Архиве блога

Pilad moja…

Znate šta, ja sam grozna mama. Ne bih se nikome preporučila i sigurna sam da nije lako biti moje dete. Kad padneš i sjebeš se načisto, mama gleda podalje malo i čeka reakciju. Ako te mnogo boli i počneš da plačeš, a u stvari nema nekih naročitih posledica, možeš samo poljubac da dobiješ na mesto gde si se lupio i „nije to ništa, evo prošlo….cmok, cmok….eeeee vidi ono tamo….vauuu!!!“.

Em si mali, em te boli, em imaš kevu koja te sluđuje. Ubeđuje te da ne boli ono što boli, pa još i ljubi i kaže da tamo malo dalje ima neka druga zanimljiva zajebancija. Ma ko da odoli. Naravno da više ne boli i da je tamo zanimljivije otići, nego se ko kreten drati u maminom naručju.

Sva su deca različita, ali ako ste roditelj toj deci, onda treba da budete isti prema svima, pa makar ih petnaestoro imali. Troje imam, ponekad i četvoro koje računam u svoju decu, a ponekad kad prebrojim bude ih i šestoro mojih, e ne morate da verujete ide to ponekad i do osmoro i uvek izrazito pazim da neko od njih slučajno ne dobije uvek prvi ili zadnji poljubac ili sendvič ili sipanje supe ili grljenje ili prekor ili…ma svima isto za sve. Uvek različitim redom. Uvek neko bude prvi, ali ne uvek jedan isti. E bato moj, ako ti se učini da je ovog puta nepošteno, da si uvek ti kriv ili kriva, e zajeba se. Prošli put nije bilo tako, pa makar imao i samo jednu, pet ili osamnaest godina.

Sa moje tačke gledišta od svoje dece ću napraviti ljude. Jok pičke, jok mamine maze, mada svi volimo da se neizmerno mazimo, jok neke plačipičke koje plaču za sve i svašta, jok neke koji kad treba ne plaču, ako ti se plače ima da plačeš, pa makar se trudio iz sve snage da se suzdžiš, ma ima da plačeš, nema muško, žensko, svi smo isti kad boli. Plači srce moje, ali treba da se zna šta nije za plakanje. Baš je teško biti moje dete.

Pilići moji ili pilad moja, treba da znate samo jedno što imam da vam ostavim kao „zadužbinu“: Život je kurvetina, a vi dok me ima uvek ćete imati gde da dođete i kome da plačete na ramenu kad vam dođe, ali treba još nešto da vam kažem, tamo malo dalje uvek ima nešto zanimljivije, bolje, lepše, što vam i kad budete imali 15, 35, 40 ili 105 može odvući pažnju.

Voli vas vaša mama, tetka, ujna, strina, baba, prababa… Ono što ste napravili od mene i što ćete tek napraviti, svojim rođenjem i svojim daljim životom. Ono što će uvek ostati, bar kao reč za mnom….moja malenkost, ja. Koje ćete se makar sećati po tome da je uvek znala da iza onog ćoška nešto lepše, bolje, zanimljivije čeka na vas. Život.

Eto, ništa…. samo sam htela da vam kažem da vas volim, da mi trebate i nedostajete kad niste sa mnom. Kad padnete, a budem blizu, neću vas podići, treba da naučite da ustajete sami, ali ako vam bude toliko teško da ne možete sami, znaćete uvek da ne samo da ću vas podići na noge, nego uz mene ima da se setite i čemu vam krila služe. Kako god bilo, grozna sam, vi znate najbolje, pilad moja. Ljubim vas bez ikakvog reda.

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

„Ne vjerujem u zabrane…“

Obećala sam vam slike nakon druženja sa Biljanovićima 😀 tako da sada ispunjavam obećanje. Naši drugari su malo stariji od nas, ali to nas nikako ne sprečava da na svet i život gledamo iz istog ugla.

Ništa neću više da vam pričam samo ću potpisati izjavu koju je Darko dao za Jutarnji list:

„…- Pobornik sam teorije da je odgoj presudan, a ne kao što većina kaže da su djeca ‘takva’. Stvar je tretmana, odnosa. Bitna je dosljednost. Valjda sam te stvari riješio dok su bili mali, postavio sam pravila, a da nisu bili svjesni, tako da im nikada ništa nisam zabranio, naređivao, kažnjavao. Uostalom, ne vjerujem u zabrane – kaže.“ Darko, a ja potpisujem.  😀

nemresbilivit i charolija

To je ta ekipa

Ništa se ne mora…

Ne mogu da se složim da se mora učiti, da se mora nameštati krevet ujutru, da se mora spavati, kupati, prati zubi, reći „hvala, izvini, izvoli…“, da se mora čitati, raditi domaći zadaci, biti fin za stolom, ništa se sa tim ne slažem, jer ništa od navedenog se ne mora i ko zna čega još sve se deca ne moraju pridržavati. Ovde mi najviše bode oči to „mora se“.

