Monthly Archives: фебруар 2008

A mogli smo i ovde da se rodimo…

Kada bi prokopali zemlju odavde iz Srbije, gde smo sada, pa sve do druge strane planete… izašli bi OVDE   play i uživajte!

Welcome to the youngest country on earth!

Advertisements

E baš neću da ćutim…

Kosovo je prodato mnogo pre nego da se o tome bilo šta reklo u javnosti. Zadnja velika prodaja je obavljena pred bombardovanje. Kada su ti isti Srbi koji se danas kunu u Kosovo, prodavali svoju zemlju, kuće i stanove i došli u Srbiju.

Da ima onih koji su došli bez ičega ima, ali je većina njih došla sa debelom “slamaricom“. Pokupovali su stanove, zemlju, napravili nove kuće, zauzeli sva moguća radna mesta, dobili zdravstvena i socijalna osiguranja, proširili se ko Albanci na Kosovu i pri tom nastavili da kukaju za svojom “svetom“ kosovskom zemljom.

U Kraljevu su ti isti kosovski, “velikomučeni“ Srbi, drogirali i silovali par devojaka u centru grada. Da pokažu kako se nije šaliti sa njima. Došli su kao najveća beda, zauzeli parkove i parkiće ispred zgrada. Čekali da im neko nešto udeli, dok su se dva puta okrenuli, a onda kod istih tih ljudi koji su ih hranili, raspitivali se “…ćero ima li u tvojoj zgradi neki trosoban stan na prodaju, da smestim ovu svoju sirotinju, a i ako znaš nekog da prodaje neko parče zemlje, dobro bi došlo…“

I dok su se oni tako širili, naši momci odavde, zatrovani nacionalizmom, patriotizmom i pričama o Milošu i Lazaru, su krvarili gaće po Kosovu. 48 kraljevčana je izgubilo život i za sobom su ostavili, svoje porodice, žene i decu, većinom nezbrinute. “Majka“ Srbija ih pozvala da brane prodatu srpsku zemlju, a njihove porodice su ostale i dan danas kao socijalni slučajevi. Oni koji su se vratili, ostali su osakaćeni, što za nogu, ruku, što za pamet i pri tom dobili epitet, zločinci i ubice.

Ponekad me je baš sramota što pripadam ovom narodu. Volim ja Srbiju i Srbe, ali daleko nam lepa kuća bila. Kaže kletva “ne daj Bože da se Srbi slože“. Ne boj se svete neće se Srbi složiti nikada.

I neka se ljuti ko hoće, iznela sam samo činjenice i svoj stav o svim ovim dešavanjima. Sve bih ovo rekla i pred “150 miliona ljudi“, koji će se danas skupiti u Beogradu, pa makar me linčovali. Sačuvaj me Bože, Srba i politike!

Ostalo je još malo

Ispričaću vam nešto. Neko će da se čudi, neko će da kaže da sam blesava, a neko možda može i da shvati.

Ušli smo u 35 nedelju trudnoće. Nikada mi te nedelje trudnoće nisu baš bile jasne, ali ako znamo da je po doktorski, žena trudna 40 nedelja, to znači da imamo još 5 do porođaja. 5 nedelja, doktorskih ili ovih naših, svejedno.

Posle tih 35 nedelja, mi danas odosmo na prvu kontrolu. Šta ću kad ne volim doktore. Neophodni su, ali ne volim da imam nikakva posla sa njima. Kada nas je danas naša doktorka videla, ponovo trudne, obradovala se, a i bila je u blagom šoku. “Odakle vi opet?… Ma pametno, tako i treba, jedno za drugim… Prošli porođaj 17. aprila, 2007., … sada termin 01. april. E, pa svaka čast.“ Naravno krvna slika super, ultra zvuk super, beba super, ja super… potvrdila je samo ono što sam već i sama znala.

