Ludo i brzo

Nema me na ovom mom blogu, nema me kod vas da ostavim po koji komentar. Nismo se još nakačili na brži internet, pa nemam vremena da čekam i da se zezam sa konekcijom, ali tu sam ja negde.

I tako ponekad kada pročitam koju rečenicu iz nekog mog posta, zapitam se, da ne preterujem ja možda?

Preselili smo se mnogo brže nego što sam i sama očekivala. Posle onog krečenja, stan je već sutradan bio očišćen, a već sledećeg dana su sve naše stvari bile u njemu. Na gomili!!! Ali već negde pred zoru svaka stvar je imala svoje novo mesto. Brzi smo, brzo menjamo sve, brzo živimo, brzo se prilagođavamo… Sada izgleda kao da se nismo ni selili, kao da ovde u ovom stanu živimo mesecima.

Stan je odličan, a najviše od svega vredi ovaj, baš ovaj pogled koji sam sada bacila kroz prozor. Beograd na dlanu!

Znate šta, ja toliko brzo živim da uopšte nisam ni svesna koliko mi se stvari izdešavalo u poslednje dve godine… nepune dve godine. Nikako nemam vremena da vam ispričam celu priču. Nešto me uvek odvuče na drugu stranu. Neću je ni sada ispričati, ima dana…

Da se vratim na pogled. Da mi je neko pre dve godine, recimo na današnji dan, rekao da ću divan pogled na Kraljevo, zameniti ovim divnim pogledom na Beograd, rekla bih mu da je totalno lud. Da mi je neko rekao i sve ovo što ide uz ovaj pogled, ništa ne bih ni rekla, već bih otpisala tu osobu kao mentalno obolelu.

Trenutno ovde spava njih šestoro i ja sedma budna čukaram. 17. aprila smo pravili veeeliku žurku i moj mlađi sestrić je ostao kod nas. Evo ga sada spava ko mače. Duša moja. Tetkin padobranac. Prošlog leta je skočio svoj prvi skok, tandem, sa drugim padobrancem, sa 3000m i totalno se ¸¸zarazio¸¸ padobranstvom. Najradije bi se preselio kod nas. Ima 12 godina, šesti je razred i …nemam reči za to dete. Obožavam ga oduvek.

U drugoj sobi, ¸¸devojačkoj¸¸ spavaju Jovana i Jana. Jana je sada ovde kod nas nekoliko dana. Preslatka je i stvarno je predivno dete. Prosto mi je žao što i ona nije moja, što i nju nisam rodila. Tako je volim kao da jesam, ali da jesam ona sigurno ne bi bila takva kakva jeste. Nikada neću zaboraviti dan kada smo se upoznale i provele dan zajedno. Na rastanku mi je rekla u poverenju na uvo… ¸¸Znaš šta, nemoj ti nigde, nikada da ideš od moga tate!¸¸ Tada nas dvoje, njen tata i ja, nismo ni slutili sve ovo što nam se izdešavalo.

Jovana ima novu frizuru, ošišala se i super joj stoji. Od kada se rodila voli da ima kratku kosu, a ja volim dugu. Mama kreten! Njena glava, njena frizura, napokon sam strpala to sebi u glavu. Naš odlazak kod frizera je posebna priča. Frizerka je jedva ubedila da se ne šiša skroz na kratko. Inače je ona najviše svoja, od svih njih. Pokušavam da je ne sputavam previše i mislim da nam dobro ide.

U trećoj sobi, u kojoj je i moje mesto, spava tata sa Markom i Anom. Tata i dve bebe. Ne dozvoljavam da Marko bude veliki, samo zato što sada postoji i neko manji od njega. Marko je beba, moja velika beba. Napunio je godinu dana, prepametan je, predobar je i ima dugu kosu i beba je. S obzirom da je batica, ošišaćemo ga uskoro. Nema veze što mama voli dugu kosu.

Ana je mala beba, ali kao i svi ostali moja velika ljubav. Nju kao da je donela roda. Toliko se sve brzo izdešavalo, da sam već i zaboravila i da sam bila trudna, i da sam se porađala, i da smo uopšte i bile u porodilištu. Zagledam se u njene oči i znam da nosi sa sobom neku veliku mudrost. Za male bebe obično kažu da su slatke, mile, drage, nevine… a ova moja beba je nekako mudra, pored svega toga. Apsolutno se sve razumemo, ne moramo da govorimo, pogledi nam govore sve. Ne umem da opišem. Ona je pametna, lepa, dobra i mudra. Ne znam da li to neko može da razume, ali nas dve se razumemo kao da smo obe velike ili obe male… kako god!

