Joooj dragi…jebem li ti kolje…napravismo zbrku

Da smo se svađali jesmo, da je Ivana poludela, i to, jeste, eeee….da su se pravi prijatelji odmah javili i to jeste. Hvala vam drugari. Ma…mnogo vam hvala. Nije bilo ništa neubičajeno. Malo je Ivana htela Ivanu da kopa oča, između zavijanja sarmi i mešanja…mešanja hm…a znate šta…nema te svađe što dobrim seksom ne može da se reguliše.

Kada ga budem ostavila i razvela se načisto, nećete biti obavešteni preko bloga, nego u novinama ima da čitate i tačka. „Žena ubila čoveka pogledom“…i…i ništa …tačka….Ili muž ženu sredio sa dve reči. Pala mučenica. Svi se nadali da će se pridići, kad ono, jok!

Nego…ljudi da li verujete da i dalje postoje ljudi koji će tako vaditi oči jedni drugima i onda posle svega toga ostati OK? On je mene isterao s pameti da sam ja to morala, ja ne koristim reč morati, e baš morala da objavim svetu. Izvinite ako sam bilo kakvu pometnju napravila…ali,

„je l’ tako …“, „jeste“….“e pa sad ćeš da vidiš, mamicu ti da ti mamicu i mamicinu mamicu“… i onda ja mislila da napišem, ispljujem, kažem i tako to. Kad ono pročulo se. Izvinite. Da je svađa bila prava, jeste. Da ću da se razvedem, hoću. Da će on da se trudi da ne dođe do toga, trudi se. Ma…nas treba zatvoriti, da narod ne bude zbunjen.

Izvinite…odoh da zavijem tu sarmu, a onda ću da vam ispričam šta je bilo sve sa Deda Mrazom. Mislim…nije mu fora. Došao sa sve ženom i ja htela da ga poljubim, a ona me gleda popreko. Maaa….Jooj izvinite načisto….što sam jednu original’ svađu podelila sa vama. Hvala vam na podršci, zna Jabučilo da ako ga ne ubijem ja, ubiće ga neko od vas, ako ništa manje, ono bar, postavićemu par pitanja…i bez suđenja ima da bude kriv. 🙂

Idemo negde dalje…videćemo kuda i kako će to biti?

Hoće li meni neko da uruči diplomu zato što sam ostala dosledna sebi? Jok, neće, a meni bi baš prijala jedna diploma, pa da se hvalim sa nečim. Eeee…. „Imam bre diplomu, vidi, vidi…!“ Hoće li neko da uvaži moje mišljenje do te mere, pa da promeni nešto? Jok, neće. Hoće li neko da mi kaže „Ne seri bre, kravo jedna, lupaš gluposti.“ Jok, neće ni to. Nije možda da neće, nego nekako mislim da sam baš rečita, a oni to znaju, pa ću ih više iznapušavati nego što oni mogu i da zamisle, a kamo li da mi odgovore. Znači, jok neće. Nisu ludi da se teraju sa budalom.

Hoću li ikada išta moći da promenim, a da to nije frizura. Jok frizura, to ne želim da menjam, nego…recimo, recimo…načisto želim da promenim boju očiju. Možda je to izvodljivije. Kupim lepo plava sočiva. Ma ljudi moji, oduvek me zanimalo kako bi mi stajale plave oči i uvek sam se pitala da li ljudi sa plavim i oni sa ovakvim mojim tamnuškaskim, vide isto ovaj svat? E da mi je to da znam. Da li ima neke razlike, jebem mu oca.

I ko zna šta se sve ja pitam, nego glavno bi bilo… Svake Nove Godine svi donose neke odluke, pa se pitam, da li bi vredelo da i ja donesem jednu? Ovde vam se na ovom blogu obraćam već neko vreme, pa bi se ta odluka naravno odnosila na ovo ovde mesto, jok na neko drugo. Primećujete li vi koliko mi se dopadaju reči JOK i NAČISTO? Baš su mi lepe.

Šta vam ja mogu još napisati i na neki način dati? Evo mogu o čas posla da vam ispričam sve što vam mogu napisati ovde sledeće godine? U ostalom što bi vas bilo briga za to? Uglavnom su moje priče bile za čestitanja ili podršku koju ste mi nesebično davali. Hvala vam svima.

„Danas sam položila vožnju, imam vozačku dozvolu i sada „teram“ kola svuda po gradu, pa vam ne vredi da vas upozoravam odakle da se sklanjate. Svuda me ima.“ Ovo će se desiti do kraja januara, znači jedan ovakav post bi bio napisan.

„Juče je Ivan otputovao u Avganistan. Ostala sam ponovo sama sa decom, ali mnogo se bolje osećam nego prošlog puta. Nekako sam sigurna da je sve loše ostalo za nama. Došlo je vreme da zaradimo neke parice i da počnemo da živimo ko ljudi. Na neko vreme razdvojeni, ali bar ljudi.“ Za ovo je vezano još mnogo stvari, a sve se tiču jedne teme. U ovoj zemlji je nemoguće živeti, naročito ne ako ste bili na strani Srbije kada su je se svi odricali. Zapetljano jeste, ali što bih ja to otpetljavala i kome da objašnjavam, kada mi na kraju niko neće dati ni diplomu.

