Monthly Archives: децембар 2009

Srećna vam svima Nova 2010.

Dragi moji,

Početak godine je, pa da vam svima poželim srećnu Novu Godinu, da je provedete u zdravlju i sreći, ljubavi i poštovanju, uspesima i radosti i da vam svima donese napredak i ostvarenje želja.

Želim vam da u Novu godinu uđete sa dobrim mislima i pozitivnom energijom i da zaboravite sve loše stvari koje su za nama.

Želim da vam pošaljem najiskrenije želje da se vaše nade pretvore u vašu radost.

Čuvajte se i Bog neka vas čuva.

Srećna Vam Nova godina.

Voli vas vaša  Charolija

Advertisements

Brod koji je odavno potonuo II – Srbija

„Okej, ja sam za povratak u ona sjajna vremena, ali… ne mogu da se setim ko je smeo u to slavno vreme išta da kaže, da psuje koga god hoće, jer ima dve marke pre podne a ništa uveče, “ali bio je srećan”! Ajde, ajde, muka je živa, ali svi vi imate demokratiju koja vam dozvoljava da govorite kako hoćete, no ne za bednih 200 pfenniga – dve marke, već za nešto malo veće pare! Izvinite, dame i gospodo, preživeli ste Miloševića, sada bi ste preko noći Švajcarsku, koja se gradila da bude kao što je danas ohoho vremena! Biće izbora, ove zbacite i vratite se u dobra, stara vremena. Ne kažem, niti sam rekao da je meni dobro što je ovako kako jest, ali mi se čini da medju vama ima puno njih koji su zaboravili šta je zaista teško, jer ako je danas teže nego u ona vremena, dame i gospodo VI NE ZASLUŽUJETE DA BUDE BILO KAKO!“ Stevo

Stevo tvoj komentar na predhodni post me je baš bacio na razmišljanje.

Devedesetih je neko brinuo o meni, a ja ni o kome (nisam imala decu, već sam bila nečije dete, nisam se brinula), studirala sam, ali sam imala i mogućnost da zaradim za sebe i to jako dobro. Nije bio posao „od države“, legalan, ali je bio jako zanimljiv, opasan i donosio je gomilu para. (čuvanje deviza, „teranje“ benzina, mutljavina na razne poštene načine.)

Kažem poštene, jer nisam ni od koga ništa krala, sem malo od države i u ono vreme je svako ko je želeo mogao da se snađe na razne načine. Država je sama to omogućavala. Policija je bila korumpirana i za 20 maraka si mogao da sa 128-com natovarenom benzinom do krova prođeš kod svakog pandura. Da ne pričam mnogo, definitivno ko je hteo i smeo mogao je da zarađuje i živi.

Znam mnogi će reći da nam je sada ovako, zato što nam je onda bilo onako. E nije zbog toga, već zato što se ništa nije promenilo, tj. devedesetih su pustili i narod da se snalazi, a sada sve uzimaju samo za sebe.

Sada ne razmišljam samo o sebi već o troje-četvoro dece i ako hoću da zaradim neki dinar preko svoje plate, jedino mogu da se bacim na dilovanje kokaina i to u dogovoru sa vladajućima, oni su glavni i u tome. Istina je da su u zadnje vreme pohapsili veliki broj dilera, samo zato što je sitna riba, ugrozila krupnu, koja je takođe u politici.  Da se klupko ne bi razmotalo do kraja, morali su malo da umrse i namažu oči narodu.

Više ni krpice na pijaci ne mogu da se prodaju da bi se narod snašao, već velike tržne centre drže stranci, država i njihovi repovi, nema preprodaje ničega, nema snalaženja. Sve što je moglo prodali su, otpustili veliki broj radnika, zatvorili su bre mlekaru u Čačku, pa i u Kraljevu. Mlekare koje su „punile“ mleko čak i za Beograd i za celu centralnu Srbiju. Nema više. Koji će nam đavo mleko. To je primer u koji sam lično upućena.

Oni koji su zadržali svoja radna mesta su možda i najugroženiji. Radi od jutra do sutra, platićemo te ako budemo hteli, ako ne budemo hteli odseci sebi malić, pa ćemo da vidimo, ako se usudiš da otfikariš kažiprst desne ruke, tvoju molbu ćemo ozbiljno da razmotrimo.

