Архиве блога

Joooj dragi…jebem li ti kolje…napravismo zbrku

Da smo se svađali jesmo, da je Ivana poludela, i to, jeste, eeee….da su se pravi prijatelji odmah javili i to jeste. Hvala vam drugari. Ma…mnogo vam hvala. Nije bilo ništa neubičajeno. Malo je Ivana htela Ivanu da kopa oča, između zavijanja sarmi i mešanja…mešanja hm…a znate šta…nema te svađe što dobrim seksom ne može da se reguliše.

Kada ga budem ostavila i razvela se načisto, nećete biti obavešteni preko bloga, nego u novinama ima da čitate i tačka. „Žena ubila čoveka pogledom“…i…i ništa …tačka….Ili muž ženu sredio sa dve reči. Pala mučenica. Svi se nadali da će se pridići, kad ono, jok!

Nego…ljudi da li verujete da i dalje postoje ljudi koji će tako vaditi oči jedni drugima i onda posle svega toga ostati OK? On je mene isterao s pameti da sam ja to morala, ja ne koristim reč morati, e baš morala da objavim svetu. Izvinite ako sam bilo kakvu pometnju napravila…ali,

„je l’ tako …“, „jeste“….“e pa sad ćeš da vidiš, mamicu ti da ti mamicu i mamicinu mamicu“… i onda ja mislila da napišem, ispljujem, kažem i tako to. Kad ono pročulo se. Izvinite. Da je svađa bila prava, jeste. Da ću da se razvedem, hoću. Da će on da se trudi da ne dođe do toga, trudi se. Ma…nas treba zatvoriti, da narod ne bude zbunjen.

Izvinite…odoh da zavijem tu sarmu, a onda ću da vam ispričam šta je bilo sve sa Deda Mrazom. Mislim…nije mu fora. Došao sa sve ženom i ja htela da ga poljubim, a ona me gleda popreko. Maaa….Jooj izvinite načisto….što sam jednu original’ svađu podelila sa vama. Hvala vam na podršci, zna Jabučilo da ako ga ne ubijem ja, ubiće ga neko od vas, ako ništa manje, ono bar, postavićemu par pitanja…i bez suđenja ima da bude kriv. 🙂

Advertisements

Tamo gore u desnom ćošku mog malog sveta…

Da li se čovek prosto takav rodi ili neke druge stvari kasnije utiču na njega, ali eto ja sam postala neko ko je uvek išao na suprotnu stranu od ostalog sveta. Ako svi trče u bioskop da gledaju film, jer je hit nad hitovima, baš taj film verovatno do dana današnjeg nisam pogledala.

Kada su moje drugarice sve Madonine pesme znale napamet, ja sam pevušila „Uključio sam jutros radio i čuo onda za oglas taj, traži se perač prozora, plata je sasvim pristojnaaaa…!“ O knjigama da vam ne pričam. Kada su sve otišle na balet, ja sam počela da treniram džudo. I sve tako nekako.

Moja velika sreća na tom „naopakom“ putu je bila što sam upoznala jako puno ljudi sličnih sebi, sa kojima sam mogla satima da pričam  i da se smejem, ljudi sa kojima sam se razumela i kada ćutimo. Čak sam se i od njih razlikovala. Nije to ono kao, „razlikujem se od drugih, posebna sam, ovakva, onakva“, jok tako. Nego drugačije, a ako niste takvi onda vam ne mogu ni objasniti kako to.

Imaš svoj mali divni svet, u njega slobodno puštaš ljude, dozvoljavaš im da se u tvom svetu ponašaju onako kako žele, jer moj svet je slobodan svet, ali onaj mali ugao tamo gore u desnom ćošku, njima je nedokučiv. Kažeš mu: „Slobodno pogledaj, ne boj se, to je samo mali desni gornji ćošak…“, ali ne. Nisu smeli i ako je sve vreme bio otvoren za javnost.

Vremenom se zapitaš kakvi te to ljudi u stvari u opšte i okružuju. Daš im svu slobodu u svom malom svetu, ali oni strašljivi da strašljiviji ne mogu biti, nikako ne smeju da pogledaju i u to ćoše. Pogledaju na sekund, dva i onda naglim okretom odu u levi donji ili dole na parter. E jebi ga onda.

Šta koji krasni onda svi ti ljudi hoće od mene? Ne tražim od njih da mi svoja vrata širom otvore, puštam ih da dođu kod mene, sve im je dostupno, ali  zašto me ne mogu u potpunosti razumeti? Boje se. Strah je užasan neprijatelj. Šta će sa saznanjem o mom desnom, gornjem ćošku? Hoće li biti dostojni toga? Boje se, jebo im ja mater.

Otkriću vam tajnu, opušteno i slobodno kao i sve ostalo što radim u životu. Neće vam to ništa značiti, jer mi nećete poverovati. Na tom mestu se kriju sve moje tajne. Nisam vam bitna, jer me lično ne poznajete, tako da vam ni moje tajne nisu važne, ali ljudi koji su bili u mom svetu i mom životu, jednostavno nisu imali hrabrosti da zavire na to mesto.

