Category Archives: Slavlja i žurkice

Idemo u nove pobede…

Doborodošli u Novu Godinu na mom blogu. Nije me bilo ovih par dana. Koliko, ne znam tačno? Pokušala sam da ponešto pročitam, da pošaljem po neku čestitku, da ostavim neki komentar, ali uglavnom me nema. S obzirom da server na kom se sve ovo nalazi ima kojekakvih problema i vi koji ste možda očekivali poneku reč od mene, naišli ste na stranu sa greškom, a greške nema. Bar kod mene.

Dočekasmo 2011. godinu. Kada vam je kuća puna dece, ne postoji šansa da vas ne zahvati taj duh radosti i veselja. U 21h te noći sam još bila u pidžami i mirisala na đakonije iz kuhinje, (pidžama je moja omiljena zimska garderoba), ali kada decu picnete, zato što sami to žele i nekako im je sve to naročito važno, e onda nema smisla da Novu Godinu dočekate kao da vam nije uopšte stalo. Picnula se i mama, ko što nije odavno.

I tako izađe mama iz kupatila, a dečica….“Vaaau mamaaaa…!!!“. Jebote, rođena deca me jedva prepoznala, jer nisu me videli sređenu Bog te pita od kada. Tako da je jedna od maminih ovogodišnjih odluka da se redovnije picka.

Ako još uvek nemate decu, a niste i suviše mladi, onda zajebite sve i ove godine pravite i rađajte decu. Verujte mi, smejaćete se, i igraćete, i pevaćete, i bićete srećni ljudi, ma uvek. Čak i onda kada ostanete sami sa sobom u nekom svom tmurnom svetu, zbog „ovoga“ i „onoga“, vaša deca će vas održavati u životu. Biće vaši „aparati“ za održavanje života. Samo im se prepustite.

Ako mislite da nemate dovoljno novca, da vam je karijera u usponu i da baš i nije vreme, ako vam se učini da vam je jedno dete dovoljno, jer nemate uslova za više, ako imate dvoje i mislite da je to sasvim „taman“, verujte mi da definitivno dece nikad nije dosta.  Jedan dečiji osmeh vredi više od svog blaga ovoga sveta. Deco hvala vam za sve.  Voli vas vaša majka.

E sad… ako imate decu, onda svojoj deci nabavite Labradora. Ne bilo kojeg drugog kerića, već isključivo baš Labradora.  Ne kažem da drugi „pasići“ nisu dobri, ali boljeg psa za svoju decu od Laba, sigurna sam da nećete moći da nađete među svim drugim psećim vrstama. Ako već imate nekog drugog koji vam odgovara, to je potpuno u redu, ali ako nemate psa, a želite ga, onda je moja preporuka isključivo Labrador.

Ljudi, pa oni se vole kao da su iste vrste. 🙂 A i nisu daleko, deca i psi su na istim talasnim dužinama. On ih poštuje i trpi, kao da je stariji, a nije, ima tek 8 meseci. On ih čuva, ljubi, igra se sa njima. Oni njega vole, šetaju, ljube, paze. On ništa ne traži. On je posle dece, nešto najlepše što može da vam se desi u životu, a da nije osnova života, a osnova života je ljubav, neko sa kim ćete sve ovo navedeno, da sprovedete u delo. Neko sa kim ćete da pravite tu decu, da se radujete zajedno, da delite dobro i loše, da se svađate i mirite, da živite.

Još nešto novo, Žaklina je sigurno žensko, a Srećko nije peder. Imamo prinovu…Žaca je snela jaje, posle puno ljubavi i seksa, Srećko i Žaklina su budući mama i tata, iskreno se nadamo budućem malom papagaju.

Advertisements

Srećna Nova Godina 2011.

Red je da ovu godinu završimo veselo, kao što i priliči. Šta je sve bilo, bilo je i sve ćemo to da ostavimo u 2010. godini, ne ponovila se.

Želimo vam pre svega zdravlje, pa onda mnogo sreće, e onda puuuno ljubavi i za kraj pun džak para da sve to začini.

Ne zamerite nešto, trudićemo se da budemo još bolji, pametniji i lepši i da vas uvek dočekamo sa osmehom i naravno „Don’t give up!“, pa ma šta da nam donese ova Nova Godina, srećna vam bila i neka vam se ispune sve male željice, one velike nisu ni bitne, jer sitnice čine srećan život. Ljubimo vas sve i lepo se provedite u ovoj sledećoj godini. Nekako ovo ’11…baš dobro zvuči, volim neparne godine i sigurna sam da će biti bolja od predhodne, jer tako smo rešili. 😉

Još malo, pa stiže…

Svakog dana sve vreme pred očima imam primer onih koji se čistog srca, neopterećeno, ponekad i bezrazložno smeju i raduju sitnicama i odlučila sam da im se potpuno predam i pridružim. Neću više ništa da mislim, neću da tupim mozak, hoću da prestanem da brinem zbog bilo čega, hoću da budem dete kakva su moja deca.

Vreme je da počnem da se radujem Deda Mrazu. Javio nam se juče telefonom i rekao da u četvrtak dolazi kod nas. Mnogo je žurio, a Ana se okačila na telefon, kao da samo ona ima nešto da naruči, pa nisam stigla da prozborim koju reč sa njim i da naručim sve što želim.

Da Deda Mraz nešto ne bi zaboravio napisali smo mu dva pisma i sada nam preostaje da čekamo četvrtak.  Rekao je da će da sleti između 6 i 8 uveče. Pitali smo ga da li da mu postavimo sunđer i palačinku, da mu bude meko prizemljenje, a on kaže „biće snega, ne treba ništa“. Ok Deko kako ti kažeš, nemoj samo slučajno da nam ne dođeš.  😀

Do tada ću da se zabavim najboljim novogodišnjim programom ikada, što preporučujem i vama.  🙂

Još jedan decembar u nizu

Bili smo u Kraljevu na slavi. Ne mogu da vam pričam koliko nam je bilo lepo, jer svaki put kada se vratimo u Beograd treba mi bar dva dana da dođem sebi, da nekako prestanem da tugujem, ali ozbiljno. Razvali me seta i nostalgija.

Ostaću ceo život tako rascepljena i rastrzana između doma svojih roditelja i doma koji stvaram sa svojom porodicom. S obzirom da svuda idemo zajedno, kada odemo tamo ništa i niko mi ne nedostaje, svi koje volim su pored mene. Ne morate da mi verujete, a ja se evo rasplakah ko malo dete. U suštini i jesam dete, zato se tako i osećam.