Sada je „sve“ legalno. Plaćemo poreze, uvedene su fiskalne kase, nema mutljavine, demokratija na delu, je’l te. S tim što je narodu oduzeta svaka mogućnost da se snađe na bilo koji način, a oni koji vladaju i koji su u sprezi sa vlašću sve mogu. Narod ne može ništa. Policija više nije javno korumpirana, u stvari korupcija se uništava u korenu. Aha…kad bi se igrali ćorave bake. 🙄

Što se tiče slobode govora, posle Tita, u čije vreme sam bila dete, čudom nisam mogla da se načudim „kako to sad  protiv vlasti, predsednika i koga god hoćeš i pomisliš smeš da pričaš šta god hoćeš“, studentski protesti, radnički štrajkovi…sada da bi te neko primetio u najmanju ruku moraš sebi da odsečeš prst ili obaviješ se eksplozivom.

Sada je sloboda govora zagarntovana samo za budale. Smem da kažem šta god mislim zato što ne zavisim od države ili neke državne institucije, ali recimo znam za blogera kome je direktor zabranio da više piše blog, i ako na blogu nije pisao o bilo kakvim političkim temama, dok ga nisu naljutili. Onda je napisao jedan tekst o demokratiji u Srbiji i već sledećeg dana njegovog bloga više nije bilo, ni danas ga nema. Toliko o tome kako sada sve sme da se kaže. Ne sme.

Devedesetih se i ratovalo na sve strane, Srbi su bili patriote, a na kraju su ispali zlikovci. Svako ko je hteo da sačuva svoju kuću i uzeo pušku u ruku, danas se nalazi na nekom spisku ratnih zločinaca. Trebali su Srbi lepo da puste sve one koji su hteli da ih se reše, da ih potamane i sada bi bili žrtve, ne zločinci. Nisu samo obeleženi oni koji su učinili nešto loše, već je čitav narod žigosan kao zločinački.

„Demokratija je politička orijentacija koja favorizuje vladu naroda odn. izabranih predstavnika naroda.

Demokratija je politički sistem baziran na mogućnosti da narod (građani) može da bira svoje predstavnike. Ovo – pravo na biranje predstavnika – je osnovni i suštinski koncept demokratije, koji može da se primenjuje različitim metodama i da poprima različite oblike.

Demokratija može da se shvati i kao sistem vladavine većine. To znači da najjača organizovana grupa može da diktira (i nameće) svoju volju ostalima.“ (izvor Wikipedia)

izvor http://ladjevic.com/nikola

E ovaj naš narod je sada u velikim govnima zato što je izabrao šta je izabrao i što više nema koga ni da izabere. Sve su to puleni komunizma, koji su negde čuli da je demokratija super fora. Možda stvarno ne zaslužujem da mi bude bolje.

Uzgred budi rečeno, materinski dodatak još uvek nije uplaćen, kada će biti ne zna se.

Brod koji je odavno potonuo – Srbija

izvor http://www.noelheikkinen.com/

Divno sunčano, hladno jutro. Sunce jeste „zubato“, duva i vetar, ali je predivno da se čovek prošeta sa decom…do pošte. Svima nam je prijala šetnja, a kad stignete u poštu većina nadrndanih ljudi koji čekaju u redu imaju obzira, pa vas puste preko reda. 😉

28. je decembar i do sada mora da su uplatili materinski dodatak, pa misle oni i na decu ove zemlje, zar ne? Misle, ali samo pred izbore kada obećavaju sve i svašta, ne bi li osvojili još koji glas, mamicu im jebem svima redom. Sigurno bi uplatili da su izbori blizu.

„Visina roditeljskog dodatka za prvo dete isplaćuje se jednokratno u iznosu od 25.333,92 dinara.
Visina roditeljskog dodatka za drugo dete iznosi 99.065,18 dinara (u 24 rate). Rata iznosi 4.127,72 dinara.
Visina roditeljskog dodatka za treće dete iznosi 178.309,16 dinara (u 24 rate). Rata iznosi 7.429,55 dinara.
Visina roditeljskog dodatka za četvrto dete iznosi 237.743,05 dinara (u 24 rate). Rata iznosi 9.905,96 dinara.“ izvor www.roditelj.org

Nas zanima ova rata za treće dete i da se sada nisam iznervirala, ne bih ni pronašla podatak da je naša rata malo drugačija, iznosi 6, 666 dinara… đavolji broj, đavolja posla. Uplata treba da bude od 19.-do 21., najkasnije je do 25. u mesecu i mene sada zanima ko prevrće sve te pare i puni svoje džepove, dok mnoge mame čekaju i tu crkavicu da bi obradovale svoju decu, makar nekom igračkom, jer za drugo i nema.

Da biste uopšte stekli pravo na ove pare, možete samo da zamislite kakva je procedura.

„Pravo na roditeljski dodatak ostvaruje majka za svoje prvo, drugo, treće i četvrto dete, pod uslovom:
– da je državljanin Republike Srbije;
– da ima prebivalište u Republici Srbiji;
– da ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu preko Republičkog zavoda za – zdravstveno osiguranje.“

E kad ispunjavate ove uslove, onda treba da prikupite sva dokumenta.

