Leži, sa onim cevčicama po rukama, spava. Dotaknem mu obraz rukom, poljubim ga, on otvori oči, pogleda me,

pitam „kako si?“,

kaže „sve me boli“,

„šta kaže doktor?“,

„kaže da je sve u redu, da ću biti dobro“,

pitam „jel` ti treba nešto?“,

on još tiše kaže nešto,

pitam „šta si rekao?“,

on se osmehne i kaže „5000 evra“.

(duša moja, za razliku od mene on jeste duhovit)

Sve ovo vreme sam znala da će sve biti u redu. A on? Večeras mi je priznao. Nije bio tako uveren da će biti nas. Kaže: „Legnem tako uveče i razmišljam kako sve da organizujem, pa ako ja odem da vas ne ostavim u nekim problemima.“  Mislio je na nas i kada se pitao hoće li ga biti. Uh! A ja sam mu odmah na početku ove agonije rekla da mu ne padne na pamet da mi slučajno umre. Rekla sam mu da neću ni da ga sahranjujem, ni na grob da mu dolazim i da ću da budem toliko ljuta da ću da se razvedem. Hahahahaha… O Bože. Baš mi je bilo i tužno i teško da ga gledam kako mi pred očima kopni, mršavi, ruka mu nije deblja od moje. Uh… samo da mi dođe kući. Obećala sam mu da ću da ga izudaram i da ga vratim u bolnicu na oporavak od batina.

Pre svega toga nam je ostalo da se oporavimo od operacije i onda da nastavimo tamo gde smo stali.  Mislim da smo posle svega ovoga samo postali jači i nekako se još više volimo. Kažu da većina ljudi ne zna koliko nešto voli dok to nešto ne izgubi. Ja znam koliko volim i ne želim to da izgubim. Bar ne još jedno 70 godina.

Hvala vam svima koji ste bili uz nas. Stvarno mi je značilo i znači mi puno. Hvala vam još jednom.

Ut sagittis ultrices urna eget erat non

Sed tempor lectus in risus. Nullam vestibulum, odio ac pulvinar condimentum, urna neque aliquet ipsum, in blandit velit nunc eget mauris. Suspendisse aliquet sem ut nulla. Cras mollis ornare nisl. Morbi ac mi. Nunc eget nisi. Donec at enim. Pellentesque habitant morbi tristique senectus et netus et malesuada fames ac turpis egestas. Sed diam. Ut sagittis ultrices urna. Suspendisse eget erat non purus varius sodales.Vivamus volutpat risus non est. Nullam et ipsum. Nunc ac risus. Pellentesque consectetuer nisi a nulla porttitor tincidunt. Cras pretium pede ut ligula. Morbi semper ante. Nullam ac erat. Donec a ipsum. Nullam tristique leo id lacus. Sed sed pede non arcu ornare interdum. Maecenas justo elit, rutrum in, adipiscing id, laoreet in, libero. Fusce quam. Donec a urna a enim gravida dictum. Nunc elementum, mauris sit amet imperdiet iaculis, dolor metus consectetuer mi, et tempor elit enim at massa. Duis ac nisl. Nullam pulvinar. Curabitur quam sapien, lobortis eu, luctus vitae, volutpat ac, metus. Nam elementum. Fusce fringilla. Praesent pulvinar turpis vitae justo cursus pulvinar. In hac habitasse platea dictumst. Nunc fermentum tellus interdum libero. Phasellus eros. Vestibulum euismod nunc at eros. Pellentesque nec ligula non tellus accumsan molestie. Pellentesque felis massa, tincidunt at, pulvinar id, placerat nec, velit.

Cras rhoncus ipsum ac dolor. In hac habitasse platea dictumst. Nulla dapibus ultricies pede. Quisque augue risus, porttitor nec, suscipit ut, pellentesque quis, lacus. Duis adipiscing purus eu metus pharetra porttitor. Aenean sapien nisi, sodales non, facilisis nec, ultricies et, erat. Cras aliquam. Maecenas mi. Sed lacus arcu, malesuada id, ultricies et, ornare non, dolor. Maecenas turpis lacus, vehicula nec, blandit in, laoreet a, nibh. Donec aliquet. In et leo tincidunt tortor rhoncus convallis. Nulla facilisi. Praesent bibendum semper eros. Morbi risus. Nam tellus leo, ullamcorper egestas, venenatis quis, viverra ac, mauris. In hac habitasse platea dictumst. Curabitur at velit vel sem auctor hendrerit. Integer mauris orci, vehicula eu, feugiat ac, hendrerit ut, dolor. Fusce elit nulla, gravida quis, vulputate eu, rutrum vel, lectus. Integer cursus luctus nisl. Quisque quam. Aliquam lectus urna, porta in, viverra eu, pellentesque a, massa. Etiam eros sapien, porta et, aliquam et, bibendum sit amet, erat. Sed condimentum interdum lacus. In ut ante non felis tincidunt porta. Aenean aliquet ornare sem. Nunc dignissim, erat sit amet vulputate cursus, elit magna facilisis massa, quis hendrerit nunc odio id dui. Proin interdum dictum arcu. Pellentesque erat ante, ultricies ac, porttitor ac, dictum et, purus. Donec enim odio, gravida ut, imperdiet quis, rutrum ut, lacus.

