Monthly Archives: август 2010

Retrospektiva

Jeste tu bilo nekih postova od mene i slika i svašta nešto u zadnje vreme, ali nisam zadovoljna. Prestala sam da odgovaram na komentare, to mi smeta, ali jednostavno ne postižem. Uglavnom sam prestala i sama da komentarišem vaše postove, ali čitam ih kad god mogu. Toliko o tome.

Uglavnom većina ovo zahlađenje i kišu vidi kao prolazno i pripremu za jesen, a meni je već zima na pragu. Imam potrebu da obujem čarape, a to nikako ne valja. E baš neću. Kada obujem čarape to znači da je letu definitivno kraj. Toliko i o tome.

Postoji jedan problem na mom blogu koji ni 16 nekih „stručnjaka“ nije uspelo ili nije htelo da reši, tako da ću morati sa tim da se pozabavim prvom prilikom. Ne kažem da sam stručnjak, pa čak ni „stručnjak“, ali jebi ga bre brate, nervira me opasno, a svoje probleme jedino sama rešavam, pa ma kakve prirode da su. Slike prvo moram da kačim na photobucket ili preko nekih plugina, pa tek onda da se vide na blogu. Neki problem sa WP 100%. Bolje da ništa ne čačkam dok ne
„dohvatim“ malo mira od svih i svega. Dobro je i ovako. Kao što rekoh ide mi zima, ima dana.

Bliži se BlogOpen nekako ne vidim svoje mesto tamo. Verovatno zato što sam do sada jako želela na prethodne da odem, a nisam mogla od obaveza, sada me već prošla volja. Možda baš odem. Nikad se ne zna. Pokušavam egoistično da pročačkam neki dobar tekst za Blogopediju, ali koliko god da prija mom egu, iskreno ništa ne mogu da pronađem što bi bilo vredno pažnje. Ipak sam i malo objektivna. Možda nešto i pronađem, opet ima dana.

Slede nam pregledi i iskreno se nadamo još jedna operacija. Treba se osloboditi ove stome na Ivanovom stomaku. Nije mi svejedno. U septembru imamo neko prvo merenje, pa ćemo znati šta i kako dalje nas čeka. Neka toga sada.

Trenutno se u Nikšiću održava svetsko prvenstvo u padobranstvu. Nema nas tamo. Žao mi je, ali mi je žalije što su svi problemi koji su nas strefili prouzrokovali da ove sezone ne skočim ni jedan skok. Najradije bih plakala zbog toga, ali kada nisam plakala zbog važnijih stvari neću ni zbog toga. Nismo otišli u Rijeku, na Krk, Lošinj. Jebi ga, proveli smo lepe dane na moru, u selu, jednom, drugom, na splavu…kompenzacija za skakanje, ali vrlo mala uteha.

Neko nas je debelo ispalio za kintu, ne znamo ko, ne znamo zašto, ali nije ni važno, umemo mi da živimo i bez para, a sa druge strane para nikad dosta, a i mi ne umemo sa parama. Koliko god da zaradimo, dovoljno nam je samo za nedelju dana. Ni malo utešno, ali nama ume da bude dobro i sa vrlo malo, a tek kada imamo malo više, e onda mu jebemo kevu od zajebancije. Ma…to su samo pare, a sa druge strane smo se i uverili da možemo da preživimo i bez žutog dinara. Nije ni to loše. Uvideli smo da i bez žutog dinara ima da nas ima sutra.

Deca su zdrava, srećna i zadovoljna, a to je najvažnije. Sutra krećemo u peti i u drugi razred. Mališani se dooobro zezaju. Rastu, smeju se, igramo se, putujemo, na svašta su navikli i svašta su naučili. Marko ume da pokaže srednji prst kad treba, Ana je progovorila engleski „Fanta d sok“, devojke skaču na glavu i plivaju bez pomagala, spremaju se za nove školske pobede i poraze. Jebi ga…baš mi je žao što mora u školu da se ide, ali to vama kažem. Deca treba da idu u školu samo onda kada sama to požele i da uče samo ono što ih zanima, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena i krađa od životnih radosti.

