Osnove padobranstva I

Već neko vreme se nosim mišlju da vam malo više približim padobranstvo. U stvari to hoću od kada sam počela da pišem blog, ali nekako nikako. 🙂

Skakala sam u četvrtak. Radila sam simulaciju. Priprema za skok na slobodno. Da ne davim, a ako počnem, sigurno hoću, idemo na neke osnovne stvari u padobranstvu.

Da biste se bavili ovim sportom treba da budete punoletni ili da imate najmanje 16 godina i pismenu dozvolu roditelja. Morate da uradite i lekarski pregled i da završite obuku. Obuka se sastoji od 20 časova što teorijske što praktične nastave. Postoje škole koje obuku rade dosta kreće, čega sam izričiti protivnik, ali neću o tome.

Oblasti koje sačinjavaju padobransku obuku su:
– Vazduhoplovna pravila i propisi
– Osnove teorije skoka padobranom
– Poznavanje opreme, padobrana i vazduhoplova
– Tehika skoka padobranom
– Bezbednost i vanredni postupci

Ovo je program obuke po kome sam se ja obučavala. Trenutno ovih dana stupa na snagu novi pravilnik i novi način obuke, ali u svakom slučaju će i po novom pravilniku sve ove oblasti biti „pokrivene“.

Posle završene obuke radi se test i ako nastavnik ustanovi da ste savladali sve potrebne veštine i znanje koje je neophodno možete da skočite. Prvih desetak skokova, ponekad manje ponekad više, zavisi od čoveka do čoveka i od njegovog napredovanja, se skače na gurtnu. Prilikom izvođenja ovih skokova glavna kupola padobrana je zakačena gurtnom za avion i vaše je samo da iskočite. Kada iskočite gurtna otvara padobran.

Da bi jedan padobranski skok u opšte bio izveden neophodni su padobran, visinomer, kaciga, radio stanica i garderoba sa dugim rukavima i nogavicama. Naravno i avion, kao prevozno sredstvo do određene visine.

Svaki padobran pored glavne kupole ima i rezervnu. Rezervna kupola, kao što i samo njeno ime kaže, služi da u slučaju ako se pojavi neki problem sa glavnom kupolom, je zameni. Proces odbacivanja glavne kupole i otvaranja rezerve je nešto što se uči i vežba. Postoji posebna oblast prilikom obuke koja se zove „Bezbednost i vanredni postupci“, koju je neophodno i obavezno savladati. Svaki padobranac je dužan prema sebi i svima ostalima da ovu oblast savršeno savlada. Ukoliko se pojavi neki problem, da problem na vreme prepozna i da ga reši.

Pored glavne i rezervne kupole svaki đački padobran mora da bude obezbeđen automatom. Postoje dve vrste automata Vigil i Cypres. Prosto rečeno, automat je mali kompjuter koji na određenoj visini, tj. pri određenoj brzini sam otvara rezervni padobran ukoliko to ne učini padobranac iz  nekog razloga.

Minimalna visina započinjanja procesa otvaranja glavnog padobrana za učenike padobrance iznosi 1200 metara. Najvažniji zadatak svakog padobranca u toku skoka je svest o visini na kojoj se nalazi i kasnije kada sam počne da otvara padobran, otvaranje na zadatoj visini.

Padobranstvo je zaista široka oblast, tako da sve ono što je važno ne mogu da napišem odjednom, ali zato možete da pitate sve što vas zanima. Rado ću vam odgovoriti.

Nastaviće se…

Sve je moguće

Ovako izgleda zastava Tajlanda

Šta je sad, pa to bitno? Pa jeste, ako od boja te zastave može da se napravi nešto ovako.

Šta je to nešto? Ako se malo bliže pogleda, izgleda ovako.

Vide se figure ljudi. Ako pogledamo sledeću fotografiju, vidimo da ti ljudi imaju neki plan.

Kada taj plan sprovedu u delo. To onda izgleda ovako.