Mislim da je život mnogo lakši i lepši kada se sve ovo navedeno upotrebljava, ali se ne mora. E sada, kako deci bez „morati“, usaditi sve to? Kako ih naučiti da nije loše imate obaveze? Treba, ne mora. Ne umem da vam kažem recept, ali vam mogu reći kako na sve to ja gledam.

Sve ono što se MORA je nešto što se nameće nekome, a bilo kakvo primoravanje, samo od sebe stvara otpor i kod dece, a i kod odraslih. Ako neko nešto mora, onda samim tim nije slobodan da radi ono što želi, već zato što je neko drugi tako rekao. Znači u samom startu se stvara neki razdor između onoga ko naređuje i onoga koji to mora da uradi.

Igračke mogu da budu svuda rasturene, pobacane na sve strane i ne moraju da se skupe, deci ne smetaju, a više i neće da se igraju. Želim da ih pokupe, a njih mrzi. Dobro, nema problema, vaše igračke vaša stvar, ako vas mrzi da skupite, mene mrzi da ih preskačem, znači ono što meni smeta ja ću da sklonim i da bacim u kantu, to je moja stvar. Šta koga briga šta ja radim sa onim što mi ne treba i što mi smeta?

Znači važi, ne morate da ih skupite, to je vaša stvar, ali ih sutra neće ni biti. Nema svađe, uzmem kesu za đubre i laganica jednu pojednu ubacujem u kesu. Da vidiš samo kako potrče da skupe igračke i sledeći put ne treba ni da kažem da posle igre treba da se pokupe. Znači ne moraš to da uradiš, ali to će imati svoje posledice, ako ti odgovara to što će se desiti zbog toga što nešto ne želiš da uradiš, onda nema nikakvih problema. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. To ti je život.

Ne raditi se domaći zadatak, ne čita ti se knjiga, koju treba da pročitaš, ne učiti se, mrzi te, pa dobro i ne moraš. Meni sutra niko neće dati jedinicu, neće mi niko ništa reći, šta me briga za to, to je tvoja stvar. Ako tebi nije problem, što bi meni bio? Neće mene sutra niko da ismejava zato što sam lupila neku veeliku glupost u školi. Ja sam svoju lektiru odavno pročitala. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. Ako tebi odgovara, odgovara i meni. Podržaću te u svakom slučaju. To ti je život.

Ovo su samo dva gruba primera, ali mislim da se suština vidi. Deca treba da imaju pravo izbora i da se suoče sa posledicama. Akcija i reakcija. Ako sa dve i tri godine nauče da sve što rade ili ne rade ima svoje posledice, onda kada dođe vreme za školu i neke druge ozbiljnije stvari, ne treba ni da im se objašnjava.

Ne treba da rade ništa zbog mene i da bi meni udovoljili. Ti slušaš mene, ja slušam tebe. Ja slušam tebe, pa slušaš i ti mene. Ravnopravno i pošteno. Ne moramo to da radimo, ali nam je svima mnogo lepše. Iz toga proizilazi poštovanje, a poštovanjem se pokazuje ljubav. Ja tebe volim, pa te s toga i poštujem.

Ne očekujem da i deca mene vole i poštuju, zato što to tako treba ili je prirodno. Svaka prava ljubav se zasluži svojim delima. Ono što radimo za one koje volimo radimo zato što ih volimo, ne zato da bi i oni voleli nas. Važno je da drugima ne radimo ono što ne volimo ni nama drugi da rade, pa ma kakvi odnosi bili u pitanju, između mame i deteta ili sutra između deteta i drugara, ili još kasnije u ljubavi kada dete odraste.

Znači nekad sutra, mogu da odem na mesec dana sa njihovim tatom, ako poželimo. Nedostajaće mi deca naravno, kao i mi njima, ali neću se opterećivati sa tim da li rade nešto što se „mora“, jer ništa se ne mora. Radiće ono što treba da se radi, da bi im bilo lepše i bolje i ni iz jednog drugog razloga.

