Monthly Archives: децембар 2008

Srećan vam život bio

srecna-nova-2009

Jelka uspešno kupljena, predivno okićena. Četiri vrste lampiona.  Deda Mraz doneo gomilu paketića. Smestio ih ispod jelke. Baloni na sve strane. Neodoljivo miriše sarma. Moja prva sarma u životu koju sam napravila…krčka se.  Mešaju se mirisi, sarme, čorbe, borovine i viljamovke. Osmeh mi na licu, puno mi srce, pune nam sobe. Svi smo na okupu, sasvim dovoljno da u devojačkoj sobi dve cure spavaju i slatko sanjaju. Šta li im je to doneo Deda Mraz?  Kreveci popunjeni do poslednjeg mesta. Spavaju naše bebe. Bračni krevet do pola popunjen. Falim tamo ja.

Ja sam noćno letnji čovek. Da je leto već bi svanulo, ovako se tešim da je još noć i da ima vremena za spavanje.  Puno posla je bilo, ali sada je baš sve onako kako sam želela. Znate šta sam želela. Da sva „spavaća“ mesta budu popunjena. Stoji u dnevnoj sobi prazan krevet. Stoji i čeka, možda sutra naiđu neki dragi gosti.

Sada mogu da sumiram godinu. 2008. Govorila Ivana još od  davne 97. da će 2008. sve biti u redu. Kad god je naišao problem, ja sam rekla „2008. će sve biti u redu.“ Hvala dragom Bogu, bilo je.  Brzo samo prođe, ali neka je neka ide. Pamtićemo je po dobru. Rodila se Ana. Nećemo 2008. tek tako zaboraviti.

2009. je tu za nekih 18 sati. Dočekaćemo je, srećni i nasmejani. Rasterećeni, razigrani, spremni za nove korake, za nove zubiće, nove ocene, novog đaka prvaka, nove rođendane, za novog člana familije, već u januaru. Spremni za nove skokove, nove prijatelje.

Dragi moji želimo vam da u ovoj Novoj Godini budete bar dva puta srećniji nego u prošloj. Želimo vam da vam se rodi, novi član porodice ili bliže familije. Želimo vam  da svaki problem koji naiđe rešite bez muke i panike. Najviše vam želimo zdravlja, a ako vas i uhvati neki grip, da ga i neprimetite.  Želimo vam da budete slobodni, zaljubljeni, voljeni, da volite i radujete se drugim ljubavima. Ako se rastužite da smognete snage da se nasmejete svemu. Ako se naljutite da se opet nasmejete i da oprostite. Ako padnete, da ustanete, ako poletite, da bezbedno sletite. Želimo vam i puno para i puno dobrih poslova. Ma radujte se životu i sreća će vas pratiti. Grle vas, ljube i puno vole Ivan, Ivana, Jovana, Jana, Marko i Ana. Srećan vam život bio.

Advertisements

Mala priča o maloj Mariji…mala Marija zaslužuje veliku priču

Više od mesec dana nosim u sebi priču o Mariji. Mala Marija. Nije ona mala. Veća je za glavu od moje Jovane. Moram bre, da se isplačem za tim detetom. Duša me boli. Jedna sasvim obična priča me je podsetila da u ovoj godini moram i da se isplačem. Hvala ti Suske. Pomerila si me svojom običnom pričom i podsetila, da ostavljam nešto nedorečeno.

Prvi razred je moja Jovana završila u Kraljevu. Teška godina za nas. Jako teška i jako srećna. Jovani se mama udala, ostala trudna, a igrom slučaja Jovana je već bila upisana u školu sa svojim starim drugarima u Kraljevu. Taj prvi razred će zauvek da obeleže putovanja Beograd Kraljevo, Kraljevo Beograd. Suza za suzom. Osmeh za osmehom. Osmeh za suzom. Hvala mojoj mami zauvek. Hvala mojoj Jovani.

Kako god, brzo nam je prošao prvi razred u toj rascepljenosti, u tim putovanjima, u tim …uh … ceo život će mi faliti taj ….samo naš prvi razred. Duša me boli. Ivana ko Ivana živi sada i ovde, što je bilo bilo je. Jovana ko Jovana, više joj i nije važno gde je nekada išla u školu. Blago moje.

Drugi razred. Beograd, Banovo Brdo, Banović Strahinja. Novi stan, novi grad, nova škola. Ako ste me bar malkice upoznali kroz sve moje tekstove, onda ste upoznali i moju Jovanu. Bar delimično, jer krv nije voda, a to dete liči na mene. Pametnija je od mene, lepša je od mene, o koliko je samo dobronamernija i tvrdoglavija, to ne umem da opišem. Moja drndulina. Poštujem je neizmerno kao ličnost. Ona je moj vodič. Znate li šta poštujem? Tamo gde sam ja bila plačipička, moja Jovana je borac. Nije što je moja, ali to dete je ličnost.

Kraj prvog polugodišta, drugog razreda. Odem na roditeljski. Učiteljica joj je stvarno dobra žena, ali…ali u knjižici joj je ovako napisala „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“. Ne baš tako, ali slično nešto. U fazonu, baš je briga za sve što se oko nje dešava. Čekaj da se setim tačno. Ma šta da se setim… prenosno je rekla da je moje dete bezosećajno za tuđe muke i probleme.

Idem niz ono brdo i plačem. Jebe mi se za ocene. Kriva sam. Moje dete je postalo bezosećajno na tuđu muku. Kakva sam ja to majka? Jedva čekam ovaj sada roditeljski da vidim šta će sada da napiše kao utisak.

