Psihopate su stvarno svuda oko nas…sunce li im jebem lopovsko

Fino, mirno prohladno veče, kuliram. Čitam nove postove, pušim pljugicu i uživam. E da sam znala ne bih ni išla da čitam Sounds like Milli Vanilli kod Gorana. Pokrali čoveka, a to me uvek iznervira, linkom sa njegovog bloga odem na te Karike i imam šta i da vidim, ne samo što je on pokraden, nego opet pokrali i mene. Na prvoj strani se šepuri ova „lepotica i pametnica“ sa slike ispod i sa sve mojim postom se pravi pametna i komentariše li komentariše „svoje“ misli.

Pošto nemam više nijedan jedini živac za lopurde, uputim je lepo na ovaj svoj post i rešim stvar. Najpametnije što je mogla da uradi je što je ozbiljno shvatila moj post. Obrisala je tekst u roku od odmah. Valjda rekla: „Nisam luda da dobijem batine i to zbog nekog tamo psihopate.“  E tako… i neka ispadnem ludak. Išla bih u Kulu da je bijem, e svega mi.

Alexa me zbunio

Svako od nas voli kada ljudi dolaze na njegov blog, čitaju i komentarišu, pa poseta raste. Sujeta li je, šta li je? Pa zevamo u statistiku, analitiku i ostalu -tiku. E sad. Pored te sujete kod mene postoji još nešto. Želja da „čačkam ispod haube“, da vidim kako to radi, što radi, šta ga pokreće, kako, kada, zbog čega… i sve tako?

Sve što sam do sada naučila u vezi svega oko kompjutera, programa, bloga i svega ostalog  oko interneta i kompjutera sam naučila sama, čačkajući, čitajući, isprobavajući, grešeći, kvareći, ispravljajući, popravljajući… Nikada me nije bilo strah da čačnem i probam nešto. Tako da sam ne mali broj puta, rastavljala razne kompjutere na sitne delove, a nije mi to profesija.

Doduše nije mi ni profesija da rastavljam veš mašine, šporete, televizore, fenove i ostale električne aparate, ali volim, pa kad god ima potrebe, eto mene sa šrafcigerom, klještima, čekićem i ostalim alatom. Zavrnem rukave i udri.

Što vam pričam o statistikama, pa zainteresujem se za tog Alexu, pročitam svašta nešto, odradim ono što predlažu i onda mi tek ništa ne bude jasno. Glavna fora sa alexa.com vam je da što je veći alexa rank vaš sajt se slabije kotira. Ako imate instaliran njihov toolbar, pa vas posete oni koji ga isto imaju instaliranog, rank vam raste, ako instalirate njihov widget, pa ga ljudi kliknu rank vam raste, a onaj broj pada i tako još koliko se ljudi zadržavaju na sajtu, koliko imate novih poseta, starih, ustaljenih…ma stvarno svašta nešto.

I šta se dešava. Umesto da taj broj pada kod mene raste. Za par dana, Google Analytics pozitivno podivlja, sve fino i ok, a alexa raste li raste, tj. moj sajt pada li pada.

I sad. Nema veze neka pada. Zato sam vam i pričala u početku ovog posta da volim da čačkam. Nije stvar u poziciji, nego što pada, to me zanima
? Sa 818 i nešto, sa intaliranim toolbarom i widgetom skočio do 830 za jedan dan.  Ja izbrišem toolbar i widget i za sledeći dan se spusti na 823 i nešto.

Kad uporedim sa sličnim blogovima, nema veze sa vezom. Bolji blogovi od mog imaju čak i veći rank, oni blogovi koji nisu dugo ni ažurirani imaju manji. Znate šta pričam?