Naravno da je ljudski grešiti, možda moj pristup deci nije dobar, pokazaće vreme, ali za sada nam dobro ide i nećemo ništa menjati. To što ponekad vičem, pokazuje samo moju slabost, ali treba imati u vidu da sam i ja samo obično ljudsko biće, pa pri tom i mama. Obećavam da ću se popraviti, ljubi vas majka.

Moj zatvor

Znate vi mene i ‘vaku i ‘naku, ali kakva sam u zadnjih 10-tak dana, ma ima i više, ne možete ni da zamislite. Zato što ni ja sebe ovakvu ne poznajem. Svakoga dana psujem svoju rođenu majku i oca svoga, što su me vaspitali ovako kako jesu. Nek’ mi oproste, a hoće, jer me razumeju i najbolje poznaju.

– Znaš, steglo me ovako ovde, kao da me neko drži za gušu. Imam tu neku knedlu i ne mogu ni da je progutam, a ni da je pljunem napolje.

– A vidiš ovde, e tu kao da mi zjapi neka rupetina, pa imam potrebu da s vremena na vreme stavim ruku na srce. Da pritegnem malo jače.

– Ne mogu da udahnem onoliko vazduha koliko mi se čini da mi treba. Neće nešto.

– A glava? Uh glava kao da nije moja. Teram sebe da pređem preko nekih stvari i kao prešla sam, ali ne da glava.

– Malo malo, pa mi proleti neka slika i muči me. Baš me muči. Ne da mi da progutam knedlu, da udahnem vazduh, da mi srce bude na mestu. Vilica me boli od ćutanja, od neizgovorenih reči, misli.

– Nisam sigurna da bi mi psiholog bio dovoljan. Sve se nešto plašim da će na kraju psihijatar imati posla sa mnom, bolje i psihijatar nego neko ozbiljnije oboljenje, što nije isključeno. Osećam.

–  Nije mi se ovo ranije dešavalo. Nisam nikada bila u situaciji u kakvoj sam sada. Pa se mislim, šta sam sve do sada pregurala, kako ovo ovoliko može da me savlada i da mi ovoliko oduzme snagu i kao da mi i razum oduzima lagano?

Izgleda da je došlo vreme, da i meni neko dođe glave.

Znate li vi kada vam niko ne može dati savet, pa čak ni prividan, utehu? Znate ono kada vam neko  kaže: „Stani polako, rešiće se to, ne brini…“ E čak mi ni to niko ne može reći.  Nema rešenja na vidiku, a ja u zatvoru. Zatvor slobodnog tipa. Mogu da izađem iz zatvora kad god mi se digne đoka, da idem gde god hoću, ali kada se vratim…hm…kao da nemam gde da se vratim. Uskraćena mi je sloboda življenja.

Ne mogu da izađem gola iz kupatila, a to mi je oduvek bio neki „merač“ slobode. Ne mogu da vičem kada hoću, ne mogu da pojačam televizor do kraja i da igram na sred dnevne sobe sa svojom decom. Ne mogu da se svađam sa sopstvenim mužem. Moje knjige i slike su premeštene, a nisam ih ja premestila, jer su dve police bile potrebne za nešto. Ne mogu da pričam šta god hoću. Ne mogu da radim šta god hoću. Ne mogu milion i jednu stvar i sve mi se čini da će to potrajati dugo i to je to što me guši, što me davi, što mi ne da mira, ni noću sna na oči.

Ovo „zatvor“ može da se tumači i kao ono kada vam se sere, a nešto vas neće, pa vam sopstvena govna smetaju i muče vas do te mere, da se može desiti i da puknete zbog najobičnijeg sranja.

Volela bih kada bih mogla da i ja ceo dan sedim za kompom kao on i da razmišljam da li da igram trefa ili sans. Predao se. Ne mogu da igram karte i glupe igrice. Mrzi me da živim više. I nerviram se što sam ovakva kakva jesam. Što sam toliko sažaljiva? Što sam vaspitana tako kako jesam, pa ne mogu ništa da kažem?

I sada ide deo u kom opisujem svu nepravdu, ali izostaviću to, zbog onog jebanog vaspitanja. Jebo me konj, da me jebo. Pa i neka me uguši ta knedla, ali jednu jedinu reč koja može da iskaže ono što mislim da je nepravda, neću reći. Što ja moram ovako da mučim sebe? Radi mira u kući? U kakvoj kući, u čijoj kući? Radi čijeg mira? To što bih ja rekla ništa na bolje ne može da promeni, pa zato neka me neka crknem.

