Архиве блога

Pitomina

Kako objasniti reč, pitomina? Kad je čujem imam samo jednu sliku u glavi, tj. mnogo slika, ali su sve vezane samo za jedno mesto. Daleko od pitomog, ali tu mi se srce vrati na mesto, misli mi se rasčiste, duši mi nekako lakne, život dobije neki lepši i dublji smisao. To je naša pitomina.

Tu je paradajz najslađi i najrumeniji, mmm…pa još sa dobrim sirom i kajmakom, pogačom i … ma sve drugo što ide uz to je višak. Tu najlepše jutro svanjava, dan je pun dešavanja, a sa druge strane miran i nekako nirvanast.

Noć potpuno mračna, a nebo zvezdano da ti se čini da ih možeš rukom dohvatiti tako daleke. Tišina se prosto čuje.

Trčanje niz brdo, miris trave, kupina, šetnja kroz šumu, zujanje pčela, leptir na dlanu, kornjača u žbunju, orlovi na nebu, košenje trave, skupljanje sena, kupljenje šljiva… Raj na dohvat ruke. Nažalost opusteo.

Poslednja kuća u selu na brdu. Prve komšije udaljene pola sata. Ženska deca, otišle, udale se. Ostali stric i strina. Stric prerano umro, strina ostala sama. Sama u raju. Koji joj je u toj samoći najveći pakao. Samoća je pakao. Džaba raj ako ga nemaš sa kim deliti.

Selo Lazac u blizini Kraljeva, to je moja pitomina, naša. Tu nam je korenje, temelj, stara kuća u kojoj su rođeni naši preci. Stari dud u dvorištu se lagano oporavlja. Posekli mu grane. Pitam se šta će u našoj pitomini biti i ostati nakon deset, dvadeset godina. Hoće li moja deca imati gde da dođu ili će sve da propadne, hoće li sve to pojesti vreme, kao da ničega nikada nije ni bilo? Tužna sam zbog toga, ali i nemoćna. Možda i nisam. Ne znam, pokazaće vreme i to. Pogledajte ovu lepotu (SLIKE 1 i SLIKE 2)

Advertisements

Buona vita – Video by Charolija

Vi koji volite zimu, uživajte, nauživajte se. Meni se smučila. I pošto nemam para za neko putovanje u toplije krajeve, a lasta nisam, mogu bar ovako da odem. Malo je bilo oblačno, malo je padala kiša, ali je bilo super za spavanjac. Javiću vam se opet, ali sa plaže. 😀

Vi auguriamo una buona vita. 😉

RNR me tera na razmišljanje :)

RNR skraćenica koja nekome život znači, a nekome baš ništa. Zavisi od stepena inteligencije, stojim iza toga. E mene pokreće u svakom smislu i pogledu. Hvala radio 101 i grupi Let 3, što su nam ulepšali veče…onako porodično.

Nije to… nego… Rekoh vam već da se dragi sprema na put. Kažem mu ja „…ma jok, ne moraš nigde da ideš“, treba samo da navatamo jednog ovakvog pilota. Uleti čovek u avion i dotera nam. Ne mora ništa da platimo, nema šanse da ga neko uhvati. 😀 Eto… mene RNR tera na razmišljanje…konstruktivno. 😀 Treba u’vatiti ovakvog pilota.

Kažu „Drunk pilot“, možda i LUD čovek, e ja kažem majstor nad majstorima. Nije pijan, a lud je malkice, koliko da vam se smrzne govno u dupetu dok gledate. 🙄  Car. E njega ću da zovnem da nam tera letilicu. :mrgreen: Uh… Nije ni čudo što padobranci skaču iz ispravnih aviona. Kad vidimo ko sve leti te avione, drugo nam i ne preosteje. Uživajte opet. :mrgreen:

Letovanje – kampovanje – Jaz 2009.

Evo i mene. Vratili smo se sa mora. Pa odakle da krenem, šta da vam pričam? Ne umem da počnem. Slika, snimaka, doživljaja, svega i svačega. Ne umem sve to da složim, pa da vam ispričam nekim redom. E baš svašta, a što mora da bude ispričano nekim redom?

