Monthly Archives: новембар 2009

eR 1 il’ nijedan

r1Postoji jedna stvar u našim životima koju mnogo volimo, ali koje smo se odrekli zbog sebe i naše dece. Opasno je, nebezbedno, naročito u saobraćaju u našoj zemlji. Za čas posla može da vas nema. E da bi nas bilo i da ne bismo završili pod nekim kamionom, odrekli smo se motora.

Neću sada da pričam o ružnoj strani svega toga. Pokoj duši našim drugarima koji su otišli, znaju oni da će živeti u našim srcima dok i nas bude bilo. Želim da pokušam da vam približim lepotu brze vožnje na motoru. Kada jednom to osetite, uvek ćete to želeti. Dobro…mora malo i da budete ludi. 😀

Nije to vožnja tipa, vetar u kosi, lepi predeli promiču pored vas, totalna kulaža. Jok. To je kada pored vas sve proleće, kada vam se učini kao da jurite kroz vreme, kao da će kaciga da vam spadne sa glave, kada vam se učini da težinu i nemate, da ste laki kao pero. Preznojili su mi se dlanovi od same pomisli, od adrenalina i neke sreće. Neopisivo zaista.

U životu treba da postoje prioriteti, a glavni je sačuvati život i ne izazivati sudbinu. „eR1 il’ nijedan“, je izreka koju je često koristio naš pokojni drug i koja za nas znači, nijedan. Dovoljno je  bezbedno leteti nebom, ali ostaje to nešto što čoveku ne da mira, uvek kada se iz daljine čuje… pa kao na kraju ovog videa. Eh…

Advertisements

Kako „sastaviti“ tri godine braka :)

voznjaSigurno ste nekada odgledali neku televizijsku reportažu koja govori o paru koji je u braku, 40, 50 godina. Bakica i dekica sede jedno pored drugog, smeškaju se, a novinar im onda neminovno postavi pitanje: „Da li biste mogli da nam kažete šta je recept za uspešan brak?“ Šta god da kažu, obično se sve svodi na isto, kažu: ljubav, poštovanje, tolerancija. Lepo zvuči, ali sve zavisi šta kome predstavlja, svaki od ovih pojmova. To je priča za poseban post.

Ne mogu vam pričati kako je to kada sa istom osobom  živite zajedno 50 godina, ali ponosno mogu da vam  dam par saveta kako sa nekim da sastavite tri godine braka. Nećete mi verovati, ali sam zaista danas ponosna. Pre tri godine na današnji dan, moj dragi i ja, rekli smo sudbonosno DA i kako bi on na svoj način rekao „Budale“. 😀

Šalu na stranu, ali kad pogledamo oko sebe ostale bračne parove, nas dvoje se odlično držimo. Za sve one koji nemaju bračnog iskustva usudiću se da im dam par korisnih saveta, a možda posluže još nekome.

Prvo i osnovno pre ulaska u brak: putujte, izlazite, zezajte se, ludujte, prosto rečeno iživite se do daske. Kad kažete to DA, da vam ne bude žao ni zbog čega. Jednostavno dok ste još slobodni, ništa ne propuštajte.  To ne znači da kada uđete u brak svega toga neće biti, već nećete imati za čim da žalite.

Sledeće po meni bitno je da pre braka upoznate sebe. Ne šalim se. Kada poznajete sebe, onda znate i kakvu osobu želite za životnog saputnika i neće vam biti teško da prepoznate takvu osobu.

Sve ono što vam se, dok ste još u vezi, ne sviđa kod vašeg partnera, budite sigurni da će vam u braku 5 puta više smetati.  Budite svesni da ćete živeti sa partnerom čije sve mane treba da prihvatite, jer ljudi se ne menjaju. Ako vam na primer smeta što vaš momak voli da popije, a kada popije ume da bude i grub, budite sigurni da će to biti veliki problem u vašem braku. Ako vam vaša devojka zamera ovo ili ono, sigurno će vam u braku zvocati kao navijena i zbog toga, a i zbog onoga, do tačke neizdržljivosti. Oprezno birajte i dobro gledajte.