Nisu me pobedile ni veće nepravde, neće vala ni ovo, ali pod hitno moram da nađem nešto što će da me bar malo vrati u normalu i koliko toliko povrati mir u telo i dušu. Nema mi druge ako hoću da ostanem normalna. Normalna nikad nisam ni bila, ali bar malo da se vratim na staro ako ništa drugo. Upomooooć vičem iz sveg glasa, a znam da mi pomoći nema.

Molba

Nemojte tući svoju decu. Deca rade samo ono čemu ih naučite. Vaša deca su sve ono što ste vi. Kada vam dođe da dignete ruku na svoje dete, a vi je usmerite u svom pravcu, pa raspalite sami sebe iz sve snage. Možda ćete se tada opametiti.

Da li bi vam prijalo da vas neko opali šamarom zato što ste uradili nešto glupo? Nemojte mi reći da vi nikada ništa glupo ne uradite. Napravite sigurno mnogo veće gluposti, nego što deca mogu. Ako ništa drugo veći ste, pa samim tim srazmerno svojoj veličini i grešite.

Nemojte tući svoju decu. Ona su vaš plod. Vi ste za njih najbolji, najlepši, najdivniji, nemojte im rušiti snove o tome koliko zaista vredite. Deca su da se vole, da se maze, ljube, da se razgovara sa njima, igra, da im se pričaju priče i pevaju pesme. Prevaspitajte sebe da biste njih mogli da vaspitavate.

Jednom je jedna mama u napadu besa gađala svoje dete metalnim ofingerom. Nije htela, ali mu je isterala oko, a bila je nekada dobra mama. Ne gubite živce, nikada ne znate kako i koliko možete povrediti svoje dete. Oni su mali i krhki. Oni vas nisu terali da ih pravite i rađate. Vi ste njih želeli, ne oni vas.

Molim vas ne tucite svoju decu. Oni ne znaju da se brane, a i da znaju oni se vas plaše kada ste takvi. Kako ćete ih zaštiti od sveta, ako ste vi ti koji su ih prvi napali u životu. Čuvajte ih. Život je surov, svašta ih tek čeka. Nemojte ih tući, molim vas.

Linkovi:

Svako peto dete zlostavljano

Zlostavljano dete podizaće hranitelji

Zlostavljano dete nije imao ko da brani

Kakav sam to čovek?

kuliranjeZapitate li se vi nekada ovako nešto? Kakav sam to čovek i šta je to ispalo od mene? Svojim rođenjem sam postala ćerka, sestra i sve ono što ide uz ostale rodbinske veze. Kakva sam sve „zvanja“ sticala svojim odrastanjem i sazrevanjem? Hm… ?

Drugarica, prijatelj, simpatija nečija, školska drugarica, nečiji đak, vremenom i nečija ljubav, devojka, samim tim i nečija suparnica, možda me je neko video i kao svog neprijatelja, ne znam.

Kasnije sam postala i tetka. Izuzetno sam ponosna na to „zvanje“. Kada sam rodila svoje prvo dete, zvanično sam postala majka. Pre toga sam vežbala sa svojim sestrićima i bila „mama“ u pokušaju. 🙂 Onda sam neko vreme bila, ružno i tužno zvano, samohrana majka. Prošle su godine dok sam postala nečija žena, pa ponovo majka i onda još jednom. Istovremeno i nečija snajka i ujna.

Ostalo mi je još da postanem nečija tašta, svekrva i baba, možda i nečija ljubavnica. 🙂 Nikad se ne zna. 😉

Od svega nabrojanog, najbolja sam kao tetka. Sve ostalo je pod znakom pitanja. Moji sestrići su dovoljno porasli da mogu to da potvrde, a i ovo govorim, jer je to njihovo mišljenje. Tetku kao ja bi svako poželeo, bez lažne skromnosti. Sa mnom su mogli i mogu sve i svašta.

Dobro me je imati za prijatelja, ali i za neprijatelja.  Poželela bih svima neprijatelje kakav sam ja. Ako ste spremni da podnesete nečiji trenutni bes i ljutnju i gomilu koje kakvih reči, jer ste bili izuzetno loši,  onda o čas posla ako u meni vidite neprijatelja, možete dobiti prijatelja. Kod mene sve mora da se razjasni i sve krive drine moraju da se isprave, posle toga možemo iz početka. Svakome dajem šansu, ponekad i dve.