Put je sređen i na nekim deonicama sam se baš pozitivno iznenadila. Jedino deo između dve „granice“ je ostao isti. Verovatno nikoga ne zanima „ničija zemlja“, pa su ga ostavili onakvog kakav je i bio sve ove godine. Ludaka po putu svuda ima, tako da treba pažljivo voziti, jer zbog tih ludaka, čovek mora da bude spreman da brzo reaguje.

Deci smo od zadnjeg sedišta napravili spavaću sobu, tako da su uglavnom spavali ili pevali sa nama. Kada se nešto posvađaju mi samo pojačamo muziku i pustimo ih da sami srede stvar, što oni najbolje sami i znaju da urade.  Ne treba se mešati u njihova posla.

Najvažnije od svega je da smo svi bili zdravi. Drugo što je važno je da nam je naš  šatorski smeštaj bio savršen. Deca kao da su rođena u šatoru.  Prve noći je padala takva kiša, da sam za malo plakala, uplašila sam se da će nam vreme biti loše…ali ne, to je izgleda samo bila proba.  Šator je izdržao probu, ne prokišnjava. Ostali su spavali kao mačići, tako da niko nije ni čuo da je kiša padala.

Vreme nam je bilo savršeno. Sunčano, malo vetrovito, ali bez kiše i oblaka. Kada bi sutra ponovo krenuli na letovanje naš izbor bi opet bio isti. Peskovita plaža, čisto more, dani provedeni napolju od ujutru do uveče.

Sigurna sam da baš niko na ovom belom svetu ne navija sat za jutarnje buđenje, kada ode na godišnji odmor. E ja jesam. Kod kuće retko imam neki razlog da bih ustajala rano, ali na moru…eh… 7:00, tek što počne da vibrira telefon, ja sam već ustala i išunjala se iz šatora napolje. Mir, tišina, jutarnje sunce, kafica i totalno opuštanje.

jutarnje-kuliranje

jutarnje uživanje...

Polako jedna po jedna čupava glavica izviruje napolje. Rasanjivanje, doručak, pokupimo šta nam sve treba i pravac plaža, koja je od naše „kućice“ udaljena desetak  metara. Plivanje, skakanje, ronjenje, kopanje po pesku, sunčanje, spavanje na plaži, sladoledi, krofne, koka-kolice, hladno pivce, ma svašta …

kuliranje-na-plazi-dan-prvi

kuliranje na plaži

Što se tiče Crne Gore mogu vam reći da je meni tamo uvek lepo, bez obzira na sve priče o njima i njihovoj „gostoljubivosti“. Jaz ima prelepu plažu, ali volela bih kada bih bila vlasnik kampa bar jednu sezonu, pa da sredim onako kako mislim da treba da bude. Nama ništa nije nedostajalo. Kada god sam okrenula slavinu imalo je vode.

Na žalost organizacija ronjenja u Žanjicama nam je bila i suviše komplikovana zbog dece, tako da smo odustali.  Budva se toliko izgradila da je na nekim mestima teško prepoznati gde se čovek u stvari nalazi. Moj utisak je da je onaj centralni deo pretvoren u jedan veeeeliki luna park, što nama nije smetalo, super smo se proveli, ali ipak mislim da je previše kičerica.

euro-bungeSve sija, bruji, svira, tandrče…odlično za decu i trošenje para. Evro, dva, evro, dva, mi smo našli zabavu od 4 evra za 3 minuta. Nismo mogli da odolimo – bungee trumpoline. Nemam slike, ali imam snimke koje treba da sredim. Marko i Jovana su se sjajno zabavili.

Kada iz takve vreve dođete na Jaz, kao da ste sleteli na drugu planetu i slatko se spava.

posle-napornog-dana...san

posle napornog dana...sladak san

Komšije su nam bili Poljaci. Grupa momaka i devojaka sa kojima smo proveli nekoliko lepih noći. Bilo je Nemaca, Italijana, Holanđana, Slovenaca, Hrvata i ostalih. Naravno Srba najviše, ali ni jednu jedinu registraciju, na celom putovanju, nisam videla da je iz Rume. Na  to sam posebno obratila pažnju, jer trenutno mi imamo takvu registraciju. Mi smo bili jedini okarekterisani kao Rumljani u celoj Crnoj Gori 😀 . Ne moram ja baš sve da vidim, ali tako ispada sa moje tačke gledišta.

