Архиве блога

Idemo negde dalje…videćemo kuda i kako će to biti?

Hoće li meni neko da uruči diplomu zato što sam ostala dosledna sebi? Jok, neće, a meni bi baš prijala jedna diploma, pa da se hvalim sa nečim. Eeee…. „Imam bre diplomu, vidi, vidi…!“ Hoće li neko da uvaži moje mišljenje do te mere, pa da promeni nešto? Jok, neće. Hoće li neko da mi kaže „Ne seri bre, kravo jedna, lupaš gluposti.“ Jok, neće ni to. Nije možda da neće, nego nekako mislim da sam baš rečita, a oni to znaju, pa ću ih više iznapušavati nego što oni mogu i da zamisle, a kamo li da mi odgovore. Znači, jok neće. Nisu ludi da se teraju sa budalom.

Hoću li ikada išta moći da promenim, a da to nije frizura. Jok frizura, to ne želim da menjam, nego…recimo, recimo…načisto želim da promenim boju očiju. Možda je to izvodljivije. Kupim lepo plava sočiva. Ma ljudi moji, oduvek me zanimalo kako bi mi stajale plave oči i uvek sam se pitala da li ljudi sa plavim i oni sa ovakvim mojim tamnuškaskim, vide isto ovaj svat? E da mi je to da znam. Da li ima neke razlike, jebem mu oca.

I ko zna šta se sve ja pitam, nego glavno bi bilo… Svake Nove Godine svi donose neke odluke, pa se pitam, da li bi vredelo da i ja donesem jednu? Ovde vam se na ovom blogu obraćam već neko vreme, pa bi se ta odluka naravno odnosila na ovo ovde mesto, jok na neko drugo. Primećujete li vi koliko mi se dopadaju reči JOK i NAČISTO? Baš su mi lepe.

Šta vam ja mogu još napisati i na neki način dati? Evo mogu o čas posla da vam ispričam sve što vam mogu napisati ovde sledeće godine? U ostalom što bi vas bilo briga za to? Uglavnom su moje priče bile za čestitanja ili podršku koju ste mi nesebično davali. Hvala vam svima.

„Danas sam položila vožnju, imam vozačku dozvolu i sada „teram“ kola svuda po gradu, pa vam ne vredi da vas upozoravam odakle da se sklanjate. Svuda me ima.“ Ovo će se desiti do kraja januara, znači jedan ovakav post bi bio napisan.

„Juče je Ivan otputovao u Avganistan. Ostala sam ponovo sama sa decom, ali mnogo se bolje osećam nego prošlog puta. Nekako sam sigurna da je sve loše ostalo za nama. Došlo je vreme da zaradimo neke parice i da počnemo da živimo ko ljudi. Na neko vreme razdvojeni, ali bar ljudi.“ Za ovo je vezano još mnogo stvari, a sve se tiču jedne teme. U ovoj zemlji je nemoguće živeti, naročito ne ako ste bili na strani Srbije kada su je se svi odricali. Zapetljano jeste, ali što bih ja to otpetljavala i kome da objašnjavam, kada mi na kraju niko neće dati ni diplomu.

Bilo bi krajnje lepo i humano da ove godine izbegnem pisanje postova o bolnici i „gajenju ranjenika“ i kojekakvih priča iz Kliničkog Centra. Ako šta želim u ovoj godini onda je to TO! Da me zaobiđu sve moguće bolnice ovog sveta.

Život i zdravlje u ovoj narednoj godini proslavićemo gomilu rođendana i napravićemo isto toliko torti i žurkica. Dobićemo mnogo iskrenih i lepih čestitki, zahvalićemo svima od srca i nastavićemo dalje do sledećih rođendana.

Hmm…? Šta bi još moglo da vas sačeka sledeće godine ovde

? Pa recimo:

„22. marta, 2011. godine je pala Vlada.  Posle svega toga što se izdešavalo i što ste videli na televiziji i pročitali po našim dnevnim novinama, šta ima da vam pričam? Vreme je i bilo. Možda način nije bio pravi, ali posle svega što smo preživeli ovih naših ponovljenih devedesetih godina, svaki način je pravi. Još jedna priča je završena…“ I tako dalje bih se ja raspisala. Nemojte da preskočite pesmu, uživajte.

