Архиве блога
Moja MD faza :)
Ako je okarakterisan kao hejterski post, neka je. Idemo dalje. Nemam nikakvu potrebu da bilo šta više objašnjavam i pričam, sem da je koliko se meni čini, upravo završeni BlogOpen do sada najbolje organizovan i da je jedan od problema nas koji nismo bili tamo, to što smo propustili ono što je po meni i najvažnije. Druženje.
Beogradska Parada Ponosa 2010. je prošla kako je prošla, sada će neki dan o tome da se priča, zalečiće se rane i ništa. Tuga jedna.
Pored svih dešavanja ovog vikenda, jedino što je meni zaista lepo i važno je da je vreme dozvolilo da se malo skače. #MD me prvo asocira na ovo, i izgleda da ta moja faza neće nikad da me prođe. Padobranstvo i letenje. 😉
Kada se sa tim zarazite, onda svakako postanete i malo šašavi za sve druge oko sebe, ali od toga se ne može pobeći i ne treba.
Srećna sam što imam priliku da gledam ovu zemlju i sva dešavanja na njoj, iz neke druge perspektive, nesvakidašnje, ali sam sa tim zadovoljstvom i tužnija, jer kako stvari drugačije vidim odozgo tako ih drugačije vidim i kada sam dole. Srbija sa visine je idealna zemlja.
Mir, tišina, šuštanje padobrana i beskrajno prostranstvo, bez ljudi kojima nešto nije jasno, koji imaju neke probleme, bez politike, bez onih koji bi da ruše i onih koji bi da paradiraju. To je jedino mesto, gde sa velikim zadovoljstvom poštujem sva pravila.
P.S. Da vam se nešto i pohvalim, dobila sam jedan posao vezan za padobranstvo i pisanje. Idealno, baš za mene. Kada želite neki posao, navedite čoveka, da ste baš vi osoba koja mu je neophodna. Radujem se, biće para za skakanje. 😀
Dubai viđen očima padobranca
Do sada nijednom nisam za dan napisala više od jednog posta. Ne zato što nisam imala šta da kažem, već pustim jednu pričicu, pa se lepo ispričamo i onda kada svi sve kažu, ja napišem nešto drugo. Iz istog razloga su mnoge priče ostale ne napisane. Nije ni kvantitet, ni kvalitet u pitanju, nema toga kod mene, već eto tako bezveze.
Rešila sam da malo promenim stvari. Za danas sem kamenja imam i nešto mnogo lepše i bolje za vas. International Parachuting Championship and Gulf Cup, Dubai u slikama. Zahvaljujući drugarima padobrancima koji su učestvovali na ovom takmičenju (Василий Родин, Jonathan Tagle i naš Aleksandar Cvetković Aca i njegova devojka Jelena), imam priliku da vam pokažem nešto mnogo lepo. Nadam se da ću dogodine i lično moći da vas obradujem slikama. Uživajte. 🙂 Dubai malo drugačiji od onoga kako ga vide obični turisti. Raj na zemlji.
Dubai Parachuting Championships 2010 Red Bull Skydive Team
Snimak iz vazdušnog tunela
Nije neki naročito dobar snimak, ali s obzirom da sam sve vreme držala Marka u krilu, da smo sedili na veoma uzanom prostoru i da nisam zbog njega mogla nigde da se pomerim, drugačije nije moglo. Drugi put, obećavam mnogo bolje snimke i zanimljiviji spotić. Neki od đaka su prvi put osetili lepotu “slobodnog pada”. Odlučili smo da od sada redovno posećujemo Novi Sad i ovaj vazdušni tunel.
Nebeski dijamant – Wind Tunnel from Ivana Momcilovic on Vimeo.
Umem da letim, ali ne umem da padnem
U predhodnom postu sam vam ispričala priču o vazdušnom tunelu i mom visokom letenju. Visoko je bilo za uslove koji vladaju u tom tunelu. Kasnije kada smo razgovarali, rekli su mi da sam išla gore i preko 4 metra, do 5m, što sa ostalima nije bio slučaj. Odlično sam letela, ali ispadanje iz vazdušnog stuba dovodi do naglog pada dole na sunđer. Što ste bolji, više se podignete gore, ali isto tako i kada padate dole veća je opasnost da se povredite. Da ne biste ispali iz stuba, morate da budete izvežbani za tunel. Niko nije ni očekivao da ću otići tako visoko, jer se to obično ne dešava sa đacima.