Od sredine devedesetih kada sam počela da studiram vucaram neke torbe i stvari, ali nikada se stvarno neću iseliti iz Kraljeva, pa makar imala još šestoro dece i četiri muža.  😀 Nikada mi nije bilo teško da se o čas posla spakujem i odputujem negde, volim da putujem, ali svaki put kada sam se vraćala su trenuci koje ne umem da opišem.

Sam osećaj kada autobusom ili autom ulazim u Kraljevo i kada mi se nekako srce napuni nekom bezrazložnom srećom je neprocenjiv, a kada uđem u lift i pritisnem dugmence sa brojem 13 već prerasta u blagu euforiju. Spavati u svom krevetu, ma šta da vam pričam. O ljudima koji tu žive da i ne govorim.

I ništa…život ide dalje. Deca rastu ja podetinjila. Prolazi Još jedan decembar, a i dalje Boli me moje Kraljevo. Neka sećanja mi teraju suze na oči. Linjam se sada već više od Edija, a garsonjeru u Babušnici još nisam kupila. Najveća sreća u svemu tome je biti ovakav ko što ja jesam. Drži me 15 minuta, dan ili dva najviše, ali u svakom slučaju Optimizam je način života,…a dobar komentar para vredi. 🙂

„Fitoval – losion, šampon, kapsule. Veruj mi. Bila mi je providna glava. Al’ s obzirom da je sve drugo ok, manje više za kosu Možeš biti i ćelava i onda ćeš sebi biti dobra Odličan stav o životu.“ Kokica

Poslušala sam Kokicin savet i kupila Fitoval, a rezultate ću da javim. Nije baš da mi se providi glava, 😀 , a da je prazna, jeste.  😀  Sve se nešto pitam da li će rast kose da bude srazmeran sa količinom novca za kupovinu garsonjere.  🙄 Kako raste kosa, tako da se i buđelar deblja, eeee…

Utorak je, možda večeras napokon dobijemo i tu sedmicu na lotou, e onda ću da bacim Fitoval i da se ošišam do glave. Čula sam da je to u današnje vreme moderno u Srbiji. Eee,  pa prijatelji, mogu i ja jednom u životu da „teram“ modu. Znači to će da nam bude šifra. Nije baš pametno u Srbiji objaviti ovako javno da si dobio sedmicu na lotou tako da ću ja samo postaviti jednu svoju oćelavljenu sliku i vi ćete znati šta je u pitanju. 😉

I za kraj, nisam zaboravila. Joco i mama još samo par godina i slavimo vašu zlatnu svadbu. Ivan i ja sastavismo 4 godine, a za vaše 42 godine braka sve što ste prošli najbolje znate vas dvoje, a mi jedva da možemo i da naslutimo. Ljubimo vas i volimo i želimo puno sreće, zdravlja, ljubavi i…ma unučića vam je dosta, sad su praunučići na redu. 😉

Dušan, Ana, Danijela, Marko, Jovana, Nikola i Ivana...

Vrednosti života – Jovana

Juče 04. decembra, u Sportskom centru „Majdan“ na Senjaku je održan Gran Prix projekta „Vrednosti života“ pod pokroviteljstvom Asocijatije sportskih menadžera Srbije, za decu bez roditeljskog staranja. Okupilo se puno dece iz atletičarskih klubova i osnovnih škola da odmere svoju brzinu u trčanju na 30 metara.

Na ovom takmičenju je trčala i naša Jovana. Konkurencija je bila jaka i ovo je bilo pravo mesto gde smo mogli da vidimo koliko je Jovana zaista brza., jer nije isto trčati na treningu, trkati se sa drugarima iz škole na času fizičkog i stati na „crtu“ sa drugom decom koja redovno treniraju u nekom drugom atletičarskom klubu.

Učestvovale su 32 devojčice i na prvi pogled sam se i sama prepala. Moju malu sitnu curicu su u samom startu te visoke otpisale u fazonu „ona je mala, lako ćemo sa njom“, čak su joj neke to i rekle, ali su se grdno prevarile.  I ako iz opravdanih razloga nije trenirala zadnja dva meseca, i ako su mnoge njene vršnjakinje bile dosta više od nje, pa samim tim i dužeg koraka, Jovani su na kraju svake kvalifikacione trke gledale u leđa.

Do finalne trke sam više puta jedva zaustavila suze. Kako joj izgovore ime meni zadrhti brada i napune mi se oči suzama. Finalna trka mi je totalno oduzela dah. Uplašila sam se da se ne razočara, da ne pomisli da nije dovoljno vredna, da atletika i trčanje nisu za nju. Pre trke sam joj prišla i samo šapnula na uvce, „Nemoj da usporavaš na kraju, nego ubrzaj još više.“

S obzirom da sam pokušala da nešto snimim mobilnim telefonom, nisam ni videla šta se u stvari desilo. Poslušala me je i na kraju je jako ubrzala. Da je bila i poslednja samo sam želela da joj nekako priđem kroz gomilu dece i da je jako zagrlim. „Pustite me da zagrlim svoje dete, ljudi ona je moja!“ Htela sam da viknem. 😀

Naša Jovana je osvojila drugo mesto i srebrnu medalju.  Jako sam ponosna na moju malu zvezdicu. Iz zvezdice će jednog dana zasijati kao prava velika zvezda. Čestitamo Jovana, ti si naša šampionka.

„Ne vjerujem u zabrane…“

Obećala sam vam slike nakon druženja sa Biljanovićima 😀 tako da sada ispunjavam obećanje. Naši drugari su malo stariji od nas, ali to nas nikako ne sprečava da na svet i život gledamo iz istog ugla.

Ništa neću više da vam pričam samo ću potpisati izjavu koju je Darko dao za Jutarnji list:

„…- Pobornik sam teorije da je odgoj presudan, a ne kao što većina kaže da su djeca ‘takva’. Stvar je tretmana, odnosa. Bitna je dosljednost. Valjda sam te stvari riješio dok su bili mali, postavio sam pravila, a da nisu bili svjesni, tako da im nikada ništa nisam zabranio, naređivao, kažnjavao. Uostalom, ne vjerujem u zabrane – kaže.“ Darko, a ja potpisujem.  😀

nemresbilivit i charolija

To je ta ekipa

Dan za danom II

Nisam možda nikada bila normalna, po nekim uvreženim pravilima društva u kom živimo? Rekoh već kod mene se ništa ne mora, ništa ne zahtevam ni od koga, ne očekujem, pa ne mogu da se razočaram, samo umem jaaako nešto da želim i tako se probijam napred kroz život. Mogu vam reći da sam ubola pravu kombinaciju, jer da sam drugačija sigurno ne bih bila normalna ni po čijim i ni po kakvim kriterijumima, pa ma ko da ih je zadao.