Sinić smo ovde u stanu napravili takvu jurnjavu i ciku, da je komšinica sa sprata niže došla na naša vrata. Predhodne noći je bila žurka i njoj nije ništa smetalo, ali kad mi napravimo gungulu…uh! I izvinimo se kulturno, i pozovemo je da uđe, i tako upoznamo se, i na kraju se žena nama izvinjavala. Njoj ništa ne smeta, samo je mislila da je nešto palo, da se nešto ruši, da ona inače ne živi tu, da je vaspitačica, da čuva decu u Švedskoj, da ne može tako kasno da pije kafu, da nema svoje dece, da ima 60 godina, da je nešto zabolela glava, da svašta nešto…I onda je ćutala, gledala nas. Na kraju je jedva otišla, stala je na sred sobe i rekla, ¸¸Deco ja sam oduševljena!¸¸

A Tata? Zaslužuje veliko T i kad nije na početku rečenice. Zaslužuje i veliko M, kao Moj Muž! Veliko P, kao moj Prijatelj… Č kao veliki Čovek. Baš me briga što ljudi imaju običaj da kažu, da kada žena priča dobro i lepo o svom mužu, to baš i nije tako. Znate već kakav je svet. Čak i ja mislim, da u većini slučajeva kada žena hvali svog muža, tu ima još nečeg skrivenog što i nije baš lepo. Mrzi me da objašnjavam šta hoću da kažem, razumete.

On je čovek u čije sam ruke, bukvalno stavila svoj život. On mi pakuje padobran kada treba da skočim. On je neko ko me razume i voli i kada sam blesava i luda, i kada sam ljuta, i kada sam gruba i bezobrazna, i kada sam umorna i tužna, i kada plačem, i kada se smejem, i kada sam nerazumna, i kada sam lepa, i kada sam samoj sebi neizmerno ružna, i kada sam umorna, i kada sam super raspoložena, i kada me sve boli, i kada sam puna snage, on me voli više od svih, pa ma kakva da sam. Mislim da i on zna da i ja njega tako isto volim. I kad kažem Volim, to mislim i osećam i treba da pišem sa velikim V.

Žao mi je ponekad, što tako brzo živimo. Što minut nije sat, što ne možemo da zastanemo, da više uživamo u trenucima koje ćemo zauvek pamtiti. 8. maj, 2006. kada smo se prvi put pogledali. Kada smo uznemirili univerzum. Datum našeg venčanja, nisam više ni sigurna koji je, jer venča smo se tog 8. maja, tim prvim pogledom. Zvanično smo se venčali u novembru, naše prvo zajedničko dete nam se rodilo u aprilu, a sledeće u martu, sve skupa ih imamo četvoro.

Sledeći zadatak nam je, da od njih napravimo ljude. Vesele, opuštene, neopterećene glupostima. Roditelji obično od svoje dece žele sve ono što sami nisu uspeli u životu, ali glupo je, ružno i krajnje sebično, od svoje dece, pokušavati napraviti ono što su im roditelji postigli. Mi ne želimo ni jedno ni drugo, naša deca neka budu onakva kakva žele da budu. Želimo i neizmerno ćemo se truditi da od svoje dece napravimo ljude sa sopstvenim željama i snovima. Želimo da ih naučimo da veruju u sebe i svoje snove, da je sve moguće ako se dovoljno dugo i jako želi. Želimo da ih naučimo da je patnja sastavni deo života, da je sve zbog nečega dobro i da sve u životu mora da prođe, pa bilo lepo ili ružno. Pre svega želimo za svoju decu puno sreće!

Opet kažem nije sve idealno, uplašim se ponekad. Strah me je ružnih stvari. U Boga verujem i molim samo za zdravlje i život. Ostalo ćemo lako!

Idemo dalje…

Evo danas sam po prvi put ostala sama sa dve bebe. Moja mama je morala da ode kući u KV, naš tata je otišao da nadgleda radove u novom stanu, Jocka je kod babe za vikend, a ja sam insistirala da ostanemo sami i da niko ne dolazi ništa da nam pomaže.

Kad smo pravili decu nikog nismo zvali da nam drži sveću i da nam pomaže! Marko je postao pravi batica, pa je malo i ljubomoran, nisam znala da tako mala deca umeju da budu ljubomorna, ali sada kada smo sami u kući on je sasvim drugačiji. Sve se lepo razumemo i slušamo jedno drugo. Uspavala sam ih sada i čekam da se probude da vidim kako ćemo dalje da funkcionišemo.

S obzirom da sam predhodne godine ušla u formu sa nespavanjem, nije mi teško da noću ustajem i po nekoliko puta. Kada mi se baš prispava, zovem tatu da pomogne oko Marka. Ujutru se svi budimo u istom krevetu, jer decu prebacimo kod nas, negde oko 5-6 ujutru.

Kada Marko plače, Ana ne reaguje, navikla je na buku u porodilištu, ali kada ona samo malko pusti glasić on skače ko i ja.

Da se još i pohvalim da izgledam kao da se nisam ni porodila, a tek je prošlo nedelju dana. Ovaj stan je na dva nivoa, tako da sam celu trudnoću išla uz stepenice i niz stepenice. Dole nam je kuhinja i kupatilo, tako da to i nije mali broj, s obzirom koliko puta sam morala dole da siđem i popnem se, tako da je i to dosta pozitivno uticalo na moje današnje stanje i formu u kojoj sam.

Danas će krečenje da bude završeno, a onda će sestra da mi pomogne da sve očistimo i odmah unosimo stvari, tako da ćemo za 3-4 dana već da se uselimo. Srećom imamo puno drugara u klubu, tako da se mi selimo i useljavamo ekspresno brzo. Jedva čekam. Jocki će škola sada da bude još bliže, tako da nam je i to super.