I tako. Baš mi se sviđa da provalim u čemu je fora, a kakva sam tvrdoglava hoću sigurno, pa ću vam javiti šta sam zaključila. 😀 To da nisam stručnjak, da nisam …ma da se ne ponavljam…

Neka nagrada koja me je naterala da razmišljam i pišem o vama…

Da vam se pohvalim. 17. septembra, pred više hiljada posetilaca, održana je svečanost povodom dodele nagrada. Lično se pojavila Verkić – Džepna Venera i uručila mi ovo priznanje. 🙂

„Prix d’Arts je nagrada za blogere koji prenose kulturne, etičke, literarne, osobne itd. vrijednosti izvan nacinalnih i govornih granica. Koji, sažeto rečeno, pokazuju da se njihova živa kreativnost i razmišljanje može lako otkriti u njihovim riječima i između redaka, bez obzira na jezik kojim pišu. Nagrada je zamišljena kao sredstvo promicanja prijateljstva među blogerima, način da se iskaže naklonost i priznanje za njihov rad koji webu daje dodatnu vrijednost.“

Mislim da postoje mnogi zaslužniji blogeri od mene, ali mi je zaista bilo drago na ovom znaku pažnju. Već sledeće večeri sam pozvana na drugu svečanost istim povodom i cenjena Milja Lukić mi je uručila istu tu nagradu, po drugi put, koja me je dodatno iznenadila i obradovala.

Hvala vam devojke. 🙂

Da vam sada malo pojasnim. Da bi nagrada bila validna, dobitnik dobija pravo, a donekle i obavezu da istu nagradu prosledi dalje tj. da preporuči 5 blogera za koje misli da je zaslužuju. S obzirom da sam dobila dve, dajem sebi za pravo da vam napišem nešto o 10 blogera. Prosta matematika 2 x 5, mislim razumemo se. 🙂

Pre nego da počnem, želim da vam kažem da oni kojima uručujem ovu nagradu nisu poređani nikakvim redom i da još ne znam kome ću je uručiti. Moram da naglasim da mi ovaj post predstavlja posebno zadovoljstvo, jer se već neko vreme spremam da vam pišem o ljudima koje čitam, koje sam upoznala na jedan poseban način i ovo mi je idealan povod za tako nešto. Još jednom, hvala vam devojke na inspiraciji, jer ljudi o kojima ću pisati zaslužuju posebnu pažnju u svakom slučaju. Nagradu ne zaslužujem, ali oni koje ću navesti zaslužuju mnogo više od obične izmišljene nagrade.

Zovem se Ivana, ali ne znam jeste li vi primetili koliko ima Ivana u blogo-svetu? Ima nas puno, ali samo jedna je ivanistična do te mere, da sam presrećna što nosimo isto ime. Ivanizmi. Ljudi, pa nemate predstavu koliko samo naziv ovog bloga govori o ovoj devojci. Ne možete to da znate ako se ne zovete Ivana. To je devojka koja mi je jako bliska ne samo svojim imenom, već i svojim razmišljanjem. Hm…sada kada se zaletim, čini mi se da će se ovaj post baš, baš odužiti, ali šta ima veze. Želim da vam „približim“ ivanističnu Ivanu iz nekog svog ugla.

Ona ume da vas nasmeje do suza, da vas rasplače, da opiše svoj provod, pa da poželite da i vi izađete u zezanje, da vam opiše svoje putovanje, pa da poželite da baš odete u tu zemlju, ume da se zaljubi, da se odljubi, da se naljuti, napije, razbije, posvađa, pomiri, razmišlja, rodila je majka za sve i srećna je što je ima takvu kakva jeste.

Holivudski vikend. Jeste li vi nekad imali takav vikend, pa niste, jer niste ta Ivana.  Jeste li vi možda nekada slavili Novu Godinu u Španiji kod sestre Ane? Niste naravno, jer prvo nemate sestru Anu, drugo i da je imate ona ne živi u Španiji, a treće i da je imate i da živi u Španiji niste bili tamo sa njom baš za NG. 🙂 Ivana jeste. Ima vas sigurno puno koji ste bili u Tunusu na odmoru, ali sam sigurna da se niste proveli kao ona. Neću vam pričati o postovima koji rastužuju, koji navode na duboko razmišljanje, jer ako nastavim ovako ovaj post će se zvati „Ivana na sto i jedan način“. Čitajte njene postove i shvatićete šta je pisac hteo da kaže.

Idemo dalje. Samo malo da pogledam.  Aha…

Drveni Advokat, zovem je Drvena i mislim da joj nikako ne pristaje takav nadimak, mislim ovo Drvena. Ako ne znate nikoga ko će vam pružiti ruku kada svi odu od vas, ko će vas utešiti, ko će vam ponuditi pomoć, ko će vas oraspoložiti na sebi svojstven način kada vam je nateže, onda niste imali „posla“ sa ovim advokatom. Devojka koja voli život, blog koji treba da se zove Veliko Srce.