Ovaj rekord je postavljen 08. februara, 2006. godine i velika je čast svima njima što su u tome učestvovali. Kada mi god nešto izgleda teško i neverovatno, setim se ovoga i budem srećna, jer je stvarno sve moguće.

http://www.theworldteam.com/index.htm

Srbija „zemlja raznih mogućnosti“

Ova zemlja je jedna smešna, skupina ludaka, lopova, prevaranata i ostalih klovnova. Dobro, to svi znamo, ništa novo nisam rekla. Verovatno ni do kraja ovog teksta neću ništa novo reći, ali možda vam bude zanimljivo da saznate šta još može u ovoj zemlji, a da ni u jednoj drugoj ne može i da nikome nigde ne bi palo na pamet, da se to može. Što nigde ne može u Srbiji je sasvim normalno.

Naš klub je samofinansirajući. Radimo sa nadom da ćemo naći nekog sponzora. Sva takmičenja, ekipe našeg kluba, plaća klub, tj. mi. Takva je politika kluba od kada on postoji, tj. to je politika moga muža, a sada i moja, jer sam deo svega toga. Sve bi to bilo lepo i šareno kada bismo živeli u normalnoj zemlji.

Padobrani i prateća oprema su skupi. Tako je svuda u svetu. Plaćanje aviona košta za svako uzletanje, za svakog padobranca koji uđe u avion. Svaki padobranac plaća za svoje skokove, znači daju pare nama na ruke, odnosno meni. Nakupi se tu baš lepa suma novca i ja budem srećna, bar na kratko da te pare budu kod mene. Na kraju dana, kada se mi preračunamo sa vlasnikom aviona i kad platimo šta smo dužni za taj dan, pokupe mi sve te pare i nama u novčaniku ostane taman toliko da kupimo pampers, mleko, hleb, nešto za frižider i za dušu, po neko hladno pivo. Ne žalim se, jer radimo ono što volimo i tako je kako jeste. Sve je to u redu, mada su skokovi kod nas najjeftiniji. Moj muž kao veliki zaljubljenik u padobranstvo, ne želi da poveća cenu skoka. Kod drugih je za 8 evra skuplje. Dobro i to je u redu. Šta onda nije u redu?

Juna meseca, 2005. godine, padobranski klub Nebeski dijamant je potpisao ugovor sa Jugopetrolom o sponzorstvu. Oni nama gorivo, mi njima reklamni padobran.

Tekst koji sledi je deo ponude za sponzorstvo, nakon čega je potpisan i validan ugovor.

„…Naš klub bi se ugovorom obavezao prema Vašoj kompaniji da napravi padobran sa logotipom koji Vi odredite vidljiv sa sve tri strane padobrana (cena padobrana je 5500 eura u dinarskoj protivvrednosti) i sa rokom trajanja od 6 godina, zavisno od kvaliteta padobrana tj. uputstva proizvođača. Taj padobran bio bi vidljiv na svim takmičenjima na kojima naš klub učestvuje kako u zemlji tako i u inostranstvu (7-10 takmičenja na godišnjem nivou), kao i na vazuholovnim (aero-mitinzi) i kulturno-propagadnim manifestacijama (fudbalske utakmice, koncerti, auto i moto trke, razne promocije … itd.). Baner i link bi bio postavljen na našem sajtu (www.nebeskidijamant.co.yu), kao i postavka banera-zastavice na mestu prizemljenja na svakoj akciji i takmičenju u kojem naš klub učestvuje.

Ujedno biste imali mogućnost vršenja promocije na takmičenju koje organizuje naš klub – Vidovdanski Padobranski Kup koji se održava svake godine u poslednjoj nedelji juna.“

I bi tako. Padobran je pošteno urađen, gorivo preuzeto i brzo potrošeno. Ugovor je ugovor i naš klub ga je ispoštovao. Prošle godine u februaru, Narodna Banka Srbije nas obaveštava da je naš račun blokiran od strane Jugopetrola. Potražuju sumu od jebem li ga koliko para, (celokupna vrednost ugovora). Dok smo se snašli i okrenuli, advokat nam kaže, „pa nemate više pravo na žalbu, evo ovde piše, vidiš ovde (najsitnija moguća štampana slova na dnu dopisa na pečatu) rok žalbe 3 dana“ . Tada je prosto bilo nemoguće pronaći nadležnog za taj ugovor i za naš slučaj. Samo su nas prebacivali sa jednog na drugog. Mi imamo naš primerak ugovora, ali više nemamo pravo na žalbu. Jugopetrol više ne postoji, postao je NIS, NIS je sad skoro prodat Rusima. Tako da bismo odblokirali račun, na kraju ćemo morati da se spakujemo i da odemo pravac u Rusiju kod glavnog baje.