Trudne žene od kada ostanu trudne, pa sve do porođaja u proseku odu kod lekara, ma nemam pojma koliko puta. Hiljadudvestapedesetšest analiza, ovo, pa ono… Izvade im šesnaest i po litara krvi tokom trudnoće. Jedite ovo, nemojte ono, spavajte ovako, radite ovo, ne radite ono. Uf!… a meni sve to strašno ide na živce.

Svake godine idem na redovni padobranski pregled na VMA. Oni me tamo prevrnu celu od glave do pete. Bude sve OK, daju mi lekarsko uverenje i onda mogu da skačem. Ako oni kažu da mogu da skačem iz aviona, onda sigurno mogu i da iznesem celu trudnoću bez problema. Što se pokazalo kao tačno.

Moja treća trudnoća je eto prošla kao i predhodne dve. Bez komplikacija! Ja se samo pridržavam svojih pravila, koja u stvari i nemam. Jedem kad sam gladna, pijem kad sam žedna, šetam kad mi se šeta, spavam kad mogu i kad me puste deca i osećam se super. Ne znam šta su strije, celulit, visok šećer, pad imuniteta, ko zna šta sve nosi trudnoća, što ja ne znam. Hvala Bogu na genima koje imam.

Do 1. aprila, još 42 dana, mada možda to bude i nešto ranije. Videćemo. Jovana, Jana i  Marko će dobiti još jednog člana ekipe. Rodiću im sestru, saznali smo danas! Jedva čekam da je privijem uz sebe i da joj damo ono što najbolje umemo. Ljubav! Ostalo je još malo.

Šta će da mi ostane kao uspomena na tatu? Sećaću se…

To što mi je tata kupio biciklicu za peti rođendan? To što sam još kao jako mala, zavolela autobuse, jer sam putovala kod babe u nadi da će tata doći na malo duže, sem na ručak?Tata je radio, da bi puno zaradio i vodio me na more, nije imao vremena da dolazi duže, sem na ručak? Nikada me još nije vodio na more! Nema veze, mama me je vodila stalno, a ja mnogo volim more.
Radio je da nama bude bolje i sve da nam priušti. Ne znam baš kada i da li je ikada dao nešto para mami? Mislim da nije. Pa dobro, radio je da bi mi kupio knjige za polazak u prvi razrad! Joj, nije ni to, mama je kupila knjige i svu ostalo prateću opremu, a tata me je pozvao telefonom da mi čestita! Zbunila sam se, imao je taj dan baš puno posla, pa nije stigao ni da me pozove.

    Pa šta, tata mi je kupio sve knjige kad sam pošla u drugi razred i upisao me je u novu školu da mu budem bliže. Tih nije, to je uradio ovaj sada, mamin muž, “tata“ koji nije baš moj tata. Šta ima veze, pa ja ga volim puno, što da me ne upiše u dobru školu?Moj tata mi je noću na vrele nogice mazao projno brašno i sirće, e to ću da zapamtim, da me prođe temperatura. Joj kako smo samo smrdeli. Ma šta je meni, nije ni to… i to je uradio ovaj drugi “tata“ sad skoro je to bilo. Imala sam visoku temperaturu, ali smo se ipak nas dvoje smejali, jer me golicalo ono brašno.

Ma šta vam ja tu pričam, čega ću se sećati,… kako čega, pa sećaću se naših putovanja svuda po Srbiji, kupanja na Adi, vožnje rolera, jurcanja po livadi i kako mi je tata pričao gde je sve on bio, a naučio me i da vozim biciklicu. Istu onu. Samo smo skinuli pomoćne točkove, pa na dva točka. Sve je trčao za mnom po parku i baš mi je bio smešan, ali na kraju smo uspeli. Govori mi mama stalno, a i ja znam, ko je uporan taj je i uspešan!