Moje dete je inače druželjubivo. Sitniš je, ali ume da vodi i ne da na sebe. Vole je deca. Tako da je u našoj kući tog drugog razreda, prodefilovalo mnogo njih. Drugari, drugarice, rođendani, telefonski pozivi i slično. Radovala sam se što voli da ide u školu, što ima dobro društvo, što nije zapostavljena, zanemarena. Uključila se u sve.

Roditeljski sastanci počinju i završavaju se sa kukanjem i vapajem učiteljice. „Družite se sa svojom decom. Pričajte, igrajte se…“ Ne razumem. Pa kad pogledam ljude oko sebe svi su super. Šta priča ova žena? Za nikog od roditelja ne bih rekla da ne ume da trči i smeje se sa svojim detetom. Mora da preteruje ta učiteljica.

Treći razred. Zabrinuti smo. Najlepše i najčešće društvo su joj Marko, Ana i Lara. Svi do dve godine starosti. Brat i sestre. I dalje rado ide u školu, sve je ok, po njenoj priči. Dolaze povremeno deca, ali sve ređe. Ne zove ih. Razgovaramo, o čemu se radi tu radi? „Mama, pa sve je u redu.“ Nije u redu. Znam da nešto nije u redu. Roditeljski sastanci, sa divnom učiteljicom, koja se trudi da zbliži i decu i roditelje. Sa divinim nasmešenim roditeljima. Ne menja se ništa, sem što moje dete odbija da se druži sa njima.

Jovanin 9. rodjendan. Pravimo žurku kući. Svi kažu, „ženo nisi normalna“. „Uzmite igraonicu.“ Ne. Želim da ih vidim ovde, sve. Želim da nam svima bude lepo. Želim da ih ja zabavim. Da pamte. Ja to umem i volim.

Sigurna sam da će pamtiti Jovanin rođendan, ali… !!! Ali bre!!! Apsolutno za sve na ovom svetu imam opravdanje, za decu posebno. Vika, vriska, dreka… ludilo. Pa tu i jesmo da ludujemo. Ali… uh…. Postoji tu jedan momenat koji me je strašno uplašio. Trenutak kada sam shvatila, zašto moje dete izbegava da se druži sa većinom njih. Ne znam u stvari koji je to trenutak tačno. Verovatno ceo utisak koji su ostavili na mene, je taj… da većina njih nikada neće biti normalna. Žao mi je što to moram da kažem, ali to jeste istina. Ja uvek govorim istinu.

Situacija. Tri dečaka. Guraju se, vrište, skaču kao nenormalni. Priđem „šta vam je, u čemu je problem?“. „Ma ništa, vatamo se za jajca.“ „Molim….Pa zar vas ne boli?“ „Mene ne boli…hihihihihi…baš mi je super.“ „Mene boli kad jako stisnu…hihihihihi.“ „Mene ne boli ni malo, baš mi je super…ja mogu da izdržim i kad me jako stisnu za jajce.“ …. „Jeste li vi pederi, pa se vatate?“ „HAHAHAHAHHAHA…. Nismo, ali kad neće devojčice, vatamo se sami…..HAHAHAHHAHAHA“!!!!

ŠOK! U najmanju ruku šok! Posmatram ostale. Posmatram Jovanu. Ljudi moji. Šta je bre ovo? Jovana sedi između svoje tetke i Jane. Gleda me tužno. Priđem. „Mama, a kada će da odu?“ „Nemoj mila, pa zvali smo ih.“ „Ma baš me briga vidiš bre, da su to luda deca. Želim da idu kući i da se igram sa Janom i Markom.“ Otišli su posle sat, dva…rodjendan je prošao. Ne, ne želim više takve žurke za svoje dete. Većina te dece uopšte nije u vinkli. Žao mi ih je…ali ne mogu ja da spasem ceo svet.

Nije mi više bilo čudno što su mom detetu najbolje društvo Jana, Marko, Ana i Lara. Braća i sestre. Što rođeni, što ne….bebe ili predškolci, to su bre naša deca. Vaspitana.

Ovo je ipak priča o Mariji. Jednoga dana, dolazi kući sa drugaricom. Nisam ih ranije viđala zajedno. „Mama niko neće da sedi sa njom. Sedi sama i svi je zezaju.“ Moja cura, naravno voli da ispravlja krive drine. Bože na koga li je?

Lepa devojčica, ta drugarica, nosi naočare, viša je naravno od moje Jovane, za glavu. Rekoh već da imam mišicu. Dve lepe devojčice. Ručale, završile domaći, zatvorile se u sobicu. Imaju tajne. Išle napolje, u park. Vraćale se. Devojčica svaki put kaže „doviđena“, „dobar dan“. Smejuljim se. Šta me pozdravlja 15 puta? Bila je, koliko je bila. Jovana je ispraća. Vraća se u stan i daje mi do znanja da je boli glava, da joj ne smetam, da je ostavim na miru u sobi.