Imamo takmičarski padobran, sa trajnom reklamom firme koja više ne postoji i koja nas tereti za novac kao da ugovor koji je potpisan uopšte ne postoji. Prevarili su nas. Kada je Jugopetrol trebao da postane NIS neko je shvatio da im više i ne treba reklama, pa su lepo odustali od svega i blokirali nam račun za gorivo koje su nam dali, bez obzira što smo ih mi reklamirali cele tri godine i što smo svoju stranu ugovora ispunili do kraja. Da bi se račun odblokirao mora da se uplati ta i ta suma novca. Ako bismo sada ugovorili sponzorstvo i potpisali ugovor sa nekom normalnom, postojećom firmom i oni nam uplatili novac. Prvo bi bio skinut deo koji potražuje nepostojeća firma.

Pa vi sad vidite šta sve može u ovoj našoj zemlji.Račun firme može da vam po kratkom postupku blokira bilo ko, bez ikakvog osnova. Eto jednostavno, blokira vas i ćao. Ako se ne javite trgovinskom sudu u roku od 3 dana, ako uopšte uspete da pročitate šta tu piše, onda više i nemate pravo da se žalite, nego da platite, pa i ako nikome ništa ne dugujete. Svega mi na kraju ću da se spakujem i odoh pravo u Rusiju, a vi ako vas kojim slučajem neko iznervira i stane vam na žulj, a znate da ima firmu, eto možete da mu blokirate račun i da verujete da neće videti sitna slova na pečatu. Može i ustaljena klasična srpska psovka ili pretnja da postane: „Nemoj da se zajebavaš sa mnom, blokiraću ti račun!“. 😀

Evo još malo reklame za nepostojeću firmu. Mi i dalje poštujemo ugovor. 😆

Srbija "zemlja raznih mogućnosti"

Ova zemlja je jedna smešna, skupina ludaka, lopova, prevaranata i ostalih klovnova. Dobro, to svi znamo, ništa novo nisam rekla. Verovatno ni do kraja ovog teksta neću ništa novo reći, ali možda vam bude zanimljivo da saznate šta još može u ovoj zemlji, a da ni u jednoj drugoj ne može i da nikome nigde ne bi palo na pamet, da se to može. Što nigde ne može u Srbiji je sasvim normalno.

Naš klub je samofinansirajući. Radimo sa nadom da ćemo naći nekog sponzora. Sva takmičenja, ekipe našeg kluba, plaća klub, tj. mi. Takva je politika kluba od kada on postoji, tj. to je politika moga muža, a sada i moja, jer sam deo svega toga. Sve bi to bilo lepo i šareno kada bismo živeli u normalnoj zemlji.

Padobrani i prateća oprema su skupi. Tako je svuda u svetu. Plaćanje aviona košta za svako uzletanje, za svakog padobranca koji uđe u avion. Svaki padobranac plaća za svoje skokove, znači daju pare nama na ruke, odnosno meni. Nakupi se tu baš lepa suma novca i ja budem srećna, bar na kratko da te pare budu kod mene. Na kraju dana, kada se mi preračunamo sa vlasnikom aviona i kad platimo šta smo dužni za taj dan, pokupe mi sve te pare i nama u novčaniku ostane taman toliko da kupimo pampers, mleko, hleb, nešto za frižider i za dušu, po neko hladno pivo. Ne žalim se, jer radimo ono što volimo i tako je kako jeste. Sve je to u redu, mada su skokovi kod nas najjeftiniji. Moj muž kao veliki zaljubljenik u padobranstvo, ne želi da poveća cenu skoka. Kod drugih je za 8 evra skuplje. Dobro i to je u redu. Šta onda nije u redu?