„Pravo na roditeljski dodatak ostvaruje se na osnovu podnetog zahteva majke i sledećih dokumenata:
– originalnih izvoda iz Matične knjige rođenih za svu decu, koji ne mogu biti stariji od 6 meseci;
– fotokopije prijava prebivališta za decu;
– originalnog uverenja o državljanstvu Republike Srbije za majku koje ne može biti starije od šest meseci;
– fotokopije lične karte (lica koja poseduju biometrijsku ličnu kartu dostavljaju original na uvid i očitavanje);
– fotokopije overene zdravstvene knjižice majke;
– uverenja Centra za socijalni rad po mestu stanovanja da neposredno brine o detetu za koje je podnela zahtev,
– da nije lišena roditeljskog prava u odnosu na decu prethodnog reda rođenja;
– fotokopije kartice tekućeg računa kod „Poštanske štedionice“. “ izvor

Kad sve ovo prikupite i predate, dobijete rešenje i onda se slikate sa njim.

Neki od vladajućih primaju veću mesečnu platu od ukupnog iznosa koji daju, a ove pare su podelili na dve godine, pa im je i to teško da uplate u roku, jer Bože moj bliže se novogodišnji praznici, pa neko mora da plati njihove bahanalije koje spremaju. Što to ne bi platila deca ove zemlje?

Najavljuju na TV-u neku emisiju „Pitajte predsednika“, samo nisu rekli da neće da ga pitaju sva pitanja koja budu postavljena. Naravno, cenzura kao i u svemu. E ovde me niko neće cenzurisati. Moj blog bre, pa ima da pljujem koga hoću i kad hoću, krajnje subjektivno.

Moja pitanja za predsednika „ovog broda koji je potonuo odavno“ bila bi da li je on uopšte normalan? Da li je istina da je psihički bolesnik? Da je tukao do krvi svoju prvu ženu, koja se mučenica posle života sa njim zamonašila? Da li je pesma „Retko te viđam sa devojkama“ posvećena njemu i da li je pevuši kad se napija po kafanama? Da li je već svojoj deci kupio paketiće i poklone? Šta je poklonio svojoj ženi? … Sve ovo i još mnogo toga bih pitala i njega i sve njegove guzoljupce koji vladaju.

Devedesetih je bar bensedin bio u slobodnoj prodaji ako ništa drugo.  Sada je ovaj narod za mnogo jače sedative, bar se nadam da ga je teško smiriti, a  negde u dubini i verujem da će se sve ovo smučiti još nekom i da će ljudi postati svesni da se „lek“ koji nam je neophodan zove  PUČ.

Papirče iz džepa

Imam svašta da vam ispričam, međutim dugujem i sebi i vama nešto što sam obećala. Obećala sam verovatno puno toga, ali jedno po jedno. Negde u avgustu ove godine sam vam rekla da vučem u svom džepu jedan papir na koji sam nabacala neke svoje misli.

Papir koji sam ispisala u busu dok je Ivan bio u bolnici. Verovatno je sada pravo vreme za to. Ima još malo vremena do Nove Godine, pa neka ovo ostane u ovoj staroj. Prepisaću sa papirčeta na brzinu, pa neka ga neka stoji post, kao prisećanje na jedan težak period i kao podrstrek za sve ono što dolazi.

22. avgust, 2009. 11h 30min

Znate li gde je Padinska Skela? 14 km od Pančevačkog mosta ka Zrenjaninu.  Već nekoliko dana prelazim tu relaciju i vreme provedeno u busu mi izgleda kao večnost. Do Bogoslovije pola sata, pa do Kliničkog centra 74-kom još jedno 20 minuta.

O čemu sve razmišljam, nemoguće je zapamtiti, ali danas sam odlučila da vreme prekratim pisanjem. Dobra stara sveska i olovka.

Kada se neke stvari izdešavaju u životu kao meni u zadnjih mesec dana, čovek se zapita „šta me je ovo spopalo?“… ali ne i ja. Sve je to život.

Stvar je u tome što kada se sve sabere i oduzme u životu ima više stvari koje mi ljudi shvatamo kao problem i muku, a manje onih koje nas čine srećnim i nasmejanim.

Period između dva problema, treba provesti na najlepši mogući način, bez straha i isčekivanja nečega što je loše. Loše svakako dođe, strepeli mi ili ne. Zato biram da opušteno uživam  u životu kada problema nema, ne razmišljajući o tome šta sve može da se desi.