Najvažnija stvar u braku je i najjednostavnija, iskreni razgovori. U braku gde nema iskrenosti, nema ni poštovanja, znači nema ni ljubavi. Tamo gde nema ljubavi, nema ni seksa, tamo gde nema seksa, postoji prevara, gde ima prevare, nema braka. Brak koji se temelji na tolerisanju takvih stvari je mučenje za oba partnera.

Svađa je sasvim normalna, prihvatljiva, pa čak ponekad i poželjna stvar u svakom braku. E sad. Da biste umeli kvalitetno da se svađate, pre svega treba mnogo da se volite. Kada se mnogo volite, onda je sve dozvoljeno u svađi, sem udaraca i ponižavanja, naravno. Ne znam da li ću umeti ovo da vam objasnim.

Ako imate brata ili sestru onda možda možete da razumeti šta hoću da kažem. Imam sestru, tako da sam pre braka mnogo puta „trenirala“ to svađanje zasnovano na velikoj ljubavi.  Kada vas ta osoba dovede u situaciju da biste je najradije upucali iz puške, ali da je ne ubijete naravno. Već onako figurativno. Kada vičete na sav glas, da biste nadjačali viku tog sa kim se svađate. Hahahha… Kada negde pri kraju počnete da se smejete, jer ste izgovorili i čuli gomilu gluposti, zbog neke druge gluposti i na kraju kad se strasti malo smire, razgovarate o tome i rešite problem na razuman način.

Ovaj deo oko svađe, treba da probate pre braka, jer kada već budete u braku onda je kasno za eksperimentisanje. Nikako ne stupajte u brak sa nekim ko ne ume da se svađa. Ima onih koji svađe rešavaju i završavaju šamarima, a tamo gde ima nasilja sigurno nema ljubavi, ni srećnog braka i porodice.

S obzirom da oboje volimo decu, potrudili smo se da proširimo našu porodicu. Tri godine braka, četvoro dece. Jovana je prvo moje i naše najstarije dete. Jana je prvo njegovo i drugo po starosti naše dete. Marko je naše i prvo i drugo i treće dete. Prvo zajedničko, drugo i njemu i meni i treće sveukupno. Ana je i drugo i treće i četvrto naše dete. Drugo zajedničko, treće i njemu i meni i četvrto sveukupno. Obožavam kada napišem ovakvo objašnjenje. 😀 😀 😀 Zavrti se ljudima u glavi.

Deca su najveća sreća u životu. Ljudi imaju običaj da kažu i da sa decom dolaze  obaveze i brige. Istina je to, ali meni su deca u životu samo sreća. Kada deci prilazimo sa radošću ništa nam ne može biti teško, jer deca svojom ljubavlju, smehom i zagrljajima uzvraćaju stostruko.

Sve u svemu tri godine braka, ćete sigurno „sastaviti“, ako ispoštujete osnovne stvari. Budite pošteni prvo prema sebi, pa onda i prema svom partneru.  Nema laži, nema prevare. Razgovarajte o svemu, delite svoje misli, brige, probleme, osećanja, snove i želje. Sve što sam napisala u ovom postu, kada se spoji u jedno je u stvari ljubav.

Nadam se da će nam ova neka nepisana, sada i napisana pravila, doneti još mnogo zajedničkih godina, a možda još nekome posluže. Srećno bilo i živeli. 🙂

Veliko NE, vakcini protiv H1N1

Evo kakav mail sam dobila, sa sve ovim crvenim naslovom, pa vi kako hoćete.

vakcina

ni pod razno se ne

vakcinišite !!!!!!!!

„Ja sam kvalifikovani farmaceut. Istraživao sam vakcinu svinjskog gripa koju je naša vlada kupila za nas (koristeći naš novac) i koja je sto puta opasnija od svinjskog gripa. Da li znate da su proizvođači vakcine protiv svinjskog gripa zatražili od vlade izuzeće od mogucih tužbi u slučaju da vakcine uzrokuju štetu na ljudima?

Ako ste napravili vakcinu za  koju znate da deluje, zašto bi vam onda bilo potrebno pravno izuzeće u slučaju neželjenih posledica na ljudima? Zar to nije veliki znak upozorenja za sve nas?