Juna meseca, 2005. godine, padobranski klub Nebeski dijamant je potpisao ugovor sa Jugopetrolom o sponzorstvu. Oni nama gorivo, mi njima reklamni padobran.

Tekst koji sledi je deo ponude za sponzorstvo, nakon čega je potpisan i validan ugovor.

„…Naš klub bi se ugovorom obavezao prema Vašoj kompaniji da napravi padobran sa logotipom koji Vi odredite vidljiv sa sve tri strane padobrana (cena padobrana je 5500 eura u dinarskoj protivvrednosti) i sa rokom trajanja od 6 godina, zavisno od kvaliteta padobrana tj. uputstva proizvođača. Taj padobran bio bi vidljiv na svim takmičenjima na kojima naš klub učestvuje kako u zemlji tako i u inostranstvu (7-10 takmičenja na godišnjem nivou), kao i na vazuholovnim (aero-mitinzi) i kulturno-propagadnim manifestacijama (fudbalske utakmice, koncerti, auto i moto trke, razne promocije … itd.). Baner i link bi bio postavljen na našem sajtu (www.nebeskidijamant.co.yu), kao i postavka banera-zastavice na mestu prizemljenja na svakoj akciji i takmičenju u kojem naš klub učestvuje.

Ujedno biste imali mogućnost vršenja promocije na takmičenju koje organizuje naš klub – Vidovdanski Padobranski Kup koji se održava svake godine u poslednjoj nedelji juna.“

I bi tako. Padobran je pošteno urađen, gorivo preuzeto i brzo potrošeno. Ugovor je ugovor i naš klub ga je ispoštovao. Prošle godine u februaru, Narodna Banka Srbije nas obaveštava da je naš račun blokiran od strane Jugopetrola. Potražuju sumu od jebem li ga koliko para, (celokupna vrednost ugovora). Dok smo se snašli i okrenuli, advokat nam kaže, „pa nemate više pravo na žalbu, evo ovde piše, vidiš ovde (najsitnija moguća štampana slova na dnu dopisa na pečatu) rok žalbe 3 dana“ . Tada je prosto bilo nemoguće pronaći nadležnog za taj ugovor i za naš slučaj. Samo su nas prebacivali sa jednog na drugog. Mi imamo naš primerak ugovora, ali više nemamo pravo na žalbu. Jugopetrol više ne postoji, postao je NIS, NIS je sad skoro prodat Rusima. Tako da bismo odblokirali račun, na kraju ćemo morati da se spakujemo i da odemo pravac u Rusiju kod glavnog baje.

Imamo takmičarski padobran, sa trajnom reklamom firme koja više ne postoji i koja nas tereti za novac kao da ugovor koji je potpisan uopšte ne postoji. Prevarili su nas. Kada je Jugopetrol trebao da postane NIS neko je shvatio da im više i ne treba reklama, pa su lepo odustali od svega i blokirali nam račun za gorivo koje su nam dali, bez obzira što smo ih mi reklamirali cele tri godine i što smo svoju stranu ugovora ispunili do kraja. Da bi se račun odblokirao mora da se uplati ta i ta suma novca. Ako bismo sada ugovorili sponzorstvo i potpisali ugovor sa nekom normalnom, postojećom firmom i oni nam uplatili novac. Prvo bi bio skinut deo koji potražuje nepostojeća firma.

Pa vi sad vidite šta sve može u ovoj našoj zemlji.Račun firme može da vam po kratkom postupku blokira bilo ko, bez ikakvog osnova. Eto jednostavno, blokira vas i ćao. Ako se ne javite trgovinskom sudu u roku od 3 dana, ako uopšte uspete da pročitate šta tu piše, onda više i nemate pravo da se žalite, nego da platite, pa i ako nikome ništa ne dugujete. Svega mi na kraju ću da se spakujem i odoh pravo u Rusiju, a vi ako vas kojim slučajem neko iznervira i stane vam na žulj, a znate da ima firmu, eto možete da mu blokirate račun i da verujete da neće videti sitna slova na pečatu. Može i ustaljena klasična srpska psovka ili pretnja da postane: „Nemoj da se zajebavaš sa mnom, blokiraću ti račun!“. 😀

Evo još malo reklame za nepostojeću firmu. Mi i dalje poštujemo ugovor. 😆

Volim nebo

Jedna od najvažnijih stvari u padobranstvu, koja mora pred svaki skok da se uradi, je provera opreme. Dok se sve ne proveri po dva puta, ne ulazi se u avion.