Zašto, pitam se?  Zašto su mi govorili sve, zašto su mi verovali, zašto su znali da će njihove tajne kod mene biti sigurne, zašto su znali da im želim pomoći i da ću im pomoći ako mogu, zašto su mislili da sam toliko jaka da oni meni ne mogu pružiti, čak ni reči utehe??? Jebem ti život! Ko sam ja u stvari, hoću li ikada saznati? Hoću li se upoznati do kraja života, e to me najviše zanima???

Moje Kraljevo i još po nešto

08. jun, 2009. ponedeljak 13:23  Beograd – autobuska stanica –

Posle ko zna koliko vremena, nalazim se u autobusu za moje Kraljevo. Nisam se vozila busom, pa stvarno ne pamtim od kada. Jedne godine sam po našoj maloj zemljici prešla preko 8000km samo autobusom. Sa ove tačke gledišta mi to izgleda totalno blesavo, ali tada mi je bilo više nego lepo i zanimljivo. Kada god bi mi bilo dosadno, sela bih u bus i otputovala negde. Gore, dole, levo, desno. Kao da sam imala buve u gaćama.

Deca su nam u Kraljevu, danas je šesti dan kako ih nisam videla. Imam osećaj da su meseci prošli. Uznemirena sam, kuva mi nešto u stomaku, steglo mi se srce. Evo bus kreće. Nadam se da će me navedeni simptomi popuštati sa svakim pređenim kilometrom.

U Rijeku nismo otišli zbog meteo situacije. Vikend je bio grozan za skakanje, tako da nismo pogrešili i nije mi žao. Sve je zbog nečega dobro, ali sam se ovih par dana osećala krivom, jer su deca kod babe i dede, a mi u Beogradu i nismo otišli na put.

Trebala sam ove dane da iskoristim za odmor, ali meni je sve ovo bilo samo mučenje. Planirali smo da u sredu odemo po decu, ali ja ne mogu više da čekam.

Vikened ni u Beogradu nije bio dobar za skakanje tako da nisam još uvek skočila na slobodno. Uveče pred spavanje, a čini mi se i tokom noći ponavljam postupak u glavi… skok…1001, 1002, 1003… i iznad glave imam otvoren padobran. Važno je da se ono što treba da se uradi na nebu, prvo uradi na zemlji. Vežbom, ali i u glavi.

Bila sam srećna i pozitivno uzbuđena, ali čekanje iz dana u dan mi je unelo još veću nervozu. Prvo zbog dece, a onda i zbog skoka. I jebem li ga šta se sve odigravalo u mojoj  šašavoj glavi.

Jovana je na rekreativnoj na Rudniku. Sutra ćemo i nju da dovezemo u Kraljevo. Tata je u Bgdu, ali još samo malo, pa će cela ekipa ponovo biti na okupu.

Jedva čekam da padne noć i da se šćućurim uz moje klince.

13. jun, 2009. subota – Kraljevo –

dsc_6339_1Proletelo je vreme od piskaranja u busu, pa do danas i nikako nisam imala vremena da otkucam ovo prethodno pisanije. Uživamo kod babe i dede. Po ceo dan samo negde skitaramo.  Imam poseban odnos prema ovom gradu i uvek će za mene biti najlepši i najdraži.

Smirila sam se, ali i dalje se čudno osećam. Kao da sam izašla iz same sebe. Shatila sam da sam postala pametnija što se tiče nekih životnih stvari. Ja koja sam uvek skakala „na prvu loptu“, skontala sam da je to mnogo, mnogo glupo. Zar sam morala da prođem kroz milion i jednu glupu situaciju da bih se naučila pameti.

Još dok sam bila u Bgdu imali smo jednu situaciju sa nekim nadrkanim ljudima. Našla sam se na mestu gde mi nikako nije bilo mesto. Situacija je bila više nego napeta. Pijana budala koja viče na sav glas i preti. Razlog vam ne mogu objašnjavati, ali neko ko nam je bio jako drag, skoro kao rod rođeni, nam je napravio velike probleme.  Sve se dešavalo na javnom mestu i kroz glavu mi je munjevito prolazila hiljadu i jedna kombinacija. Na kraju sam pijanoj budali rekla „Ti jesi veći i jači od mene, ali sigurno nisi luđi. Mislim da ti je pametnije da se smiriš.“ Mlad je i sigurna sam da nije ni svestan šta je sve moglo da ga snađe zbog njegovog ponašanja. Iskulirali smo ga, a ja sam sva ponosna na sebe shvatila da sam postala pametna.

Šta su ti godine i iskustvo? Na pragu 35-te sam napokon naučila da se ništa ne postiže isterivanjem pravde i ispravljanjem krivih drina. Pustiš budalu, iskuliraš, okreneš se i odeš, pa neka misli šta god hoće. Ranijih nekih godina bismo sigurno,  zahvaljujući samo mojoj nepromišljenosti i temperamentu svi završili ili u supu ili na urgentnom. Zavisi kako bi se ko snašao. Ponosna sam na sebe, jer smo to veče dragi i ja, sa svojim prijateljima, završili na Adi uz dobro Češko pivo i muziku.

Za sve ono što drugi ljudi rade uvek mogu da nađem opravdanje, ali osoba koja nas je uvukla u celu tu neprijatnu situaciju me je totalno razočarala. Žao mi je, ali to nije moja sramota, već njegova.