Ona zna da mi nemamo pojma koliko smo u stvari srećni. Njena Azbuka upoznavanja puno toga govori o njoj. Ma ona ume i licemerima da se zahvali, šta onda drugo o njoj da vam pričam. Novosadski fina devojka. 🙂

Svi mi sve i svašta sanjamo, ali kada sanjate električne snove onda se i podrazumeva da ste kao uključeni u struju. Ona stiže na sto šest mesta i protutnji kao oluja. S obzirom da je odličan organizator onda se uglavnom svi oslanjaju na nju oko organizacije „bančenja i bludničenja u nekoj biblioteci sa kariranim stolnjacima„. Bilo bi lepo da uspem da se organizujem, pa da se nekako i ja pojavim 25.09.

Ne može da vas nauči kako da sačuvate svoje braon čizme od sestre, ali kako pomoći nekome ko pomoć nije tražio, Blesava može da vas nauči. Kako da spremite slavu za 165 ljudi, a da pri tom ostanete živi i kako da na toj istoj slavi preživite kada deda unuku predaje slavu možete kod nje da pročitate. Žao mi dede kao da je bio moj. Veliki čovek.

Kada Električnu ujede kuče, moraju da ga špricaju što pre. Ona primi boce samo preventive radi, a kuče „ujedač“ protiv besnila, pa vi vidite. Nju bih vam opisala kao jedno veliko čudo od žene, jednom rečju Velika, jedna od najvećih.

Postoji jedan blog koji redovno čitam, koji mi posle svakog pročitanog posta u stomaku i grudima ostavi onaj težak osećaj, znate ono kad vas stisne i pritisne. Piše ga osoba koja je toliko različita od mene, da je to nebo i zemlja, pa samim tim sve ono što je preživela me još više razbesni i iznervira. Ne osećam sažaljenje kao većina onih koji opisuju ovaj blog. Osećam samo veliki bes i potrebu da ljude koji su joj naneli zlo, nekako kaznim.

Ne postoji post koji bih vam preporučila sa tog bloga, jer jednostavno treba da pročitate sve, o životu jedne devojčice, kad tata reši da uguši sva svetla. Krenite od Početka priče, pa onda lagano dalje. Ovaj blog ima potpuno promašeno ime, jer takav jedan čovek nema nijedno jedino pravo da se zove „tata“ u bilo kom kontekstu. Marouk je uspela da se izvuče iz svega toga i da vodi neki drugačiji život, ali njena borba nije završena. Čitajte, možda joj nekako možemo pomoći. Nikad se ne zna.

Stevan, meni posebno drag momak. Jedno vreme dok sam bila mala želela sam da svom sinu dam baš takvo ime. To što mi je drag nema veze sa imenom, već sa svim onim što taj momak jeste.  Kako sada da vam objasnim šta je sve taj momak, kada ja blogove čitam sasvim drugačije od drugih. Od većine drugih. Mnogi blogove čitaju samo čitanja radi. Znate ono ja pratim tebe, ti pratiš mene, ja tebi lepu reč, ti meni lepu reč. Kod mene to nije tako, mada često ostavljam „hvalospevne“ komentare po blogovima, pa se možda ponekad učine i površni, ali nisu, jer ih pišem od srca, pa ko razume, razume.

Nego da se vratim na Soprana. Odakle sad ja mogu da znam kakvu vi muziku volite, pa da vam preporučim nešto što bi vam baš „leglo“. Jednostavno redovno čitajte o čemu piše ova duša od čoveka i shvatićete šta sam to htela da vam kažem. Da sam devojčica bila bih zaljubljena u njega do ušiju, ovako ga samo prosto i jednostavno volim.  🙂

Mahlat čitate je l’ da? Kakvu nagradu bi njoj trebali da damo? Ne znam. Mogu da vam pričam o svom odnosu na njen blog i njeno pisanje. Čitam, smejem se, dođe mi i da plačem ponekad, ali posle nje u zadnje vreme retko kada imam šta da kažem.