Bilo bi krajnje lepo i humano da ove godine izbegnem pisanje postova o bolnici i „gajenju ranjenika“ i kojekakvih priča iz Kliničkog Centra. Ako šta želim u ovoj godini onda je to TO! Da me zaobiđu sve moguće bolnice ovog sveta.

Život i zdravlje u ovoj narednoj godini proslavićemo gomilu rođendana i napravićemo isto toliko torti i žurkica. Dobićemo mnogo iskrenih i lepih čestitki, zahvalićemo svima od srca i nastavićemo dalje do sledećih rođendana.

Hmm…? Šta bi još moglo da vas sačeka sledeće godine ovde

? Pa recimo:

„22. marta, 2011. godine je pala Vlada.  Posle svega toga što se izdešavalo i što ste videli na televiziji i pročitali po našim dnevnim novinama, šta ima da vam pričam? Vreme je i bilo. Možda način nije bio pravi, ali posle svega što smo preživeli ovih naših ponovljenih devedesetih godina, svaki način je pravi. Još jedna priča je završena…“ I tako dalje bih se ja raspisala. Nemojte da preskočite pesmu, uživajte.

Još par postova o Srbiji kad neko ode ili se vrati, kad neko nekog ubije ili preživi neku situaciju, kad neko padne ili se digne. Bla, bla, bla…

Padobranstvo! „Danas sam posle dužeg vremenskog perioda osetila lepotu letenja. Kako pisati o nečemu što je van svega što se dešava oko nas, svega što je čoveku blisko i normalno. Nije normalno da ljudi lete, ali eto ja letim i uživam.“ I tako u nedogled. Ja pričam jedno, jedni se dive, drugi se čude, jedni zavide, drugi osuđuju…

Onda leto, letovanje, more, sunce. Ima li neko ko je ikada išta pročitao ovde na ovom blogu, a da nije pročitao ili negde u nekim naznakama video da su leto i noć moja omiljena doba dana i godine. I? Šta tu ima da vam pričam?
Deca! Naša deca i sva druga deca… Ako vam do sada nisam rekla sve što imam o tome, onda nikada i neću. Deca su sve i jedino lepo što vredi na ovom svetu. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Šta ima Ivana više da vam priča o tome?

I tako…kada sve sastavimo na gomilu, Ivana više ništa nema da vam ispriča, a da već nije do sada ili da ne možete da očekujete njeno određeno mišljenje o nečemu, ama baš takvo kakvo očekujete. Znači predvidljiva totalno. Ako padne Vlada, pevaću, kad dođe leto pokrenuću se, kada se nešto slavi slaviću, kada neko u nečemu uspe radovaću se, kada neko padne povući ću ga gore koliko umem i mogu…samo da nije Vlada u pitanju. Iiii?

I nikako nisam znala gde će me odvesti ovaj post, kao što u stvari nikada i ne znam kada počnem da pišem. Odveo me je tamo gde je bilo neminovno. Dosta je više.  Blog neću obrisati, ali vam nemam šta više ni pričati. Mislim da je došlo vreme da i Ivana napiše knjigu. Sve dok vam se ovde budem davala, moja knjiga nikada neće biti napisana.

Pod svodovima desetog sela – Zoran Plavšić ili Mandrak72, knjiga koja mi stoji tu sa desne strane laptopa, zaista sam srećna što je imam. Hvala Zorane još jednom. Možda ta knjiga i nije bila njegov san, ali moj san jeste da u rukama držim svoju knjigu. Makar moja knjiga bude bila štampana samo u četiri primerka i da za peti nedostane papira.

Makar je niko nikada ne pročitao za moga života, nego neka završi na nekim policama sa knjigama, sigurna sam da će nekada, ko zna kada i ko, pročitati i naći u njoj ono što će mu značiti nešto. Pa ma šta.
Ivana samo malo nešto želi da promeni.

Čim je računam kao nekog drugog, znači da neke druge stvari baš i nisu u redu. Nema veze. Pesmica za kraj ovog posta možda nešto malo razjasni,  nekako mi legla. Ivana možda treba da ide na neku rehabilitaciju ili da prestane da piše? Videćemo…jebem mu oca…“lete mi lete, tridesete…“.  Nemojte da preskočite. Uglavnom šta god ja vama pisala i pričala sve je to ljubav, pa kako ko shvati.

Ma eto samo onako…BlogOpen 2010.