Ja sam jedna dosadnuša. Naravno da je neću pustiti, dok ne utvrdim razlog. Marko spava, Ana stoji u dupku pored nas dve. „Šta je bilo Dragice? (draga pa Dragica).“ „Ma ništa, pusti me.“ „Ma kako ništa. Nešto te muči Milanka moja? (mila, pa Milanka).“ Bože što si ti dosadna žena. Nije mi ništa, pusti me na miru.“ „Dragice“ umiljavam se… „ti svojoj mami sve smeš da kažeš.“ „Smem, ali to je tajna mama. Rekla mi je tajnu, najveću.“ Pune se suzama, moje drage oči. „Reci mami. Znaš da sam ja tvoja čuvarka tajni, malih i velikih. Neću nikom reći.“ „Znaš mama,… molim te nemoj da kažeš nikom. Znaš mama, pa ona….“ „Šta je ona?“ „Nju svi zezaju u školi. Niko je ne voli.“ „Što bre? Baš je dobra i draga.“ „Ne znam što je ne vole, mama….znaš mama… nemoj nikom da kažeš…mama, bre….bre pa ona je usvojena.“ Plače moje dete. Plačem ja sa njom. Plačem i sada. „Kako bre mama neko može da ostavi dete? Vidi mama Anu. Ona je bila manja od Ane kad su je ostavili. Kaže da nisu imali para da je čuvaju. Ostavili je skroz, onako u domu. Usvojili su je kad je imala tri godine ovi sadašnji tata i mama, a nju mama svi zezaju u školi, a tajna je ovo što sam ti rekla. E neće ona da ima najružnije stikere. Sve ću ja da joj dam.“ Demonstrativno lepi u Marijin album najlepše svoje stikere i potapa ih suzama. „Kako neko može da ostavi dete, reci mi?“ O Bože… Kako svom detetu da objasnim ono što ni ja ne razumem. „i ko zna kako sada živi. Ja ću da skupim pare i da joj kupim ranac za školu, stalno isti nosi. I sve ću svoje stvari koje su lepe, a ne trebaju mi da joj dam.“ Prestani Ivana…trajao je taj razgovor, trajao i trajao…

Marija počinje redovno da dolazi kod nas. Jedva sam čekala da čujem utiske, Jovanine posete njoj. „Mama, pa ona ima divnog tatu. Pravio nam je palačinke, radio domaći sa nama, a onda smo se igrali. Ima tako lepe igračke.“ „Vidiš Dragice, da ponekad i ono što na prvi pogled izgleda strašno, može biti lepo i dobro. Da je nisu usvojili, možda bi živela u nekom domu i mučila se, ko zna kako.“ Radovala se moja Jovana, radovala se ja sa njima.

Odlazi Marija jednog dana kući. „Mama, ona je trebala da ide na neke časove glume i slagala je tatu da je bila, samo da bismo duže bile zajedno.“ Uh…. Mala Marija laže. Poseta školi nije ni malo bila ohrabrujuća, Marija svašta nešto laže. Moja Jovana da bi joj se što više približila je popustila u školi. Zezaju Jovanu u školi oni isti što se igraju sa jajcima. Zovu je ciganka, pikavac. Ne vole je više. Druže se njih dve i još dva muška „pikavca“. Moja mišica se busa. Ne da se. Brani drugaricu, koja je za glavu viša. Učiteljica kaže da nikoga ne sažaljeva i da za nikoga nema privilegije. Uh…zar će se moje dete samo boriti za jedno, jadno ostavljeno dete?

Rekla sam joj u petak da postoje ljudi koji lažu, da bi imali prijatelje, lažu ljudi i da ne bi ostali sami, lažu ljudi zbog svega i svačega. Jovana je u petak plakala kao velika. Samo je govorila. „Mama ja neću prestati da se družim sa njom. Neću mama nikada da je i ja ostavim.“ . Moja pametnica. Danas mi kaže. „Rekla sam Mariji. Ili će da prestane da laže ili ću prestati da je volim. Nisam joj rekla da nećemo da se družimo nego da neću da je volim. Znaš mama da neću ni da se družim, ako nastavi da laže, ali neće ona više da laže nikog, obećala mi je..“

Sigurna sam da vam ni deo osećaja nisam prenela. Sigurna sam da sam nešto propustila. Sutra je roditeljski, već danas u stvari…već je pola 5. Uh … baš me je mučila priča o Mariji. Jovana se neće odreći Marije, neće je ostaviti. Moja osnovna priča je da mora da joj objasi da ne sme da laže, jer prijatelji se ne lažu. Marija nije ni lagala prijatelja, lagala je roditelje, učiteljicu, okolinu. „Mama ona će sve tebi da kaže, rekla mi je. Za NG ćemo da zovemo njenog tatu i mamu, pa vi pričajte sa njima. Samo da znaš, neka me i zovu ciganka, ja neću prestati da se družim sa njom.“

Zanima me samo da ove godine vidim šta će učiteljica napisati u knjižicu. Ako bude napisala nešto slično kao prošle godine. „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“, javno ću tu na roditeljskom da iscepam knjižicu na komadiće.

I još nešto sam sigurna. Deca se vaspitavaju do šeste godine. Ko god da je to rekao i utvrdio, bio je u pravu. Nismo sve vreme bile zajedno u prvom razredu, ali moja draga je već 26. oktobra napunila sedam. Bila je već vaspitana. Ma mislim da sam još tog istog 26. oktobra, 1999. kada sam je rodila, završila veći deo vaspitanja. Geni su čudo.

Volim nebo

Jedna od najvažnijih stvari u padobranstvu, koja mora pred svaki skok da se uradi, je provera opreme. Dok se sve ne proveri po dva puta, ne ulazi se u avion.

Ništa manje važna stvar je i sleteti u vetar, na čist prostor, bez prepreka. Pogledajte šta sve može da se desi padobrancu, koji ne poštuje pravila. 😆

Radujem se

mali-meda mali-meda-se-kliza mali-meda-peca-ribu mali-meda-otvara-poklon

Počeo je poslednji petak ove godine. Ne sećam se kada sam se ovako lepo osećala pred Novu Godinu. Ne očekujem ništa spektakularno da će da se desi, ali mi je baš lepo. Radujem se praznicima koji dolaze, kao klinka od 7 godina i jedva čekam da unesemo jelku u kuću. Volela bih i paketić da dobijem, pun slatkiša i igračaka, kao nekad. Šta li mi je? Tri je posle ponoći, a ja maštam o paketićima.