Ja sam tako rokila dole da ne umem ni da vam opišem bol koji sam osetila u predelu vrata i malo niže niz kičmu, ispod vrata. Kvrcnulo je nešto, a ja sam u strahu da sam nešto slomila, brže bolje skočila na noge, da dokažem sebi da mi nije ništa. To je bio treći ili četvrti moj let. Juče sam ostala sama sa decom, pošto je dragi išao na aerodrom, a ja ukočena nisam mogla. Mislila sam proćiće i to. 😕 Ceo dan sam se vukla po kući kao prebijena mačka.
Kada je došao dragi i video u kakvom sam stanju bez ikakvog dvoumljenja je pozvao taksi i na moje „ma neću da idem… proćiće…ma šta ti je bre… nije mi ništa…“ bukvalno me isterao iz kuće i odveo direktno na urgentni.
Ne znam da li znate, ali kada slomite kičmu, neki pršljen, postoji mogućnost da sasvim normalno funkcionišete udovima, da pri tom i ne znate da ste slomljeni, da mislite da ste se samo malo ukočili, a da u pitanju bude ozbiljan prelom, koji u jednom trenutku može da dovede do ozbiljnih posledica. Baš iz tog razloga me je strpao u taksi i naše odredište je bilo Urgentni centar Beograd.
Idem ja tako i psujem samu sebe. „Budala, mora ona da leti visoko, konjina jedna, šta mi je ovo trebalo, e ako sam nešto polomila ubiću se, svega mi…“ Znate, moj položaj je bio savršen zato sam i otišla visoko, niko nije kriv, što ja ne umem da padam, a umem da letim. Šest godina sam trenirala džudo i padala i ovako i onako, ali nikada sa 5 metara. Ko je uopšte spreman da padne sa 5 metara? Nastavnici nisu krivi, jer niko nije očekivao da ću se podići gore. Morate da imate osećaj za vazduh i za taj stub vazduha oko vas, da ga ispratite inače ne možete da odete gore. Ostali đaci su leteli na metar, dva i sve na dohvat nastavnika, a ja budala završila na urgentnom.
Na prijemu, pitaju oni šta je sa mnom. Mi kažemo, pala. Kako pala? Pa eto, pala sa 5 metara. Hahahahaha..sad se smejem, ali mi onda nije bilo do smeha. E da ste mogli da vidite onog čoveka na prijemnom. Gleda me, ja stojim normalno, a pala sa 5 jebanih metara. Gde te boli, ja pokažem i u roku od odmah su me primili. Kažu levo soba broj 4.
Uđemo unutra. Doktor pita šta je. Mi kažemo, pala. I on pita kako, odakle? Pala sa 5 metara. Pogleda on u mene i kaže, gde nađe 5 metara? U vazdušnom tunelu. Gde nađe vazdušni tunel? U Novom Sadu. Da sam pala kroz prozor čisteći prozore ne bi se čovek iznenadio, ali ovako je ostao zatečen. Pošalje me na snimanje. Slikaše oni mene i odmah sam dobila rezultat snimka. Tu u hodniku, dragi i ja, ko dva iskusna doktora buljimo u onaj snimak i vidimo da je nešto malo otišlo na jednu stranu.
Ove kuće nisu u meni…100% … 😀
Predali smo snimak unutra i odmah me pozvaše u sobu broj 5. To je gipsara. Prepadoh se živa. Kaže onaj gipsar sedi ovde. Ja sedoh, a on poče oko mog vrata da mota vatu, još vate i još vate i meni dođe da zaplačem od muke. Kako ću sad da čuvam decu sa ovim oko vrata? Konjina sam totalna! Nema onog doktora, nego samo ovaj, mota li mota. Auuu…kako će vrat da mi zagipsa, kuku meni. Uze zavoj i poče da mota, mota li mota.
E onda se pojavio doktor iz sobe broj 4 i kaže: „Malo ti se pomerio taj pršljen, ali ništa nije slomljeno.“ Prestade onaj da mota i zalepi hanzaplastom. „Ovaj meki šal ćeš da nosiš nedelju dana, a onda možeš sama da ga skineš. Idu praznici, pa da ne dolaziš. Brufen za bolove da piješ i Bensendin od 3mg uveče pred spavanje. Pošteda dve nedelje.“ Nasmejah se ja slatko. Pade mi kamen sa srca i pustiše me napolje. Dragi me gleda, čita one papire i u njegovom stilu pita: „…a jesi li ti njemu rekla da kući imaš dvoje male dece, koje nema ko drugi da čuva.“ Šutnuh ga u dupe uz „mamicu ti jebem“ i odosmo srećni i zadovoljni.