Ništa manje važna stvar je i sleteti u vetar, na čist prostor, bez prepreka. Pogledajte šta sve može da se desi padobrancu, koji ne poštuje pravila. 😆

Naš drug Goran Todorović Faca – Hodanje po oblacima

„Ostala sam bez reči“. Kakav je to samo izgovor. Prosto je nemoguće da ostanem bez reči, pored svega onoga što me okružuje. Imam u stvari toliko toga da kažem i pokažem ovom svetu. Razmišljala sam o ljudima koje poznajem i kojima se divim. Iskreno divim. Oni od kojih svako ima da nauči nešto, samo ih posmatrajući. Prvi i jedinstveni među svima, je bio i ostao Goran Todorović Faca.

Upoznala sam ga pre jedno dve godine. Išli smo na aerodrom da ga dočekamo iz Švedske, gde je bio na lečenju i da ga prevezemo do VMA. Strašno je što mu niko nije organizovao prevoz. Mislim na vojsku, na VMA, na nekog ko mora da brine o svojim zaslužnim vojnicima. Njegovi drugari i ja među njima smo ga prevezli na VMA.

Valjda je sa Facom uvek zagarantovana neka čudna situacija. Na samom ulazu u lift, sreo nas je načelnik VMA, koji nas je, bezobrazno vratio na portirnicu, da portiri i osoblje zasluženo za bezbednost, dobro pretresu sve te njegove stvari, da slučajno ne unosi eksploziv ili oružje. Šok za sve nas, mi bi se još i svađali, a on potpuno smiren, sa smeškom. Momci su pretresli stvari, onako ovlaš…, pa Faca je tu bukvalno stanar već godinama i pustili nas da uđemo.

Sledeća situacija tu i tada. Faca u kolicima, ja sa stomakom do zuba, sedmi mesec i još jedna drugarica idemo malim liftom. Manji lift nisam u životu videla. Dugačak, a uzak taman da prođu kolica. Liftom koji se zaglavio. Ostali smo zaglavljeni jedno pola sata. Ja popizdela, drugarica pokušava nekog da pozove, a on… on i dalje sa smeškom. Faca je Faca.

Sledeći naš susret je bio na Jarku. Kada je skočio svoj prvi skok posle nezgode. Njegov srećan izraz lica i osmeh, njegove reči koje je tada rekao, je ono što svima nama ostalima može samo da bude primer i podstrek. On nas bodri i podiže. Veliki je to čovek koji hoda po oblacima. Svaki susret sa njim je doživljaj za sebe.

Možda ste čuli za našeg Facu, možda ste i odgledali neki film sa njim u glavnoj ulozi. Ako niste, a i ako jeste pogledajte još jednom. Nemojte da vam bude teško da odvojite malo vremena, pogledajte ko je bio i ko jeste Goran Todorović Faca.

Faca ponovo hoda…po oblacima

I ako ovaj poslednji kadar iz ovog filma tv Avale izaziva neku setu i suze u očima. Nema mesta za sažaljevanje ovog velikog čoveka. Sažaljenje je uvreda i za njega i za sve nas koji ga poznajemo.

20. oktobra, 2008. Faca se pravo iz invalidskih kolica  upisao u Ginisovu knjigu rekorda, kada je izveo svoj 986. skok u karijeri sa 8.350 metara. Rekorderski skok Goran je izveo zajedno sa instruktorom Romanom Pogačarom iznad slovenačkog grada Slovenj Gradeca.