Vakcina protiv Svinjskog gripa sadrži 2 užasno opasne stvari – jedna se zove thimerosol. U njegovom sastavu je 50% žive. Thimeresol se veže na receptore u mozgu, i zapravo, uzrokuje oštećenja mozga. Je li pametno ubrizgavati thimerosol, i dobiti oštećenje mozga, spustivši pri tom IQ ljudi za 10 bodova, kao i brojna druga ostećenja, kako bi se izbeglo dobijanje gripa koji ubija 95% manje ljudi nego obični grip?

Drugi opasni sastojak Vakcine protiv Svinjskog gripa zove se squalene. Squalene vara vaš imuno sistem da počne da ubija vaše sopstvene ćelije, što stvara auto-imune bolesti kao što su astma, multipla scelerosis, dijabetes i hrpu drugih bolesti za koje još nemamo naziv. Zar je pametno u sebe ubrizgati te stvari?

Ako ste trudni zapitajte se ovo – zašto bi uzimali Panvax, kada on sadrži Neomicin sulfat i polymyxin B – od kojih oba pokazuju pozitivne rizike za vaše nerođeno dete.

Ja sam stručnjak za kritičku analizu lekova i njihove učinke na ljudima. I neka se neko samo usudi da dođe do mene sa špricom punim vakcine protiv Svinjskog gripa ili da dođe blizu moje porodice, jer ću uzeti iglu od njih i probosti ih njom serijom veoma jakih uboda!

Ova stvar je otrov. Nemojte to uzeti. Ne dozvolite da vaši prijatelji to uzmu. Ne dozvolite da vaša porodica to uzme.  Ako vas neki idiot u laboratoriji pita: želite li ovu vakcinu, pitajte ga o thimerosolu, o squaleneu i zašto kompanija koja je to napravila želi da ima pravno oslobođenje od moguće tužbe, i onda pogledajte njihova lica koja će imati izgled tipa: O, bože moj, pa vi ste me izrešetali serijom pitanja na koja ja zaista nemam odgovor!“

Nažalost uverila sam se da je H1N1 stvarno opasan

Swine flu

Nisam mislila da ću i jednu rečenicu da posvetim ovom trenutno popularnom gripu. Čak sam negde kao komentar napisala, da mene neće ni običan, a o ovom neobičnom da i ne govorim. Nisam se podsmevala, daleko od toga. Imam decu, zabrinuta sam,  mere predostrožnosti postoje,  ali nisam preopterećena.

I tako, jutros pijemo kaficu, deca još spavaju, zvoni telefon, ništa neuobičajeno, sve dok sa druge strane nismo čuli vest. Ivanov brat od ujaka Saša, iz Prokuplja, umro je noćas od H1N1. Imao je 43 godine, bio je zdrav i jak pre nego da ga je savladao virus. Četiri dana se borio i noćas umro. Još uvek sam u šoku. Prosto ne mogu da verujem da se sve to zaista dešava.

Ivanov i Sašin deda su bili rođena braća.  Ne znam da li mi je žao što se nismo upoznali ili mi je ovako nekako lakše? Imao je ženu i dvoje dece koji su sada ostali bez njega, zbog nekog glupog virusa. Strašno. Prepadnuta sam.

Sa druge strane sam se iznervirala kada je Jovana došla iz škole i rekla da ih vode u pozorište, onako, cela škola, tj. ko hoće. Da li su bre oni normalni? Zar ne treba sačekati da sva ova gungula prođe? Ne znam ništa.

Samo sam sada definitivno sigurna da je ovaj grip jako opasan. Čuvajte se.

Neću, ne smem, ne želim da trujem svoju decu

george-crumb-makrokosmos-ii-12Ne može mene niko ubediti da ono što biramo da slušamo, ne utiče na našu inteligenciju. Jednom prilikom sam imala žestoku raspravu, sa momkom jedne svoje drugarice, kažem: „…da deca koja od malih nogu u kući mogu da slušaju i čuju, Stonse, Peperse, Cepelin, Pinkflojd, Kalte i sličnu muziku, ne mogu da budu iste inteligencije kao ona deca iz čije se kuće ori Jeca, Ceca, Veca, Daca i Maca.“ Malo je falilo da mi čovek oči istera. Takođe mislim da deca koja kod kuće od malih nogu slušaju rnr i pank muziku, nisu ista kao ona koja slušaju Šopena, Mocarta, Baha…

Odskakivao je od zemlje šest i po metara, psovao i mene i devojku čija sam drugarica, bio spreman da pogine za Brenu, jer „…ona je zvezda bivše SFRJ  i odakle mi pravo da tako nešto osporavam.“ Jebo ga otac koji ga napravio, što ne reče da su EKV bili zvezda vodilja ili Prljavo Kazalište, Parni Valjak…za njih je morao da čuje nekada.