Slično razmišljamo o mnogim stvarima, u većini slučajeva se slažem sa onim o čemu piše. S obzirom da od početka njenog pisanja čitam njen blog, da li stvarno mislite da mogu da vam nešto preporučim? Ako kojim neverovatnim slučajem niste bili na ovom blogu, onda pod hitno prvo vidite sa kim imate posla, a onda jednostavno kliknite na bilo koji post i čitajte, čitajte, čitajte. Eto tako.

Milko Grmuša. Ovo Grmuša mi je ranije bila asocijacija na jednog našeg padobranca iz Banja Luke, a sada mu se više ni imena ne mogu setiti, jer Grmuša je Milko i tačka.

Sami naslovi njegovih tekstova vas mogu navesti na razmišljanje, a tek kada pročitate tekst onda ne retko ga treba pročitati još jednom, jer sigurno ste nešto propustili. Estetika perverzije, Hedonizam vs Mazohizam, Sirovi instinkt i tako se ređaju misli, pitanja, razmišljanja, jednog izuzetnog momka. Žao mi je što sam ovog leta iz opravdanih razloga bila sprečena da odem u Banja Luku da popijemo pivo u parku, moj drug Milko i ja, ali iskreno se nadam da ćemo već sledećeg leta popiti dva. 😉

Sećaš li se Dolly Bell? Naš kultni film, čiji naslov kada čujem više ne povezujem sa ovim filmom, već sa  bekstvom od kuće. Šalim se. Neću da pobegnem od kuće kod Dolly i ako mi je velikodušno ponudila sobu, ali pored svih priča koje sam kod nje pročitala, nije ni čudo što mi se čini da film nikada nije ni snimljen i nemam pojma o čemu se u njemu radi, ali za sigurno znam da na ovom blogu imate da pročitate toliko lepih priča da ćete se iznova i iznova vraćati, svaki put kada bona Dolly napiše nešto novo.

Veštičanstvena zaslužuje ovu nagradu, jer je ona neko ko uvek širi pozitivnu energiju, ljubav i optimizam. Kada vam ona predloži Začine života, nema šanse da ostanete ravnodušni. Način njenog pisanja i opisivanja onoga što želi da vam kaže vas prosto podigne nešto više. Proza, poezija, ma ceo roman u jednom njenom tekstu, kako ko shvati i kako ko bude raspoložen, ali uvek osmeh na kraju bude neizostavan.

To na šta može da vas asocira sama reč „veštica“ nema veze sa ovom Vecom. Krenete lepo u šumu, tamo će vas sačekati i sve će vam postati jasno. Sačekaće vas i odenuće vas u jesen. I ako ne volite jesen kao ja, i ako ne umete tako lepo da se izražavate i opisujete kao ona, nema veze, sa njom u društvu ćete se osećati zaštićeno i sigurno, garantujem.

Zar sam već stigla do desetog bloga. Koga da nagradim za kraj? Pre nego da bilo šta kažem, moram da se izvinim svima onima kojima nisam dala nagradu. Kako sada od svih da izaberem još jednog, a baš sam se lepo zaletela? Mrzim pravila.

Suske, Stevo, Kokica, Šunjalica, Breskvica, Crna Perla, Deda, Zelana, Šaputalica, Poslednji Skaut, Nedođija, Duda, Dezareo …e jebi ga sad. Ne mogu vas sve ni nabrojati. Nezahvalan je ovo posao, s toga desetu nagradu, koja se može smatrati i prvom neću dodeliti nikom posebno, već se svi smatrajte kao dobitnici, jer je svi i zaslužujute i vi i oni koje nisam nabrojala, a rado čitam ono o čemu pišete. I još samo da znate da o svakom od vas imam u glavi posebnu priču. Valjda ću je nekada i napisati.

P.S. Za sam kraj opet glupa pravila, ali možda i nisu glupa, jer će i nekog od vas kao što su mene naterati da kažete neku reč o blogovima i ljudima koji ih pišu. Svi dobitnici nagrada treba da:

1. Nagrade prosledite dalje, da čujemo kojih je to 5 blogera koje vi nagrađujete.

2. Logo koji ste preuzeli označite linkom bloga sa kojeg je nagrada uručena.

Blogovnik

Kad čovek „uđe“ u ove vode blogovanja, pa se zaleti, piše, čita, komentariše, uživa… u jednom trenutku dođe u situaciju da nema pojma gde je šta pročitao, kome je šta rekao, ko je šta novo napisao. Onda mu neko pametan predloži neki od agregata, pa to sve kasnije bude mnogo lakše.