Sećaću se kako smo se tata i ja sankali sada kad je pao ovaj zadnji veliki sneg. Kupio mi je tata sanke, pa smo on, Jana i ja išli …..čekaj…stani. Odakle sad Jana? Pa Jana je ćerka od ovog drugog tate…šta je meni. Dobro se sećam svega, ali nekako nema tu nigde moga tate.Nije ono on, trčao sa mnom po onoj velikoj livadi, nije on trčao za mnom po parku, a kad sam pala jednom, nije me on grlio i ljubio da prođe. Nije se on bezbroj puta popeo na ono brdo da bi nas namestio na sanke, nije čak ni spremao onaj roštilj letos, a ni prošlog leta, a ni nikad. Nije on prošle nedelje išao u školu da plati užinu i da mi opravda časove, što sam bila bolesna. Nije to bio, moj dragi tata. Šteta što nije. E tata, tata!

Pa šta. Moj tata mora puno da radi i nema vremena ni da telefonira da me pita kako sam. Jedva stigne da dođe kod babe na ručak, kada sam ja tamo, a ima i tu njegovu neku, pa se zaljubio. Ima pravo i on čovek da se zaljubi. Vidimo se kad dođe na ručak. Nisam ja centar njegovog sveta. A i što moram da budem svima centar sveta, dosta mi je ova porodica koju imam sada. E tu sam glavna!

E rećiću vam čega ću se sigurno sećati. Sećaću se kako mi je jednom prilikom menjao pelene i plašio se da me ne povredi, jer sam bila sićušna bebica od 2550 grama! Bio je nežan i dobar sa mnom. Ustajao je ponekad noću da pravi mami društvo, dok je ona pokušavala da me uspava.

Nešto kasnije baš se lepo sećam, kao da je juče bilo, tata mi je istukao uši. Joj što je to bilo smešno! On mi malo čupnuo uvo, a ja bila toliko velika da ga tužim kod mame. “Mama, mama, taja tuko usi!“

Sećaću se kako se sa mnom igrao Pape i Šljape kad sam prohodala sa godinu dana. Sećaću se kako je puno voleo da igra sa mamom po kući uz Peperse dok su me uspavljivali, jer tako su me navikli.

Sećaću se i onog dana kada sam imala dve i po godine, i tako se sitna s šćućurila uz njega i plakala, jer mama je otišla od nas. Otišla i ostavila nas!… Uh šta mi je, sve sam bre pobrkala! To sam se bila svila u maminom zagrljaju i plakala sam, a i mama je plakala zbog mene, a tata je bio otišao!

Rekao je da je mlad i da mora da ide. Da nisu takva veza i takve obaveze za njega,. Da je pokušao, ali su mu smetala mamina muda! DA! Dobro ste čuli! Ne znam ja šta su to muda, ali smetala su mu mamina muda! Rekao joj je kad je odlazio,… sedeli su tako jedno na spram drugog,… i on joj je tada rekao,… a još predhodnog dana nisu znali da od sutra neće živeti više zajedno… rekao joj je,…joj, kako joj je ono rekao…Da… rekao je, “Želim ti sve najlepše u životu i da nađeš nekoga ko ima veća muda od tebe.“ E tako joj rekao!

E ako joj je rekao!!! Šta će joj bre muda? Šta je koji đavo morala uopšte da govori? Zašto je morala da sprema ispite, da uči? Što je morala da traži bolji stan i bolji posao za njih? Zašto je volela da ga tera da izlaze zajedno i da stvaraju zajedno i da se bore kroz život zajedno! Šta ga je bilo šta vukla sa sobom? Što nije ćutala i trpela!?

Ih! Ma znam ja što nije! Znam zato što ličim na mamu, a ponekad mi se učini i da sam ista mama. I ta čudna muda. Što sam starija sve mi se više čini da ih i ja imam. Znam i kako to znam. Ranije sam pre nego da legnem, slala “tati“, ovom drugom tati, poruke preko mame. “Mama, znam kako ćemo. Ti ćeš lepo da se udaš za njega, rodićemo još jednu bebu za mene, pa drugu za Janu. On će da mi bude tata, Jana će da mi bude sestra i bićemo prava mala porodica“. E ljudi ne morate da mi verujete, ali tada nisam mogla ni da slutim da između njih dvoje nešto ima.