Edi je pas kakvog niko nema. Nije što je naš, ali je stvarno duša od čoveka. Zove me „teta Ivana“ i ja sam mu najveća enigma, kao i deci uostalom. Neko ko ih sve skupa najviše voli, a koga najviše i treba da slušaju i ko se najviše smeje i igra i viče i lupeta i glumata i priča i psuje i pokušava da ostane normalan, koliko toliko. A slušaju, svi do jednog, pa kad sam se prva setila. I to nam je jedna od dečijih uzrečica, koju su čuli od „teta Ivane“. „Prvi sam se setio!“

Verovatno ću sada stan okrenuti naglavačke. Kada ne znam šta ću sa sobom, onda generalno sređujem stan. Doduše nije nas ni bilo kući preko mesec dana, sem u kratkim navratima tako da i ima tu svašta nešto da se uradi.

„Mama je luda nacisto“…i to nije ništa  ružno, već moja lična izjava koju su deca prihvatila i često je Ana kaže, a deca su uvek u pravu.

Malo sličica sa jednog od naših uživanja.

Advertisements

Pitomina

Kako objasniti reč, pitomina? Kad je čujem imam samo jednu sliku u glavi, tj. mnogo slika, ali su sve vezane samo za jedno mesto. Daleko od pitomog, ali tu mi se srce vrati na mesto, misli mi se rasčiste, duši mi nekako lakne, život dobije neki lepši i dublji smisao. To je naša pitomina.

Tu je paradajz najslađi i najrumeniji, mmm…pa još sa dobrim sirom i kajmakom, pogačom i … ma sve drugo što ide uz to je višak. Tu najlepše jutro svanjava, dan je pun dešavanja, a sa druge strane miran i nekako nirvanast.

Noć potpuno mračna, a nebo zvezdano da ti se čini da ih možeš rukom dohvatiti tako daleke. Tišina se prosto čuje.

Trčanje niz brdo, miris trave, kupina, šetnja kroz šumu, zujanje pčela, leptir na dlanu, kornjača u žbunju, orlovi na nebu, košenje trave, skupljanje sena, kupljenje šljiva… Raj na dohvat ruke. Nažalost opusteo.

Poslednja kuća u selu na brdu. Prve komšije udaljene pola sata. Ženska deca, otišle, udale se. Ostali stric i strina. Stric prerano umro, strina ostala sama. Sama u raju. Koji joj je u toj samoći najveći pakao. Samoća je pakao. Džaba raj ako ga nemaš sa kim deliti.

Selo Lazac u blizini Kraljeva, to je moja pitomina, naša. Tu nam je korenje, temelj, stara kuća u kojoj su rođeni naši preci. Stari dud u dvorištu se lagano oporavlja. Posekli mu grane. Pitam se šta će u našoj pitomini biti i ostati nakon deset, dvadeset godina. Hoće li moja deca imati gde da dođu ili će sve da propadne, hoće li sve to pojesti vreme, kao da ničega nikada nije ni bilo? Tužna sam zbog toga, ali i nemoćna. Možda i nisam. Ne znam, pokazaće vreme i to. Pogledajte ovu lepotu (SLIKE 1 i SLIKE 2)

U braku sa bajom

Čast izuzecima, ali mene stvarno zanima da li „ti“ muškarci stvarno misle da su neke naročite baje???  Žena mora da sluša i gleda svoja posla, da odgaja decu i „čuva“ kuću ko cuko, bez da ima pravo glasa i svog mišljenja. E što bih volela jednog takvog da se dočepam, da mu dođem glave, slatko.

Posle se ti isti muškarci čudom ne mogu načuditi kako to da njihova draga, mila, fina, ćutljiva, lepa ženica ima nekog drugog „baju“.  Šta drugo jadnica može i da preduzme po pitanju svog života, nego da nađe nekog ko će da je svremena na vreme pogleda kao živo biće? E kad glavni baja to sazna, onda ga žena obično i ostavi. Jok zbog drugog muškarca, nego usput shvati da je mnogo vrednija nego što je bila „ocenjena“ u takvom jednom braku. Prosto.