Još par postova o Srbiji kad neko ode ili se vrati, kad neko nekog ubije ili preživi neku situaciju, kad neko padne ili se digne. Bla, bla, bla…

Padobranstvo! „Danas sam posle dužeg vremenskog perioda osetila lepotu letenja. Kako pisati o nečemu što je van svega što se dešava oko nas, svega što je čoveku blisko i normalno. Nije normalno da ljudi lete, ali eto ja letim i uživam.“ I tako u nedogled. Ja pričam jedno, jedni se dive, drugi se čude, jedni zavide, drugi osuđuju…

Onda leto, letovanje, more, sunce. Ima li neko ko je ikada išta pročitao ovde na ovom blogu, a da nije pročitao ili negde u nekim naznakama video da su leto i noć moja omiljena doba dana i godine. I? Šta tu ima da vam pričam?
Deca! Naša deca i sva druga deca… Ako vam do sada nisam rekla sve što imam o tome, onda nikada i neću. Deca su sve i jedino lepo što vredi na ovom svetu. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Šta ima Ivana više da vam priča o tome?

I tako…kada sve sastavimo na gomilu, Ivana više ništa nema da vam ispriča, a da već nije do sada ili da ne možete da očekujete njeno određeno mišljenje o nečemu, ama baš takvo kakvo očekujete. Znači predvidljiva totalno. Ako padne Vlada, pevaću, kad dođe leto pokrenuću se, kada se nešto slavi slaviću, kada neko u nečemu uspe radovaću se, kada neko padne povući ću ga gore koliko umem i mogu…samo da nije Vlada u pitanju. Iiii?

I nikako nisam znala gde će me odvesti ovaj post, kao što u stvari nikada i ne znam kada počnem da pišem. Odveo me je tamo gde je bilo neminovno. Dosta je više.  Blog neću obrisati, ali vam nemam šta više ni pričati. Mislim da je došlo vreme da i Ivana napiše knjigu. Sve dok vam se ovde budem davala, moja knjiga nikada neće biti napisana.

Pod svodovima desetog sela Zoran Plavšić ili Mandrak72, knjiga koja mi stoji tu sa desne strane laptopa, zaista sam srećna što je imam. Hvala Zorane još jednom. Možda ta knjiga i nije bila njegov san, ali moj san jeste da u rukama držim svoju knjigu. Makar moja knjiga bude bila štampana samo u četiri primerka i da za peti nedostane papira.

Makar je niko nikada ne pročitao za moga života, nego neka završi na nekim policama sa knjigama, sigurna sam da će nekada, ko zna kada i ko, pročitati i naći u njoj ono što će mu značiti nešto. Pa ma šta.
Ivana samo malo nešto želi da promeni.

Čim je računam kao nekog drugog, znači da neke druge stvari baš i nisu u redu. Nema veze. Pesmica za kraj ovog posta možda nešto malo razjasni,  nekako mi legla. Ivana možda treba da ide na neku rehabilitaciju ili da prestane da piše? Videćemo…jebem mu oca…“lete mi lete, tridesete…“.  Nemojte da preskočite. Uglavnom šta god ja vama pisala i pričala sve je to ljubav, pa kako ko shvati.

Advertisements

Zbrka

Oni koji redovno čitaju moje postove, neki čak i od samog početka njegovog nastanka, su ljudi koji su me za sve ovo vreme, slobodno mogu reći, potpuno upoznali. Znate kako živim, čime se bavim, koga volim, šta imam, šta mi fali, kako izgledam…znate neke moje stavove o životu, ljubavi, politici, znate kako reagujem u pojedinim situacijama i još svašta nešto drugo. U mom slučaju potpunom neznancu mogu reći: „Ako želiš da me upoznaš pročitaj moj blog.“

Niko nije lud da pročita sve postove, znači slika koju će napraviti o meni zavisi od toga na koje će postove naleteti.  E tu i sama nailazim na problem,  mrzelo me da na vreme „kategorišem“ tako da sam dugo sve trpala u kategoriju „Svašta nešto“, pa sada i kada znam šta tražim, teško i sama na sopstvenom blogu uspem da pronađem. Što se tagova tiče ni tu situacija nije mnogo bolja, a sada posle tri godine posao sređivanja kategorija i tagova bi mi oduzeo mnogo vremena.