Ovakvu jednu poruku sam mu skoro poslala… “Znaš mama, ja kad zaspim ti mu reci da ga mnogo, mnogo volim!“ A sledeće veče nisam znala šta da mu poručim, pa sam rekla mami da sama smisli nešto lepo i da mu kaže, kao da sam ja to poručila. E šta to ima veze s mudima! Pa ima…. Sada i ja tako ponekad, smognem snage, da mu kažem nešto lepo, što svako voli da čuje od dece. Kao da to ima veze sa tim m…..! Ih znam ja sve to! Imam muda na mamu!

Svašta sam ovde nešto htela da vas slažem, ali sam se svaki put ispravila i setila kako je stvarno bilo. Nije lepo lagati. Ljudi koji lažu kradu, kad kradu idu u zatvor, a ko ide u zatvor ima buve, a ko ima buve…ma šta lupetam.

Rećiću vam na kraju najiskrenije, čega ću se zauvek, pored hiljadu stvari….ma neću bre da lažem, dobiću buve. Nema hiljadu stvari, nema ni deset, ima ih nekoliko… ali uvek ću se sećati jedne avgustovske večeri.

Kako je samo jako sevalo… bili smo kod tatine mame, moje babe voljene i dede, bila je tu i moja mama, sevalo je, ma mnogo je sevalo bre. Nije pala velika kiša, ali nebo je s vremena na vreme bilo obasjano kao suncem.

Tada smo tata i ja išli u prodavnicu da kupimo pivo i meni nešto slatko. Mama je izašla na taj prašnjavi put sa foto-aparatom, ona sve voli da slika i dosadna je više, ali drago mi je da nas je tada slikala.

Moj tata i ja! Moja mala ručica u njegovoj velikoj. Ta velika ruka koja treba da mi da sve,… i podršku i snagu, i nežnost, a i ponekad da mi istuče uši… i moja mala sićušna ručica, koja pruža nadu i volju za životom. Nije što je to moja ruka, ali mama tako kaže. Da moje ruke mogu sve, a i ja sa njima. Ko je uporan taj je uspešan!

I tako moj tata i ja odlazimo u avgustovsko veče, a prati nas nebo obasjano munjama. Uzvišen trenutak!

Sećaću se zauvek. Nije teško sećati se. Pitam se samo tako ponekad. Kako da zaboravim? Kako da zaboravim, da je moj tata zaboravio mene?

      Tvoje telo samo tvoja briga!

          Šta je koga briga za moje telo? To je MOJE! Kao što mi niko ne može oduzeti pravo da razmišljam i činim šta želim, pravo da osećam, volim ili ne volim, ne može mi niko ni zabraniti da činim sa svojim telom ono što želim i što mislim da mi treba. Ako je sve u skladu sa zakonom, ako nikoga ne ugrožavam svojim ponašenjem i postupcima prema svom telu, šta je onda koga briga šta ja radim sa njim. To je sporazum između mene i Boga. Možda vi ne verujete u Boga, ali šta to mene briga, ovo je moje telo, ispaštaću ja, ne vi.

          Zato vas molim prestanite da me smarate sa glupim reklamama, da je strašno ružno imati više kilograma nego što treba. Kako vi znate koliko meni treba? Hoću da jedem, sve ono što volim, onda kada ja to želim i koliko želim. Ne trebaju mi nikakve kalorijske tablice, ne želim da znam koliko sarmi zamenjuje jedna votka-đus ili jedno pivo 0.5! Šta to mene briga? Ješću i piću koliko god hoću!

          Moja pokojna baba nije imala priliku da isproba uloške sa krilcima. Rodila je troje zdrave i prave dece, bez moderne medicine. Neću se odreći uložaka sa krilcima, ali šta me briga koliko dobro upijaju.