Etiam pharetra scelerisque diam. Maecenas varius augue vel urna. Vestibulum erat nisl, fringilla vel, mollis et, aliquam non, elit. Nulla malesuada turpis nec velit. Donec vitae sem a metus dictum molestie. Ut dignissim, odio non porttitor convallis, sapien leo viverra lorem, a consequat mauris erat sit amet dui. Nullam rutrum feugiat massa. Nullam lacinia purus vitae massa. Pellentesque vel tortor eget nulla ullamcorper vehicula. Cras egestas euismod magna. Praesent laoreet aliquet nulla. Aliquam arcu. Proin vel neque non ligula sodales sagittis. Cum sociis natoque penatibus et magnis dis parturient montes, nascetur ridiculus mus. Sed magna. Pellentesque aliquet mollis arcu. Morbi at felis. Suspendisse ligula. Aliquam nisl arcu, vehicula vitae, hendrerit ut, sodales eu, augue. Sed tristique pretium risus. Ut luctus, dui quis commodo luctus, quam nulla ultricies lorem, eu ornare nulla metus at leo. Praesent rhoncus sapien sit amet mauris. Aenean commodo erat eu eros. Morbi tristique, risus sed consequat bibendum, enim augue tincidunt quam, ac semper libero velit vitae eros.

Neque porro quisquam est qui

Sed ut perspiciatis unde omnis iste natus error sit voluptatem accusantium doloremque laudantium, totam rem aperiam, eaque ipsa quae ab illo inventore veritatis et quasi architecto beatae vitae dicta sunt explicabo. Nemo enim ipsam voluptatem quia voluptas sit aspernatur aut odit aut fugit, sed quia consequuntur magni dolores eos qui ratione voluptatem sequi nesciunt. Neque porro quisquam est, qui dolorem ipsum quia dolor sit amet, consectetur, adipisci velit, sed quia non numquam eius modi tempora incidunt ut labore et dolore magnam aliquam quaerat voluptatem. Ut enim ad minima veniam, quis nostrum exercitationem ullam corporis suscipit laboriosam, nisi ut aliquid ex ea commodi consequatur? Quis autem vel eum iure reprehenderit qui in ea voluptate velit esse quam nihil molestiae consequatur, vel illum qui dolorem eum fugiat quo voluptas nulla pariatur?

Nullam ac erat. Donec a ipsum. Nullam tristique leo id lacus. Sed sed pede non arcu ornare interdum. Maecenas justo elit, rutrum in, adipiscing id, laoreet in, libero. Fusce quam. Donec a urna a enim gravida dictum. Nunc elementum, mauris sit amet imperdiet iaculis, dolor metus consectetuer mi, et tempor elit enim at massa. Duis ac nisl. Nullam pulvinar. Curabitur quam sapien, lobortis eu, luctus vitae, volutpat ac, metus. Nam elementum. Fusce fringilla. Praesent pulvinar turpis vitae justo cursus pulvinar. In hac habitasse platea dictumst. Nunc fermentum tellus interdum libero. Phasellus eros. Vestibulum euismod nunc at eros. Pellentesque nec ligula non tellus accumsan molestie. Pellentesque felis massa, tincidunt at, pulvinar id, placerat nec, velit.

Cras rhoncus ipsum ac dolor. In hac habitasse platea dictumst. Nulla dapibus ultricies pede. Quisque augue risus, porttitor nec, suscipit ut, pellentesque quis, lacus. Duis adipiscing purus eu metus pharetra porttitor. Aenean sapien nisi, sodales non, facilisis nec, ultricies et, erat. Cras aliquam. Maecenas mi. Sed lacus arcu, malesuada id, ultricies et, ornare non, dolor. Maecenas turpis lacus, vehicula nec, blandit in, laoreet a, nibh. Donec aliquet. In et leo tincidunt tortor rhoncus convallis. Nulla facilisi. Praesent bibendum semper eros. Morbi risus. Nam tellus leo, ullamcorper egestas, venenatis quis, viverra ac, mauris. In hac habitasse platea dictumst. Curabitur at velit vel sem auctor hendrerit. Integer mauris orci, vehicula eu, feugiat ac, hendrerit ut, dolor. Fusce elit nulla, gravida quis, vulputate eu, rutrum vel, lectus. Integer cursus luctus nisl. Quisque quam. Aliquam lectus urna, porta in, viverra eu, pellentesque a, massa. Etiam eros sapien, porta et, aliquam et, bibendum sit amet, erat. Sed condimentum interdum lacus. In ut ante non felis tincidunt porta. Aenean aliquet ornare sem. Nunc dignissim, erat sit amet vulputate cursus, elit magna facilisis massa, quis hendrerit nunc odio id dui. Proin interdum dictum arcu. Pellentesque erat ante, ultricies ac, porttitor ac, dictum et, purus. Donec enim odio, gravida ut, imperdiet quis, rutrum ut, lacus.