Baš volim neparne godine i neparne rođendane, ova godina će baš takva biti, neparna. Radujem se, jer i dani postaju sve duži, bliži se leto. 🙂

Deda Mraze…ne skreći sa staze

Ako kojim slučajem Deda Mraz ove godine ne dođe do vas i ne donese vam poklone, nemojte da se ljutite na njega.  Budite sigurni da je imao dobru volju, ali…!

Četrdeset godina braka – slavljenje ljubavi

Ovo je priča o četrdeset godina. Pre četrdeset godina, dvoje mladih ljudi su odlučili da provedu život zajedno. Rekli su im „ne smete“, rekli su „mladi ste“, „nećete uspeti“, rekli su… Njih nije bilo briga šta je ko rekao, oni su odlučili. Pre četrdeset godina, ove noći, oni su proveli zajedno, prvu bračnu noć.

Naravno mladi. Za takve korake se samo mladi odlučuju. Ona 18 godina, on svega 23. Imali su iznajmljeni stančić, sobu, jedan rešo, jedan dušek, zelenu zavesu za prozor, dve stolice, dve viljuške, noža, dva tanjira, imali su tako malo i gotovo ništa, ali imali su jedno drugo i verovali su u ljubav.

Ponosna sam na to dvoje. Tako se radujem što ih poznajem. Igrom slučaja ih poznajem. Igrom slučaja, jer roditelje ne možemo da biramo. Neću vam sada pisati njihovu priču, jer četrdeset godina nije malo i zaslužuje puno više pažnje, nego što ja ovde umem i mogu da kažem.

Radujem se što smo još jutros svi bili zajedno sa njima. Svi mi koji smo proistekli iz te njihove ljubavi. Iz ljubavi se stiču najvrednije stvari u životu…. a stekli su tako mnogo dve ćerke, nekoliko zetova, petoro unučića, daće Bog, duplo više praunučića. Mladi su krenuli u zajednički život, tako da su mladi postali baba i deda, a tako će biti i sa sledećim zvanjem, prababa i pradeda. Najstariji unuk ima već 16 godina. Godine lete, tako da će već za njihovih 50 godina zajedničkog života imati i praunučiće.

Nisam umela jutros da im kažem šta osećam i da im čestitam. Neka ovaj mali tekst i par slika budu moja mala čestitka. Mama i Joco, srećan vam život bio.

Još jedan decembar

Decembar…pa kad pre mamu mu jebem? 08 Svi nešto sumiraju kraj godine, prave planove za sledeću, ovo ono, a ja još ne kontam da je već decembar. Tako ću verovatno i u julu da se čudim „kad pre juli?“.

Porasla nam deca. Evo još malo, pa će ovi mali i u školu da krenu. 04 E baš tako leti vreme. Ani već raste četvrti zub. Učimo je da hoda. Dubak je prevazišla, nije joj više zanimljiv. Napravi korak, dva sama. Od tate do mame i od mame do tate. Već ima osam meseci, a prošle godine u ovo vreme, se još uvek muvala po mom stomaku. Ne mogu se čudom načuditi. 13

Jovana treći razred. Ej bre, treći!… a kao da joj je juče porastao četvrti zub. Jana je pre neki dan proslavila šesti rođendan, a upoznala sam je kad još nije znala da kaže R. Smejem se sama sa sobom i kažem „…e mladosti moja!“ 05

deca-gif

Marko… kao što nam je svima u porodici predodređeno, je već postao svetski putnik. Drugo je to bilo, kad ga mi odvedemo kod babe i dede u Kraljevo, a mi odemo na dan, dva, pet na neko takmičenje… Ali sada…sada je sam otputovao. Mislim ne baš sam, imao je babinu podršku tokom puta. Selo dete u autobus i otišlo. Ispratila ga majka. E kad mi srce nije puklo.58 Od … ne znam… od miline neke. Od ponosa. Ko zna kako sam se osećala? Mali onako, dao babi ruku i otišao. Samo sam se izgubila u gužvi. Kao poslednji debil sam se krila iza trefike, da ga vidim, a da on mene ne vidi. Da se ne rasplače06 ili da ne traži, mamu, tatu… Ma jok. Nije se ni okrenuo. Otišao je u sredu, a već je nedelja i još se nije rasplakao. Progovorio je. Doduše srpski nešto slabije, ali zato na italijanskom tečno razgovara sa dedom.32

Marko u KraljevuMarko u Kraljevu

Mi…nas dvoje. 25. novembra nam je bilo dve godine braka. Dve godine tek, a kao da je prošlo 15. Ne…nije nam postalo dosadno kao da smo 15 godina u braku, nego se toliko stvari izdešavalo. Volimo se, ljubimo se, želimo se, ali umemo i da se posvađamo, na krv i nož. 28E to da vam je videti. Svađaju se ljudi oko svega i svačega, a mi najviše oko preferansa. Bezobrazan je do bola i nazad, a i ja ne zaostajem. Sve u svemu nemamo preča posla nego igramo preferans preko neta.

Deca se razbežala, Mare u Kraljevu, Joka kod babe u Železniku, Jana kod mame, samo je Ana kod kuće, a kad posle toliko dece jedno ostane u kući, to vam je isto kao da ste sami. 37Ne potcenjujemo mi Anino prisustvo, naravno da ne. Čak se i ona čudi ovom miru, a i nekako smo joj više posvećeni. Čudi se dete, gde svi odoše. Znam samo da deca koja rastu zajedno sa drugom decom, budu mnogo srećnija i pametnija.