Na razmišljanje o ovome me je nagnao jedan novi čitalac koji je pročitao nekih 7-8 postova vezanih za ljubav, brak, muško ženske odnose, verovatno postove jednog od tagova i stekao potpuno drugačiju sliku, od onoga kakva sam ja zaista, što zaključujem iz njegovih komentara. Naravno da nije njegova greška, tako da ću narednih dana imati puno posla, dok sve ne dovedem u red. 

Volim da mi bude sređeno i uređeno, ali ispada da je to samo na oko i da se iza svega ovoga krije jedna veeelika zbrka. Priznajem da sam i sama zbrkana, pa verovatno je zato tako i na mom blogu, ali ne mrzi me da sredim. Ako tek počinjete da pišete blog, mogu samo da vam predložim da na vreme pazite na te „sitnice“, jer možete sebi napraviti posao bez posla. Možda vam to i nije važno, ali ako nešto radite uradite to najbolje što možete.

Sunđer Bob i ja… :)

Pre svega ću se izviniti svima koji su me zvali i prozvali, dodelili mi sunđer Boba, a nisam reagovala na vreme. Hvala vam puno. Povod nije ni bitan, bitni su odgovori na pitanja, pa evo odgovaram i ja.

1. Zašto si stvorila blog?

– Mislim da će uskoro svako ko voli da piše, da ima svoj blog. Moja ljubav prema pisanju je nekako bila logičan put ka blogu. Bila sam trudna po treći put i ko zna kojim putem sam stigla do blog-a 381, posle toga je sve išlo samo od sebe. 

2. Koju vrstu blogova čitaš?

– Čitam svašta. Ne postoji nešto što me naročito zanima ili nešto što me manje interesuje.  😀 Za ove tri godine sam pročitala toliko toga da baš ne umem da klasifikujem blogove koji me privlače.

3. Imaš li omiljenu marku dekorativne kozmetike?

Dekorativna kozmetika? ….Hm…? Vrlo retko se „dekorišem“. Recimo Max Factor maskara.

4. A odjeće?

Mene toliko ne zanima šta ću staviti na sebe da je to prosto smešno. To nema nikakve veze sa količinom novca koji imam u datom trenutku, ali mene to ne dotiče, mislim marke i tako to. Važno mi je da umem da se obučem, a sve ostalo nema veze s mozgom. Dobre farmerke, patike, majca, duksić, trenerka… martinke, starke…Važniji mi je kvalitetan kupaći kostim i naočare od nekog drugog odevnog predmeta. Umem da se obučem za bilo koju priliku, ali nisam opterećena garderobom ni u jednom smislu i pogledu.

5. Koji proizvod dekorativne kozmetike ti je najbitniji?

– Rekoh već maskara i zimi puder, kada negde izlazim. Moje šminkanje se svodi na čistu mirisnu kosu, 😀 malo pudera, maskara i neki karmin koji kao i da nemam.

6. Koju boju najviše voliš?

– Narandžastu i crvenu.

7. Tvoj parfem?

– Koliko god ne bih dala pare za neki odevni predmet, jer me ne interesuje, za parfem sam spremna da dam koliko god se traži. 😀 Trenutno Trussardi Inside. Da nije neukusno i ružno bila bih u stanju da se kupam u dobrom parfemu. :whistle:

8. Koji film najviše voliš?

– Od domaćih: Kad porastem biću kengur, od stranih : Scarface i sve od Tanantina.

9. Koje države želiš posjetiti i zašto?

– Otićiću na Kubu i Jamajku. Posetiću Brazil, Argentinu i Čile i iskreno se nadam da ću imati prilike da Avganistan vidim uživo. Zašto baš te zemlje nije ni važno, važno je putovati. Ove neke druge destinacije na kojima ću se pojaviti nisu toliko ni bitne, pisaću vam već o svojim putovanjima na ovom blogu. 😉

Za kraj treba i ja sada da prenesem ova pitanja i Bobeta nekom drugom. Hm…? Verovatno nema ko nije pomenut, tako da ću ovo proslediti svima koji žele da odgovore na postavljena pitanja. E tako. :angel:

“Vama se i dalje priviđa da su ta pitanja upućena Vama”…kaže meni VIP bloger :)