Naravno da ima i drugih razloga i načina, ali meni je ovaj najfascinantniji. Ma ništa više. Neka se baje malo zamisle.

Od sada ćemo da bijemo…

Sve lopove u zatvor i gotovo. E takav jedan zakon treba da uvedemo. Od kasirke u samoposluzi do svih onih koji kradu i šakom i kapom. Od svih onih koji kradu tekstove, pa do onih koji kradu čitave identitete. Bez reči i pogovora. Onog momenta kada se krađa utvrdi direkt u zatvor. Ma bez suđenja. E Dušan je bio car nad carevima. Pokrali nam Mahlat po ko zna koji put. Čuli ste? Pokrali i mene.

Je l’ ovaj narod luuuud ili šta je u pitanju? Znači čitam tako nešto lepo napisano i zanimljivo i onda mi jednostavno dođe da to objavim na svom blogu i eto…rešena stvar.  Koji će mi krasni mozak, inspiracija i diploma diplomiranog, jebem li ga čega, šta me briga kad iskopiram tekst i svi kažu da sam pametna i da imam izuzetan stil pisanja.

Eeeeeeeeej bre!!! Ja sam inače i dalje pokradena i tamo negde i dalje se dive mojim tekstovima u nečije tuđe ime. Oprostila im, neka im ga, ali dokle bre više?  Da li možda svi mi koji pišemo iz svoje glave u stvari nemamo mozga???

Zamisli samo za par godina tvoj ceo blog osvane kao objavljena knjiga i neko namlati pare, samo tako, sa sve ukradenom biografijom pravog autora. U ovoj zemlji je baš sve moguće. Nije stvar para, već tog osećaja silovanja. Kao da te neko jebo, a ti nisi video, ni osetio i nemaš pojma da si pojeban. Grrrrr….

S obzirom da je internet dosta napredovao zadnjih par godina, a da naša zemlja nema veze sa mozgom i za mnogo teže probleme, a identitet svakog lopova se može saznati vrlo brzo, jedino rešenje koje mi pada na pamet je da se pročuje kako je neko dobio doobre batine zato što je nekome ukrao tekst.
Pa onda još jedan lopov, još jedne batine, pa još jedne,  jedino da ih bijemo.

Osvanuo tekst u novinama: „Dobila batine, jer je pokrala blog“, „Blog mafija, čuvajte se“, „Ne kradite tekstove, jer ćemo vam zatvoriti oko“,  „Diplomirani menadžer, završio na Urgentnom centru, van životne opasnosti, ali naplavljen“.

Slušajte lopovi, nema pravde u ovoj zemlji još odavno, ne vredi nam da vas tužimo, ali budite sigurni da ćemo da bijemo. E tako!

Jebena iskušenja…

Jebena iskušenja! Pa dokle više u pičku materinu?! Tačno je, važno je da smo svi živi, ali jebem mu život jebani dokle više bre? Da li se čovek oslobodi problema i briga tek kada umre??? Može li se sastaviti bar par meseci bez problema? Nisu to problemčići, nego problemčine i tako jedan za drugim lupaju po glavi, udaraju bez milosti. TRAS…BUM …TRASS…DOKLE BRE VIŠE?

Noćas sam pokušala da spavam, sanjala sam čudne snove, probudila se više od 15 puta, ustajala, šetala, molila se, htela da vrištim na sav glas, ali nisam da ne probudim normalne. I ništa. Ništa se nije promenilo. Jutros ustala kao da se ništa ne dešava. Kao da je sve normalno. Kao da sam bezbrižna i mirna. Strah me samo da ne poludim do kraja i da ne napravim neko sranje.

Da to je samo još jedno iskušenje. Da vidimo dokle ova mazga može da izdrži i hoće li izdržati? Ne znam, šta god da bude, čuće se.

