Архиве блога

Januare, laku noć

Nekako se maksimalno trudim da svaki dan živim, ali sve mi teže pada. Kad pomislim na neke bivše januare ovaj sam bukvalno samo preživela. Eto samo da ostanem na broju. Greota živa. Živiš život, da bi bio na broju, jer te ubija vreme koje vlada napolju.

Sve se jadna nadam da je u stvari to samo nešto što sam umislila da bi mi bilo lakše da preteknem. Leti je sve lakše, barem meni, a kao što rekoh možda sam umislila.

Ove zime, noć, izašla napolje da prošetam Edija i shvatim. Lepo jeste. Padao je sneg. Neobično izgleda i za nas koji ga viđamo s vremena na vreme, a onima koji ga viđaju na svakih 5-6 godina je prosto čudo nad čudima, ali nije to moj život. To je moj period kada prosto moram samo da preživim.

Da spavam, a ne spava mi se, ali moram. Što više, što duže, što učestalije. Brže prođe život dok spavaš, a zimski život, nije moj. Ne volim da šetam i zebem. Ne volim da se trontam, a moram, ne volim što me zima tera da mislim, jer imam toliko vremena. Neiskorišćenog, uzalud utrošenog mog životnog vremena, svake zime samo eto tako prođe pored mene.

Koliko je to samo zima? Koliko je to samo uzaludno potrošenog vremena? Baš ni za šta. Ne može se u mom životu baš ni najobičniji sunčan letnji dan meriti sa  zimskim, tmurnim, šljiskavim, ledenim, jednostavno hladnim danom, koji baš ništa ne donese. Meni NE.

I kakva je to pravda? Leto prođe o čas posla, sekund, dva, a zima traje, traje, traje…nije još ni počela.  Leti živim, zimi preživljavam. Hoće li se nekad sutra to računati? Hoće li neka viša sila reći, „…neka proživi koju godinu duže, za one koje je preživljavala.“

Neće. Znači grešim, ne umem, ne mogu da nađem lepotu u onome što ne volim i tako samo gubim na dragocenom vremenu predodređenom mi za život.

Nisam negativna, ne dozvoljavam da moje zimsko raspoloženje utiče na ukućane, na decu, ali…geni su čudo. Moja Ana svako jutro kada ustane, pogleda kroz prozor i kaže: „Uh…još nije doslo leto.“

Želim sunce, želim reku, more, vodu…želim toplinu na svom telu, želim da se naježim od vreline, želim da plivam, da se sunčam, da se radujem, da se smejem, da umem, da znam, da se igram, da želim…a zimi ništa od toga ne umem.

Preživeću i sva srećna ispratiću januar. Laku noć januare, ostavljaš me u mraku, jer još se i ne nazire neko bolje vreme. Tuga jedna u svakom smislu i pogledu. Bar meni, bar u mom životu. Uzalud izgubljeno vreme se nikada neće vratiti. Kako da ga ispunim, kada samo preživljavam? Laku noć druže, odoh ja na more. Muka mi je više, svega mi.

Odluke i planovi, hm…šta je to? :)

Divan sunčan majski dan. Probudila sam se u stanu muškarca sa kojim sam predhodne noći imala vrhunski seks. Lepo njemu, lepo meni, ali eto, to je to. Nikada ništa ne očekujem, tako da se nikada i ne razočaram na bilo koji način i po pitanju bilo čega. Pa nećemo sad da se venčavamo zbog dobrog seksa, dobre priče, ćutanja, razumemo se dobro, lepo se slažemo, ali to je daleko od ljubavi. Spremna sam da krenem dalje.

Doneo mi je kafu u krevet, pa i zaslužila sam. Sinoć sam mu učinila i oprala gomilu sudova. Jebote kako mrzim da perem sudove, ali nisam mogla da ga odbijem ni u kom pogledu. 🙂 Šta će… muško, sam kod kuće, kao onaj klinac iz filma. Samo još da mi je postavio zamke po stanu, da se izlomim.

Puna sudopera šolja za kafu. Strašno, jede li ovaj čovek nešto ili samo kafu pije? Možda su to bile šolje od nekih predhodnih jutara, kafa koje je donosio nekim drugim devojkama, koje se nisu sažalile na samog muškarca, pa da te iste šolje i operu? 🙂 Ma lupetam, boli me dupe i za šolje i ostale zajebancije.

Proleće je, divan dan, divna noć iza nas, idemo dalje. Spremna sam za nove poduhvate u životu. Tuširanje koje izuzetno prija. Nije bilo jutarnjeg seksa, nećemo da preterujemo, mada ja jesam preterivač. 🙂

Zvoni mi mobilni:

– Halo.