Učimo Anu da hoda, igramo preferans, svađamo se zbog istog… i maštamo, kako bi bilo lepo dobiti na lotou. Već sledećeg dana bi Jovana, Jana, Marko i Ana mogli da očekuju još jednog člana ekipe. Ne treba nama loto za još jednog člana. Lako je obući, nego ih ne može čovek nahraniti. 32Pa vi vidite kako nama protiče decembar. 22 57

Naš drug Goran Todorović Faca – Hodanje po oblacima

„Ostala sam bez reči“. Kakav je to samo izgovor. Prosto je nemoguće da ostanem bez reči, pored svega onoga što me okružuje. Imam u stvari toliko toga da kažem i pokažem ovom svetu. Razmišljala sam o ljudima koje poznajem i kojima se divim. Iskreno divim. Oni od kojih svako ima da nauči nešto, samo ih posmatrajući. Prvi i jedinstveni među svima, je bio i ostao Goran Todorović Faca.

Upoznala sam ga pre jedno dve godine. Išli smo na aerodrom da ga dočekamo iz Švedske, gde je bio na lečenju i da ga prevezemo do VMA. Strašno je što mu niko nije organizovao prevoz. Mislim na vojsku, na VMA, na nekog ko mora da brine o svojim zaslužnim vojnicima. Njegovi drugari i ja među njima smo ga prevezli na VMA.

Valjda je sa Facom uvek zagarantovana neka čudna situacija. Na samom ulazu u lift, sreo nas je načelnik VMA, koji nas je, bezobrazno vratio na portirnicu, da portiri i osoblje zasluženo za bezbednost, dobro pretresu sve te njegove stvari, da slučajno ne unosi eksploziv ili oružje. Šok za sve nas, mi bi se još i svađali, a on potpuno smiren, sa smeškom. Momci su pretresli stvari, onako ovlaš…, pa Faca je tu bukvalno stanar već godinama i pustili nas da uđemo.

Sledeća situacija tu i tada. Faca u kolicima, ja sa stomakom do zuba, sedmi mesec i još jedna drugarica idemo malim liftom. Manji lift nisam u životu videla. Dugačak, a uzak taman da prođu kolica. Liftom koji se zaglavio. Ostali smo zaglavljeni jedno pola sata. Ja popizdela, drugarica pokušava nekog da pozove, a on… on i dalje sa smeškom. Faca je Faca.

Sledeći naš susret je bio na Jarku. Kada je skočio svoj prvi skok posle nezgode. Njegov srećan izraz lica i osmeh, njegove reči koje je tada rekao, je ono što svima nama ostalima može samo da bude primer i podstrek. On nas bodri i podiže. Veliki je to čovek koji hoda po oblacima. Svaki susret sa njim je doživljaj za sebe.

Možda ste čuli za našeg Facu, možda ste i odgledali neki film sa njim u glavnoj ulozi. Ako niste, a i ako jeste pogledajte još jednom. Nemojte da vam bude teško da odvojite malo vremena, pogledajte ko je bio i ko jeste Goran Todorović Faca.

Faca ponovo hoda…po oblacima

I ako ovaj poslednji kadar iz ovog filma tv Avale izaziva neku setu i suze u očima. Nema mesta za sažaljevanje ovog velikog čoveka. Sažaljenje je uvreda i za njega i za sve nas koji ga poznajemo.

20. oktobra, 2008. Faca se pravo iz invalidskih kolica  upisao u Ginisovu knjigu rekorda, kada je izveo svoj 986. skok u karijeri sa 8.350 metara. Rekorderski skok Goran je izveo zajedno sa instruktorom Romanom Pogačarom iznad slovenačkog grada Slovenj Gradeca.

Slavko padobranac iz Slovenije, je pre par meseci pozvao Gorana da dođe u Sloveniju na rehabilitaciju i oproba se kao ronilac. Pomogao mu je da dođe do vize, povoljnog smeštaja i popusta za avionsku kartu.

„…– Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću skakati, a kamoli obarati rekorde. Smestili su me u hotel, pripremali za ronjenje, a onda, 20. oktobra ujutru Slavko je ušao kod mene u sobu s osmehom na licu i rekao – spremi se, idemo na aerodrom da gledamo „osmorke u relativu“. To je kada osam padobranaca u slobodnom padu izvodi figure.

Kada sam izašao iz kola na aerodromu, bilo mi je čudno kad su ka meni krenule TV ekipe, novinari i fotografi. Slavko me je upoznao s vlasnikom aviona, menadžerom aerodroma i tandem instruktorom Romanom Pogačarom. Onda mi je rekao: „Faco, ovi ljudi su spremni da ti pomognu da ispuniš svoj san. A pošto ti je uskoro rođendan, ovo je naš poklon tebi.“ Prvi put u životu sam ostao bez teksta i umalo nisam zaplakao. Samo sam uspeo da prozborim ono što mi padobranci obično kažemo – na opremanje!“

Nemam prava da kažem da nemam o čemu da pišem. Kako sam samo mogla da vas već do sada ne upoznam sa ovim velikim čovekom, makar i na ovakav način? Goranu sledi nekoliko operacija u Rusiji. Sigurna sam, smem da kažem, sigurna sam da će naš Faca ponovo hodati i po zemlji, bar onda kada ne bude bio gore i samostalno skakao i hodao po oblacima.

Ostala sam bez reči

Jedna slika hiljadu reči. Nekako sam ostala bez reči, pa sam se tako odlučila da napokon posvetim vreme svojoj velikoj ljubavi, fotografiji. Otvorila sam novi blog Charolija fotografije. Niste valjda pomislili da bih ga nekako drugačije nazvala. 32 Charolija života, charolija letenja, charolija rađanja, charolija čega god hoću, pa tako i charolija fotografije. Postavila sam već dve fotografije i sada ne mogu da stanem. Ako budem nastavila ovim tempom napraviću i ja 500 postova ko naš Deda 18 .