Celu noć je ustajao, sipao mleko, premeštao decu iz našeg kreveta u krevece i obrnuto, a ja ne mrdam. Samo kad ih čujem zovem ga, ustala bih ja da mogu, ali ne mogu. Boli mamicu mu jebem. Bensendin smo uzeli od 2mg, da se ne komiram totalno. On je neophodan za opuštanje živaca uz kičmeni stub. Moram da ga pijem, a umesto Brufena pijem Nimulid. On je proveren i definitivno najbolji. Bar za mene.
Eto, morala sam bez malo da slomim vrat da bih malo odmorila. Sama sam kući, na TV-u po navici crtaći, u kući blagi haos, moraću da se malo stisnem i da sredim ovo, ne mogu da gledam lom. Dragi mi je strogo zabranio da mrdam po kući i da sređujem. Duša moja, kaže ja ću kad se budem vratio.
Jutros je Marka odveo na aerodrom sa sobom, a Ana je sa babom, Jovana je kod druge babe i danas treba da dođe. Mami i mojima ne smem ni da pričam. U ostalom nije mi ništa, a cele noći kad god se probudim razmišljam, kako da drugi put ne ispadnem iz stuba vazduha. Nebo je zakon, a za skakanje sa 5 metara ne postoji padobran. Idemo dalje.
Ja umem da letim :)
Kada odlučite da se bavite padobranstvom, dođete u klub, uradite lekarski, završite obuku, što teorija, što praksa, pa test, pa priprema za skok, pa odvoj od aviona, pa se pripremite i dođe vreme da uđete u avion, a vi mislite „Uuuu jeee napokon ću skočiti.“ 
Dok leti avion, vi gledate dole, posmatrate svet iz neke druge dimenzije, mislite ovo ili ono, zavisi od čoveka do čoveka. Recimo na svom prvom skoku ja sam razmišljala kako nisam imala pojma koliko je Dunav u stvari blizu Lisičjem Jarku. Popnete se na određenu visinu, otvore se vrata od aviona. I onda se čuje glasno KŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ!!!! Nekako mi je ovo „K“ neizbežno.
Spiči vas vetar samo tako, malo se iznenadite, ali onda se setite zašto ste uopšte tu, pa budete neizmerno srećni. Tako ja, ne znam za druge. Avion uđe u nalet i onda ako recimo niste prvi na redu, a ja u većini slučajeva nisam bila, jedan po jedan padobranac iskaču pre vas.
Dođe vreme da i vi iskočite. Smestite svoje dupe na ivicu, lagano izbacite svoje nožice napolje na papučicu i uhvatite se za upornicu jednom rukom. Drugu ruku stavite do prve, dignete dupe i izađete napolje, ruka do ruke i polako dođete do sredine upornice. Odvojite noge od upornice i tako se držite za avion koji leti. Pogledate u nastavnika, on kaže i pokaže „OK“ i onda se pustite sa pogledom na gore i nogama blago savijenim. Gurtna je to. Sledeće je šu šu šu šu…. kupola iznad vas i avion koji vidite kako odleće dalje.
Za prve skokove je taj trenutak jedan od najrelaksirajućih. Pogledate gore kupolu, vidite da su sve komore pune i da je sve ok, uhvatite komande i kažete „Juhuuuuuuuu! Svet je moj.“ Ma šta ja tu ovo ono…to sve ja tako, ne znam za druge. Onda na radio stanici čujete, na primer: „odlično, bravo, uhvati komande i drži taj pravac.“ To nastavnik sa zemlje kaže da je sve ok i da ste dobro obavili taj deo posla.
Sledeće otkrovenje koje sam imala tako u vazduhu je bilo „u jebote vidi kako visim.“ Visite u sistemu, a ispod vas ima recimo 900 metara do zemlje. Predivan osećaj, neopisiv. Mislim da niko nikada nije uspeo da opiše svoje prve skokove onako kako oni to stvarno zaslužuju. Sad ću da vam kažem. Ako je skok iz aviona ono što ste stvarno VI LIČNO ŽELELI, ako to nije zbog toga da ispadnete baja ili riba, zbog tate, druga, devojke, dečka, zbog društva ili ne znam koga. Ako je to ono što baš VI želite, onda je to nešto što je lepše od 12 orgazama za redom. To je za mene skok iz aviona. 😉
Razgovaram sa svojim nastavnikom padobranstva. Koji je eto sasvim „slučajno“ moj muž. Ništa nije slučajno na ovom svetu. Ovakvih skokova kao što sam vam opisala imam 11. Svi na gurtnu. Proteglo se to moje skakanje na gurtnu. Da ne moramo da vodimo dnevnik nastave ne bih ni znala da je toliko vremena prošlo, ni da je to baš tada bilo.