– Ćao draga, šta ima, gde si?

– U Beogradu sam, dolazim danas, što, je l’ ti treba nešto?

– Ma jok, nego hoćeš li sa nama danas na more, idemo u Budvu, pa da ideš sa nama ako hoćeš, da se vidimo sa Ljiljom, da se malo zezamo.

– Vaaauuu draga, naravno da hoću, stižem kući popodne, pa možemo predveče da krenemo.

– E super, baš nam tako i odgovara, taman da ja pozavršavam šta imam.

– Važi, javljam ti se kad krenem iz Beograda da znaš kada stižem. Odem kući, spakujem se za minut, dva i možemo da krenemo. Suuper. Jedva čekam.

– Ok, dogovoreno.

Prekidam vezu sa širokim osmehom na licu. Divno doba godine da se ode na more, pa makar i na tri dana.  Pogled mi pada na „mog“ muškarca.

– Pa nećeš valjda sada da me ostaviš samog? – kaže.

– Mislio sam da ćeš sa mnom sutra na moto-skup u Niš?

„Jebem li ti mamicu“, mislim . „Šta me sada gledaš tim kučećim pogledom? Koji ti je bre kurac? Lepo smo se noćas proveli u Kući piva, imali smo izuzetan seks, oprala sam ti i jebane sudove, spremna sam da idem dalje, neću da te davim i smaram ko ostale, samo želim da odem u Kraljevo, pa u Budvu kod Ljilje. Čoveče kakav bre moto-skup, gde me nađe… jebo te konj?“. Sve to samo MISLIM, a kažem:

– Stvarno hoćeš da idemo na moto-skup?

– Pa naravno, ‘ajde malo da se zezamo.

– Hmm…Ok…važi, samo da pozovem, da kažem da ne idem na more.

Eto kakva sam, planove donosim brzom brzinom, menjam ih još brže. Na more mogu i posle Niša, a moto-skup u Nišu je jednom godišnje. Dobro i šta sad?

Kada planove tako brzo donosite, na isti takav način vam se i život menja. Odluka da ostanem sa tim muškarcem, da odemo na moto-skup i ko zna šta sve usput uradimo, mi je promenila život zauvek. Dan smo proveli jurcajući po gradu, uveče sam imala svoj prvi čas, Osnova teorije skoka padobranom. Kasnije smo sedeli na Ušću pili pivo sa njegovim drugarima, smejali se, pričali, izgledalo je kao da se poznajemo godinama.

Više se nismo razdvajali. Niš je ostao da čeka, jer nismo otišli. Bilo je drugih moto-skupova, jurcanja za našu dušu.

Probudimo se ujutru, on skuva kafu, u prolazu proveri kakvo je vreme napolju. Ako je sunčano, pijemo kafu,spremamo se i izlazimo napolje, kući smo se vraćali kasno noću ili uopšte nismo ni dolazili. Aerodrom, skakanje, sa skakanja u Tajms, iz Tajmsa na Ušće, sa Ušća na splav, sa splava u Savu. 🙂 Noći na Savi su za posebnu priču.

Ako je napolju loše vreme, samo se vratimo u krevet i razvlačimo po ceo dan. Gledamo filmove i uživamo.

Nezaboravno leto 2006. godine. Niš nas nije video, a ni more, jednostavno nismo stigli, ali smo zato stigli da shvatimo da smo rođeni jedno za drugo, da se zavolimo i napravimo našu prvu bebu.

Ponekad dugo planiramo i razmišljamo pre nego da donesemo neku odluku za koju se kasnije ispostavi da je bila loša, a ponekad u deliću sekunde o čas posla donesemo pravu odluku, zahvaljujući sreći.

Uvek na brzinu donosim odluke i brzo menjam planove, odlučujem se za ono što mi se učini zanimljivije, do sada me je pratila sreća, nadam se da će i ubuduće.

Sve sam ovo napisala, inspirisana ovom slikom, koju sam juče skenirala. Nema više vožnje, dok nam deca ne porastu, a onda se nadam da ćemo skoknuti do Niša na taj obećani moto-skup. 😉

Kako pobediti sebe

Ne dozvoljavam sebi da pošandrcam skroz. Mada sam bila na granici da padnem.  I dalje sam na granici, ali ne dozvoljavam. Svima nešto nije dobro. Uništava neka nervoza, depresija, šta li je? Nikada u životu nisam pila lekove za smirenje, ali sada bih tako slatko popila par tih pilulica i iskulirala malo. Nisam i neću. Padne mi na pamet da bi mi dobro došla jedna flaša rakije iz sela, pa kad ne pijem lekove da se bacim na narodnu medicinu. Ma jok, neću ni to. Jurcam ceo dan po kući, tamo ovamo. Drž` ne daj. Svi dani se slili u jedan, a to me tako smara i izluđuje. Sve me nervira i živim kao na iglama. Trudim se da ostanem normalna, ali jedva se savlađujem. Kad već ne pijem lekove, a nemam ni dobru rakiju, poželela sam jedno ovakvo kinder jaje.