Čekaj bre Milane…slušaj ovamo, živiš u zabludi. Nikakav razlog nemaš da mi persiraš, ni ti, ni bilo ko drugi i niko to nemoj da očekuje na blogu od mene. To je jedno od nepisanih pravila blogovanja, pravila ne poštujem, ali mi se ovo sviđa, pa s toga… 🙂 Poštujem ono što mi se sviđa, može mi se, a to ti je lepota blogovanja. 😀

Može nešto da ti smeta koliko god hoćeš, možeš to da kažeš, ne mora niko ništa da te pita, a ti možeš o bilo čemu da kažeš šta god ti je volja. Kada se na blogovima persira onda je to neka teška ironija ili raspravka, moram li da naglasim, da je to moje gledište? Možeš da mi budeš tata, poštujem tvoje godine, ali blog je blog i tako ti je to. Koliko god mislio da je to nešto samo tvoje, nije!!!

Nemoj ti da misliš da mi ovde ili bilo gde da smo pisali nešto o tebi i tvom postu imamo nešto protiv tebe ili tvojih drugara. Jok stvarno. Daleko od toga. Samo smo hteli da ti kažemo da treba malo da se otvorite i prema drugačijim mišljenjima od vašeg, i ti i ljudi koji čitaju i komentarišu ono što pišeš/te. Zamisli molim te, to što si napisao, pročitali su i drugi ljudi van vašeg kruga!!!? Je l’ to neki šok za tebe?

Blogovi, ma baš isto kao i BlogOpen su ti otvorena „priča“, tako da kada ti nešto napišeš ne moraš meni lično da se obraćaš u određenom postu, ali ako ja to pročitam imam pravo da kažem šta mislim. Treba to da skontaš, inače u suprotnom moraš da razmisliš o nekom kursu ili definitivno o odlasku na BlogOpen. 🙂 Moram da ti srušim Sneška, ovo je bio peti po redu. :mrgreen:

Eto, ti mi kažeš da pitanje nije bilo upućeno meni. Istina, nije lično, ali što si ga onda postavio na svom blogu??? Internet je javna stvar. Može da čita ko god hoće i da piše šta mu je volja, da komentariše onako kako je shvatio.

Komentare ispod svakog mog posta, pa ma ko šta rekao, lično potpisujem, jer sam dalji tok bilo kog razgovora lično vodila.

Znači ako je neko slučajno nekoga uvredio, imala sam svoje mišljenje u odbanu ili sam se složila sa datim mišljenjem, zavisi od mene i mog mišljenja o temi koju sam zadala, razumeš? Slagala se ili ne sa tuđim mišljenjima, rekla sam šta mislim o tome. A ti? Smeš li ti da potpišeš svaki komentar ispod svog posta? Ako mi kažeš da smeš, onda nema šta više da pričamo.

Usput da ti kažem, blog je jedno, a postovi su drugo, pa s toga ti nemaš mnogo blogova, nego mnogo postova. Kurs, bato moj. 😀 Ni ja ne volim pravila, ali osnovno znam.

Onako, kao neko ko svašta nešto primećuje, mogu da ti kažem da si mnogo bre nervozan i da te je baš pogodilo što nisi dobio pozivnicu za BO, jer po meni kao jedan VIP bloger, praviš mnogo grešaka. Dobro dešava se to svakom u navali osećanja i brzini pri kucanju, pa umesto „Moo…napiše Mao“…pa u samom spornom postu umesto „nisu…nisi“, „informsati…informisati“…

Sve su to sitnice i u ovom svetu se i te kako ne primećuju i praštaju, ali s obzirom da si se ti lično postavio bezobrazno, (odobravajući komentare koji su usledili) onda nemoj da očekuješ da će te blogosfera maziti, tako da ćemo primetiti i tvoju nervozu, greške u kucanju i ostale gramatičke greške. Nemoj da budeš u čudu, velika je to zajednica, ljudi različitih mišljenja, stavova, političkih i svakakvih drugih opredeljenja. Čudiš li se i dalje? Kad kažem „odobravaš komentare“, to znači da nemaš ništa protiv onoga što kažu.

A to što kažeš da si kupio diplome, pa dobro, može svakom da se desi kada želi da bude nešto što ne može da postigne da nauči. Ima svega u Srbiji. Nego, nemoj sa tim da se hvališ, ćuti, oduzeće ti ih. Još ćeš i kaznu da platiš.