26. oktobra smo proslavili Jovanin 11. rođendan. Žurka je bila u fazonu karaoka. Skupilo se društvo, pa smo pevali, igrali, skakali. Odlično smo se proveli. Nemam vremena da sređujem snimke, ali bilo nam je svima zaista mnogo lepo. Torta je delo „mama, teta Ivane“ i bila je super ukusna. Svi su bili zadovoljni i srećni, a najvažnije Jovani je bilo mnogo lepo.

27. oktobar je u našem domu svečano obeležen u znaku naše slave Svete Petke. U krugu najbližih prijatelja i rođaka smo proslavili slavu. Negde u nekom delu mozga se među svim tim osmesima i veselom pričom provukla i po neka senka, dana koji je sledio.  Uveče kada su se gosti razišli, kada smo sredili sve, ostalo mi je da po ko zna koji put, spremim stvari za bolnicu.

28. oktobar je osvanio sa strepnjom. Ispred nas je stajala velika neizvesnost. U trenutku kada smo kročili na odeljenje, Ivan, Nikola (naš sestrić) i ja, sve mi se zamutilo pred očima. Slika za slikom, bum, bum, tras, tras. Čini mi se da sam za tih prvih nekoliko minuta, jedva izdržala na nogama i stvarno ne znam kako sam uopšte izdržala da se ne srušim.

Onih dana, prošli put koje smo proveli na tom odeljenju, bila sam jaka, jer je on bio slab. Ovoga puta sam sebi na trenutak dozvolila slabost. Savladalo me je sve. Isti doktori, iste sestre, ista soba, čak ponuđen i isti krevet. Odbili smo ga, uzeli smo onaj pored, jer taj u sredini nam i nije ostao u baš nekom lepom sećanju.

E od onda, pa do danas, nemam pojma šta nam se sve izdešavalo. Čak ne znam ni koji je datum. Znam samo da smo preživeli i 1. novembar i operaciju. I čekanje ispred šok sobe, gužva velika, pa su ga odmah spustili u njegovu sobu i susret u sobi. Opet telo i biće koje neizmerno volim, sa gomilom cevčica koje vire, bespomoćno leži. Pogled, moje čelo na njegovom i šapat na uvce. „Gotovo je, nema više kese.“ Bol koji opisuje osmicom, od jedan do deset. „Da idem ja, da ti ne smetam.“ „Ne, ne…budi tu.“ Uh…

Onda susret sa decom, „zašto mama opet ima dve burme na ruci?“,  „kada će tata da dođe?“, „tata će sada da skače sa civenim padobanom.“. Sve sam im ispričala, sve znaju i zajedno se radujemo. Neki virus ih napao, pa Marko povraća, Ana ima proliv, a danas i Jovana povraća. Da odlepim. Propratne detalje neću da vam pričam. Samo ću vam reći da je sledećeg dana, moj fenomen već stajao na nogama i sa ogromnim bolom se peo uz stepenice, da ispuši pljugu.

Edi je posebna priča. Tuguje danima. Slabo jede. Leži u ćošku pored vrata i čeka, čeka, čeka… S vremena na vreme se i on ispovraća od muke neke. Oči mu tužne, uplakane, mazimo ga, ljubimo, ali se plašim da ne razume. Sada i on snosi posledice, zbog svega ovoga.

I tako, sve je to život, pa i taj zemljotres u našem Kraljevu, na kraju krajeva što se desio. Pritislo sa svih strana, a ja se ne dam. Idemo ponovo dan za danom, napred. Treba uživati u lepim stvarima, skupljati snagu za sve ono sa čim treba da se borimo i izborimo. Nema mesta za postustajanje i padanje. Kada je teško treba leteti. Želim i da se zahvalim svim prijateljima koji su sve ovo vreme i sada i onda bili uz nas. Treba da znate da je čak i svaka reč podrške puno značila. I verujte mi ljubav uvek sve pobeđuje. Živi bili vi meni.

Kada Ana smeje se… :)))

Još jedno malo podsećanje kako smo proveli poslednje dane leta 2010. uz dve pesme koje smo najviše voleli ove sezone. 🙂

Nema naša Ana krezave zube, ali kada se smeje svima nam je mnogo dobro, jer svi pevamo na sav glas, smejemo se ko blesavi i vrlo rado podelimo i poslednju palačinku.

Imam rođendansku želju

Običino se ljudi kada dođe taj dan u godini, kada na svoje godine dodaju još jednu, čudno osećaju. Kako se ja osećam danas na svoj rođendan, ne bih znala da opišem? Nemam potrebu da sumiram „rezultate“, jer sam sada potpuno sigurna da je to jedna od većih gluposti. Šta je bilo, bilo je, šta je moglo da bude drugačije…e baš nije moglo, jer da je moglo bilo bi…ono što je uvek i baš uvek jedino važno je sada i ovde, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena, a život je toliko kratak da prosto sebi ne smemo da dozvolimo da nam vreme prolazi u koje kakvim glupavim razmišljanjima.

Oduvek je za mene u životu pravljenje planova bilo misaona imenica i ako sam se ikada usudila ili uspela da nešto isplaniram to je moglo da bude samo u smislu nekog zezanja „e ja ću ovo i ovo“ ili za neki period od sat, dva…ne više, jer nikada ne zna noć, šta nosi dan i obrnuto. To su neki moji životni postulati kojih se ne pridržavam, nego su mi urođeni. Takva sam. Nemam bre ja vremena da mislim o tome šta da je i da li je moglo da bude ovako ili onako, a još manje imam vremena da mislim o tome šta će biti, što, kako i da li će? Jedino što mogu danas da pitam sebe je, šta je to mamicu mu, što do sada nisam skontala, pa mi se ponavlja?????????

Ne gledajući druge drage živote oko sebe, već posmatrajući samo svoj, kontam da nikako nešto da shvatim? Šta bre? Imuna sam na planove, na pare, na kojekakve maštarije i ostala sranja, a opet sa druge strane sam sigurna da mi je nešto promaklo, da vidim, da shvatim, da naučim. Nekako kao da sam na korak do toga nečega, a nikako da ga dosegnem.