Večeri smo provodili u šetnji po plaži, po Budvi, kod kume, u kampu pored šatora, vatrica, muzikica…ma znate sve već. Gitare nije bilo na moje veliko iznenađenje, ali zato…nema šanse da pogodite koji se instrument svako veče čuo po celom kampu? Nisu gusle 😆 .

Frula, prava pravcata frula u rukama pravog znalca. Kao da si na obroncima Zlatibora među stadom ovaca, a ne na moru. Nije nam smetalo, čak je bilo izuzetno simpatično. Svaku noć, negde pred ponoć začuje se frula. Skoro nadrealno. Odsvira čovek dve, tri pesmice, zadovolji dušu i zaćuti.

tata-i-jovana

Dok se većina roditelja izležavala po ležaljkama, mi smo se igrali sa svojom decom. Kad oni spavaju, tada se mi izležavamo. Radovala sam se svakom novom danu i igri u pesku. Izigrala sam se za ceo život što nisam. Za sve one popločane plaže i dane provedene na njima kao dete.  Decu treba voditi samo na peskovite plaže. Najeli su se peska za celu godinu. 😆

spremna-za-zarpavanje

Mene su dva puta zatrpali tako da mi samo glava viri. To im ne bude dosta, nego me onda polivaju vodom po glavi, da im porastem. E onda se kao čudovište dižem iz peska, jurim ih i bacam u vodu. Lepo mi je i sada kada razmišljam o tome.

zatrpana

Kampovanje je definitivno naš izbor i verujem da ćemo se još dugo na tome zadržati. Sigurno je da nije za svakoga, ali za nas definitivno jeste. Pronašla sam jedan savršen sajt za kampovanje po Evropi, tako da ćemo se verovatno upustiti i u tu avanturu. 😉

Kad sve ovo pročitam vidim da nema veze sa vezom, ali nema veze 😆 , to je eto ukratko mali raport sa našeg proputovanja.  Evo još nekih slika dok ne sredim snimke, pa da vidite i deo atmosfere sa našeg letovanja – kampovanja Jaz, 2009.  Jedva čekam sledeće putovanje.

jovana

marko-sladoled

ana-sladoled

Samo da vam se javim

selidbaNikako da dočekamo adsl. Kao da priključuju ne znam šta. Prvih par dana mi nije nedostajao internet, ali već sada padam u blagu krizu.  😕 Napisala sam par postova, a čekajući priključak nikako da se nakačim putem dial-up konekcije, pa da to i postavim. Evo sada sam tek preuzela mailove, pa da se ujedno i vama javim. Počelo je leto za nas, pa samo jurcamo.

Naš novi kutak

04. maj, 2009. Veliki broj ljudi ima problem sa prilagođavanjem, što nikada nije bio moj problem. Gde god da sam i u kakvoj god situaciji da se nađem, bukvalno mi treba 15 minuta da sednem i rešim u svojoj glavi situaciju u kojoj sam, i da prosto i jednostavno nastavim dalje. Tako je bilo i ovog puta. Rekla sam „dragi pusti me samo 15 minuta da iskuliram“. Dobila sam svoj kratki mir, a onda sam se pokrenula i nisam se zaustavila dok sve nije bilo tip top. Naš novi, stari dom.

Ovoga puta ga osećam kao stvarno naš. 01. maja uveče je sve bilo na svom mestu i svako u svom krevetu.. Nismo samo stanari u jednoj od soba sa upotrebom kuhinje i kupatila, kako je ranije bilo u ovom stanu dok je njegova mama ovde živela sa nama, već je ceo naš. Kada se uveče istuširam mogu da izađem gola iz kupatila, to mi je oduvek bio nekakav reper. Gde god pogledam sve je onako kako ja hoću i tamo gde ja hoću i niko to neće da pomeri dok ne kažem ja. Nije ovo „ja, pa ja“, nego se baš radujem što je tako.Kako se ono kaže, „svoj na svome“.