Znate li vi uopšte kada je bio 11.07.2006.? Ja sam u padobranstvo uplela i ceo svoj život. Od tada sam rodila dvoje dece. Da biste rodili jedno treba vam devet meseci, to svi znamo. Skakala sam i trudna. Onda sam razmišljala. „Ajde da sam ja neki vrhunski padobranac, pa da nastavim da skačem. Ovako samo svoje dete dovodim u opasnost. Dobro, neću da skačem.“
Išli smo na takmičenja. Što sa bebama u stomaku, što bez. Odgledala sam bar hiljadu skokova. Mislite li da sam nešto propustila? Ne! Nisam ja ležala u hladovini i kulira, bila sam tamo na mestu gde se sve dešava, na livadi, na sunđeru, pored elektronike. Jednom rukom pridržavam stomak, drugom držim kameru. Ili u jednoj ruci držim dete, a u drugoj kameru. Ne možete ni da zamislite kako je to.
Tu ste na mestu događanja, a ništa ne možete da preduzmete. Isto kao da ste obožavalac čokolade, a onda vas zatvore u sobu prepunu vaše omiljene čokolade, koju ne možete ni da liznete, gricnete, ništa… samo možete da gledate. Umesto čokolade neka svako stavi ono što najviše voli, pa vidite kako je.
Rasplakah se malopre od sreće.. Bili smo danas u Novom Sadu u vazdušnom tunelu. Mogu vam reći da nije lako, ali da je prelepo. Sve đake sam snimila i svi su se odlično pokazali. Znate li koga nisu snimili? Znate, ne moram ni da vam kažem. A znate li ko je bio najbolji? E ta osoba što je nisu snimili. Gledala sam malopre slike i ta osoba ima jednu jedinu sliku u vazduhu.
O iskakanju na gurtnu sam vam pričala, da biste stekli utisak kako to otprilike izgleda. To jeste padobranstvo, ali po meni nije ni blizu pravog padobranstva. Padobranstvo je letenje. Nisam mogla da znam, umem li ja to i jako sam se plašila da ću se razočarati u sebe, da ću se možda uplašiti, da ću se tumbati…?
Kada je došao red na mene i kada sam prišla vazdušnoj struji, preplavila me je neopisiva sreća. Pored mene su stajali nastavnici da bi mi pomogli da se ustabilim, kao i svima ostalima. Ljudi moji, ja sam letela. Pustili su me i ja sam se digla jedno četiri metra u vazdušnom stubu. Ostalo im je samo da me gledaju.
Kada sam se spustila dole, pošle su mi suze na oči i mahnito sam vikala „…hoću gore, hoću u avion, hoću gooooreeee, na nebooo, ja umem da letim.!“ Buka je stvarno velika, tako da sam se baš drala. Posle toga sam se još par puta podigla i osećala sam se kao da sam baš rođena u vazduhu, da sam od vazduha sazdana.
Kada se podignete gore i ispadnete iz vazdušnog stuba onda naravno padnete dole na sunđer. Toliko sam bila opuštena u vazduhu da mi je jedan pad dole bio jako bolan. Vratni deo sam nekako uklješila ili šta već, tako da sam danas ukočena, samo tako. Ne mogu ni Anu da podignem. Ma to nije ništa u poređenju sa srećom koju osećam. Umem da letim!!!
Vodili smo i Marka sa nama. Rekoh već da je buka neopisiva. Možete onda samo da zamislite kako sve to izgleda jednom detetu, koje tek za neki dan puni dve godine. Jedna devojka se uplašila buke i nije smela ni da proba. Marko je jaaaako, jaaaaako plakao dok smo se popeli do gore, a onda kada je video zašto smo se popeli i čemu tolika buka, oduševeljeno je gledao.
Neke stvari budu urođene, hteli mi to ili ne. Hteli su i njega da ubace unutra, ali ja nisam dala. Svidelo bi mu se sigurno, ali onda više niko drugi ne bi mogao da leti. Tunel bi bio rezervisan samo za njega. Pričam ovo iz iskustva, jer znam kako reaguje u luna parku. Ima vremena za Marka neki drugi put. Ovog puta je njegova mama bila glavni glumac. 😀
To da jedva čekam da uđem u avion, ne moram ni da vam kažem, ali za sada sam napunila baterije ovim letenjem. Snimke moram da sredim, pa će to malo potrajati, pa zato postavljam ovaj iz tog vazdušnog tunela. Na snimku je prvo Saša Jojić Jokas on ima preko 17000 skokova, a posle njega na snimku su dva đaka. Uživajte šta drugo da vam kažem.