Mudrost se stiče godinama i iskustvom, ali zašto bre nikako da je dosegnem, bar malkice? Zato što je neuhvatljiva, zato što uvek ima nešto drugo, nešto novo, nešto što mi nije bilo ni na kraj pameti? Hmmm…?? Osećam se kao kada visim na upornici aviona. Ne bojim se da skočim, a sa druge strane svesno idem u nešto što nije prirodno stanje i stanište čoveka. Neizvesnost koja uvek na kraju donese sreću, radost, oduševljenje i olakšanje, jer je sve prošlo u najboljem redu.

Mislim, mislim, mislim…i sve me nekako navodi na to da je to što nikako ne naučih do sada da poštujem svoj Nemir, da poštujem svoje Instinkte, životinjske. Da poštujem svoju Intuiciju. Hmmm…? …pa možda da sam ih ispoštovala sada bih bila u nekom drugom problemu, možda većem? Ne nije to…to su samo neke stvari koje nas pripremaju na ono što nas čeka, koje nam daju naznake budućih dešavanja. Pripremaju nas na ono što dolazi. Ali…zar nam se budućnost ne ukazuje samo onda kada želi da bude promenjena? Jesu li to neke stvari koje me čine mudrijom?

Nekako ne znam, ali osećam da sam na korak od odgovora. Posle svega ovoga sam promenjena. Rećiću vam i kako. Sada imam još manje planova, sada ne umem ni sat unapred da isplaniram svoje postupke, sve sam uverenija da jedino što mogu je da uživam u svemu što mi se dešava sada, pa ma koliko izgledalo ludo.

Čudni životi se uvek povezuju na čudne načine, sa druge strane svi su životi čudni, znači ne razlikujemo se jedni od drugih. Razlikujemo se samo po tome kojim putem idemo, koji izaberemo i kako ga vidimo, iz kog ugla gledamo taj svoj put. Ja sam težak ludak, ne umem da planiram, ali umem da zadrem u dubinu, jako duboko, do toga da me jedan pogled može navesti da „napišem roman“.

Jebem mu mater, kada čovek ne bi razmišljao bio bi obična pepeljara koja skuplja ostatke pepela, koji taloži u sebe obično đubre i miri se sa svim, bez želje da nešto promeni. Šta je to što treba da promenim? Shvatiću, promeniću, ali mudrost dosegnuti neću. Ne želim, jer sve nakako mislim da kada čovek dosegne tu mudrost, više nema razloga ni da živi. Sve mu bude jasno i jednostavno ode dalje sa ovog sveta.

Na domalom i srednjem prstu  desne ruke nosim po jednu burmu i najveća rođendanska želja mi je da ovu sa srednjeg prsta, vratim na onaj prst na kome joj je i mesto, a to ću da uradim ovog leta na nekoj lepoj plaži. Pre toga neću. Mora dragi ponovo da je zasluži.

Dragi moj, ja, najteža, najgora i najlošila od svih, tražim od tebe da ispuniš svoje obećanje. Da mi pomogneš da prođem kroz ovaj život minimalno oštećena, a ja ću dati sve od sebe da posledice ne slušanja mog Nemira, Intuicije i Osećaja u vezi svega ovoga, za koji mesec budu samo puko sećanje. Ne dam te i moja rođendanska želja je da te ponovo venčam i zaveštam samo za sebe, ali tako da više ni „metar“ ne odeš od mene.

Samo malo…sastaviću se

Proslavili smo Dušanov 18-ti rođendan, znači bliži se moj 36-ti. Završili smo jednu osnovnu, jednu srednju i jedan četvrti razred. Ispratili smo tatu u svet kao pobegulje. Ma ko će da se pozdravlja i ispraća, nemamo mi srca za rastanke. Jednostvno smo se spakovali i otišli. U stvari prvo smo spakovali njega, da nešto ne zaboravi i otišli našoj drugoj kući u Kraljevo.

A ja…opet sam pustila onu drugu Ivanu, da reši sve ovo, da se suoči, da pojede koje govno, pa da idemo dalje, jer bez nje…ma ne mogu ja ovo. Vratili smo se i nema šanse da ja sama sada odem na spavanje. Nemojte da mi pametujete da nisam sama, da su deca tu, da ovo da ono…kad nema ko da me u onom velikom krevetu stisne svojom nogom i da me nervira, što pored tolikog kreveta voli da spava na mojoj polovini, dok njegova zvrji prazna…sama sam.

E nek’ crknem sada, pička li mu materina, a mislila sam…da nikada neću patiti zato što neko nije pored mene.

I tako rešiće ta Ivana ovo, a onda ću da joj se pridružim, pa da idemo dalje. 😉 Sastaviću se za neki dan.

1 ili 11

Je l’ igrate vi LOTO? Od kada smo se upoznali moj dragi i ja, redovno igramo. Zanimljivo je da tokom godine dobijamo samo trojke i četvorke, a za svako novogodišnje izvlačenje dobijali smo petice. Oko pedesetak evrića. Lepo je kada pri svim tim prazničnim troškovima „kapne“ koji dinarčić, a nama to postalo tradicijonalno. Više se i ne radujemo, eto tek tako čekamo to izvlačenje da bismo dobili tu našu  peticu na LOTO-u.

A jeste li možda večeras gledali LOTO? Mi jesmo. Izvlače one brojeve, prvi, drugi, treći… Pred izvlačenje sedmog broja od svih uplaćenih kombinacija čekaju se jedinica i jedanaestica (1 i 11) za sedmicu, za nekih 72 000 000 dinara, znači samo dve šestice do tada. Retko kada izvuku sedmicu kada do tada ima samo dve šestice. Vrte se oni brojevi, vrte, vrte, bućakaju, vrte iiiii 1. Nije 11 već 1.

Jeste li nekada možda čekali da izvuku vaš sedmi broj na LOTO-u? Mi jesmo. I to baš večeras. Uvek sam se pitala, kako li je to kada čekaš taj jedan broj? Mogu vam reći da je osećaj skroz običan. I… Ne…nije naš broj bio jedinica (1), naš broj je bio jedanaest (11).

Jeste li nekada promašili sedmicu na LOTO-u za samo jednu jedinu jedinicu, deseticu ili kako god? Mi jesmo. Za našu sedmicu je falilo da pored one jedne jedinice bude još jedna. 11. Jebi ga, nije nam se dalo ovog puta.