Kakva sam kao nečija supruga? Ne d’o Bog nikome, najiskrenije. Mora čovek da bude malo lud da bi bio moj muž. Neću ovde ništa da vam objašnjavam, jer se to tiče samo jednog jedinog ludaka na ovom svetu koji uspeva da me izdrži i zadrži.

Znate… da ovo nije obostrano, verovatno brak u kom jesmo moj muž i ja ne bi uspeo ni pet dana.  Znate kako kažu „…svaka rupa ima zakrpu“. Našli smo se na našu sreću i sreću svih onih potencijalnih muževa i žena koje bismo samo unesrećili i koji bi nas upropostili. Ovako smo se našli, njih poštedeli, a nas usrećili. Teško je razumeti, ali tako je. 😀

Sve sam ovo napisala, jer sam na početku imala jednu misao. Kakva sam to majka? Moja deca će svakako dobiti šljagu po dupetu ako su grubi jedni prema drugima ili prema sebi, ali zato mogu da ižvrljaju zid za šta će dobiti samo usmenu pridiku i „no, no…“. Zbog ovoga ćete, ako ikada kod nas dođete, da vidite ižvrljan zid i njih dvoje ili troje u zagrljaju.

Kad pozvonite na vrata, budite sigurni da će vas sve tri glavice dočekati, kako vire. Da će vam svako od njih pružiti ruku da se pozdravite. Ako ste baš gotivan lik, možete očekivati i da će vam sesti u krilo. Ako vičete dok govorite, budite sigurni da vam neće prići. U njihovim životima samo jedna osoba ima pravo da ponekad neograničeno viče, bez posledica i po njih i po nju. Njihova mama.

Ako ste moje dete bez ikakvih problema možete da se probudite 5-6, 15 puta tokom noći i da zanovetate. „Hoću piškim.“, „Daj vodu.“, „Taći, taći, Mako.“ (kaki Marko), a onda se samo smejete i zezate, „neće taći, Mako zeza…“. „Daj piš, meko.“ (piš je obična bela bebinjska pelena sa kojom Marko spava, meko je mleko).

Možete i da me probudite u 7 i dignete iz kreveta da vam nađem šta ćete da obučete za školu, jer sinoć ste zaboravili da ćete ujutru uopšte da se obučete.  Možete da budete Ana i da iz kreveca bacate flašicu i tražite da vam je dodam, onoliko puta koliko vam je zanimljivo ili dok mama ima živaca…. a ima ih za takve zajebancije. Ma svašta nešto možete ako ste moje dete, a ono što ne možete, e to ne možete i tačka, pa makar i da hoćete da crknete od muke.

Ako ste moje dete možete biti sigurni da ću vas tokom dana poljubiti kad ujutru ustanete ili kad ustanem, da ću vas poljubiti kad ste dobri i uradite nešto lepo i dobro, da ću vas poljubiti i ako uradite nešto loše, ali kažete „izini  mama…“, da ću vas poljubiti kad izlazite iz kuće, kad ulazite u kuću, ma kad samo prođem pored vas.  Svaki put kad izlazite iz kuće rećiću vam „…lepo se provedi“.

Ako ste moje dete sigurno ćete tokom dana bar jednom čuti, onako na uvce, „volim te najviše na svetu, najbolji/a si i niko nije kao ti“, „najlepša/i si, dušo moja“. S obzirom da ih je troje, svako od njih ima svojih „5“ minuta dnevno za ovakve izjave, a da niko drugi ne čuje i da to bude samo naše.

Smatram da svako od njih treba sve to da zna, onako samo za sebe, odvojeno od svega drugog što se dešava oko nas i svih drugih koji nas okružuju.  Vreme će pokazati koliko sam dobra ili loša majka. Preostaje mi samo da se nadam da nisam mnogo loša. Nisam sigurna koliko ću najvažniji posao na svetu dobro uraditi. Iskreno rečeno prepadnuta sam, kakav sam to čovek postala? Ma…osnovno pitanje je, kakva sam to majka?

Slika0158

Slika0138

mljac-mljac

Praviti se „normalan“ :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, „pravite se da ste normalni“.  😀

Mi smo se „toliko pravili da smo normalni“, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

moji-malecki

Praviti se "normalan" :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, „pravite se da ste normalni“.  😀

Mi smo se „toliko pravili da smo normalni“, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

moji-malecki