Čudni su putevi Božji

Ponekad se onako baš iskreno zapitam, kao sada recimo…, pa kakvu ste vi to sliku stekli o meni? Kakvi ste vi to ljudi, dobrodušni, kada u meni ne prepoznadoste ništa loše? Šta vas to zavede? Moja iskrenost, moja misao o iskrenosti, moja istinitost. Jeste li vi postejeći kad tako lepo mišljenje imate o meni? Jedino što sam sigurna je da su moje priče bile istina, ono što sam osećala tada dok sam ih pisala, ono što sam doživljavala, ono o čemu sam ponekad razmišljala. Pošto je to bila istina, onda mora da ste i vi istiniti. Niste vi nule i jedinice. Za mene niste.

Šta je to što me je teralo da pišem o sebi, o njima, o nama? Koja je to sila nagnala mene, prostu divlju ženu, da pišem o svom životu, tako javno, da ceo svet vidi? Ne vidi ceo svet. Vidi, ali ne razume…, pa nisam im ja kriva što ne znaju najlepši jezik na svetu, što ne razumeju, što su izopšteni iz naše konverzacije. Vi ste…Vi jeste ceo svet, zato što dođete i pročitate, kažete nešto lepo ili ne i onda odete svojim putem, za svojom decom, svojom lepotom, svojom svakodnevnicom, svojim problemima i životom… ili odete svom blogu da napišete neke lepe reči, koje će drugi pročitati, i ja sa drugima.

Ovakve blogove zovu „piškila sam, kakila sam“, a ja se na to samo mogu nasmejati. Gde je njima hrabrost da kažu „da, danas sam piškio/la u 8 i 45, a onda sam se nešto posle prve jutarnje kafe iskakio/la u 9 i 30 i baš je teško išlo“? Ja to smem da kažem, ja ću to reći, a to što nekoga ne zanima, nije moj problem. Moj problem je da se samo dobro i kvalitetno „ispiškim i iskakim“, iserem. Ova reč mi ne zvuči gramatički ispravno. „Israti se“, to mi je OK, a kada kažeš „iserem“ nije mi nekako OK, mada bi trebalo da jeste. Neka me ispravi neko. Mozak mi ne radi po pitanju „sranja“.

I čemu sve ovo pisanije? Šta ono htedoh da vam ispričam ovog puta?… Da. Imala sam priliku da se upoznam sa jednim vidovitim čovekom. Nije on kobajagi vidovit. On to jeste. Postoje takvi ljudi. Hteli mi to da priznamo ili ne. Oni postoje. Neću da pričam o tome kako je on meni pokazao da jeste vidovit. Šta je to koga briga? Možda sam ja naivna i glupa, pa me je lako ubedio, a možda mu to baš i nije bilo lako, ali u svakom slučaju smem da kažem, on zna neke stvari, koje mi ne znamo… , a vi verujte mi ili ne.

Čemu on, u celoj mojoj priči? Veliki jedan, dobrodušni, jak i hrabar čovek. Čemu on i odakle on ovde? Odakle on u mojim mislima. On je u mislima, povodom mog pisanja. Hm… Zamislite da ste u situaciji da upitate nekog ko vam je pokazao i dokazao da svašta nešto zna o vama, o vašem životu, nešto što niko drugi ne zna, nije bio u prilici da vas upozna, da se druži sa vama, nije mogao da zna baš ništa o vama, pre nego da ga pozovete telefonom i kažete „Slušaj, sve je to super, i sve ja to znam, ali umeš li mi reći, kada ću napisati svoju prvu knjig?“

Nemojte me pogrešno shvatiti, pa mi smo drugari preko reči. Svako ko je imao mogućnost da stupi sa tim čovekom u kontakt pitao je „kada ću se razvesti, udati, zaposliti, zaraditi, imati, moći, kada ću upisati, smeti, kada ću poboljšati, shvatiti, …“ 113 puta tri tačke. Nije on čovek sa televizije, nije on neko koji sme protiv Boga, nije on neko ko tako laže i krade ovaj već pokradeni narod. On je jedan obično neobičan čovek koji je jednog dana dobio ne uobičajen poziv od jedne… od jedne mene, sa sasvim neuobičajenim pitanjem za njega, „kada ću ja napisati svoju knjigu?“

Tajac sa druge strane, čak sam i vidovitog čoveka ostavila bez reči, za trenutak. „Želim da se vidim sa tobom.“ bile su njegove reči. I tako… ja luda i hrabra idem u kuću vidovitog čoveka. Lud i hrabar, vidovit čovek, pa kad već sve zna, verujem da je znao i tada u koga će imati poverenja. A ja…. ja sam samo znala da će mi se desiti neke neobične stvari. Hm… Kako se uopšte piše, to kada razmišljam? Hm… naučiću bolje.

Opremljena „flešom“ koji snima svaki šum, ulazim u njegovu kući. Spremna na sve i svašta. Pa ja ne znam ko je taj čovek. Šta mi se tu sve može desiti? Nije me ni briga, ja sam luda i svoja i sve što bude, biće zato što sam to što jesam. SVOJA. Zalutala je ova priča od početka u ovu priču, ne htedoh o tome, ali kad već jesam, idemo dalje.