Slavko padobranac iz Slovenije, je pre par meseci pozvao Gorana da dođe u Sloveniju na rehabilitaciju i oproba se kao ronilac. Pomogao mu je da dođe do vize, povoljnog smeštaja i popusta za avionsku kartu.

„…– Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću skakati, a kamoli obarati rekorde. Smestili su me u hotel, pripremali za ronjenje, a onda, 20. oktobra ujutru Slavko je ušao kod mene u sobu s osmehom na licu i rekao – spremi se, idemo na aerodrom da gledamo „osmorke u relativu“. To je kada osam padobranaca u slobodnom padu izvodi figure.

Kada sam izašao iz kola na aerodromu, bilo mi je čudno kad su ka meni krenule TV ekipe, novinari i fotografi. Slavko me je upoznao s vlasnikom aviona, menadžerom aerodroma i tandem instruktorom Romanom Pogačarom. Onda mi je rekao: „Faco, ovi ljudi su spremni da ti pomognu da ispuniš svoj san. A pošto ti je uskoro rođendan, ovo je naš poklon tebi.“ Prvi put u životu sam ostao bez teksta i umalo nisam zaplakao. Samo sam uspeo da prozborim ono što mi padobranci obično kažemo – na opremanje!“

Nemam prava da kažem da nemam o čemu da pišem. Kako sam samo mogla da vas već do sada ne upoznam sa ovim velikim čovekom, makar i na ovakav način? Goranu sledi nekoliko operacija u Rusiji. Sigurna sam, smem da kažem, sigurna sam da će naš Faca ponovo hodati i po zemlji, bar onda kada ne bude bio gore i samostalno skakao i hodao po oblacima.

Avioni, kamioni, motori i osmica

U današnje vreme čovek bez auta je jako ograničen, naročito u velikom gradu. Čak i kada nekom ukradu najobičnijeg fiću, može biti nezgodno ako nema drugi auto. U ovim našim uslovima čak i jugo se računa u prevozno sredstvo. Mi se vozimo konzervom koja se zove „osmica“, Zastava 128. Bukvalno se zaključava i otključava ključem za konzerve. Ljudi moji šta je sve taj auto preživeo, kuda je sve prošao, kolika mu je kilometraža nabijena, čak nas je i kamion jednom „pregazio“ sa njim, a njemu ništa, malo izgreban, nastavio dalje. Nije ni nama ništa bilo, srećom.

Imali smo pored njega još i mazdu i bmw, ali ništa nama bez naše osmice. Mazdu smo vozili kada smo se upoznalli, bmw kada smo se venčali i nešto malo posle toga, a osmica je sve vreme bila tu negde i strpljivo čekala svojih pet minuta. Njenih pet minuta su došli, kada je ljudi vide, misle i da su prošli, ali nisu, ide ona i ne posustaje.

Volela sam BMW, baš sam ga volela. Bio je neke tamno bordo boje, 325tds, udoban do bola, klizio je, išao na euro dizel, malo trošio, ma zmaj od auta. Mazdu 626 i nisam nešto obožavala, bembara je bembara i tačka.

Neću da preskočim još jedno prevozno sredstvo, omiljeno, ali sada već stavljeno u kategoriju „jako opasno po život“! Suzuki GSXR 1100. Motor i vožnja sa njim, ostaju zabeleženi baš kao, ludo i brzo, nezaboravno i totalno adrenalinski. Neću sad ovde da vas lažem, ali verujte mi da je taj motor išao i preko 250 na sat. Bože hvala ti što si sačuvao ludog čoveka i ludu trudnu ženu, koji su leteli na njemu. Čovek koji vozi i žena iza njega, noć, auto-put BG-NS i nazad. Noć ljudi! Muškarac sa regularnom kacigom i žena sa kacigom bez vizira, potkapom, koja liči na one lopovske fantomke, sa naočarima za sunce i u četvrtom mesecu trudnoće. (Ko ne zna, vizir je ono providno što se spušta na kacigi, preko lica. Meni su vizir zamenjivale naočare.) Neopisivo onome ko nije probao, a verovatno je malo njih probalo da se vozi sa kacigom bez vizira. Zaštićen si, a nisi. Imaš kacigu, a vetar ti duva u lice. Stvarno je doživljaj, pored takve brzine i vetra zadržati kacigu na glavi.