A…Jeste li vi nekada dobili oko 3 000 evrića na LOTO-u? E pa…mi jesmo. 😀 Večeras su prvih šest brojeva koji su bili izvučeni bili na našem listiću. Nije 72 000 000, ali jeste novi laptop, jeste mašina za sudove i nov krevet za dečiju sobu i još svašta nešto.

Sasvim je OK svake Nove Godine dobiti peticu, pred kraj aprila dobiti šesticu, a sedmica…sedmica će sama da dođe ako tako treba da bude. Mislim da će biti i toga. :mrgreen: Sve je to samo igra. Izvučeni brojevi ovog utorka su 7, 8, 25, 39, 32, 24 i jebani kec (1). 😀 Idemo dalje.

Divan dan, divan dan…Markov treći rođendan :)

Pre tri godine, negde u ovo vreme, sada je 13 h, nisam mogla ni da sanjam da ću već za par sati držati svog sina u rukama. Mislila sam da pre 21. aprila neću da se porodim. Kad ono. Stiže batica o čas posla. Mali, mali, mali ko mišić.

Sada je već izrastao u pravog momka. Voli motore, avione i ostale …one. Na motoru ga je tata vozio kada je imao samo 10 meseci, pa nije ni čudo što sada nijedan ne može da prođe pored njega, a da ne uzvikne „Vaaau!“. Još kao mala bebica je spavao na aerodromu, uz neke malo čudne zvuke koji bi uznemirili drugu decu. Ne i njega. Naviklo dete na svašta. Sada su mu avioni glavna preokupacija, što pravi, što igračke…

I tako…već je 19 h, prekinuli me gosti u pisanju, pa nastavljam sada. Slikali smo se i snimali i igrali, duvali svećice petnaest puta, ljubili se, vukli uši, pevali, mackali se tortom, ručkali, šizeli, ma svašta nešto. Sada malo odmaramo, pa će da nam dođu drugi gosti, pa sve iz početka. Lepo nam je, srećni smo i mnogo se volimo.

Marko je napunio tri godine. 🙂

Želim ti da budeš srećan, zdrav, dobar i da imaš u životu sve ono što ti je potrebno da ostaneš takav kakav jesi. Moje srećno, dobro dete. LJubi te i voli mama, i svi ostali.

Danas nam je divan dan Anin drugi rođendan

Ponedaljak je pravi dan za nove početke. Idemo dalje. 🙂

Napravili smo tortu zajedničkim snagama, uvežbali smo rođendansku pesmicu, spremili smo najlepšu haljinicu, danas slavimo. Ana puni dve godine. 🙂 Proletelo je vreme kao dlanom o dlan. Već ume da broji, da peva, ima svoj laptop (velika ukoričena sveksa), ponekad ide u školu, sprema ručak, leti avionom, trči, maršira, igra, peva, žvrlja sveske, kopa zid, jede zemlju, ume da se brani, ali i da napada kad misli da treba. Malena bebica od 2900 grama, sada je već velika cura.

Mila moja želim ti svu sreću ovoga sveta. Želim ti da budeš zdrava i srećna. Ma znaš ti već sve šta ti mogu poželeti. Mudrice moja srećan ti rođendan. Voli te mama.

Kako „sastaviti“ tri godine braka :)

voznjaSigurno ste nekada odgledali neku televizijsku reportažu koja govori o paru koji je u braku, 40, 50 godina. Bakica i dekica sede jedno pored drugog, smeškaju se, a novinar im onda neminovno postavi pitanje: „Da li biste mogli da nam kažete šta je recept za uspešan brak?“ Šta god da kažu, obično se sve svodi na isto, kažu: ljubav, poštovanje, tolerancija. Lepo zvuči, ali sve zavisi šta kome predstavlja, svaki od ovih pojmova. To je priča za poseban post.

Ne mogu vam pričati kako je to kada sa istom osobom  živite zajedno 50 godina, ali ponosno mogu da vam  dam par saveta kako sa nekim da sastavite tri godine braka. Nećete mi verovati, ali sam zaista danas ponosna. Pre tri godine na današnji dan, moj dragi i ja, rekli smo sudbonosno DA i kako bi on na svoj način rekao „Budale“. 😀

Šalu na stranu, ali kad pogledamo oko sebe ostale bračne parove, nas dvoje se odlično držimo. Za sve one koji nemaju bračnog iskustva usudiću se da im dam par korisnih saveta, a možda posluže još nekome.

Prvo i osnovno pre ulaska u brak: putujte, izlazite, zezajte se, ludujte, prosto rečeno iživite se do daske. Kad kažete to DA, da vam ne bude žao ni zbog čega. Jednostavno dok ste još slobodni, ništa ne propuštajte.  To ne znači da kada uđete u brak svega toga neće biti, već nećete imati za čim da žalite.

Sledeće po meni bitno je da pre braka upoznate sebe. Ne šalim se. Kada poznajete sebe, onda znate i kakvu osobu želite za životnog saputnika i neće vam biti teško da prepoznate takvu osobu.

Sve ono što vam se, dok ste još u vezi, ne sviđa kod vašeg partnera, budite sigurni da će vam u braku 5 puta više smetati.  Budite svesni da ćete živeti sa partnerom čije sve mane treba da prihvatite, jer ljudi se ne menjaju. Ako vam na primer smeta što vaš momak voli da popije, a kada popije ume da bude i grub, budite sigurni da će to biti veliki problem u vašem braku. Ako vam vaša devojka zamera ovo ili ono, sigurno će vam u braku zvocati kao navijena i zbog toga, a i zbog onoga, do tačke neizdržljivosti. Oprezno birajte i dobro gledajte.

Najvažnija stvar u braku je i najjednostavnija, iskreni razgovori. U braku gde nema iskrenosti, nema ni poštovanja, znači nema ni ljubavi. Tamo gde nema ljubavi, nema ni seksa, tamo gde nema seksa, postoji prevara, gde ima prevare, nema braka. Brak koji se temelji na tolerisanju takvih stvari je mučenje za oba partnera.

Svađa je sasvim normalna, prihvatljiva, pa čak ponekad i poželjna stvar u svakom braku. E sad. Da biste umeli kvalitetno da se svađate, pre svega treba mnogo da se volite. Kada se mnogo volite, onda je sve dozvoljeno u svađi, sem udaraca i ponižavanja, naravno. Ne znam da li ću umeti ovo da vam objasnim.