Fenomenalno organizovan BlogOpen, ja zbunjena. Odlična predavanja do sada Deda i Ivan. Ovo mesto ovde gde vi već od 2007. godine dolazite, čitate i komentarišete nije blog. Zašto? Zato što se prilikom blogovanja MORAJU POŠTOVATI  određena pravila i sve van tih pravila je greška. Ja ništa na ovom svetu ne moram i ništa ne mrzim, sem PRAVILA. Nikada ih nisam poštovala i neću. Tačka.

Znači trebala sam da se odlučim za recimo:

– QuarkXPress, da vam pričam kako se „lome“ knjige,

– PhotoShop, kako od babe napraviti devojku,

– padobranstvo, kako naučiti leteti,

– ekonomiju, kako postati profesionalni lopov,

– kako od dece napraviti nekakve ljude….,

a naročitu pažnju sam trebala da obratim na marketing ili već neku sedamnasetu temu, svašta nešto znam i da u tanka crevca, godinama objašnjavam šta, kako i tako to. Da se držim jedne teme, kao pijan plota i da sve ono drugo što bih rekla ostavim za sebe i da tako gradim svoju reputaciju. E pa NEĆU!

Ne daj Bože da se dohvatim politike. Da iznesem svoj lični stav o onome što se dešava? Kuku…odmah će me ovi ili oni prestati pratiti i čitati. Ma je l’ da? E baš me boli dupe za to. Da, baš DUPE. Zgražavajte se nad mojim srpskim izvornim jezikom.

Od 160 i nešto hiljada poseta, što je ništa naspram onoga kakve posete imaju pravi blogeri, od kada sam na svom domenu, neka bude da je pola njih pročitalo samo jednu, jedinu rečenicu koju sam napisala, ma makar samo naslov, meni je sasvim bilo dovoljno da kažem ovom svetu nešto. Kada, kako, zašto, kojim povodom…zar je to važno? Meni došlo, činjenica, vi čitali, podržali ili ne. U stvari to je u današnje vreme glavni problem našeg novinarstva. Ne drže se činjenica, već rekla-kazala priča.

Mnogo mi je lakše bilo da se uhvatim jedne teme, do sada bih već postala bloger, a ovako nisam ni bloger, ni pisac, ni kolumnista, ni novinar, ni …jebem li ga šta?

Ne volim licemere, a po meni je licemerno da u „off“ životu psujete, a da onda kada pišete nešto na blogu, date sve od sebe, da slučajno nešto ne lanete, „jer to ljudima smeta“, „uh…pa šta će pomisliti o meni?“, „kritikovaće me“, „pašće mi poseta“,… alooo….koga mi tu foliramo onda?

„Ja sam ja, moj blog je ja, pišem ono što mislim i želim.“ Aha…kad bi se igrali žmurke. „Pišem ono što znam da će se svideti ljudima, što će mi doneti veću posetu, linkujem, jer mi to donosi nove posetioce, pišem o onome što znam da je aktuelno, što je glupo i smešno, što privlači na „kliktanje“ …a to što mene to uopšte ne zanima. Nije važno.“ Mislim stvarno!  „Važno je da će se svideti ljudima, nema veze šta ja stvarno mislim o nečemu.“ Sranje. Jeste li zgroženi mojim rečima?

Kako vi uopšte shvatate svoj blog? Šta hoćete od njega? 6 i po miliona poseta, a čemu to??? Ako vi nemate svoj stav, ako nemate šta da kažete, već samo da gledate po netu šta je novo izašlo i da obavestite javnost ili da ispljujete ono što vam se ne sviđa, pa da pljujete, ako se uvlačite u dupe onima koji postavljaju pravila, ako pišete samo ono što se sviđa javnosti, a do toga ste došli „ispitivanjem“ javnosti. E onda mi je muka.

Skidam vam kapu, ako od toga zarađujete pare, onda šarajte samo i samo napred.  Potpuno sam zalutala i nemam pojma kako onda nazvati ovo mesto na koje vi dolazite? U tom slučaju,  http://www.charolija.com je sve drugo samo nije blog .

Ja eto tako malo nešto htedoh da kažem, nemojte zameriti. Svi ste divni, odlični pisci, stručnjaci, svaka čast svakom. Ko je rekao da ne umem i ja da se šlihtam? 😆

Samo da vam se javim

Nikako da dočekamo adsl. Kao da priključuju ne znam šta. Prvih par dana mi nije nedostajao internet, ali već sada padam u blagu krizu.  😕 Napisala sam par postova, a čekajući priključak nikako da se nakačim putem dial-up konekcije, pa da to i postavim. Evo sada sam tek preuzela mailove, pa da se ujedno i vama javim. Počelo je leto za nas, pa samo jurcamo.

Naš novi kutak

04. maj, 2009. Veliki broj ljudi ima problem sa prilagođavanjem, što nikada nije bio moj problem. Gde god da sam i u kakvoj god situaciji da se nađem, bukvalno mi treba 15 minuta da sednem i rešim u svojoj glavi situaciju u kojoj sam, i da prosto i jednostavno nastavim dalje. Tako je bilo i ovog puta. Rekla sam „dragi pusti me samo 15 minuta da iskuliram“. Dobila sam svoj kratki mir, a onda sam se pokrenula i nisam se zaustavila dok sve nije bilo tip top. Naš novi, stari dom.