Kad si već navikao da kupuješ diplome, moram da te obavestim da ne postoji diploma na kojoj piše „BLOGER“. Kurs ti ne gine, svega mi. Nego nisam sigurna da će ih biti.  Mislim, kurseva, da se razumemo. Ako ne umeš da budeš ironičan, onda nemoj, sada će se pročuti da si kupio diplome, pa  i ako nisi. Ma, nisi valjda i ti, pa još javno priznao? Ma razumeš li?

Je l’ vidiš ti u čemu je fora? Meni se može da kažem šta god hoću i shvatiće me, kad treba ironično, kad treba smejaće mi se, nazvaće me i blesavom, i  glupom, i neznalicom kad lupim nešto, nekog ću da iznerviram, neko će ovo ili ono da misli o meni, neko će da me voli i podržava…ali mene baš briga. Meni se može, ne zato što sam VIP bloger ili što imam milionsku posetu, već mi se može zato što sam tako odlučila.

Odlučila sam da kažem ono što mislim kad god poželim i da snosim posledice, ako ih ima i ako ih bude, jer razumem veličinu ovoga što radim, pa makar samo 6 i po ljudi dnevno došlo na moj blog da pročitaju šta sam to rekla.

Obraćam se trudnici, a javi se mama sa 15-godišnjiim detetom, kojoj ništa nije jasno. Znači nešto sam pogrešila, čim se majka tinejdžera javi u ime bebe. Dobro ništa ti nije jasno, i svi su te, čini ti se, napali, a ja ću da ti kažem. Jok!

Svi koji nisu na tvom agregatu, a obratili su ti se, su te pozvali da razumeš. Tvoj post nije strašan, ali sve ono što su komentatori rekli, ti si podržao. Znači slažeš se sa njima. Ma, da li ti je išta jasno?

Nema tu, „mislio sam na tebe“, „na tebe nisam mislio“, ma ne moraš ni da linkuješ, ako baš ne umeš, svi će znati šta si hteo da kažeš. Ali evo, pazi sad, moje pravo kao nekog ko je napokon skontao da ima blog i da je bloger, 🙂 prijavljujem se da na sledećem BlogOpen-u kažem koju reč, onako javno, pred publikom.

Razumeš li sada? Eto celu jednu godinu unapred sam se javila i niko u tome neće da me spreči. Niko neće da kaže, „ne može“, „nemaš ti šta da pričaš“, „nisi školovana“, „tvoj blog su gluposti“, ili bilo šta drugo. Neće, zato što je BlogOpen otvoren. Kome šta smeta, može da kaže, kome se šta sviđa može da kaže. Kako ko šta radi, može da kaže. I najlepše od svega, može da upozna ljude sa kojima se slaže u razmišljanjima ili ne.

Recimo Milan i Ivana se dogodine sretnu na Blog Open-u i tu neće biti važno ko će biti govornik, ko će da sluša, ko šta priča, ko koliko godna ima, biće važno ko ume lepše da se nasmeje i ko je manji folirant u onome što piše i radi. Ja se ne foliram, a ti? Ja i ne umem da se foliram, sa tobom ne znam kakva je situacija.

Rekao si kod Varagića da je ovo za tebe završena tema, da više nećeš da komentarišeš, verujem da si čovek od reči, tako da ne očekujem komentar, ali sve ovo nisam ni pisala zbog tebe već zbog sebe, kao i sve ostalo što pišem. Eto došlo mi, a može mi se. Neće niko mene da  predstavlja, ako ne umem sama da se predstavm, onda neka me i nema u ovom svetu. To što tebi ništa nije jasno, šta ti ja mogu, kurs je zakon ili u najboljem slučaju neki susret na koji ćeš otići i sam se uveriti da je BlogOpen stvarno Open.

P.S. Znam da mi „I“ ponegde koči, ispravila sam gde god sam primetla, da će imati grešaka u ovom tekstu, ne zbog brzine i  nerviranja 🙂 nego mi „i“ ne rad, da sam možda bila stroga, da dotični Milan neće ni pročitati, ali se iskreno nadam da će pročitati ljudi koji će razumeti, kao i sve do sada, svakako hvala vam. 🙂 U al’ me je Milanlče inspirisao. Post od šest  i po strana sam napisala.