kinder-jaje2

Dobro, nije baš kinder, ali je jaje, a ima i „igračkicu“. Nema ni toga za mene. Možda bih još više pošandrcala ili bih toliko iskulirala, da ne bih bila za dalju upotrebu. Bolje da ne preduzimam nikakve mere. Kao i uvek do sada. Savladaću sebe. Pih što mrzim da se borim sa samom sobom. Jaka ja, jaka ona. Pa udri. Niko drugi i neće da se svađa sa mnom. Pobedim uvek, a ovako kad sama sebe sredim, trijumfujem u svakom slučaju, pa se niko ne ljuti. Baš sam prsla, ali ću se samo slatko nasmejati.

Preživeću i ovu glupavu zimu, a onda ću da odem na more i da zalegnem na nekoj plaži i da se pečem dok se ne naježim od sunca. Uh što to volim. Kad izađem iz vode, legnem na peškir ili ležaljku i pustim sunce da me prži. Osušim se, a po koži ostanu tragovi soli. Postoji tada jedan trenutak kada se cela naježim. E to ću da čekam i da se radujem. Dani su postali duži i taj trenutak je sve bliži. Šta ima veze što sam malo luda ovih dana. Sve mora da prođe. Samo još da izaberem plažu, a prijaće i vama slike koje slede. Uživajte ako vam je loše. Zajebite i medicinu i narodnu medicinu, a i ovakva kinder jaja nemaju kod nas da se kupe. Bar ne u ovom obliku. 😆

80561_picture22_122_109lo

80212_picture5_122_1200lo

80575_picture25_122_239lo

80208_picture2_122_82lo

80222_picture7_122_227lo

80522_picture18_122_623lo

80202_picture1_122_654lo

80346_picture13_122_211lo

80229_picture9_122_905lo

80542_picture20_122_210lo

80669_picture28_122_479lo

80228_picture8_122_668lo

80231_picture10_122_953lo

80352_picture14_122_865lo

80357_picture15_122_336lo

E tako. Sada ću da gledam i da uživam i neću da mislim ni jedne sekunde, ni na jednu jedinu glupost koja me trenutno opterećuje. Gledajući ove slike, shvatam da ću vrlo teško odlučiti gde da odem i gde da zalegnem. Opet sam pobedila, a vi dragi moji pomozite mi oko izbora. Ako neko hoće može da mi se pridruži. Zimi se polako bliži kraj, treba misliti na lepe stvari.

Leto 2008.

Da napišem koju reč. Uh, odakle da krenem? Otkriću vam za početak toplu vodu! Počelo je i u toku je, LETO 2008. Za ljude koji me poznaju to bi bilo sasvim dovoljno, pa da znaju da nemam vremena za pisanje, za mejlove, za internet i sve slične zajebancije. Nemam kad ni da telefoniram. Možda sam već nekad, negde rekla da zimi samo vegetiram, živim koliko da me ima na broju, ali zato leti živim 300 na sat.

Negde sam pročitala kritiku na svoj račun, u fazonu da kod mene nema privatnosti. Možda je čovek u pravu. Šta je koga briga kako ja provodim vreme i život? U ostalom ja sve ovo pišem prvo zbog sebe, a ako neko pročita, pročitao je. Ko razume shvatiće, ko ne razume i ne mora da čita.

Sećam se prošle zime u Ičkovoj, kada sam rekla da jedva čekam da vam pišem o danima koje provodim onako kako ja hoću. Ti dani upravo traju, a ja ne pišem njima, verovatno čekam zimu u Pere Todorovića kada ću vam pisati o svemu ovome što mi se dešava sada.

Prođe mi kroz glavu još jedna moja izjava, da leti putujemo, zezamo se i pravimo decu, a da zimi trudnujemo i čekamo proleće za rađanje. Ha, ha ha ha ha …. Uplašiće se moji prijatelji da sam ponovo na putu da ostanem trudna. E ovog leta imamo nameru da ne ostanemo trudni i nećemo.

Svi smo hlava Bogu živi i zdravi, niko se nije zakačio na drvo, isprimali smo vakcine koje su nam bile na redu, raspustili smo se, bili smo u Kraljevu, u Prijedoru, u Jagodini. Čekamo vize za Italiju, Austriju, u septembu idemo u Mađarsku i tako. Deca su bila kod babe i dede u Kraljevu, dok smo mi išli na takmičenja. Jovana i Marko su se vozili u džipićima, ali ne u centru, jer su ih premestili u park. Ana se smeje slatko i krto i ima celih 6 kila. Naravno imamo gomilu slika i snimaka, ali nemam sada vremena da sve to postavim.