Ovoga puta ga osećam kao stvarno naš. 01. maja uveče je sve bilo na svom mestu i svako u svom krevetu.. Nismo samo stanari u jednoj od soba sa upotrebom kuhinje i kupatila, kako je ranije bilo u ovom stanu dok je njegova mama ovde živela sa nama, već je ceo naš. Kada se uveče istuširam mogu da izađem gola iz kupatila, to mi je oduvek bio nekakav reper. Gde god pogledam sve je onako kako ja hoću i tamo gde ja hoću i niko to neće da pomeri dok ne kažem ja. Nije ovo „ja, pa ja“, nego se baš radujem što je tako.Kako se ono kaže, „svoj na svome“.

Deca mogu do mile volje da se igraju, vrište, trče, razbacuju i skupljaju igračke, presađuju i polivaju cveće, leže i ovde i onde, onako kako im je volja, a da ne brinem da će nekom smetati i da će ih neko zbog toga popreko pogledati. Ne moram da razmišljam o kiriji. 300 evra stan + 200 za troškove stana. Svakog 15-tog u mesecu. E nećemo više tako. Svakog 15-tog sam obećala sebi i porodici malu žurku. Biće tako.

Drugog maja smo već bili na aerodromu i dobila sam priliku da skočim. Nekako mi se čini nepravedno. Fizički sam se potpuno raspala ovih zadnjih par dana. Ne mogu normalno da legnem i ustanem još od one kragne. Zezaju me ta moja rebra i grudna kost. Kada ne mogu da izdržim popijem Nimulid. Odluku da li ću da skočim ili ne sam trebala sama da donesem. Lakše bi mi bilo da mi je Ivan rekao „nemoj još koji dan da skačeš dok se ne oporaviš potpuno“, nego što mi je rekao „kako ti hoćeš“.

Znam da mi je on dao da biram, da posle ne bih imala razloga da prigovaram, ali mi se nekako čini nepravedno. Nisam baš toliko luda, tako da sam ponudu odbila. Sada mi je već jako žao, ali mislim da je zdravlje najvažnije i da sam samoj sebi najbitnija.

03. maja je opet bilo skakanje. Deca i ja smo ostali kući i gledali avione i padobrance sa terase. Popodne smo im se i mi pridružili. Bilo je baš lepo. Jurcali smo po livadi i gledali u nebo.

Danas mi je loše, psihički. Zašto nisam skočila…kajem se. Osećam se kao da me je sopstveno telo izneverilo. Možda me je i mozak izneverio. Uselio se u mene neki strah od bola. Prilikom skoka iz aviona telo pretrpi određeni dinamički udar i taj trenutak me najviše brine. Teško da me može razumeti neko ko nije prošao kroz sličnu situaciju. Želim, a bojim se. Možda će taj dinamički udar sve da dovede na svoje mesto, a možda i neće. Jebem li ga, probaću, pa šta bude.

10.05.2009.

Juče je bio moj dan, probala sam i bilo je predivno. Nimulid je odradio svoje, tako da me ništa nije bolelo. Ništa nije kvrcnulo. 😀  Jedino čega sam postala svesna na izlasku iz aviona je nedostatak snage. Zanimljivo je da sam ustanovila da mi je leva ruka jača od desne. Preostaje mi da se bacim na vežbanje. Sklekovi, zgibovi i ono što ne mogu da se setim kako se zove. Inače u levoj ruci nosim decu, tako da je ona dovoljno istrenirana i jaka. 😉

Prvi skok je bio sa 1200m, a drugi sa 1500m. Skokovi, kada je sunce na zalasku su najlepši, a meni nekako uvek zapadne taj poslednji let. 😆  I ako je na zemlji juče bilo nešto ispod 30 stepeni na 1500 pred zalazak sunca je bilo 6-7 stepeni. S obzirom da su vrata od aviona skinuta i nije baš bilo prijatno voziti se, ali skočiti je prelepo.

Kao i uvek deca su se odlično provela. Izuzetno je lepo kada slećem padobranom, a njih troje dole viču, mašu i tapšu. „Bravooo mamaaa!“ Tata pored njih sa stanicom u ruci, navodi me. Radi svoj posao.

Sada mi je ostalo da uradim dve simulacije i onda da skočim na slobodno. Simulacija je kada ti gurtna otvara padobran, ali imaš zadatak da iz džepa gde inače stoji pravo padobranče koje otvara padobran na slobodno, izvadiš „falš“ padobranče. Sada se Ana naspavala i ostaje nam da samo pozovemo tatu da dođe po nas ili da pošalje nekog. Danas za mene nema skakanje, ali tu je sutra, prekosutra, celo leto je pred nama.