Ako imate brata ili sestru onda možda možete da razumeti šta hoću da kažem. Imam sestru, tako da sam pre braka mnogo puta „trenirala“ to svađanje zasnovano na velikoj ljubavi.  Kada vas ta osoba dovede u situaciju da biste je najradije upucali iz puške, ali da je ne ubijete naravno. Već onako figurativno. Kada vičete na sav glas, da biste nadjačali viku tog sa kim se svađate. Hahahha… Kada negde pri kraju počnete da se smejete, jer ste izgovorili i čuli gomilu gluposti, zbog neke druge gluposti i na kraju kad se strasti malo smire, razgovarate o tome i rešite problem na razuman način.

Ovaj deo oko svađe, treba da probate pre braka, jer kada već budete u braku onda je kasno za eksperimentisanje. Nikako ne stupajte u brak sa nekim ko ne ume da se svađa. Ima onih koji svađe rešavaju i završavaju šamarima, a tamo gde ima nasilja sigurno nema ljubavi, ni srećnog braka i porodice.

S obzirom da oboje volimo decu, potrudili smo se da proširimo našu porodicu. Tri godine braka, četvoro dece. Jovana je prvo moje i naše najstarije dete. Jana je prvo njegovo i drugo po starosti naše dete. Marko je naše i prvo i drugo i treće dete. Prvo zajedničko, drugo i njemu i meni i treće sveukupno. Ana je i drugo i treće i četvrto naše dete. Drugo zajedničko, treće i njemu i meni i četvrto sveukupno. Obožavam kada napišem ovakvo objašnjenje. 😀 😀 😀 Zavrti se ljudima u glavi.

Deca su najveća sreća u životu. Ljudi imaju običaj da kažu i da sa decom dolaze  obaveze i brige. Istina je to, ali meni su deca u životu samo sreća. Kada deci prilazimo sa radošću ništa nam ne može biti teško, jer deca svojom ljubavlju, smehom i zagrljajima uzvraćaju stostruko.

Sve u svemu tri godine braka, ćete sigurno „sastaviti“, ako ispoštujete osnovne stvari. Budite pošteni prvo prema sebi, pa onda i prema svom partneru.  Nema laži, nema prevare. Razgovarajte o svemu, delite svoje misli, brige, probleme, osećanja, snove i želje. Sve što sam napisala u ovom postu, kada se spoji u jedno je u stvari ljubav.

Nadam se da će nam ova neka nepisana, sada i napisana pravila, doneti još mnogo zajedničkih godina, a možda još nekome posluže. Srećno bilo i živeli. 🙂

Drugi blogorođendan

bloggingVolim neparne rođendane. E stvarno mi nije dobro, da se nisam setila da još nismo proslavili tri godine braka, napisala bih da je ovo moja treća blog godina, a nije. Šta jeste, a šta više nije, e pojma nemam.

Idemo ponovo. Volim neparne rođendane, ali ovo nije neparni blog rođendan. 06. novembra, 2007. sam napisala svoj prvi post. Po nekoj matematici danas je drugi rođendan ovog bloga. Srećan mu rođendan.

Svega i svačega je bilo, a kako sam pošašavila u zadnje vreme, nekako mi se čini da će tek biti svega i svačega. Za početak sam ga malo sredila. S obzirom da ne mogu da spavam duže od 20 minuta u poslednje vreme, ne zamerite ako nešto baš i nije ok. Verovatno ću primetiti tek za par dana. Idemo dalje. 🙂

sex

o-window

duty_calls

Još neki dan i stiže 2010.

Nova_GodinNeki od vas znaju da pre vremena, negde sa prvim februarskim suncem, počnem da slavim dolazak proleća. Sneg i zimu volim samo na planini i na razglednici, ali od njih se pobeći ne može. Tako ću i pre vremena početi da sumiram 2009-tu i da se spremam za sledeću. Ljudi to obično rade negde pred kraj godine, ali…

Još dva meseca do Nove Godine i mislim da imam taman dovoljno vremena da sve ono što sam planirala za 2009.-tu godinicu privedem kraju i da u 2010-tu uđem kao apsolutno zadovoljna postignutim. Reč „apsolutno“ mi je postala ružna uzrečica, ništa nije apsolutno, ne zamerite, neka je.

Što smo stariji vreme nam sve brže prolazi. Kao da smo juče kitili jelku i ukrašavali stan lampionima i drugim dekoracijama, a za koji dan će doći vreme da se podvuče crta. Dosta toga sam uradila, ali  i dosta toga propustila, što zbog neke više sile, što zbog neke svoje lične mrzovolje.

Neću da vas davim sa onim što jesam i onim što nisam, ali mogu da obećam sebi da ću još neke važne stvari da uradim do kraja godine. Neke mučne stvari koje sam odlagala ću da uradim bez pogovora,  a za one koje su lepe ću da počnem da pravim teren. Nisam neko ko planira, ne umem da planiram ništa, ali okvirno mogu sebi da zadam neke ciljeve za do kraja godine koje ću da ostvarim.

Kako vi  stojite sa planiranjem i ostvarivanjem ciljeva?

26. oktobar, Jovanin rođendan

26. oktobra proslavili smo 10.  Jovanin rođendan. Prešli smo na dvocifren broj godinica i super smo se proveli. Još jednom srećan ti rođendan Ljubavčice moja, volimo te i želimo ti da ti se svi snovi ostvari.

jovana-10-rodjendan

Mala informacija II

Prošle godine negde u ovo vreme sam napisala post Mala informacija sa ciljem da vas obavestim da će jedna moja pričica Charolija života biti objavljena u Blogopediji 2008. Ovog puta pišem novu malu informaciju i baš sam se obradovala, jer će moja pričica Kako sam zavolela sebe biti objavljena u Blogopediji 2009. Kako je i red, ponovo častim, pa izvolite ko šta pije  da nazdravimo.

knjige

Naknadno sam linkovala sve ostale priče koje su uvrštene u ovogodišnju Blogopediju, pogledajte, pročitajte ima dosta dobrih tekstova koji zaslužuju pažnju. Čestitam svima.