Deca mogu do mile volje da se igraju, vrište, trče, razbacuju i skupljaju igračke, presađuju i polivaju cveće, leže i ovde i onde, onako kako im je volja, a da ne brinem da će nekom smetati i da će ih neko zbog toga popreko pogledati. Ne moram da razmišljam o kiriji. 300 evra stan + 200 za troškove stana. Svakog 15-tog u mesecu. E nećemo više tako. Svakog 15-tog sam obećala sebi i porodici malu žurku. Biće tako.

Drugog maja smo već bili na aerodromu i dobila sam priliku da skočim. Nekako mi se čini nepravedno. Fizički sam se potpuno raspala ovih zadnjih par dana. Ne mogu normalno da legnem i ustanem još od one kragne. Zezaju me ta moja rebra i grudna kost. Kada ne mogu da izdržim popijem Nimulid. Odluku da li ću da skočim ili ne sam trebala sama da donesem. Lakše bi mi bilo da mi je Ivan rekao „nemoj još koji dan da skačeš dok se ne oporaviš potpuno“, nego što mi je rekao „kako ti hoćeš“.

Znam da mi je on dao da biram, da posle ne bih imala razloga da prigovaram, ali mi se nekako čini nepravedno. Nisam baš toliko luda, tako da sam ponudu odbila. Sada mi je već jako žao, ali mislim da je zdravlje najvažnije i da sam samoj sebi najbitnija.

03. maja je opet bilo skakanje. Deca i ja smo ostali kući i gledali avione i padobrance sa terase. Popodne smo im se i mi pridružili. Bilo je baš lepo. Jurcali smo po livadi i gledali u nebo.

Danas mi je loše, psihički. Zašto nisam skočila…kajem se. Osećam se kao da me je sopstveno telo izneverilo. Možda me je i mozak izneverio. Uselio se u mene neki strah od bola. Prilikom skoka iz aviona telo pretrpi određeni dinamički udar i taj trenutak me najviše brine. Teško da me može razumeti neko ko nije prošao kroz sličnu situaciju. Želim, a bojim se. Možda će taj dinamički udar sve da dovede na svoje mesto, a možda i neće. Jebem li ga, probaću, pa šta bude.

10.05.2009.

Juče je bio moj dan, probala sam i bilo je predivno. Nimulid je odradio svoje, tako da me ništa nije bolelo. Ništa nije kvrcnulo. 😀  Jedino čega sam postala svesna na izlasku iz aviona je nedostatak snage. Zanimljivo je da sam ustanovila da mi je leva ruka jača od desne. Preostaje mi da se bacim na vežbanje. Sklekovi, zgibovi i ono što ne mogu da se setim kako se zove. Inače u levoj ruci nosim decu, tako da je ona dovoljno istrenirana i jaka. 😉

Prvi skok je bio sa 1200m, a drugi sa 1500m. Skokovi, kada je sunce na zalasku su najlepši, a meni nekako uvek zapadne taj poslednji let. 😆  I ako je na zemlji juče bilo nešto ispod 30 stepeni na 1500 pred zalazak sunca je bilo 6-7 stepeni. S obzirom da su vrata od aviona skinuta i nije baš bilo prijatno voziti se, ali skočiti je prelepo.

Kao i uvek deca su se odlično provela. Izuzetno je lepo kada slećem padobranom, a njih troje dole viču, mašu i tapšu. „Bravooo mamaaa!“ Tata pored njih sa stanicom u ruci, navodi me. Radi svoj posao.

Sada mi je ostalo da uradim dve simulacije i onda da skočim na slobodno. Simulacija je kada ti gurtna otvara padobran, ali imaš zadatak da iz džepa gde inače stoji pravo padobranče koje otvara padobran na slobodno, izvadiš „falš“ padobranče. Sada se Ana naspavala i ostaje nam da samo pozovemo tatu da dođe po nas ili da pošalje nekog. Danas za mene nema skakanje, ali tu je sutra, prekosutra, celo leto je pred nama.

11. maj, 2009. Opet mi je loše. Jovana je otišla kod babe. Bliže joj je da od nje ide u školu. Prijelo bi mi da se malo isplačem, ali ne mogu. Znam da ona voli tamo da bude i da joj je lepo, pa ne mogu da plačem zbog toga, ali strašno mi nedostaje moje dete.

