Monthly Archives: децембар 2007

Ko kaže da mora da se spava?

Hronično umorna i neispavana, ne dozvoljavam sebi da se nerviram, a opet ponekad puknem i svima im se najebem keve. Mada nisu oni krivi, ali me vole i razumeju, pa se na kraju zajedno smejemo. Više se i ne sećam kako izgleda leći uveče u krevet i ujutru se probuditi, posle višesatnog neprekidnog sna.

Koliko god da imate dobru bebu, tako vam to bude. Majka ko majka, budim se čak i na njegov prd, a tek mrd. Šta ću tako me valjda priroda isprogramirala. Ne stigne dete ni da se probudi, ja sam mu već tutnula flašicu ili ga pokrila, pomilovala po glavi, dala cuclu ili već kako ubodem. Sreća moja, pa sam provalila da krevetac ima točkiće, pa sam ga privukla do kreveta, tako da noću treniram samo stomačne mišiće, prilikom pridizanja.

A bebac, više nije mali bebac, počinje da liči na pravog dečaka, ojačao, porastao, sve ga zanima. Pobrkala sam mesece, nije ni čudo, ali mi se čini da sam u šestom mesecu trudnoće, a da on ima osam meseci. Tako nekako. Znam samo da 1. aprila treba da se porodim, a da je njemu 17. aprila, prvi rođendan. Jovana je završila drugo polugodište… ne drugo, prvo polugodište i sad je dete na raspustu, pa ne moram da i pored svega, ustajem u 7h da je spremam za školu. Srećna ja!

Moj dragi mi pomaže koliko može, nije ni njemu lako, a pored svega trpi i mene. I tako, držimo se zajedno, ljubimo se, grlimo, volimo, čuvamo jedni druge i tako umorni smo jako srećni. Možda nismo baš normalni, ali normalni nikada nismo ni bili, tako da nam to nije ništa novo. Pored svega nismo ni društveni život zanemarili, ne nešto posebno, ali s vremena na vreme kada baba može da ga pričuva, pobegnemo negde u svet. To ću drugom prilikom da vam ispričam, kako i naš izlazak u pozorište, završi sa oduzimanjem vozačke dozvole. Kuda ide ova naša zemlja, često se pitam?

Negde od 1997. niko ne zna zašto, pa ni ja naravno, počela sam da govorim vrlo često, sve će da bude u redu 2008. godine. Kad me pitaju zašto, ja odgovorim da ne znam, ali da znam samo da će 2008. sve da bude u redu. Beše daleko ta 2008., ali evo je sada, samo još jedan dan i biće tu.

Znam da se ništa neće naglo promeniti, ali sam i dalje sigurna da će 2008. godine sve biti u redu. Neću se naspavati to je sigurno, ali što moram da spavam, važno je samo da smo svi živi i zdravi. Porodiću se, stavićemo tačku na trudnovanje, rađanje i porađanje, opet ću da skačem, opet ćemo da putujemo, pokupiću svu decu i idemo na more da se zezamo. Jedva čekam leto, ja sam letnji čovek. Ićićemo na Savu, na splav da kuliramo, pravimo roštilj i pijemo pivo. Kad već spomenuh pivo. Odvojiću jednu noć, decu ću da rasteram kod baba i deda i napiću se ko čovek. Biće leto i niko tada neće slaviti novu godinu, a ja ću reći: ‚‚…eto došla je i 2008. i vidiš da si bila u pravu, sada je sve u redu, sada je sve bolje!‚‚

Svima vam želim srećnu Novu Godinu, neka vam se ispune sve želje i težite da ispunite svoje snove. Snovi su sve!!!

Advertisements

Čemu naslov?

Misli su mi nepovezane, zbrkane… izgleda da je uvek tako kod mene. Istorija jednog života… hm! Šta li to sada hoću? Ponekad se pitam da li i drugi ljudi začuđuju sami sebe ili samo ja to radim? Postavim sebi pitanje, a onda tražim odgovore. Gomile ispisanih svezaka, gomila papira nepovezanih, razbacanih… misli ispisane, rečenice povezane, nepovezane, reči… reči… pitanja, gomila pitanja, postavljenih sebi. Pišem, pišem, tražim se svakim svojim pisanjem. Našla sam se napokon, ali kada čitam sve to od ranije… eto jednostavno vidim sebe čak tamo, čak tada i shvatim da je to baš istorija. Da u životu nisam toliko pisala, nikada ne bih postala to što jesam sada, verovatno ne bih ni preživela. Eto da ne ostane na ovome, reći ću da ću ovde ubacivati svoje stare tekstove.