Linkovanje u postu – wp pomoć na moj način

Pre neki dan dobijem mejl od meni vrlo drage osobe, sa molbom da joj „ako mi nije teško“, objasnim, kako se to linkuju tekstovi u postu. Nije me mrzelo da „napravim“ par sličica i da joj pošaljem kratko, prosto uputstvo. S obzirom da je njen sledeći post bio sa linkovima, moje objašnjenje je bilo dovoljno jasno i uspešno. 🙂

Sada upravo u jednom postu pročitah da jedan od novijih blogera ima isti takav problem. Prosto mi nije jasno da niko nije našao za shodno da napiše koju reč o tome, onako prosto, jednostavno. Verovatno ima toga u WP help-u, ali jebi ga ne može svako brzo i lako da se snađe. Niko ne zna sve.

Eto pošto već imam te sličice sa objašnjenjem, da ih postavim, možda nekom pomognu, nikad se ne zna. Neka mi stručnjaci ne zamere ako je i suviše prosto objašnjeno. 😆

Retrospektiva

Jeste tu bilo nekih postova od mene i slika i svašta nešto u zadnje vreme, ali nisam zadovoljna. Prestala sam da odgovaram na komentare, to mi smeta, ali jednostavno ne postižem. Uglavnom sam prestala i sama da komentarišem vaše postove, ali čitam ih kad god mogu. Toliko o tome.

Uglavnom većina ovo zahlađenje i kišu vidi kao prolazno i pripremu za jesen, a meni je već zima na pragu. Imam potrebu da obujem čarape, a to nikako ne valja. E baš neću. Kada obujem čarape to znači da je letu definitivno kraj. Toliko i o tome.

Postoji jedan problem na mom blogu koji ni 16 nekih „stručnjaka“ nije uspelo ili nije htelo da reši, tako da ću morati sa tim da se pozabavim prvom prilikom. Ne kažem da sam stručnjak, pa čak ni „stručnjak“, ali jebi ga bre brate, nervira me opasno, a svoje probleme jedino sama rešavam, pa ma kakve prirode da su. Slike prvo moram da kačim na photobucket ili preko nekih plugina, pa tek onda da se vide na blogu. Neki problem sa WP 100%. Bolje da ništa ne čačkam dok ne
„dohvatim“ malo mira od svih i svega. Dobro je i ovako. Kao što rekoh ide mi zima, ima dana.

Bliži se BlogOpen nekako ne vidim svoje mesto tamo. Verovatno zato što sam do sada jako želela na prethodne da odem, a nisam mogla od obaveza, sada me već prošla volja. Možda baš odem. Nikad se ne zna. Pokušavam egoistično da pročačkam neki dobar tekst za Blogopediju, ali koliko god da prija mom egu, iskreno ništa ne mogu da pronađem što bi bilo vredno pažnje. Ipak sam i malo objektivna. Možda nešto i pronađem, opet ima dana.

Slede nam pregledi i iskreno se nadamo još jedna operacija. Treba se osloboditi ove stome na Ivanovom stomaku. Nije mi svejedno. U septembru imamo neko prvo merenje, pa ćemo znati šta i kako dalje nas čeka. Neka toga sada.

Trenutno se u Nikšiću održava svetsko prvenstvo u padobranstvu. Nema nas tamo. Žao mi je, ali mi je žalije što su svi problemi koji su nas strefili prouzrokovali da ove sezone ne skočim ni jedan skok. Najradije bih plakala zbog toga, ali kada nisam plakala zbog važnijih stvari neću ni zbog toga. Nismo otišli u Rijeku, na Krk, Lošinj. Jebi ga, proveli smo lepe dane na moru, u selu, jednom, drugom, na splavu…kompenzacija za skakanje, ali vrlo mala uteha.

Neko nas je debelo ispalio za kintu, ne znamo ko, ne znamo zašto, ali nije ni važno, umemo mi da živimo i bez para, a sa druge strane para nikad dosta, a i mi ne umemo sa parama. Koliko god da zaradimo, dovoljno nam je samo za nedelju dana. Ni malo utešno, ali nama ume da bude dobro i sa vrlo malo, a tek kada imamo malo više, e onda mu jebemo kevu od zajebancije. Ma…to su samo pare, a sa druge strane smo se i uverili da možemo da preživimo i bez žutog dinara. Nije ni to loše. Uvideli smo da i bez žutog dinara ima da nas ima sutra.