Kažem: „Ćao, ja sam Ivana“. Kaže: „Zdravo ja sam…“ Ulazim, čudno se osećam. Lepo, prijatno, prijateljski… luda li sam ja to?… ali ovog čoveka znam od nekuda. Slušam šta govori, ali se podsvesno smejuljim. Njemu nije dobro. Kako je moguće…? I… Vraćam se na svoju priču, „Kada ću ja napisati svoju knjigu i hoću li nekada?“

Njegov odgovor je bio baš neverovatan tada za mene. „Napisaćeš prvo knjigu za mene, a nešto kasnije napisaćeš i svoju.“ Šta je ovom čoveku? Kako ja mogu da napišem knjigu za njega? Izlazi iz sobe i donosi crno malo koferče. Šta je sad, pa to? Otvara i vidim da je koferče puno audio kaseta. Šta mu je sad, pa to? Sve te kasete su bile priče ljudi. Nekih ljudi koji su zašli dublje, na neku čudniju stranu življenja. Raznih profesija, shvatanja, sa raznim problemima, uverenjima, ljudi kao vi i ja. Prihvatila sam zadatak sva srećna što imam priliku da zavirim u neke ljudske tajne. Moj zadatak se svodio na to, da sve te kasete pretočim u knjigu tj. u tekstove i priče.

Vraćanje u neke prošle živote. Tema koja me je izuzetno zanimala. Da li je to stvarno moguće, da li to zaista postoji, nije li sve to jedna odlično osmišljena prevara? I čemu prevara, ako nema dobiti od nje? Ljudi rade svakakve stvari da bi došli do neke dobiti? Novčane ili u nekom drugom vidu. Njegov zadatak je da pomaže ljudima, a moj zadatak je da to napišem i da se to obelodani.

Vraćanje u prošle živote putem nehipnotičke regresije. On je tu da čoveka provede kroz prošle živote. Ljudi obično dolaze kod njega, zato što u ovom životu imaju neke za njih nerešive probleme, u želji da saznaju zašto je to tako kako jeste. Posle jedne takve šetnje, ljudima se razbistre mnoge stvari i dobiju mogućnost da isprave sve ono gde greše, da bi i njima i onima oko njih bilo bolje i lepše u životu. Sada sam ovo malo šturo i glupo napisala, ali nema veze reći će se samo kroz dalji tekst i ostale tekstove, ako ih bude bilo.

Te kasete niko nije ranije slušao, sem njega i tih ljudi. Ti ljudi su mogli da čuju samo svoju priču, a meni je sve to bilo dato u tom malom crnom koferčetu, da ponesem kući, da slušam i pišem. Životi ljudi, sadašnji i prošli. Veliki teret je nosilo to malo crno koferče, a ja sam taj teret preuzela na sebe. Kakva sam brza, htela sam sve odjednom da ih preslušam, da čujem šta to sve tu ima? Kako se uopšte radi ta nehipnotička regresija? Polako Ivana, stani. Biram jednu kasetu, stavljam je u vokmen…

Čudni su putevi Božiji

Ponekad se onako baš iskreno zapitam, kao sada recimo…, pa kakvu ste vi to sliku stekli o meni? Kakvi ste vi to ljudi, dobrodušni, kada u meni ne prepoznadoste ništa loše? Šta vas to zavede? Moja iskrenost, moja misao o iskrenosti, moja istinitost. Jeste li vi postejeći kad tako lepo mišljenje imate o meni? Jedino što sam sigurna je da su moje priče bile istina, ono što sam osećala tada dok sam ih pisala, ono što sam doživljavala, ono o čemu sam ponekad razmišljala. Pošto je to bila istina, onda mora da ste i vi istiniti. Niste vi nule i jedinice. Za mene niste.

Šta je to što me je teralo da pišem o sebi, o njima, o nama? Koja je to sila nagnala mene, prostu divlju ženu, da pišem o svom životu, tako javno, da ceo svet vidi? Ne vidi ceo svet. Vidi, ali ne razume…, pa nisam im ja kriva što ne znaju najlepši jezik na svetu, što ne razumeju, što su izopšteni iz naše konverzacije. Vi ste…Vi jeste ceo svet, zato što dođete i pročitate, kažete nešto lepo ili ne i onda odete svojim putem, za svojom decom, svojom lepotom, svojom svakodnevnicom, svojim problemima i životom… ili odete svom blogu da napišete neke lepe reči, koje će drugi pročitati, i ja sa drugima.

Ovakve blogove zovu „piškila sam, kakila sam“, a ja se na to samo mogu nasmejati. Gde je njima hrabrost da kažu „da, danas sam piškio/la u 8 i 45, a onda sam se nešto posle prve jutarnje kafe iskakio/la u 9 i 30 i baš je teško išlo“? Ja to smem da kažem, ja ću to reći, a to što nekoga ne zanima, nije moj problem. Moj problem je da se samo dobro i kvalitetno „ispiškim i iskakim“, iserem. Ova reč mi ne zvuči gramatički ispravno. „Israti se“, to mi je OK, a kada kažeš „iserem“ nije mi nekako OK, mada bi trebalo da jeste. Neka me ispravi neko. Mozak mi ne radi po pitanju „sranja“.

I čemu sve ovo pisanije? Šta ono htedoh reći?… Imala sam priliku da se upoznam sa jednim vidovitim čovekom. Nije on kobejagi, (kako se ova reč piše i izgovara „kobejagi“) vidovit. On to jeste. Postoje takvi ljudi. Hteli mi to da priznamo ili ne. Oni postoje. Neću da pričam o tome kako je on meni pokazao da jeste vidovit. Šta je to koga briga? Možda sam ja naivna i glupa, pa me je lako ubedio, a možda mu to baš i nije bilo lako, ali u svakom slučaju smem da kažem, on zna neke stvari, koje mi ne znamo… , a vi verujte mi ili ne. Kao što mi verujete da sam danas piškila ili kakila, ili se dobro pojebala, ili skočila iz aviona, ili je Ani porastao zub, ili je Jovana osvojila još jedno prvo mesto… ili… ili mi je danas sve otišlo u kurac… e tako mi verujete da je ovaj čovek vidovit.