Blogopedija 2009:

Aleksandar Ilić – Pronađena grobnica Aleksandra Makedonskog
Jelena Jovanović – SUDAR SVETOVA: off-line i on-line industrije
Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu
Nenad Obradović – Maloj M
Angelina Radulović – Devojka koja nikada nije volela
Nebojša Radović – Deca i računari
Zoran Tomić – Arhimedov blistavi um
Miljana Mladenović – Život na Web-u u crticama
Marija Spasojević – Bez emocije
Ivana Stoisavljević – Inkluzija
Sladjana Marjanović – Savremena bajka iliti jedan ponovljeni od poodavno
Milan Jakovcevski – Ljubov e…
Milan Milošević – Deset godina kasnije još uvek smo živi i zdravi
Dimitrovska Vasilka – Arheologijata na tvojata familija
Ivana Križanović – Snopić svetle mudrosti
Magdalena Arnaudova – Vraќanje vo realnosta
Filip Mladenović – Vrhunac Pink kulture
Milica Lazarević-Jekić – Da te grlim
Ogi Sinko – Eden ubav den, može i porano
Miloš Petrović – Zašto je važno da jedna kompanija vodi svoj blog
Ivana Momčilović – Kako sam zavolela sebe
Elena Apostoloska – Matovska – Životot e fer
Leonida Penka Bassa – Ahroma
Milica Vučković – Bolesna bajka
Miloje Sekulić – Bloggers Relations u praksi [post I] [post II]
Larisa Ranković – Mediji na oštroj nizbrdici
Dejan Pejčić – Sanjam
Saša Radojčić – Srpska književna blogosfera
Miloš Krneta – Dan kada ćemo se osloboditi papira
Slobodanka Boba Đuderija – Majkuim
Ristić Miljan – Ljubavnik
Dragana Đermanović – Carpe Diem
Sanja Rastovac – Priča o gospođi Marini
Suzana Janačković Živković – Zamisli
Marija Đokić – Sve njihove ljubavi
Dragana Pušica – Voćna torta sa višnjama i ribizlama
Zoran Trklja – Nisam dovoljno bogat da kupujem skupo
Marica Blečić – Vinski Raj
Emina Krstić – Mali ničega i mnogo svačega
Saša Stamenković – Autentični su u manjini
Etarget – Zašto se oglašavati na internetu 2. Kontekstualna PPC reklama
Vladimir Mirosavljević – Coolares, bend koji zaslužuje šansu
Meri Filipovska – Vek Od Denovi.
Nadica Trenceva – Karantin
Tatjana Kozica – Ti si birao
Gorjana Jordanovska – What am I to you?
Višnja Dimić – Muškarci i gubitak kose – strašna stvar!
Darjan Radenković – Kafanski bluz
Tanja Stanić – Otkucaji

Uredili i sakupili za Blogopediju 2009
Slavko i Srđan

Dušo moja, srećan ti rođendan

mama-i-tataO kako mi noćaš nedostaješ. Mislila sam da mi nikada nećeš nedostajati. Uvek si tu, uvek sam ja tu, uvek nas ima. Hvala ti što postojiš, što se brzo oporavljaš, što si živ. Hvala ti što si onog 08. maja došao na stanicu da prevezeš jednu nepoznatu mene, što si me te noći odveo u „Kuću piva“, što smo te noći shvatili mnogo toga, što je jedna pesma postala samo naša…

…što si me posle odveo kući i prisvojio… kao mi pesmu, još te noći za ceo život. Hvala ti dušo moja.

Hvala ti što si me oženio. Da nisi ti, niko drugi nikada i ne bi, jer za nikog drugog nisam ni stvorena. Tvoja sam i tako će biti dok me ima.

Strašno je dušo, što sam te za malo izgubila. Nemoj mi to više raditi. Rekoh ti već jednom, ako bi mi umro mlad, da ti ni na sahranu ne bih došla. Ma razvela bih se posthumno. Ma kakav je to način objasni mi, da mi svake godine zamalo umreš? Nismo se tako dogovorili.  Sreća je da nisi Svetom Iliji poneo hladno pivo, pa te vratio.  Super je lik taj Ilija.

Hoću da živimo zajedno sa svojom decom, zdravi, pa ma kakav život bio, samo da budemo živi… živi i zdravi…nemoj mi ovo više raditi, molim te. Ne želim više da idem u bolnicu, makar još 60 godina. Posle toga kako hoćeš.

Srećan ti rođendan dušo. Brzo mi dođi, mnogo mi nedostaješ. Dođi da mi pevaš i da  zajedno skočimo. Neću ti reći da te volim.

(ovako padobranci slave rođendan kada nisu u bolnici)

Srećan joj rođendan!

srecan-rodjendanDanas punim 35 godina. Kako će samo brzo doći dan kada će ove dve cifre zameniti mesta. Mirna sam, spokojna, ispunjena. Imala sam sreće do sada i želja mi je da me ta ista sreća prati i dalje. Pa rođendan mi je. To je dan kada imamo pravo da zamislimo bar jednu želju.

Jako lepo detinjstvo je iza mene. Imam divne roditelje i sestru, koji su mi od samog mog rođenja život činili lepim. Neke ljude život šiba, baca, maltretira ih, a meni je tako jednostavno od samog početka lepo. Nije to baš bez i malo moje zasluge, ali čovek stvarno treba da ima sreće, jer roditelje i primarnu porodicu ne možemo da biramo, a to je osnov srećnog budućeg života. Kako kome zapadne, tako mu i bude.

Dok smo bili u Kraljevu srela sam školsku drugaricu koju nisam videla punih 20 godina. Nisam je prepoznala, ona mene jeste. Obradovala sam se i bilo mi je drago što je vidim i ako se nismo puno družile.

Tada sam je okarekterisala kao nekog ko pokušava da kupi prijatelje. Stalno je po grupu „glavnih“ vodila na kolače, kupovala im skupe, lepe sveske, olovke, gumice, šnalice… Poklanjala neke svoje lepe stvari. Uvek je imala para i drugi su je iskorišćavali.

Nismo se puno družile, jer ja sam bila glavna u nekom drugom svetu u kom sam i ostala glavna, tako da me njene pare, pokloni i takve gluposti nisu zanimali.

Dovela sam decu u park na vožnju kolcima. Ona je bila tu. Njeno dete je to odavno preraslo. Radi tu za nekog lika, stoji na suncu po ceo dan i meri po 10 minuta za svaku vožnju, za neke male pare.

Potresla me je njena priča. Nekoliko dana po dva puta 10 minuta može biti stvarno puno ako nekome želiš da ispričaš svoj život u rasponu od 20 godina. Ona je htela, imala je potrebu, pa je i pričala, pričala, pričala…

Neću prepričavati iz poštovanja prema njoj, ali blago je reći da je život bio grub prema njoj. Nije imala sreće!!! Nije ona imala ni puno pameti, ali opravdavam je vaspitanjem koje je stekla i primarnom porodicom, tako da samo sreća preostaje. Definitivno je nije imala.