Deca su zdrava, srećna i zadovoljna, a to je najvažnije. Sutra krećemo u peti i u drugi razred. Mališani se dooobro zezaju. Rastu, smeju se, igramo se, putujemo, na svašta su navikli i svašta su naučili. Marko ume da pokaže srednji prst kad treba, Ana je progovorila engleski „Fanta d sok“, devojke skaču na glavu i plivaju bez pomagala, spremaju se za nove školske pobede i poraze. Jebi ga…baš mi je žao što mora u školu da se ide, ali to vama kažem. Deca treba da idu u školu samo onda kada sama to požele i da uče samo ono što ih zanima, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena i krađa od životnih radosti.

Edi je pas kakvog niko nema. Nije što je naš, ali je stvarno duša od čoveka. Zove me „teta Ivana“ i ja sam mu najveća enigma, kao i deci uostalom. Neko ko ih sve skupa najviše voli, a koga najviše i treba da slušaju i ko se najviše smeje i igra i viče i lupeta i glumata i priča i psuje i pokušava da ostane normalan, koliko toliko. A slušaju, svi do jednog, pa kad sam se prva setila. I to nam je jedna od dečijih uzrečica, koju su čuli od „teta Ivane“. „Prvi sam se setio!“

Verovatno ću sada stan okrenuti naglavačke. Kada ne znam šta ću sa sobom, onda generalno sređujem stan. Doduše nije nas ni bilo kući preko mesec dana, sem u kratkim navratima tako da i ima tu svašta nešto da se uradi.

„Mama je luda nacisto“…i to nije ništa  ružno, već moja lična izjava koju su deca prihvatila i često je Ana kaže, a deca su uvek u pravu.

Malo sličica sa jednog od naših uživanja.

Svrha ovog bloga

Pitam se u zadnje vreme čemu sve ovo, što ste verovatno i primetili, negde između redova, čitajući moje postove, ali… Moram da vam kažem da sam 100% sigurna da sve ovo što sam radila u zadnje dve godine, pišući blog ima i te kako smisla. 😀

Ponekad nešto što napišete, pa pomislite „ma neka ga, neka stoji, možda nekom zatreba“, ispadne da je pravi pogodak. Novembar 2008. tek sam počela da pišem blog, padne mi na pamet da možda nije loše da mailove koje sam dobijala tokom svoje trudnoće, o nedeljama trudnoće, o razvoju i bebe i mame, objavim na blogu na posebnoj stranici.  Ništa posebno, čak se može nazvati i klasičnom krađom, jer nisam čak ni znala koga da linkujem, ispalo je kao pravi pogodak. Možda je to na kraju krajeva svrha ovog bloga.

Na početku te stranice, a i u svim komentarima se ograđujem od toga da bilo kome umem i smem da dam stručan savet, ali sam sigurna da je ponekad trudnim ženama važno da čuju i neko mišljenje koje je isključivo stvar iskustva.

Pravljenje te strane je bilo, par mojih rečenica, a onda copy/paste (kriva sam), ali sve ono u komentarima što se izrodilo, čak i u pravom smislu te reči, je nešto što mi u potpunosti ispunjava i srce i dušu.

Divno je kada se neka od budićih mama, javi sa nekim „prostim“ pitanjem koje je muči. Nijedno pitanje nije prosto, nijedna briga nije mala, odgovorim najbolje što umem, na kraju naglasim da je najvažnije javiti se svom doktoru, a onda na blogu ili na mail-u nakon nekog vremena dobijem obaveštenje da je baš ta bebica koja je bila u stomaku i zabrinjavala svoju mamu zbog ko zna čega, došla na svet u najboljem mogućem stanju, sa najvećim mogućim sjajem i srećom koju deca donose.

Znate za moj blog na wordpress-u, on i dalje postoji, nisam ga obrisala i neću, isključivo zbog te strane, mada s vremena na vreme ostavim po koje obaveštenje. Taj blog i ta strana NEDELJE TRUDNOĆE, mi donose veliku sreću. Svrate trudnjače ponekad i ovde, jer ista strana i ovde postoji, sa drugačijim pitanjima, odgovorima, ali tamo ih ima više.

Ako sam ikada svojim odgovorom, bar jednoj od tih žena, makar malkice dan učinila lepšim i lakšim, onda sve ovo ostalo što piskaram, zaista ima smisla.