11. maj, 2009. Opet mi je loše. Jovana je otišla kod babe. Bliže joj je da od nje ide u školu. Prijelo bi mi da se malo isplačem, ali ne mogu. Znam da ona voli tamo da bude i da joj je lepo, pa ne mogu da plačem zbog toga, ali strašno mi nedostaje moje dete.

Znam da je tu, da je blizu, ali boli me duša. Jebem ti školu i ko je izmislio. Zašto u opšte mora redovno da se ide u školu? To sam se pitala i prilikom svog školovanja. Ne mogu i ne smem njoj da kažem ovo svoje razmišljanje, ali ja stvarno mislim da je škola jedno veliko sranje.

Bila sam odličan đak u osnovnoj školi, ali sve mi se nekako čini da je sav taj put od kuće do škole i obrnuto bio totalno uzaludan. Kada sam shvatila da mnogo više mogu da naučim u gradskoj biblioteci nego u školi, negde od petog do sedmom razreda, počela sam da bežim iz škole u biblioteku.

Da… socijalizacija je jako bitna, ali sa druge strane kada pogledam sa kakvom decom provodi vreme u školi, muka mi je. Svaka čast izuzecima. Nije moje dete najbolje, zato što je moje, pa tako pričam, ali vidim divljaštvo, nerazumevanje, podsmevanje, spletke. Bože…neki od njih su spremni na spletkarenje i sa osam, devet godina. Kakvi to ljudi rastu iz nekih od njih?

Ona se socijalizovala još sa godinu i po kad je krenula u obdanište. Mala je da bi razumela zašto postoje takvi „ljudi“, ali postoje. Sa njima raste. Ne sviđa mi se sve to. Velika je i ako je maleni miš. Teško mi je i molim vas nemojte da me kritikujete u vezi ovoga, jer sam besna i na školu i na školstvo i na sve to što naša deca uče i što moraju da prođu, ljuta sam što roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu, pa od njih naprave divljake, a sa druge strane… žao mi je te „divlje, napuštene“ dece.

Ništa ne mogu da preduzmem, a vidim problem. Ne mogu sve krive drine da ispravim, ne mogu svima da budem mama, a njima samo to treba. Mama, tata, čvrst oslonac, a nemaju ga svi.

Neka je…neka je šiba, neka je lomi, očvrsnuće još više. Zna ona da ima svoje gnezdo, zna ona da ima uvek na koga da se osloni, kome da kaže, kome da se požali i isplače na grudima. Ti isti mali, veliki ljudi će sutra odrasti, moraće da postane lav da bi se izborila, a sada skuplja i snagu i iskustva. Ne mogu sve da vam pričam. Možda jednom.

11. maj, 2009. – malo kasnije –

Svi znamo da je padobranstvo, jedan od visoko rizičnih sportova. Sa druge strane statistički gledano, srazmerno… broj padobranaca sa brojem nezgoda i broj učesnika u saobraćaju sa brojem nezgoda…mnogo više ljudi bude povređeno i strada u najobičnijoj vožnji autom, nego u padobranstvu.

To ne znači da ćemo svi sada prestati da se vozimo autom. Tako isto nećemo prestati da se bavimo padobranstvom zato što se neko povredio, imao problem ili ne daj Bože da je stradao.

Svaki padobran ima glavnu i rezervnu kupolu. Ako se iz bilo kog razloga javi problem sa glavnom kupolom, ona se odbacuje i povlači se ručica rezervnog padobrana. Nema problema. Ako padobranac iz bilo kog razloga ne povuče ručicu rezervnog padobrana, pri određenoj brzini i na određenoj visini, automat mu otvara rezervni padobran i opet nema problema.

Automat je, jedan maleni kompjuter koji aktivira rezervni padobran. Prepoznaje problem i otklanja ga tako što otvara rezervnu kupolu padobrana. Zaista je bezbednost na visokom nivou. Pričam za naš klub i za naše đake i neću da ulazim u polemiku sa bilo kim u vezi sa drugim klubovima i slučajevima.

Na nastavniku je da đaka sve što treba nauči na zemlji. Kod nas obuka ne traje sat vremena, što je po meni totalno suludo, već tri, četiri dana, pa ponekad i duže. Budući padobranac se ne pušta u avion dok ne savlada apsolutno sve što je neophodno.

Postoje klubovi u koje dođete, kažete „ja bih skakao“ (ne pričam o tandem skoku) i oni vas za bukvalno sat vremena opreme i strpaju u avion. Njima je dovoljno da donesete lekarsko uverenje da ste sposobni, i da vas bez ikakvog predznanja zakače na gurtnu i bace iz aviona. Kada sletite dole, nemate blage veze šta vam se desilo. Mi tako ne radimo i nikada nećemo.

Molim Boga da nikada ne vidim nekoga ko je „omastio“ zemlju. Ružno je ovo rečeno, ali tako se nažalost kaže. Svega sam se nagledala, ali iz dubine duše želim da svi slete dole lepo, lagano uz ptičije prizemljenje i širok osmeh.