Evo iz momenta ću da napravim Grand Mega Hit i neka ga otpeva samo neka žena sa velikim sisama, koja ume da meša, ima stvarno da bude glavna fora za Novogodišnje praznike.

Evo ovako:

Ljubavi moja jedina

zašto si otišao i ostavio me samu

da plačem i gledam u tamu

izgubljena sreća, tuga je još veća

jer samo tiiiii, si mi bio nada…

da ću se udati mlada.

Nova Godina je stigla

a tebi se ona stvar digla (baš tebe briga)

ali mene kraj tebe nema

jer ja sam ostavljena žeeeeeeeeeeeeeeeeenaaaaaaaaa.

Jebeš mi sve živo, ako bih ove tupave stihove malo obradila, ovo bi bio najveći novogodišnji hit. Mogu ja ovoga u metrima da napišem i još samo da nađem nekog da napiše neku tugaljivu muziku za jednu pesmu, u jednu da ubaci trubače, i u treću neki turski veseli ritam…mogli bi pare da namlatimo, samo ako „navatamo“ mladu, jedru pevaljčicu.

Sunce ti jebem, kojeg danima nema.  Šta se ovo u Srbiji godinama sprema? Muzika je osnova kulture jednog doma, jer je najpristupačnija. Kao i televizijski kanali koji se gledaju u jednoj porodici. Ne dam bre da mi se zaraze deca. Ne dam da slušaju ono od čega se meni povraća, pa neka sva druga deca slušaju i mrdaju guzama u ritmu. Neka ih, neka budu izopšteni iz takvog društva, valjda još uvek ima onih koji decu muzički, mentalno, duhovno i u sportkom duhu odgajaju. Pronaći će oni sebe međusobno nekada, kada odrastu.

Ne mogu ni da zamislim, da sutra nekada, recimo, dođem kod nekog od svoje dece u kuću i čujem kako trešti  Mikica, Slatkica ili već neka ca. To će biti moj najveći promašaj u životu i vaspitanju.

E sa druge strane, već sam nekako sigurna da tako biti neće.  Gledam ih svakodnevno, posmatram kako reaguju na muziku, kako nekako prirodno mrdaju glavicom u ritmu muzike koju slušaju. Ne mogu, jednostavno ne smem i ne želim da im ostavim da to bude njihov izbor, tj. jak je taj „muzički“ nazovi lobi, koji nam naciju uništava i po pitanju muzike. Ne dam svoju decu.

Mogu da slušaju „Trla baba lan“, „Razbole se lisica“, „Ivin voz“ i slično, ali ne dam da čuju ono sa čim sve nas konstantno godinama truju. Znaju da prepoznaju REM, ali nemaju pojma šta je tubro folk, jer to za nas i ne postoji. To je jedina oblast u kojoj sam maksimalno ne tolerantna.  Iz momenta menjam kanal.

I dalje stojim iza toga da je izbor muzike koju slušamo, neosporno povezan sa stepenom inteligencije koji ćemo da dosegnemo.  Inteligencija je nešto što se stiče.

Nisam mislila da ću ikada ovako nešto postaviti na svom blogu, ali neka ga … pogledajte od čega čuvam svoju decu. Jezaaaa…bolest…strašno da strašnije ne može biti, a toga nam je prepun svet u kom nam deca odrastaju.

Kako sam promašila profesiju – a možda i nisam?

dupePonekad se onako iskreno zapitam, kako je u opšte moguće da sam toliko promašila školu koju sam završila i  fakultet koji sam završavala, pored svojih pravih interesovanja.

Neko ko je još sa svojih 7 godina, kada druga deca uče da čitaju, pročitao celu lektiru sve do četvrtog razreda. Neko ko je glumio u svim školskim predstava, pevao u horu, igrao u svim školskim predstavama. Neko ko je trenirao džudo 6 godina, trčao, plivao, skakao u vodu, igrao košarku, rukomet, odbojku, bavio se svim mogućim sportovima. Neko ko je pisao najbolje sastave na pismenim zadacima. Neko ko je već i zaboravio šta je već sve radio u životu pre nego da je došlo vreme da se izabere škola koju će upisati.