„Pravila ponašanja dece na plaži“…grrr

Dok leškarite na nekoj plaži svašta možete da vidite i čujete. Ono što lično meni najviše bode oči i uši su roditelji. Na plaži možete da vidite ko je kakva mama, kakav odnos tata ima sa decom i porodicom uopšte, kako deca žive u toj porodici i jesu li srećna.

Peskovita plaža, puuuno dece, kofica, lopatica, kamiončića, traktorčića i svega što jedan dan na plaži deci može da učini još zanimljivijim. Izležavam se tako i posmatram šta se dešava.

– Monika ostavi to, isprljaćeš ruke!!!

– Igore obuci majcu, izgorećeš, pa nećeš moći da spavaš!

– Sandra stavi šešir, dobićeš sunčanicu!

– Ako ovog momenta ne izađeš iz vode, nikada te više neću dovesti na plažu!

– Beži tamo, pusti me na miru, ne mogu da se kupam sa tobom sada!

– Sedi tu i da se više nisi mrdnula! Popela si mi se na glavu danas!

– Ostavi više taj pesak, vidi na šta ličiš, ućiće ti u oči i usta!

Jure decu po plaži sa zalogajem nekog sendviča i preklinju ih da pojedu, stavljaju im kape, koje deca u sekundi bace dole, tresu pesak sa peškira svakih dva i po minuta, isteruju ih iz vode, jer su im „poplavela usta“, mažu ih faktorom 2000 po 160 puta dnevno, ljuljaju ih u peškiru da bi malo odspavali, ponašaju se prema rođenoj deci kao da su blesava.

Letovanje – kampovanje – Jaz 2010.

Nikada nisam bila planer, ali od kada sam odlučila da planiram život samo 15 minuta unapred, moram da vam se pohvalim da mi se sve promenilo na bolje. Treba da se planira, ali nikako za duži period od 15 minuta. 😉

Nemam pojma kada smo otišli na more, ne znam ni kada smo se vratili, jer smo u međuvremenu obišli Srbiju uzduž i popreko. Znam samo da smo evo posle ne znam koliko dana ponovo kući.

Kampovanje je izmišljeno zbog ljudi kakvi smo mi, tako da smo u zadnjem momentu odustali od apartmana i svih pogodnosti koje pruža i odlučili da i ove godine odemo na Jaz.

Nema ko nije rekao da nismo normalni. Pre svega zbog Ivana i svega što se izdešavalo, „još je sve to sveže…stoma…rana…bla, bla, bla…“, a sa druge strane zbog dece…“ajde dobro, prošle godine ste bili…ali ste se valjda opametili…kako deca da spavaju u šatoru, šta ako padne kiša, šta ako dobiju temperaturu, šta ako imaju proliv, šta ako…bla, bla, bla…“ Marš more!!!

Neki drugi ljudi kampovanje planiraju mesecima unapred, dok smo se mi spremili o čas posla i jednostavno otišli. Ma milina od života. S obzirom da Ivan ne sme da se napreže, šator sam postavila sama uz malu njegovu pomoć, čini mi se da je na jednom mestu bio malo kriv, ali s obzirom da je drugog dana izdržao neverovatnu kišetinu, radovala sam se kao malo dete. Nijedna jedina kap nije ušla unutra. Suv ko barut, bre. 😀

Da se ne bih ponavljala, vi koji niste pročitajte post od prošle godine
i sve će vam biti jasno. Ove godine smo imali još jednog člana više, Edija. On se pokazao kao najdivniji pas na svetu. Pošto su nam deca prilagodljiva onda on jadničak i nema druge solucije, nego da se prilagođava, da se čeliči i navikava na razne situacije. 😆

Niko nije imao temperaturu, niko nije povraćao, nismo bili bolesni, nismo se svađali, ma samo smo uživali do 101 i nazad. Pala je poneka svađa i suza, ali to su one dečije čarke u koje se ne mešamo tako da to i ne računamo.

Ispala sam iz fazona, tako da ne umem da pišem, ali evo malo SLIKA i još malo da podelimo sa vama našu uživanciju. U sledećem postu ću vam ispričati gde smo sve još bili, šta smo sve isplanirali 15 minuta unapred i uradili. 😉