Kada vidim nečiji  problem, pa se na kraju sve dobro završi, prirodno je da se uplašim. Na tuđim greškama pokušavam da naučim. Ovo je jedina oblast u mom životu u kojoj učim i iz tuđih grešaka.

Ništa ja ne pišem bezveze, ima razloga, ali nekom drugom prilikom ću i o tome.

12. maj, 2009.

Danas u klubu imamo redovnu godišnju inspekciju. Nakače se tako, po njih trojica, četvorica inspektora,  svake godine, pa sve provere,  pregledaju opremu, dokumentaciju. Mene to raduje i ne smeta mi, volim kada nam oni odobre dalji  rad i kažu da je sve u redu. Napišu to i udare pečat.

Ovo je izuzetno stresan posao. Ne po nas, kao padobrance. To ne. Skačeš i uživaš. Već kada, recimo đak skače prvi skok ili prvi na slobodno. Stojiš dole na zemlji i posmatraš. Na nastavnicima je da svakog pojedinca nauče sve što treba, ali na svakom od đaka je da to znanje i primene u praksi.

Dokumentacija je stvarno posebna priča. Totalno drugačija od svega što ste imali prilike da vidite. Apsolutno sve što se radi mora da „prođe“ i kroz papire. Elektronska forma nije dovoljna i sve se od tih papira duplo piše.

Ovaj posao koji mi radimo stvarno mora mnogo da se voli da bi se radio. Skupo je bavljenje padobranstvom, ali mi od toga ne zarađujemo puno. U pitanju je veeeeeelika ljubav. Naučiti nekoga da uživa u sredini u kojoj nije rođen, koja je neprirodna za čoveka, naučiti nekoga da raširi „krila“ i da leti, da vidiš kako se ljudi menjaju na bolje, kako postaju drugačiji, bolji uvek, to stvarno nema cenu.

Šire se vidici. Oseti čovek da sve može, da je jači i bolji nego što je mislio. To…to nema cenu i zato i radimo ovaj posao. Imamo školu padobranstva i imamo još puno ljubavi, volje i živaca da mnoge naučimo da …  Znate kako, moje lično mišljenje da je to učenje življenja.

Ja nisam nastavnik. Još uvek sam samo đak koji se priprema da skoči svoj prvi skok na slobodno. Puno znam, ali moje iskustvo tj. broj skokova  u padobranstvu je mali. Žalosno je što je moje teorijsko znanje veće od nekih nastavnika u Srbiji. Ne mislim bukvalno, već ono što smataram da svaki čovek koji uđe u avion mora da zna i što mora da se nauči. Znam  šta bih ih učila, što mnogi drugi ne rade.

Rekoh već jednom, kao trudni  padobranac, biću jednom padobranac za poštovanje.

Eto samo da vam se javim u isčekivanju adsl-a.

Baš svašta nešto

Za početak ovog posta ću da iskoristim komentar koji sam ostavila kod Mahlat. Ne umem baš da mislim, verovatno ima uticaja i to što sam na terapiji ostavljanja pljuga, pa nisam ni cela, ni svoja.

Zbog svega što si pisala i opisala, mene niko nikada ne shvata ozbiljno. Kad sretnem svoje drugarice iz srednje škole i sa fakulteta i kad vidim na šta su se napravile, bude mi drago što sam ovakva kakva jesam, pa neka se čudi ko god hoće, a i ne moraju da me shvataju ozbiljno, boli me ćoše. Sve postale gospođe. Kad je pitam “kako si, šta radiš”… odgovori kao po kalupu… “eto dobro sam, udala sam se, rodila dete/decu, znaš već kako je”… na to kažem “ne znam”. Pa šta ako se udala i rodila decu? To podrazumeva frizuru, suknju, bundu, kilo šminke, ne razumem i nikada neću.

Sve ono što je tim gospođama strašno i nezamislivo, po njima je, meni lako i nije to ništa. Kad sam ja bila samohrana majka, to je svima bilo, “ma lako je njoj, baš nju briga”. Uopšte ne znam odakle im pravo da tako misle i govore. Verovatno me tako vide. Nikada se nikome nisam žalila zbog neke svoje situacije, ali i kada mi je bilo teško nisam imala kome da se požalim, jer me niko ne bi ni saslušao. U pola bilo kakve rečenice bi me prekinuli, da ispričaju nešto vrlo, vrlo važno što se njima desilo. Kažem dobro, saslušam, klimnem glavom i odem svojim putem. Ma ko vas jebe. Mogu ja i sama.

Onu koju ja svako jutro vidim u ogledalu dobro poznajem, a sa druge strane je ne poznajem ni najmanje. Ko zna šta je ta sve spremna da mi priredi?

Koliko me niko ne shvata ozbiljno možda može da dočara i izjava moga sestrića “…je li tetka, a šta ćeš ti da budeš kad porasteš?” Na to mu najiskrenije odgovorim “nemam pojma, videćemo”.