Čemu on, u celoj mojoj priči? Veliki jedan, dobrodušni, jak i hrabar čovek. Čemu on i odakle on ovde? Odakle on u mojim mislima. On je u mislima, povodom mog pisanja. Hm… Zamislite da ste u situaciji da upitate nekog ko vam je pokazao i dokazao da svašta nešto zna o vama, o vašem životu, nešto što niko drugi ne zna, nije bio u prilici da vas upozna, da se druži sa vama, nije mogao da zna baš ništa o vama, pre nego da ga pozovete telefonom i kažete „Slušaj, sve je to super, i sve ja to znam, ali umeš li mi reći, kada ću napisati svoju prvu knjig?“

Nemojte me pogrešno shvatiti, pa mi smo drugari preko reči. Svako ko je imao mogućnost da stupi sa tim čovekom u kontakt pitao je „kada ću se razvesti, udati, zaposliti, zaraditi, imati, moći, kada ću upisati, smeti, kada ću poboljšati, shvatiti, …“ 113 puta tri tačke. Nije on čovek sa televizije, nije on neko koji sme protiv Boga, nije on neko ko tako laže i krade ovaj već pokradeni narod. On je jedan obično neobičan čovek koji je jednog dana dobio ne uobičajen poziv od jedne… od jedne mene, sa sasvim ne uobičajenim pitanjem za njega, „kada ću ja napisati svoju knjigu?“

Tajac sa druge strane, čak sam i vidovitog čoveka ostavila bez reči, za trenutak. „Želim da se vidim sa tobom.“ bile su njegove reči. I tako… ja luda i hrabra idem u kuću vidovitog čoveka. Lud i hrabar, vidovit čovek, pa kad već sve zna, verujem da je znao i tada u koga će imati poverenja. A ja…. ja sam samo znala da će mi se desiti neke neobične stvari. Hm… Kako se uopšte piše, to kada razmišljam? Hm… naučiću bolje.

Opremljena „flešom“ koji snima svaki šum, ulazim u njegovu kući. Spremna na sve i svašta. Pa ja ne znam ko je taj čovek. Šta mi se tu sve može desiti? Nije me ni briga, ja sam luda i svoja i sve što bude, biće zato što sam to što jesam. SVOJA. Zalutala je ova priča od početka u ovu priču, ne htedoh o tome, ali kad već jesam, idemo dalje.

Kažem: „Ćao, ja sam Ivana“. Kaže: „Zdravo ja sam…“ Ulazim, čudno se osećam. Lepo, prijatno, prijateljski… luda li sam ja to?… ali ovog čoveka znam od nekuda. Slušam šta govori, ali se podsvesno smejuljim. Njemu nije dobro. Kako je moguće…? I… Vraćam se na svoju priču, „Kada ću ja napisati svoju knjigu i hoću li nekada?“

Njegov odgovor je bio baš neverovatan tada za mene. „Napisaćeš prvo knjigu za mene, a nešto kasnije napisaćeš i svoju.“ Šta je ovom čoveku? Kako ja mogu da napišem knjigu za njega? Izlazi iz sobe i donosi crno malo koferče. Šta je sad, pa to? Otvara i vidim da je koferče puno audio kaseta. Šta mu je sad, pa to? Sve te kasete su bile priče ljudi. Nekih ljudi koji su zašli dublje, na neku čudniju stranu življenja. Raznih profesija, shvatanja, sa raznim problemima, uverenjima, ljudi kao vi i ja. Prihvatila sam zadatak sva srećna što imam priliku da zavirim u neke ljudske tajne. Moj zadatak se svodio na to, da sve te kasete pretočim u knjigu tj. u tekstove i priče.

Vraćanje u neke prošle živote. Tema koja me je izuzetno zanimala. Da li je to stvarno moguće, da li to zaista postoji, nije li sve to jedna odlično osmišljena prevara? I čemu prevara, ako nema dobiti od nje? Ljudi rade svakakve stvari da bi došli do neke dobiti? Novčane ili u nekom drugom vidu. Njegov zadatak je da pomaže ljudima, a moj zadatak je da to napišem i da se to obelodani.

Vraćanje u prošle živote putem nehipnotičke regresije. On je tu da čoveka provede kroz prošle živote. Ljudi obično dolaze kod njega, zato što u ovom životu imaju neke za njih nerešive probleme, u želji da saznaju zašto je to tako kako jeste. Posle jedne takve šetnje, ljudima se razbistre mnoge stvari i dobiju mogućnost da isprave sve ono gde greše, da bi i njima i onima oko njih bilo bolje i lepše u životu. Sada sam ovo malo šturo i glupo napisala, ali nema veze reći će se samo kroz dalji tekst i ostale tekstove, ako ih bude bilo.

Te kasete niko nije ranije slušao, sem njega i tih ljudi. Ti ljudi su mogli da čuju samo svoju priču, a meni je sve to bilo dato u tom malom crnom koferčetu, da ponesem kući, da slušam i pišem. Životi ljudi, sadašnji i prošli. Veliki teret je nosilo to malo crno koferče, a ja sam taj teret preuzela na sebe. Kakva sam brza, htela sam sve odjednom da ih preslušam, da čujem šta to sve tu ima? Kako se uopšte radi ta nehipnotička regresija? Polako Ivana, stani. Biram jednu kasetu, stavljam je u vokmen…