Znam da je tu, da je blizu, ali boli me duša. Jebem ti školu i ko je izmislio. Zašto u opšte mora redovno da se ide u školu? To sam se pitala i prilikom svog školovanja. Ne mogu i ne smem njoj da kažem ovo svoje razmišljanje, ali ja stvarno mislim da je škola jedno veliko sranje.

Bila sam odličan đak u osnovnoj školi, ali sve mi se nekako čini da je sav taj put od kuće do škole i obrnuto bio totalno uzaludan. Kada sam shvatila da mnogo više mogu da naučim u gradskoj biblioteci nego u školi, negde od petog do sedmom razreda, počela sam da bežim iz škole u biblioteku.

Da… socijalizacija je jako bitna, ali sa druge strane kada pogledam sa kakvom decom provodi vreme u školi, muka mi je. Svaka čast izuzecima. Nije moje dete najbolje, zato što je moje, pa tako pričam, ali vidim divljaštvo, nerazumevanje, podsmevanje, spletke. Bože…neki od njih su spremni na spletkarenje i sa osam, devet godina. Kakvi to ljudi rastu iz nekih od njih?

Ona se socijalizovala još sa godinu i po kad je krenula u obdanište. Mala je da bi razumela zašto postoje takvi „ljudi“, ali postoje. Sa njima raste. Ne sviđa mi se sve to. Velika je i ako je maleni miš. Teško mi je i molim vas nemojte da me kritikujete u vezi ovoga, jer sam besna i na školu i na školstvo i na sve to što naša deca uče i što moraju da prođu, ljuta sam što roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu, pa od njih naprave divljake, a sa druge strane… žao mi je te „divlje, napuštene“ dece.

Ništa ne mogu da preduzmem, a vidim problem. Ne mogu sve krive drine da ispravim, ne mogu svima da budem mama, a njima samo to treba. Mama, tata, čvrst oslonac, a nemaju ga svi.

Neka je…neka je šiba, neka je lomi, očvrsnuće još više. Zna ona da ima svoje gnezdo, zna ona da ima uvek na koga da se osloni, kome da kaže, kome da se požali i isplače na grudima. Ti isti mali, veliki ljudi će sutra odrasti, moraće da postane lav da bi se izborila, a sada skuplja i snagu i iskustva. Ne mogu sve da vam pričam. Možda jednom.

11. maj, 2009. – malo kasnije –

Svi znamo da je padobranstvo, jedan od visoko rizičnih sportova. Sa druge strane statistički gledano, srazmerno… broj padobranaca sa brojem nezgoda i broj učesnika u saobraćaju sa brojem nezgoda…mnogo više ljudi bude povređeno i strada u najobičnijoj vožnji autom, nego u padobranstvu.

To ne znači da ćemo svi sada prestati da se vozimo autom. Tako isto nećemo prestati da se bavimo padobranstvom zato što se neko povredio, imao problem ili ne daj Bože da je stradao.

Svaki padobran ima glavnu i rezervnu kupolu. Ako se iz bilo kog razloga javi problem sa glavnom kupolom, ona se odbacuje i povlači se ručica rezervnog padobrana. Nema problema. Ako padobranac iz bilo kog razloga ne povuče ručicu rezervnog padobrana, pri određenoj brzini i na određenoj visini, automat mu otvara rezervni padobran i opet nema problema.

Automat je, jedan maleni kompjuter koji aktivira rezervni padobran. Prepoznaje problem i otklanja ga tako što otvara rezervnu kupolu padobrana. Zaista je bezbednost na visokom nivou. Pričam za naš klub i za naše đake i neću da ulazim u polemiku sa bilo kim u vezi sa drugim klubovima i slučajevima.

Na nastavniku je da đaka sve što treba nauči na zemlji. Kod nas obuka ne traje sat vremena, što je po meni totalno suludo, već tri, četiri dana, pa ponekad i duže. Budući padobranac se ne pušta u avion dok ne savlada apsolutno sve što je neophodno.

Postoje klubovi u koje dođete, kažete „ja bih skakao“ (ne pričam o tandem skoku) i oni vas za bukvalno sat vremena opreme i strpaju u avion. Njima je dovoljno da donesete lekarsko uverenje da ste sposobni, i da vas bez ikakvog predznanja zakače na gurtnu i bace iz aviona. Kada sletite dole, nemate blage veze šta vam se desilo. Mi tako ne radimo i nikada nećemo.