I najvažnija stvar za kraj, koja je prva kod tebe u ovom postu. Kakva sam ja to majka? Nema veće sreće za mene, nego kada mi deca kažu, ova što znaju da govore “jao mama, blago nama sa tobom.” To je i najvažnije da sam ja njima dobra majka, prijatelj, drugar za igru, a ove matore što su se zbabile u 35 toj. e one mi ni za k…. ne trebaju u životu.

To ja rekoh malopre kod Mahlat, a već neko vreme se spremam da napišem post o ženama i njihovim ambicijama u životu. Pročitala sam na jednom blogu, (ceo blog) neću vam ostaviti link, jer ne želim da se ta osoba oseti uvređenom ili na bilo koji način prozvanom, ovakvu jednu priču.

Voleli smo se ko što niko nikada nije, želeli smo decu, nismo mogli da imamo decu, čekali smo čekali, dobili smo decu, bili smo srećni, imamo decu, nismo više srećni, povukao se u sebe, ne razgovaramo više kao nekada, izgubila sam sebe, on me više ne voli kao pre, imam svoju decu, ne treba mi više ništa, nemam nikoga, sama sam, ali imam svoju decu, imam moje princeze, ne voli me, ne znam kako da mu priđem, usamljena sam, imam svoju decu… u nedogled. Zavaravanje same sebe. Imam decu, ne voli me, nemam način da mu priđem, izgubila sam sebe.

E baš tako izgleda i govori, većina onih mojih školskih drugarica koje spomenuh u komentaru, a sve su nafurane gospođe. Kad je vidiš, da pomisliš da je najsrećnija žena na svetu, a ono jad i tuga. Ne razumem i nikada neću.

U mom prvom pokušaju braka, nisam vam do sada pisala o tome, bilo je ovako. Voleli smo se ko što niko nikada nije, želeli smo decu, odmah smo napravili dete, nismo se venčali zbog nedostatka nekih papira, rodila se naša beba, bili smo presrećni, voleli smo se, gradili smo život zajedno, pokušavali smo, zatvorio se u sebe, cimali smo se neko vreme u pokušaju da spasimo što se spasiti ne da, uveče smo sedeli zajedno i nismo imali pojma da ćemo već od sutra biti dva sveta, dve i po godine smo se trudili, ali nije nam se dalo, seli, razgovarali, isplakali se, razišli se, idemo dalje… život je čudo. E tako je bilo.

To što smo se mi voleli čak i onda kada smo se razišli, to što nam je naše dete značilo kao i svakom normalnom čoveku, skoro sve, nije nas nateralo, da uništimo naše živote. Da…naravno da je Ivana sve to preživela lako, kao kroz igru, kao kroz pesmu. „Ma šta je to za tebe, nego da ti ispričam šta mi se danas desilo.„ Malena ručica u mojoj, prejaki zagrljaj za tako malo dete, dve i po godine je imala, prejaka i preteška pitanja na koja sam odgovarala kao pred sudom, onako kako sam najbolje umela i znala. Većina sveta koji me je okruživao tada nije ni pomislio da mi je možda teško, da možda ne mogu sama, da možda trebam neku pomoć, bilo im je važno to što se njima desilo tog dana.

Moja primarna porodica, hvala im, mama, tata, sestra, sestrići su bili sve to vreme sa nama, pružili su nam ljubav i podršku, materijalnu pomoć, ali niko me nije shvatao ozbiljno. Sve je to bila samo još jedna moja zajebancija. Tada je nastao tekst „Mislila sam ne umem više leteti. Mislila sam zakržljala mi krila.“

Tako smo ja i moja mala cura krenule same kroz život. Nijednom nisam pomislila da postoji mogućnost da se udam, da rodim još dece, da imam svoju porodicu. Moja mala i ja smo bile dovoljne jedna drugoj. Naš najveći zajednički san tada je bio, livada. Velika prostrana livada na kojoj ćemo da postavimo jedan sto, suncobran i dve stolice, prazna veeeelika livada. Bio je to tada naš simbol slobode.

Život stvarno jeste čudo. Sada imamo livadu, koja nije cela naša, ali jedan deo jeste. Od 640 hektara, jedan deo je naš. Ako ne na papiru, onda sigurno jeste onaj deo ispred naših prostorija na Jarku, koje plaćamo. Celo prostranstvo. Meni i mojoj curici je ostalo još samo da kupimo taj čuveni autobus o kome je pričao i Deda. Nije naš autobus baš takav, ali je možda mnogo bolji. Ima više duše i uređen je po samo našem ukusu. Pored svega što ima u tom autobusu, jedne noći mi je ispirčala. „Znaš mama, u tom našem autobusu će imati svega. Imaće svih sokova i koka kola će da ima, a ima da imamo i vinjak.“ Niko u bližoj i daljoj familiji ne pije vinjak, a njoj je to tada bilo tako važno, da u autobusu ima i vinjak. Kaže „Pa kad dođu gosti, a mi pitamo. Izvolite šta ćete da popijete? Imamo sve sokove, pivo, koka kolu, a imamo i vinjak, ako želite?“. Verovatno je malena glavica negde čula za viski, pa je malo pobrkala.