Ili… Božić, idemo da se vozimo, jer sve što se radi na Božić radiće se cele godine. Žena već u šestom mesecu trudnoće, oboje bez kaciga, na pravcu zrenjaninskog puta. Smeh, srećni vrisak, vetar, brzina. Zubato sunce. Posle božićnog ručka, pravo na motor. Kažu „Ludi ste!“, a mi „Ko je rekao da lud, može da poludi?“. .. Plače mi se sada od želje za vožnjom na motoru. Sunce i vetar koji ledi kožu na licu, rukama. Uh… Želim i dalje tu vožnju, ali neću. Obećali smo.

Ili… Osmi mesec trudnoće. Dolazi muž kući i kaže ženi „spremi se, idemo u provod“. Žene inače, kad idu u provod oblače se, već znate kako. Ova žena, tj. ja, oblači jednu rolku, drugu, duks, dugačke čarape, jedne, druge, pantalone, kožnu jaknu koju jedva može da zakopča od velikog stomaka, uzima potkapu, kacigu, stavlja rukavice, obuva martinke… Kezi se presrećna. Odlaze u garažu i shvataju… Neki dan pre toga, reče Bog: „Ovi ovako neće preživeti.“ i posla lopove da nam ukradu našu tadašnju „bebu“, naš Suzuki. Digli smo veliku frku po naselju. Stvarno veliku, tako da su nam ga vratili posle par dana u pandurkinu garažu, da budu sigurni da će nam se vratiti, oteto. Vratili su ga, ali mi smo naučili lekciju i primetili znak koji nam je poslat. Nismo se više vozili našim Suzukijem.

O er jedinici neću ni da pričam. Neudobna je za suvozača, suvozačicu obično. Brza ko` vetar, ali neudobna do same granice bola, jer kad se leti, može i da se odleti. Peca nam je poginuo sa R1. Prošlog meseca i Lepir. Njih navodim, jer su nam bili mnogo dobri drugari, a ima i mnogo njih koji su „odletelil“ i na drugim motorima. Honda nam je odnela Žareta zmajara, ovog septembra. On je bio čovek sa kojim sam se prvi put odvojila od zemlje više od skoka. Provozao me je svojim zmajem. Bilo je baš lepo, a i shvatila sam tada da se od zemlje nikako ne odvaja bez padobrana na leđima. Yamaha R1 je odnela mnogo života. Mi naše nismo dali i nećemo. Ne umemo da se vozimo ko normalni, pa letimo, a tako se može odleteti i u smrt, a mi želimo da živimo dugo. Imamo puno razloga.

Prodali smo sve. Sve za padobrane… i mazdu i bembaru i suzukija, ostala nam naša osmica i padobrani. Padobrani su skupi, a trebaju nam. Za nas dvoje ne treba više od dva, tri padobrana, ali imamo školu padobranstva, tako da treba za đake. Suludo zvuči, ali to je naš život. Voziti se u raspaloj osmici i imati padobrane. Naučiti ljude da skaču i lete, a nama koliko ostane. Ulaganja su prevelika, a vraća nam se jako malo. Plaćanje skokova i aviona je skupo, tako da nama ostaje da posle napornog radnog dana kupimo šta nam treba za kuću…frižider. Tu je i pampers, aptamil, knjige, sveske, igračke…ma o čemu pričamo? Sve je katastrofa skupo.

Od škole živimo. Kako živimo od toga, ni nama nije jasno…, pa što mora sve da nam bude jasno? Važno je da živimo i radimo ono što volimo, pare nisu problem, nema ih. Moto-skupovi su ostali samo lepa uspomena, ali izgleda da sve bude u svoje vreme. Nikad se ne zna, kad omatorimo, a deca odrastu možda i sednemo opet na motor, pa u svet.

Kad se već raspisah da pitam, da neće možda neko da kupi jaguara, 96to, bela koža, plin, 4000 evra, neregistrovan, nikad se ne zna, možda neko hoće?