Ostalo nam je još da nabavimo veće prevozno sredstvo. Samo da Ana malo ojača i krećemo u nove akcije. Čekamo lep i sunčan dan da odemo na Jarak (aerodrom), da se izludimo po onoj livadi. Što se tiče mog skakanje, moraću malo da pričekam dok i ja ne ojačam, povratim malo snagu i da uđem u formu.

Probleme i problemčiće rešavamo u hodu. Da je lako nije, da je idealno nije, ali držimo se zajedno tako da je sve lakše. Spremamo stan, useljavamo se, a onda pravimo žurku 17. aprila za Markov rođendan, pa da sve proslavimo.

Rodila se Ana!!!

29. marta, 2008. godine u 8 ujutru, rodila se jedna malena Ana. Mrvica, teška 2700g i visoka celih 49cm, donela je sa sobom neizmernu sreću.

Porodila sam se bukvalno za 5 minuta. Iskusno! U 7:55 sam bila na prijemnom odeljenju, a u 8:00 je moja devojčica došla na svet u porođajnoj sali Narodnog Fronta. Pitali su me šta si čekala do sada, a ja čekala veeeelike bolove. Da li je prag bola, kod mene jako visok ili već šta, velikih bolova nije ni bilo. Jedan napon, drugi napon i eto je u mom naručju, plačemo zajedno, ja je grlim, ona mi steže prst… još jedan od najuzvišenijih trenutaka u mom životu. Treći po redu!

31. mart. 2008. 21:39 – ponedeljak –

Divan prizor, moja mala Ana pored mene. Sklopila malene ručice i spava. Oko nas gomila žena i malih beba, ali niko od svih njih nije važan u mom životu sem nje.

Promeškolji se, protegne nogice i nastavi svoj sladak san… a kad hoće da plače…Prvo se nešto namešta, slaže face bez glasa, kao da se razmišlja “plakati ili ne?“, pa ako odluči da plače, pusti glas, pa se sva zacrveni, a ako neće ona otvori oči, pa gleda, traži me, zine i traži me…a ja sam srećna, tu pored nje, ako zatrebam…a trebam joj i sva sam važna zbog toga.Sitna je, malena, ali kočoperna i žilava. Gledam je, pa za trenutak se pogubim, koje je ovo dete, odakle se sad ona pojavila, da mi ulepša život, da me ispuni do kraja? Deo je mene, deo velike ljubavi, čarolija života, čarolija rađanja.

Bezgranično sam srećna i ne znam… ne umem da pišem o svojoj deci. Moja deca su moja ČAROLIJA!!!

01. april, 2008. – utorak –

“Tata je došao! U moju čast je skočilo svih 57 padobranaca i tata je skočio na gurtnu, umesto mame. To mi baš smešno! Pravo sa puta došao je u porodilište da vidi mene i mamu. Bilo je skroz kasno negde oko pola 3 noću, pa je mogao samo mamu da vidi. Čula sam posle, rekla mi jedna drugarica, da su se ko dve budale grlili dole u hodniku i ljubili se sve u usta i plakali su i smejali se, meni nije jasno što, ali i baš me briga ja sam slatko spavala!

Ujutru je tata došao kod mene u sobu da me vidi. Uzeo me u naručje i sav se nešto tresao i bile mu pune oči suza. Šta li mu je? Uveče je napravio žurku i bilo je mnogo nekih ljudi, koji su pili i pevali i bili skroz blesavi i smešni. Jedan tatin drug je došao čak iz neke Slovenije noću, da bi mogao ujutru trezan da doveze tatu u porodilište, pošto tata nije smeo da vozi, a i taj njegov drug je neki baš veliki i dobar prijatelj.

02. april, 2008. – sreda –

Po nas su došli i Jovana i Marko, i Marko je jako plakao, jače od svih malih beba koje sam ikada videla i čula, a mama ih je grlila i plakala. Šta li im je svima, skroz su pošandrcali. Meni ništa nešto nije mnogo važno, sem moje mame. Čim sam u njenom naručju, baš me briga za ceo svet. Mama mi je kul jedna ženska, polako nas sve dovodi u red. Bar ona tako kaže. I pivo je popila kad smo došli kući!

Srećna sam i ja! Malo meni sada treba za sreću. Samo da sam sita, da nisam upiškena i ukakena i da mi bude toplo i fino. Jovana me ponekad drži u naručju, a Marko kad viče ili plače nešto, meni uopšte ne smeta. On bi se igrao sa mnom, ali mu ne daju. Samo me tako pomalo mazi po ruci ili nožici. Jedva čekam da malo porastem, pa da se svi zajedno igramo. Za vikend će da dođe i moja druga sestra Jana i biće skroz velika dečija žurka. Joj jedva čekam! Šta li će mama i tata sa svima nama da rade. Ma srećna sam skroz. Pozdravlja vas mala Ana i još nešto da vam se pohvalim.

Drugog aprila dobila sam krila!!!

Izašli smo iz porodilišta u život, u veeeeliki svet!“