„Mama ja hoću da mi rodiš brata i sestru, ali gde da nađemo tatu za tu decu?“ „Volela bih ja da moj tata bude njima tata, ali razumem ja to. Ne ide i gotovo“. I niko me ne može ubediti da je lakše objasniti detetu sve, nego trpeti nekog nadrkanog muža. Sve je to stvar izbora, stvar života. Mogli smo mi ostati zajedno, ali ja nikada ne bih bila ja, niti bi on ikada više bio on, a naše dete nikada ne bi bilo to što jeste sada bez nas dvoje, zajedno. Bili bismo dve polovine nečega što je ništavno, nečega što ne postoji. Mogla bih ovako u nedogled, ali da ipak kažem i nešto drugo.

Pomenuh negde ženske ambicije. Ma kakve bre ženske, muške, srednje ambicije. Život treba živeti u dvoje i sve raditi u dvoje. Recimo ako je muž električar, a žena ekonomista. Nemaju zajedničkih tačaka u poslu, ali ta ista žena treba da nauči nešto i o struji, a taj isti muž mora da nauči i nešto o žiro-računima. Moraju da se dopunjuju, da se razumeju, da se smeju jedno drugom, da razgovaraju. „E zamisli danas mi došao jedan čovek koji ne ume da promeni osigurač. Nisam mogao da verujem.“ Žena ne treba da bude debil, pa da kad već ima muža električara kaže, „a šta je to osigurač?“. Mora da postoji dopunjavanje, razumevanje, a kada i ne razumeš, moraš da daš podršku. Ovo već pričam o traženju pravog/prave. I to sam jednom obećala Ivanu koji pokušava da vidi stvari iz drugog ugla.

Pravi ili prava, zavisi kome šta treba, je kao i sve u životu, stvar izbora. Mojoj drugarici iz srednje škole je pravi onaj koji dođe kući, zalegne u fotelju, čita novine i čeka ručak. Kada se najede, onda ode u WC, onda prdne, usput podrigne i strovali se u krevet. Kada se probudi čeka da popije kafu, da je usput šljapne po dupetu, da se poigra sa detetom i da posle večere odgleda film. Možda je uveče kresne na brzinu, a onda kao poslednja svinja zahrče. E takvog bih ja ubila još prve nedelje braka, ali njoj je dobar. Ona ne zna za bolje i svojim plitkim mozgom ne ume da razluči da ona zaslužuje bolje. Nikada neće da ga ostavi, voli ga ko Boga i sve bi dala za njega. On je njoj jedinstven, idealan i pravi muškarac. Ama ja bih ga uštrojila i bacila kroz prozor, ali njoj je pravi.

Znači ne postoji pravi i krivi, sve je stvar odluke i izbora. Stvarno pravi/prava je onaj koji ume da te sluša. Onaj kome možeš sve na svetu da kažeš. Onaj pred kojim nemaš tajni, jer je ta osoba deo tebe, kao i ti deo nje. Onaj kome smeš da kažeš, „ja te više ne volim, jer si danas ceo dan sedeo za kompijuterom.“. Onaj koga bi slatko izrešetao mitraljezom da ga imaš, kad te iznervira, ali da mu posle ne bude ništa. Onaj ko sme da ti kaže da si neviđena budala, što si nešto uradila. Onaj sa kojim se miriš smehom i poljupcima, ma i suzama. Smeješ se svojim izjavama, a onda polako na tenane objašnjavaš šta je u stvari bio problem. Pravi je onaj/ona ko te voli baš takvu kakva jesi, bez želje da te menja. Neko ko shvata da te ne može promeniti i prihvata te baš takvog kakva/kakav jesi. Prava/pravi je onaj ko te vidi, ko te čuje, ko te sluša i ko ti priča. Ako bilo šta od toga nedostaje, odmah postoji problem. Odmah pravi postaje krivi i odmah neko počinje da pati i trpi nešto.

Pričah vam o Zibanu. Izgleda da je mene udario po emocijama i pisanju. Mogla bih sada danima da vam pišem, da vas davim ko zmija žabu, ali neću. Imam ovde još jednog koji je na Zibanu, pa ću da smaram njega. Nego još nešto. Odgledah prvu epizodu srpskog „Trenutka istine“, e prijaviću se svega mi. Do 100 000 stigneš čas posla, a ja i onako nemam ništa što krijem ni od muža, ni od deca, ma ni od celog sveta. Da se prijavim ja pre nego što počnem da lažem. Kviz je odličan, bar za mene. Jeste da degradira debile, ali stvarno ne znam šta bi me pitali, a da ne bih mogla da im odgovorim. Ako vam padne neko pitanje na pamet, pitajte me slobodno, da vežbam malo.