Vertical Wind Tunnel
Sutra popodne idemo u Novi Sad u vazdušni tunel. U celom svetu postoji oko 40 vazdušnih tunela koji su u funkciji i još 10-tak koji su ili u izgradnji ili su prestali sa radom iz različitih razloga. Imamo sreću da je naš drugar Jokas, koji inače radi i živi na Novom Zelandu, jedan vazdušni tunel napravio i kod nas.
Više para, više i muzike, tako da jedan dobar tunel može da košta i preko milion dolara. Mogu biti otvorenog i zatvorenog tipa. Zatvoreni su obično i veći i bolji, ali zato i mnogo skuplji i za izgradnju, ali i za korisnike. Ovaj nije ni veliki, ni budžen, ali najvažnije je da služi svrsi.
Vazdušni tunel se koristi za obuku padobranaca, kako osnovnu, tako i naprednu. Instruktor se nalazi pored osobe koja lebdi na vazdušnoj struji i koriguje njen položaj kako bi se za što kraće vreme navikla na uslove u kojima se izvodi slobodan pad.
Za učenje slobodnog pada je daleko isplativiji od skoka iz aviona, pošto letenje traje jedan minut u kontinuitetu, a tri minuta ukupno, što je isto kao i tri skoka sa visine od 3500 metara, a instruktor je uvek tu da pomogne u korigovanju eventualnih grešaka. Ova mogućnost nije rezervisana isključivo za padobrance, već i za sve one koji žele da osete lepotu slobodnog pada.
Što znači da ću za 10 minuta u tunelu naučiti više nego za 10 skokova sa 3000m. To koliko sam ja oduševljena ne mogu ni da objasnim, a da li ću oduševljena ostati i posle posete tunelu, videćemo. Bićete obavešteni u svakom slučaju.
Ne znam samo kako do sada nisam postavila ovaj snimak. Uživajte.
Sve je moguće
Ovako izgleda zastava Tajlanda
Šta je sad, pa to bitno? Pa jeste, ako od boja te zastave može da se napravi nešto ovako.
Šta je to nešto? Ako se malo bliže pogleda, izgleda ovako.
Vide se figure ljudi. Ako pogledamo sledeću fotografiju, vidimo da ti ljudi imaju neki plan.
Kada taj plan sprovedu u delo. To onda izgleda ovako.
Ovaj rekord je postavljen 08. februara, 2006. godine i velika je čast svima njima što su u tome učestvovali. Kada mi god nešto izgleda teško i neverovatno, setim se ovoga i budem srećna, jer je stvarno sve moguće.
Volim nebo
Jedna od najvažnijih stvari u padobranstvu, koja mora pred svaki skok da se uradi, je provera opreme. Dok se sve ne proveri po dva puta, ne ulazi se u avion.
Ništa manje važna stvar je i sleteti u vetar, na čist prostor, bez prepreka. Pogledajte šta sve može da se desi padobrancu, koji ne poštuje pravila. 😆
Letenje
Ako je vožnja avionom letenje, onda je vožnja brodom plivanje!!!
Padobranstvo po meni nije ekstremni sport. Padobranstvo je sport u kome se može doživeti jedinstven osećaj slobode. Jeste sport, ali i nije samo sport. Postoje takmičenja, osvajaju se medalje i titule, ali padobranstvo se ne trenira. Padobranstvo se živi! Oseća se jednim posebnim delom bića i čovek postaje deo njega.
Ne može se puno stvari u životu uporediti sa skokom iz aviona. Ljudi umeju da kažu da je to samo izazivanje sudbine, ludost, pokušaj da se nekome nešto dokaže. Nijedan pravi padobranac se sa tim ne bi složio. Radi se samo o osećaju izvanredne slobode, osećaju da ste deo prirode i da je ona deo vas. Ljudi prosto nisu navikli na nesputanost, na život u kom se ne zaustavlja pred preprekama.
Kažu da su padobranci posebna vrsta ljudi. Jesu li? Kad pomislim samo da se velika većina ljudi nikada ne odvoji više od zemlje nego onoliko koliko mogu da skoče iz mesta, onda je sigurno da su padobranci posebni. Svako ko je imao san da poleti, sigurno će u životu bar jednom skočiti iz aviona padobranom. Uvek se nađe način da čovek ostvari svoj san.
„Ako veruješ da možeš da uradiš nešto ili veruješ da ne možeš, u oba slučaja si verovatno u pravu. Henri Ford“ 
Treba doneti odluku, pobediti sebe i svoj strah koji je prirodan i osetiti potpunu slobodu. Leteti! „Da je dobri Bog hteo da čovek ostane na zemlji, dao bi nam korenje!“ Lete samo ptice i padobranci, zato i jesu posebni.
Charolija 