Ispričala mi je i šta je sa nekim našim drugaricama iz osnovne bilo. Jedna je rodila dvoje dece do 21. od dva oca. Pevala je po kafanama dok je bila mlada i lepa, a onda se udala za nekog trećeg, čiču. Živi u jednom selu u okolini. Kaže: „…ugojila se kao svinja i propala. Pije neke lekove za smirenje, leči se od nečega…“ Dok smo bili deca pevala je najlepše u celoj školi. Posle njenog glasa nikada nisam čula tako lep dečiji glas i danas mi odzvanja u ušima.

Druga je srećna. „Udala se, živi u Nišu. Muž joj je…ma znaš onaj NN sa televizije. Ima para kao blata i ne možeš da zamisliš kako se dobro oblači. Videla sam je za Novu Godinu.“ To joj je najveći uspeh u životu.

Za treću sam i ja čula. Pre par godina joj je prepuklo srce. Bukvalno. Ušla je u kupatilo i nikada više nije izašla. To što je bila najlepša, najpametnija, naj u svemu, a pri tom posle par godina postala i težak naj narkoman, neću da pričam. Žao mi je.

Svega i svačega sam se naslušala od moje drugarice koja je nekada pokušavala da kolačima kupi prijatelje. Šta se desilo sa tom decom? Ima tu i lepih priča, ali nekako mi se to čini ne srazmerno sa ovim lošim.

Šta je poenta ove moje priče? Danas mi je rođendan, htela sam nešto važno reći. Uvek nešto važno kažem za svoj rođendan, možda ne bude pametno, možda bude nekom i glupo, ali meni bude važno, a to i jeste suština.

SREĆA. Kako sam ja živela proteklih 20 godina od završetka svoje osnovne škole? Prva godina srednje škole. Nisam htela da idem u školu. Nije mi se sviđalo odeljenje, ni profesori, ni ništa. „Obolela“ sam od jednog vida epilepsije. Doktori su to potvrdili na naučnoj osnovi i ja sam imala dooobar razlog da školu posećujem samo ponekad.

Eto kako mi imamo dobre doktore. Znate vi već odavno da sam ja kreten, ali sam tada baš bila budala. Kad god mi se nije išlo u školu, „bolela“ me je glava. Onda su doktori istraživali i na kraju utvrdili, „vrlo mudro“ da imam tu epilepsiju. Strašno.

Nikada nisam popila ni jedan jedini lek protiv te bolesti, i ako su mi ih prepisivali, ali sam imala divna putovanja od Kraljeva do Beograda sa svojom mamom, po raznim „eminentnim“ klinikama. Sada mi je mnogo smešno. Smešno je i mojoj mami, ali tada joj nije bilo, kasnije sam joj ja sve to priznala. Nije me ubila, bila je presrećna. Baš mi je bilo zanimljivo da kada dođem u školu, a to je bilo stvarno vrlo retko, profesor me prozove, a ja sva ponosna ustanem i kažem: „Znate profesore ja nisam spremna da odgovaram, imam epilepsiju.“ Obožavala sam to da im radim. Ostanu zabrinuti i u šoku.

Morala sam da polažem razredni ispit zbog nedovoljnog broja časova. Za dve nedelje sam morala da položim sve predmete da bih upisala drugu godinu. Nisu uopšte bili popustljivi. Učila sam ko kreten. Od 14 predmeta položila sam 11., a onda sam sela i razmislila. „Ako položim još jedan predmet, svakako ću proći razred, jer mi onda samo dva ostaju za avgust. Ja to ne želim. Ne mogu da ih gledam još tri godine.

Ostali su mi fizičko, odbrana i zaštita i biologija. Smešno. Ako se ne pojavim na fizičkom, pala sam razred. Pojavila sam se ja u školi, ali kada je zvonilo nisam ušla u školu, u salu, ostala sam da sedim na stepenicama, rešena da krenem u neki drugi život. Došla sam kući i rekla: „Ja ponavljala.“ i sva srećna otišla na bazen.

Posle toga sam završila srednju ekonomsku. Od mojih 5 godina „srednjeg“ školovanja, jedva da sam trećinu provela u školi. Ma ne možete ni da zamislite kako je meni bilo dobro. Moj drug Miško i ja smo bili tandem snova. Dobri moj Miško. Bio je ludo zaljubljen u mene, a ja nisam mogla da se zabavljam sa nekim ko ide sa mnom u odeljenje, tako da smo bili najbolji drugari sve do mature. Da nam nije bilo Ivanove tetke, koja nam je bila razredna, da nam pravda časove (tetka mog sadašnjeg muža) polagali bismo razredni ispit svake godine. Bila sam u šoku kada sam saznala ko mu je tetka. Bili smo vrlo dobri đaci.

I tako. Prođe jedno divno leto. Voleli se Miško i ja kao niko nikada. On ode u vojsku, ja na fakultet. Nas dvoje smo za neku drugu celu priču.

Fakultet. Osvanuću…bolje da preskočim. U stvari već sam osvanula, ali ipak drugi neki put. Reći ću samo da imam još samo jedan ispit već godinama i da sam rešila da ću da ostanem da sedim na stepenicama. Ne treba mi. Sve sam ja dala u roku. Bila rešila, ali onda sam skontala da mi je ipak draže da nešto kao razlog ostavim i dušmanima, da se raduju. Ma neću da ga završim iz principa. Dobro jesam budala, priznajem, ali stvarno još uvek ne vidim razlog zašto bih ga završila.

Moj najveći problem u životu je bio kada sam… Ne znam stvarno. Nikada nisam imala najvećih problema. Ako su to i bili veliki problemi, meni nisu, jer sam ih rešila, onako usput, kao kroz igru, kao kroz šalu. Samo da je zdravlja i života.

Nisam imala pameti da sebi udesim život onako kako sam želela od malih nogu. Nije to pamet. Sreća me je pratila i udesila mi život onako kako je najbolje za mene, onako kako je stvarno dobro, baš do jaja. Želim da me sreća prati, ali želim i da naučim da to poštujem. Čini mi se da umem da poštujem sreću, ali sa druge strane kad dođu teški dani, ne smem da zaboravim da jesam rođena pod srećnom zvezdom.

Neću da vam pričam ni o deci, ni o braku, ni o ljubavi, ni o čemu više neću da vam pričam. Do sledećeg rođendana ima dana, tako da ću vam pričati već. Ko razume shvatiće, ko ne razume nije morao ni da čita. Imala je Ivana sreće u životu i samo da je sreća i dalje prati. To joj želim. Srećan joj rođendan.