Posle završene osnovne škole sam upisala pravno birotehničku i sigurna sam da to nikako nije bio promašaj. Da sam ostala u tim vodima, verovatno bih i nastavila tako, sve do neke psihologije ili advokature, novinarstva. Međutim nisam uspela da završim prvu godinu srednje škole.

Jednostavno nisam ni išla u školu. Bila sam jako i skoro neizlečivo bolesna. Imala sam teži oblik epilepsije za koju nisu umeli ni znali da ustanove ni kako da leče, ni odakle potiče. Meni se samo nije išlo u školu sa gomilom „glupaka“, pa sam izmišljala glavobolje koje su bile odličan način za, ne otići u školu. Sve dok me nisu poslali na ispitivanja u Beograd, gde su ustanovili da sam epileptičar. E tada su mi stvarno dali kartu, „za ne ići u školu.“.

„Ona ima određeni oblik epilepsije koji je jako opasan, nema napade, ali njeni moždani talasi na eeg-u pokazuju da je epilepsija prisutna i da može da se pojavi u raznim oblicima.“ Razmišljam ja i onda, a i sada. Dobro, mogla sam da glumim da me boli glava, mogla sam, jebem li ga kako, da zeznem te moždana talase u budnom stanju, ali definitivno nije postojala mogućnost da zeznem te talase dok spavam, a ta snimanja su se obavljala i u stanju dok spavam, a oni su bili najrelevantniji. Bože sačuvaj.

Klinička slika je bila loša, a ja sam se odlično osećela, jer nisam morala da idem u školu među „glupake“, a i inače sam se odlično osećala. Prepisali su mi neki lek, od kog nikada ni jedan jedini nisam popila, ali na svakoj sledećoj kontroli su mi rekli da mi je bolje, ali su povećavali doze. Mama kada je pročitala kontraindikacije odlučila je da mi ih ne daje.

Počeh od škole, ali sada sam se zaista zapitala koliko je u stvari sve to što nam doktori kažu tačno? Nisu to bili neki šele-bele doktori, već vrhunski stručnjaci cenjeni u svojoj profesiji u zemlji, a i šire. S obzirom da sada imam veze sa VMA, pošto tamo šaljemo đake na pregled pre skoka, dođe mi da pokupim sve one moje dijagnoze i da odem da nađem te doktore da ih pitam o čemu se u stvari radi?

Jednostavno smo odlučili da više ne ispitujemo ništa, digli ruke od doktora i rešili da budem zdrava i eto tako se završilo moje foliranje glavobolje. Epilepsiju su mi sami dodeli.

Nego da se vratim na moje školovanje.  Samim tim što sam veći deo te prve srednje, pravno birotehničke školske godine provela na ispitivanjima i po bolnicama, morala sam da polažem razredni ispit. To vam je ono kad nemate dovoljan broj časova, pa svaki predmet polažete posebno na kraju školske godine.

Položila sve, ali zadnji kad je došao rekoh sebi: „Jebote lebac, pa ti ćeš opet morati među one „glupake“ i ne izađem na taj poslednji.“ Morali su da mi daju jedinicu.

Ukinuli pravno birotehničku od sledeće godine, tako da se ja prebacim na ekonomsku. Završim nekako tu srednju, ali šta me jebo đavo da upišem ekonomski fakultet nikada mi neće biti jasno. Ne da me ne zanima, nego me nikada nije ni zanimalo. Jedino pametno što sam u toj školi naučila je daktilografija. Kucam za medalju, pa čak i na „Biser“ pisaćoj mašini. 🙂

Što se fakulteta tiče, e tu sam svašta nešto naučila, ali već sam zaboravila. Ne interesuje me. Ostao mi je samo jedan jedini ispit… A onda sebi kažem:  „Jebote lebac, pa ti ćeš opet morati među one „glupake“ i ne izađem na taj poslednji.“ E tako je bilo.

Radila sam kao novinar, ali mi je neostvarena profesionalna želja ostalo da budem psiholog. Advokat već ne bih mogla da budem, jer bi me ubila nepravda.