Molim Boga da nikada ne vidim nekoga ko je „omastio“ zemlju. Ružno je ovo rečeno, ali tako se nažalost kaže. Svega sam se nagledala, ali iz dubine duše želim da svi slete dole lepo, lagano uz ptičije prizemljenje i širok osmeh.

Kada vidim nečiji  problem, pa se na kraju sve dobro završi, prirodno je da se uplašim. Na tuđim greškama pokušavam da naučim. Ovo je jedina oblast u mom životu u kojoj učim i iz tuđih grešaka.

Ništa ja ne pišem bezveze, ima razloga, ali nekom drugom prilikom ću i o tome.

12. maj, 2009.

Danas u klubu imamo redovnu godišnju inspekciju. Nakače se tako, po njih trojica, četvorica inspektora,  svake godine, pa sve provere,  pregledaju opremu, dokumentaciju. Mene to raduje i ne smeta mi, volim kada nam oni odobre dalji  rad i kažu da je sve u redu. Napišu to i udare pečat.

Ovo je izuzetno stresan posao. Ne po nas, kao padobrance. To ne. Skačeš i uživaš. Već kada, recimo đak skače prvi skok ili prvi na slobodno. Stojiš dole na zemlji i posmatraš. Na nastavnicima je da svakog pojedinca nauče sve što treba, ali na svakom od đaka je da to znanje i primene u praksi.

Dokumentacija je stvarno posebna priča. Totalno drugačija od svega što ste imali prilike da vidite. Apsolutno sve što se radi mora da „prođe“ i kroz papire. Elektronska forma nije dovoljna i sve se od tih papira duplo piše.

Ovaj posao koji mi radimo stvarno mora mnogo da se voli da bi se radio. Skupo je bavljenje padobranstvom, ali mi od toga ne zarađujemo puno. U pitanju je veeeeeelika ljubav. Naučiti nekoga da uživa u sredini u kojoj nije rođen, koja je neprirodna za čoveka, naučiti nekoga da raširi „krila“ i da leti, da vidiš kako se ljudi menjaju na bolje, kako postaju drugačiji, bolji uvek, to stvarno nema cenu.

Šire se vidici. Oseti čovek da sve može, da je jači i bolji nego što je mislio. To…to nema cenu i zato i radimo ovaj posao. Imamo školu padobranstva i imamo još puno ljubavi, volje i živaca da mnoge naučimo da …  Znate kako, moje lično mišljenje da je to učenje življenja.

Ja nisam nastavnik. Još uvek sam samo đak koji se priprema da skoči svoj prvi skok na slobodno. Puno znam, ali moje iskustvo tj. broj skokova  u padobranstvu je mali. Žalosno je što je moje teorijsko znanje veće od nekih nastavnika u Srbiji. Ne mislim bukvalno, već ono što smataram da svaki čovek koji uđe u avion mora da zna i što mora da se nauči. Znam  šta bih ih učila, što mnogi drugi ne rade.

Rekoh već jednom, kao trudni  padobranac, biću jednom padobranac za poštovanje.

Eto samo da vam se javim u isčekivanju adsl-a.

Vi koji volite pivo

Glupo pitanje za nekog ko voli pivo, bilo bi, ‚‚umete li da uživate u ispijanju piva?‚‚ Ljudi koji umeju da uživaju u pivu, umeju i da se razumeju po pitanju mnogih drugih stvari. Recimo kao što se obožavaoci šampita razumeju. U obožavaoce piva ne računam notorne alkoholičare kojima je u stvari svejedno šta piju. Važno im je da budu pijani i baš ih briga da li je to pivo, vino, rakija, vinjak, viski ili nešto dvanaesto! Obožavaoci piva bi bili oni koji vole pivo, onako znate, baš vole! Oni koji vole pivo razumeju sigurno, šta pričam.

Zanima me koje su to situacije u kojima vam pivo najviše prija? Nemojte samo reći da je to posle ručka, jer retko kome ne prija čaša piva posle ručka.

Za jednog od svih vas sam jedino sigurna da voli da pije pivo, javiće se on već! Za ostale ne znam, ne mogu ni da naslutim. Pa da vidimo… pivo, da ili ne?