Etiam pharetra scelerisque diam. Maecenas varius augue vel urna. Vestibulum erat nisl, fringilla vel, mollis et, aliquam non, elit. Nulla malesuada turpis nec velit. Donec vitae sem a metus dictum molestie. Ut dignissim, odio non porttitor convallis, sapien leo viverra lorem, a consequat mauris erat sit amet dui. Nullam rutrum feugiat massa. Nullam lacinia purus vitae massa. Pellentesque vel tortor eget nulla ullamcorper vehicula. Cras egestas euismod magna. Praesent laoreet aliquet nulla. Aliquam arcu. Proin vel neque non ligula sodales sagittis. Cum sociis natoque penatibus et magnis dis parturient montes, nascetur ridiculus mus. Sed magna. Pellentesque aliquet mollis arcu. Morbi at felis. Suspendisse ligula. Aliquam nisl arcu, vehicula vitae, hendrerit ut, sodales eu, augue. Sed tristique pretium risus. Ut luctus, dui quis commodo luctus, quam nulla ultricies lorem, eu ornare nulla metus at leo. Praesent rhoncus sapien sit amet mauris. Aenean commodo erat eu eros. Morbi tristique, risus sed consequat bibendum, enim augue tincidunt quam, ac semper libero velit vitae eros.

Moji novi prijatelji

Mama na cilju

Italija ko Italija. Šta ja tu imam da pričam, a da već nije ispričano o ovoj zemlji. Sve je već rečeno. Putovanja i onako obeležavaju ljudi koje upoznajemo, a ne mesta gde ih srećemo. Povod našeg putovanja u Italiju je bio Svetski Kup u padobranstvu. Skupila se padobranska elita u skakanju na cilj i mi sa njima.

Maja

Inače sam vrlo druželjubiva osoba, tako da sam stekla puno prijatelja. Bartok, Maja, Viktorija i Stefan, mislim da nema kome nisam pričala o njima. Tako da ću sa njima i da počnem ovu priču.

Kada sam ih prvo ugledala, pomislila sam da im nikako tu nije mesto, ali kako je vreme prolazilo i kako smo se više upoznavali, postajali su mi sve draži i celo ovo putovanje bi bilo baš bezveze bez njih. S obzirom da smo u Srbiji ostavili četvoro dece, nije ni čudo što su moji novi prijatelji deca. Bartok ima samo dva meseca, Maja ima dve godine, Stefan 15 meseci i Viktorija tu negde.

Bartok

Bartok i Maja su brat i sestra i iz Poljske su. Mali batica još uvek sisa i prvo što sam pomislila kada sam ga videla sa mamom, je da ona baš i nije pri pameti. Tamo smo kampovali, a oni poveli tako malu bebicu. Nisam tada znala kako je njegova mama, mnooogo dobar padobranac. Mislila sam da uopšte i ne skače. Kad ono… Presvuče ga, podoji ga, spakuje padobran dok joj “pomaže” Maja, skoči iz helikoptera i ubode keca, nulu, najviše šest i kaže “ooo it`s too much for me”! Onda trčkara tamo ovamo sa njima, sluša šta joj trener priča, dok u isto vreme sprema nešto da jedu. I tata je padobranac, ali se nije pokazao tako dobro kao mama. Pored svoje dvoje dece, oni su poveli još dvoje, od njene sestre. Ma veselje totalno! Bartok i Maja jesu postali moji prijatelji, ali njihova mama je postala moj idol.

Viktorija i njen tata

Viktorija je ko šećer. Njena mama je padobranac, a tata nije. Njen tata je jedna duša od čoveka, a pritom je i flegma. Osoba kojoj je sve ravno do … i oni su Poljaci, tako da je njemu mnogo daleko to ravno. Ove dve do sada pomenute mame su najbolje drugarice, tako da je ovaj tata, kad one odu na skok, čuvao svu decu, hranio ih, šetao po livadi, igrao se sa njima… Ma prosto rečeno čuvao čovek decu, a da ga ja nijednom nisam videla iznerviranog, ljutog ili nešto nezadovoljnog. Samo se smeškao i kulirao. S moje tačke gledišta, živeće najmanje sto godina.

Stefan

Stefan je padobransko dete, rođen verovatno iz ljubavi koja se rodila na nekom od ovakvih takmičenja. Roditelji su mu padobranci, tata mu je Nemac, a mama Poljakinja. Jedan dan je stariji od našeg Marka i verujem da će se već negde, njih dvojica sresti. Ako ne kao deca, onda sigurno kao konkurencija za dvadesetak godina.

Marko, Stefanova buduća konkurencija

Drugi put o Brazilcu Marselu (Marčelu) i njegovoj dragoj Marseli (Marčeli), o onoj negde pomenutoj oluji, o kupanju u “frižiderski” hladnoj vodi, o pivu i mleku, o vinu i večeri, vatrometu i žurci, o Ester iz Londona i Srbima koji London videli nisu i još koje čemu, drugi neki put.