Kad me neko sada pita šta radim, čime se bavim, koje mi je zanimanje? Kažem da sam sekretarica. Ako se neko nađe pametan, pa počne dalje da zapitkuje, kažem da sam padobranac koji je sekretarica u padobranskom klubu. E onda prestanu da zapitkuju. 🙂 Šta koga boli ona stvar, šta sam i koje mi je zanimanje. Zanimanje mi je da uživam do daske, da tu i tamo zaradim neke pare i da živim srećno.

Eto tako postavim pitanje sebi i do kraja teksta dobijem bar 16 odgovora od same sebe.  Nadam se da vas nisam mnogo udavila, a i da jesam, nisam vam ja kriva što sam vas „navukla“ na sebe. Ljubi vas i voli Ivana.

Drugi blogorođendan

bloggingVolim neparne rođendane. E stvarno mi nije dobro, da se nisam setila da još nismo proslavili tri godine braka, napisala bih da je ovo moja treća blog godina, a nije. Šta jeste, a šta više nije, e pojma nemam.

Idemo ponovo. Volim neparne rođendane, ali ovo nije neparni blog rođendan. 06. novembra, 2007. sam napisala svoj prvi post. Po nekoj matematici danas je drugi rođendan ovog bloga. Srećan mu rođendan.

Svega i svačega je bilo, a kako sam pošašavila u zadnje vreme, nekako mi se čini da će tek biti svega i svačega. Za početak sam ga malo sredila. S obzirom da ne mogu da spavam duže od 20 minuta u poslednje vreme, ne zamerite ako nešto baš i nije ok. Verovatno ću primetiti tek za par dana. Idemo dalje. 🙂

sex

o-window

duty_calls

Poliži me…

pickicaUh kako volim kada se spustiš niže…dole između mojih nogu. Kada se svojim jezikom poigraš sa mojom „tačkicom“ zadovoljstva. Mmmm… kako ti to umeš dobro da mi radiš. Žestoko me napališ, a onda…

Više od toga volim kada se pridigneš gore, a onda svom svojom snagom, nežno i grubo istovremeno, uđeš u mene i ispuniš me do kraja.

Lepši od toga je sledeći deo. Kada nakon nekog vremena zajedno svršimo u snažnom zagrljaju. Grču koji nas spaja i ispunjava. Ne smemo da budemo glasni, probudićemo i decu i komšiluk. Tihi smo, ali i dovoljno glasni da sledećeg dana to tiho stenjanje odzvanja u glavi, da poželimo da ponovimo čitav „proces“ prvom prilikom.

Ovlažila sam od ovog posta.  Poliži me kad ti kažem. 😉

P.S. Mislim da ću početi da pišem tekstove o seksu.

Još neki dan i stiže 2010.

Nova_GodinNeki od vas znaju da pre vremena, negde sa prvim februarskim suncem, počnem da slavim dolazak proleća. Sneg i zimu volim samo na planini i na razglednici, ali od njih se pobeći ne može. Tako ću i pre vremena početi da sumiram 2009-tu i da se spremam za sledeću. Ljudi to obično rade negde pred kraj godine, ali…

Još dva meseca do Nove Godine i mislim da imam taman dovoljno vremena da sve ono što sam planirala za 2009.-tu godinicu privedem kraju i da u 2010-tu uđem kao apsolutno zadovoljna postignutim. Reč „apsolutno“ mi je postala ružna uzrečica, ništa nije apsolutno, ne zamerite, neka je.

Što smo stariji vreme nam sve brže prolazi. Kao da smo juče kitili jelku i ukrašavali stan lampionima i drugim dekoracijama, a za koji dan će doći vreme da se podvuče crta. Dosta toga sam uradila, ali  i dosta toga propustila, što zbog neke više sile, što zbog neke svoje lične mrzovolje.

Neću da vas davim sa onim što jesam i onim što nisam, ali mogu da obećam sebi da ću još neke važne stvari da uradim do kraja godine. Neke mučne stvari koje sam odlagala ću da uradim bez pogovora,  a za one koje su lepe ću da počnem da pravim teren. Nisam neko ko planira, ne umem da planiram ništa, ali okvirno mogu sebi da zadam neke ciljeve za do kraja godine koje ću da ostvarim.

Kako vi  stojite sa planiranjem i ostvarivanjem ciljeva?