Moja deviza je što više to bolje…i  blogova i blogera i agregata. www.blogovnik.com novo mesto okupljanja blogera. Dodajte svoj blog, nije komplikovano, „pišimo se“, „čitajmo se“ i uživajmo u tome.

Ako ste novi u svemu ovome onda je to odličan način da se čuje za vas, ako ste stara „kajla“ od viška glava ne boli.  😉

Komentari i komentatori (drugi deo)

Da nastavim tamo gde sam stala u prvom delu ovog posta.

Kažem Probudi se, a moj drugar Fly „Ptici je i zlatan kavez, samo kavez. Rasiri krila i nastavi da letis. Blue Sky“. Dok Magi na isti post kaže: „Ja cesto mumlam sebi kao podsticaj: “nemam rezervni zivot,nemam rezervni zivot…” ti si vrlo mudra zena. Zaista.“

Zmajče ko Zmajče, voli da se šali, ne retko i na svoj račun. Opletem tako po reklamama i još koje čemu, a on kaže: „Meni kad vide ovo dzinovsko (slonovo) dupe sve se tope oko mene od moje debele lepote a ja ti ich ne marim,samo im slatko namigujem i odem dalje do burekdzinice  🙂 „

Čitam sada komentare i uživam, ne znam koji bih pre postavila. Duda je neko vreme samo čitala i komentarisala. Prvi komentar je ostavila 25.05.2008., a kao da je juče bilo. Ako neko može da vam pruži reči utehe kada vam je teško onda je to ona. „Mama je mama, da pruži utehu, podršku, da savet i uvek, uvek, sve razume. Biće ti, sigurno lakse! Ne daj se, sve je to samo zivot! 😉 “ Pa šta to je samo običan život.

Elektra kao i ja stalno negde jurca. Možda je to stvarno jedna od osnovnih osobina blizanaca. „Ni ja vala nista ne stizem, a stalno sam u galopu. fale mi sati u svakom danu.“ Ode još jedan novembar

Kad mi se nekako sve smuči pa napišem nešto ovako, Lost kaže: „ne volim tu reč ali – iskuliraj, to je jedini način. Klincima ne vrede ni oprane guze ni skuvani ručkovi ni sređena kuća ako pukneš. i drugi put s nama u kafanu! 😀 “ Nikako da i ja odem u tu kafanu.

Sanja Kokica će se i više puta vratiti na isti post, da na komentar odgovori komentarom. Sa njom je lako započeti sasvim novu temu, a ume i da me iskreno nasmeje čak i kada mi nije do smeha. „Predivan pozdrav, Charolijo…jes da nije primereno, al moram ovo reći…čovek poželi da te angažuje kad krene na onaj put…Sretna si što imaš tako lepe uspomene, uživaj u sećanjima…“

I tako nam komšija umre pred vratima, zaključimo da je smrt samo još jedan trenutak i za kraj Breskvica napiše „Mogu zamisliti vaš šok. Šta da se tu kaže, svakom dodje crni petak, pa bilo pre ili kasnije. Mi se nikad nećemo naučiti da prihvatimo smrt i uvek će nam biti strašna i neshvatljiva. Ali neizbežna… „

Veshtichanstvena Veca me često ostavi bez teksta na svom blogu, a i često na njene komentare mogu samo da kažem, hvala. Sva srećna što sam uspela da sastavim tri godine braka, objavim na sva zvona i naravno dobijemo  puno čestitki i lepih želja „Ti si toliko svestrana osoba, da si sposobna od braka napraviti nesto uvek zanimljivo,a to je velika stvar…Dok se zajedno smejete….
Zelim vam da dugo dugo budete srecni zajedno)))))))))) „

Često dobijam komplimente, a najdraži su mi ovi ovakvog tipa: Borsky:“Vas dvoje ste nejnenormalniji normalni ljudi na svetu… i taksista“ kaže na naše doživljaje sa taksistom 🙂 . Na tom postu tj. VCastu ima još sličnih Aurora kaže: „Luuuuujkooo! Super! Kad “porastem” i budem imala cetvoro dece kao ti hocu da ostanem isto tako blesava! ))“

Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam shvatila da umem da letim i to sam vrlo rado podelila sa vama i sigurna sam da ste se zajedno sa mnom radovali Ivančica: „Nikad nisam ni sumnjala da možeš da letiš!  😉 Drago mi je da si toliko srećna“, Sanja: „Fenomenalno!!!!!!!!! Kome se ovo ne bi svidelo? Slobodan, al opet blizu zemlje i potpuno siguran.“ Aleksandar: „Imam utisak da te je adrenalin drmao i dok si pisala ovaj članak! Ovi tuneli su super za one koji imaju fobiju od visine a hteli bi da skaču. Pa da skočiš bez gurtne.“

Dolly ume kratko i jasno da me nasmeje do suza, obožavam njen govor, tekstove, komentare, ne retko  me i rasplače  „Lud malkice? 😀 bona… :)“ je njeno mišljenje o ovom pilotu.

Verkić kaže „Ovo je strašnoooooooo! Ne pijem više vodu samo da znaš, ako postanem alkoholičar ti ćeš biti kriva 😀 „, valjda se neće propiti, ali verujem i da neće piti vodu sa česme.

I naravno Džejn „Uvek sam se pitala zbog čega pouke izvlačimo samo kada se dogodi nešto ružno? Izgleda da mentalno odrastamo upravo zahvaljujući poteškoćama – one su te koje nas guraju napred. Odličan post, Čaro, svaka ti je na mestu.“, kaže na moje Papirče iz džepa.

Nesebično će vam Steva reći šta misli o vašem pisanju i rado će vam dati savet: „Čharobna, svaka priča temelj u detinjstvu ima; svaka knjiga, roman počinje od detinjstva…“ kaže Steva kad ja počnem da se sećam.

Za kraj ću vam još reći da sam stekla jednog novog druga. Neki ga poznaju, neki ne. Moj drug se zove Dodo i ovih dana je otvorio svoj blog. Poznavajući njegove spisateljske sposobnosti sigurna sam da će imati šta da nam kaže.

Znam da nisam uspela sve da vas spomenem. To je prosto nemoguće, izvinite, verujem da ćete razumeti, ali se i nadam da ćete bar upola uživati u ovom postu, kao što sam ja uživala dok sam vas „pakovala“. Volim da vas „pakujem“ ovako i da na kraju stavim mašnicu, jer ste svi vi meni jedan veliki lep poklon.Hvala vam svima.

Komentari i komentatori (prvi deo)

Kada sam počela da pišem ovaj blog, pitala sam se hoće li mi ikada iko ostaviti komentar ili će ovo biti mesto gde ću da pišem sama sa sobom? Sada ima nekoliko hiljada komentara. Stranice i stranice vaših ispisanih misli i utisaka. Trudila sam se da na svaki odgovorim. Ako neko ima volje da pročita moj post, a onda i da se potrudi da ostavi svoje mišljenje o pročitanom, pa zašto bi mene mrzelo da odgovorim. To je isto kao da mi neko nešto priča, a ja ćutim ili gledam u stranu. Ne mogu tako.

11. novembra, 2007. mi je Sara ostavila prvi komentar, na post „Veliki mali ljudi„, sigurno i ne sluteći koliko će me usrećiti. „Prica je luda, a tek slikice, ja ne znam to tako lepo da ubacim,hvala na komentaru koji si ostavila kod mene, i dala ,mi priliku da upoznam tvoj blog…
veliki pozdrav…“

Juhuuu… moj blog je dobio jedan komentar. Ako ne znate ko je Sara treba da je upoznate. Za sada samo preko njenog bloga, ali doćiće ona iz te Austrije i biće prilike. Među njenim komentarima, može se pročitati mnogo lepih reči podške, pohvale…Bilo je dana i kada smo plakali i slavili. Sara je nezamenljiv lik u blogosferi, a i u životu mnogih od nas.

Afroditta je daleko fizički, ali je sveprisutna.Jedna od prvih komentatora na mom blogu. Čitam sada njene komentare i ne mogu se oteti utisku da je u svakom pogledu izuzetna osoba. Ne znam koji bih izdvojila, jer u skoro svakom se očitava pozitivnost i dobrota. S obzirom da je daleko umela sam ponekad i da je rastužim, ali i nasmejem. Radujem se što i dalje dolazi ovde kod mene i nadam se da će tako i ostati. “ Uh Charolijo, udari mi u sentimentalni dio moga Ja. Uvijek sam cijenila tvoje umjece ulaska u srz.I sretno u Subotici ! 😀 “ na Samo za moju južnu prugu.