Trenutno smo u Beogradu i čekamo te vize, kao da smo ratni zločinci. Idemo u Italiju na svetski kup sa reprezentacijom po drugi put. Moj dragi je zaslužio mesto u reprezentaciji, a ja… e ja. Ja sam čuvena tehnička i moralna podrška. Ima me na spisku reprezentacije još od prošle godine, bukvalno pod tim nazivom, tehnička podrška. Jebem li ga šta je to, ali ima me, što je najvažnije.

Takmičenje se održava u Bellunu od 7. do 10 avgusta, predivno mesto za skakanje. Gradić na severu Italije. Dolaze svi oni koji u padobranstvu nešto znače. Ima svašta lepo i pametno da se vidi. Ljudi putuju da bi videli spomenike, neku drugu kulturu, ovo, ono, a mi putujemo da bismo videli šta drugi znaju i da pokažemo svoje skromno znanje u padobranstvu. Šta da vam pričam kada tamo dolaze ljudi koji dnevno imaju po 8 skokova. Ej bre, DNEVNO! Ne samo vikendom, nego bukvalno svaki dan. Njima je nebo druga kuća, a prizemljenje…uh. Nisam vam uopšte nikada ispričala o kakvoj se disciplini radi. Ajde i to sada da obavim.

Radi se o skoku na cilj. Skače se sa 1000-1200m, a može i nešto manje. Svaka ekipa ima 4-5 takmičara, zavisi od pravila tog takmičenja. Skače se na tzv. palačinku! To je elektronski krug u prečniku od 16 cm. Na sredini je bela tačka u prečniku (bila je 3cm, a smanjili su je na 2cm). Cilj svakog padobranca je da pogodi centar. Prvi deo tela (obično peta) koji dotakne tlo, treba da udari čuvenu nulu, a to je to belo na sredini ‚‚palačinke‚‚ prečnika kao što rekoh dva cm. I tako ekipa skoči, i jedan po jedan padobranac prizemljuje na sunđer, tj. na palačinku. Najgori rezultat je 16cm i da li padobranac lupi eloktroniku, pa ona otkuca 16 ili doskoči negde na livadu ili na samu ivicu sunđera, svejedno je 16cm. Rezultati svake ekipe se sabiraju, a i svakog podobranca pojedinačno. Obično se skače po osam skokova, i polufinal i final za najbolje. Valjda neko razume šta pričam. Potražiću sliku, pa da vidite. Znači rezultati se kreću od 0 što je najbolje, do 16 što je najgore i svakako jedini siguran rezultat. Kažu da se padobrancu gledanje ovakvih skokova posle 10 može računati kao skok. Vidiš 10, a 11 kao da si skočio. Koliko sam ih videla blizu sam C dozvole. Jedva čekam da počnem i ja.
Ove godine će valjda malo manje da nas tresu iz gaća u ambasadi, pa će da nam daju i šengen vize, da bismo mogli i u Austriju da odemo bez mnogo zajebancije. Ova naša zemlja takva kakva jeste, ne pridaje mnogo važnosti ni mnogo važnijim stvarima, pa tako naravno ni padobranstvu. Ali što se sporta tiče, smatram da su padobranci totalno zanemarena kategorija. Pa niko ne zna za sva naša takmičenja. Za naša putovanja, uspehe ili neuspehe. Mi tamo predstavljamo Srbiju i nikoga nije briga zbog toga. Čak i ja, kao samo tehnička podrška. Tamo me vide kao srpkinju, kao padobranca, upoznajemo se, družimo se. To su padobranci, pa se i ne čude mnogo što smo i mi Srbi normalni ljudi. Dolaze ljudi sa svih strana sveta. U helikopteru ili avionu, SVI, smo samo padobranci i nije važno da li smo Srbi, Španci, Nemci, Hrvati, Slovenci ili Arapi, Englezi, Francuzi, Italijani ili Novozelandđani. Faca si ako umeš da udariš nulu, ali si faca i ako umeš samo da se osmehneš. Osmeh svi umeju da protumače.

I tako, opet u svom starom stilu svašta sam napisala. Moram sada da žurim. Javlja mi dragi da on i Marko dolaze kući sa nekim Šveđanima. Odakle se pa Šveđani pojaviše Odoh da se obučem, da ličim na čoveka. Javiću vam šta je dalje bilo! Ljubi vas Ivana.