          Baš mi se sviđaju moje noge i sise, i nije me briga da li ih je neka žena operisala i zašto. To je njeno telo i njena briga. Ne zanimaju me tuđi utisci, da li to boli ili ne ili da li su za to ili protiv toga. Moje noge me za sada sasvim dobro služe, a sise su mi najlepše na svetu. Neću ništa da menjam i ne zanima me gde to može da se uradi. Ima li ko šta pametno da mi kaže i predloži? Želim da budem neobaveštena o svim tim stvarima koje ženama ”olakšavaju” život, čineći ih lepšim, boljim i pametnijim. Znam da ima onih koji žele da budu obavešteni i koji žele da promene svoje telo, ali mene to ne zanima. Gde god se okrenem samo o tome se priča.

          Kakve su to samo gluposti. Gde da pobegnem od svega toga? Hoće li mi neko ispričati neku lepu priču? Postoji li reklama za šetnju i prirodu? Ne postoji, jer nema kome da se ispostavi račun za troškove reklame. Hoće li me neko razumeti ako kažem da mi treba samo malo prostora i vazduha? Želim takvu reklamu! Ne verujem da će se ikada pojaviti, ali ako kažem da mi trebaju nove sise, nova frizura, novi dečko ili muž…svi će znati tačno da mi kažu gde mogu da nađem rešenje za takav problem.

          Šta sve ljudi ne čine da bi se svideli drugima? Kažu, svidite se sebi, a ako ste sebi lepi bićete lepi i drugima. Hoću li biti srećnija ako u ogledalu svako jutro vidim sopstveni odraz lica, sa savršenim usnama, perfektnom šminkom i izveštačenim osmehom? ”Jao kako sam lepa! Sigurno ću im se svideti!” Ne želim nikom da se sviđam na takav način, ne želim savršene usne, ja sam ono što jesam i ne želim biti drugačija. Zato prestanite da me savetujete.

          Želim da budem čupava do podne, ma ceo dan neću da se češljam, e baš volim da plašim decu po kući, to su moja deca i ja ću biti kriva ako budu istraumirana zbog toga! Ako ništa drugo zapamtiće sigurno, čupavu mamu, koja ide po kući peva i zasmejava ih, e to treba da zapamte. … A to dal’ je mama imala 5 kila više sigurno im neće biti važno!

          Moj Marko

          marko2.jpg

          Ti spavaš…
          Gledam te, udišem te…
          Svet je podudaran, ovde noć,
          negde na nekom mestu dan…
          Ovde nežnost,
          tamo negde nasilje…
          Ovde početak, negde kraj!
          U kojem trenutku svojih snova ćeš se probuditi
          i udostojiti me svog pogleda?

          Voli te mama!

          Dovoljan je i pogled

          Naše oči, naše usne, koje se dvoume između osmeha i ćutanja. Odlučujemo se na gledanje i ćutanje, a u stvari sve vreme razgovaramo jezikom koji smo prepoznali. Jezikom koji se zove Ljubav. Vodimo ljubav pogledom. Bez ijednog glasa, govorimo jedno drugom, naše tajne, naše istine, naše strahove i želje! Prepoznajem se u tvojim očima! Opisujemo do poslednjeg detalja naše snove. Naše oči govore umesto naših usana. Milujemo dušu jedno drugom. U tvojim očima vidim sebe. Ne razumem, ali meni baš tako izgleda. Dovoljno mi je da te pogledam i da znam da ti jesi deo mene koji mi ceo život nedostaje. Ulaziš mi kroz zenice u najskriveniji deo duše. Očima mi govoriš sve o sebi, govoriš mi ono što već odavno znam, ali te puštam da mi objasniš još jednom. Pa poznajem te ceo svoj život, tri života. Uvek si bio prisutan negde u meni, baš ti, znam, osećam…baš ti!!! Nama je i pogled dovoljan, posle toliko godina čekanja. Naša prošlost i naša budućnost se spajaju u našim očima u tom trenutku sadašnjosti. Kada bi se neko usudio da tada stane između nas, jednostavno bi ga spržila naša energija, naša strast i snaga. Ubila bi ga naša hrabrost da budemo slobodni, oslobođeni predrasuda, slobodni fizički, moralno, duhovno! Ti i ja…