E ako niste dobili nijedan komentar od Ivana koji svet gleda iz nekog drugog ugla, onda kao da niste dobili nijedan. Kad on složi komentar, morate duboko da se zamislite. Nijedan deo vašeg posta ne ostane zapostavljen. Čovek baš čita ono što ste napisali i ne svraća na vaš blog samo da bi eto tek tako svratio. Nešto najkraće što vam može reći je „cestitam„. 😀 Volim njegove komentare, jer vas uvek natera na dublje razmišljanje.

Onda je na moj blog kao komentator, došla neka Alea. 😉 Kaže ovako: „Što bi rekli ljudi, trudna si, pa kad se ”raskrstiš”, što bi rekli ljudi (budibogsnama od izraza), srećno ti skakanje.“ na Padobranac u drugom stanju. Liči li vam ovo na nekog? Ovako nešto može samo Zelena da sastavi, a i Mahlat ponekad, pa vi pogađajte koja je. 😉

Ako ste dobri sa Zelenom, a ne verujem da neko nije, onda možete dobiti i ovakav komentar: „Si se digla buljino, hahahahahahahahahahahahahahaha 😆 “ ili može da vas raspilavi sa ovakvom rođendanskom čestitkom. „Kazi toj Ivani da sreca prati lude 😀  Kazi joj da je otkacena, divna majka, supruga, cerka, prijatelj, bloger, i da joj zelim da ostane takva i da bude zdrava i luda do kraja zivota.I srecan joj rodjendan! Ala sam se ras**njala 😛 “ Zelena je nezamenljiva u svakom pogledu, divno zeleno biće, šta drugo reći o njoj.

Ako imate čast da vaše postove komentariše Mahlat, onda budite sigurni da će vam uvek reći baš ono što misli. Što bi i trebao da bude slučaj sa komentarima. Ako se ne slaže sa vama, ako joj nešto baš „ubode oko“, ako ste nešto lupili, naravno i obrnuto, ako se slaže sa vašim mišljenjem ona će vam reći. Nema podilaženja, kog ne bi trebalo ni da bude. Rekla sam već mnogo puta, ali ću da ponovim opet, jedna je Mahlat. Nasmejaće vas do suza svojim komentarom, ali ume i da vas natera da dobro razmilite. „Kakve si srece rodices se ko ona indijska boginja sto joj izviru ruke gde god da pogledas. Bez kurca “ Kako muževi osvajaju pehare

I tako rastao je blog, kao i broj komentara. Moj blogroll je postajao sve duži i duži. „@DedaBor @Charolija imas veci blogroll nego neki agregati, sad videh… :)))“ Reče mi Deda sinoć na Twitter-u. Deda ko Deda ima svojih bisera i prilikom komentarisanja „,,Bolje da pusim, nego da abortiram,, Prelepe su vam fotografije…“ na „Ja to ne radim, a ti?„. U međuvremenu je Deda prestao da puši, ali to nimalo nije uticalo na njegovu duhovitost. Dedu znate, je’l da?

Zihernadla trenutno pravi pauzu, odmara negde na nekom svetioniku, a kaže na Dovoljan je i pogled „Ponekad deluje čudno ili nerazumljivo vođenje ljubavi bez dodira, ali je vrlo moguće…možda i jedno od najlepših 🙂 “ pa se na nju nadoveže Bubazlatica „Opet da kazem, eeee ljubav…ko carolija „, Šaputalica „Dovoljan je i pogled. I ćutanje. Čarobno, čarolijo 🙂 „, onda Suske kaže „Pogled i ćutanje, što reče shaputalica. Reči su obično prazne bez njih. Odličan post 🙂 „, i tako iz posta u post, komentari nadovezani jedan na drugi, pričaju sami za sebe neku novu priču.

Nezahvalan je ovo posao. Moraću priču o komentarima da napišem iz više delova, tako nikoga neću zaboraviti. Hiljade komentara i ljudi, ja samo jedna, a tek sam počela.