Sve ono što treba iz ko zna kog razloga da se dogodi, to će se i dogoditi. Neke stvari ne mogu da promenim i zato sa osmehom i sva razdragana im idem u susret.

Znate kako kažu „…sudbinu ne treba izazivati“, ali sve ono što ne mogu da promenim, što ne zavisi od mene i što se jednostavno dešava, prihvatam.

Ne postoje dve Ivane. Nema odstupanja, zatvaranja očiju, foliranja. To rade kukavice, a ja kukavica nisam i zato te tzv. Ivane spajam u jednu sada i zauvek.

Pre neki dan sam u jednom ovakvom busu u kome se i sada nalazim, doživela otkrovenje, shvativši, ali onako iz dubine svoje duše da su život problemi, ali da nas ti problemi oplemenjuju i sam život nam čine lepšim. Ništa novo mnogima, ali meni je to mnogo značilo.

Problemi  nam oplemenjuju život, samo u slučaju da nismo gnevni. Ako je čovek gnevan, besan i ljut na život, Boga, ljude ili neki uzrok situacije u kojoj se našao, on samo još više ide unazad, pada dole i sve teže mu je da ispliva.

Teško mi je da vam objasnim ono što hoću, ali valjda su to neke stvari koje je nemoguće opisati.

Sve treba da prihvatimo onako kako jeste, da se hrabro suprostavimo, da budemo srećni što nije gore i da idemo napred.

Hvala Bogu deca su zdrava, Ivan je preživeo, ja sam se suočila sa sobom.  Idemo dalje.

11h 56min

Kakav sam to čovek?

kuliranjeZapitate li se vi nekada ovako nešto? Kakav sam to čovek i šta je to ispalo od mene? Svojim rođenjem sam postala ćerka, sestra i sve ono što ide uz ostale rodbinske veze. Kakva sam sve „zvanja“ sticala svojim odrastanjem i sazrevanjem? Hm… ?

Drugarica, prijatelj, simpatija nečija, školska drugarica, nečiji đak, vremenom i nečija ljubav, devojka, samim tim i nečija suparnica, možda me je neko video i kao svog neprijatelja, ne znam.

Kasnije sam postala i tetka. Izuzetno sam ponosna na to „zvanje“. Kada sam rodila svoje prvo dete, zvanično sam postala majka. Pre toga sam vežbala sa svojim sestrićima i bila „mama“ u pokušaju. 🙂 Onda sam neko vreme bila, ružno i tužno zvano, samohrana majka. Prošle su godine dok sam postala nečija žena, pa ponovo majka i onda još jednom. Istovremeno i nečija snajka i ujna.

Ostalo mi je još da postanem nečija tašta, svekrva i baba, možda i nečija ljubavnica. 🙂 Nikad se ne zna. 😉

Od svega nabrojanog, najbolja sam kao tetka. Sve ostalo je pod znakom pitanja. Moji sestrići su dovoljno porasli da mogu to da potvrde, a i ovo govorim, jer je to njihovo mišljenje. Tetku kao ja bi svako poželeo, bez lažne skromnosti. Sa mnom su mogli i mogu sve i svašta.

Dobro me je imati za prijatelja, ali i za neprijatelja.  Poželela bih svima neprijatelje kakav sam ja. Ako ste spremni da podnesete nečiji trenutni bes i ljutnju i gomilu koje kakvih reči, jer ste bili izuzetno loši,  onda o čas posla ako u meni vidite neprijatelja, možete dobiti prijatelja. Kod mene sve mora da se razjasni i sve krive drine moraju da se isprave, posle toga možemo iz početka. Svakome dajem šansu, ponekad i dve.

Kakva sam kao nečija supruga? Ne d’o Bog nikome, najiskrenije. Mora čovek da bude malo lud da bi bio moj muž. Neću ovde ništa da vam objašnjavam, jer se to tiče samo jednog jedinog ludaka na ovom svetu koji uspeva da me izdrži i zadrži.

Znate… da ovo nije obostrano, verovatno brak u kom jesmo moj muž i ja ne bi uspeo ni pet dana.  Znate kako kažu „…svaka rupa ima zakrpu“. Našli smo se na našu sreću i sreću svih onih potencijalnih muževa i žena koje bismo samo unesrećili i koji bi nas upropostili. Ovako smo se našli, njih poštedeli, a nas usrećili. Teško je razumeti, ali tako je. 😀

Sve sam ovo napisala, jer sam na početku imala jednu misao. Kakva sam to majka? Moja deca će svakako dobiti šljagu po dupetu ako su grubi jedni prema drugima ili prema sebi, ali zato mogu da ižvrljaju zid za šta će dobiti samo usmenu pridiku i „no, no…“. Zbog ovoga ćete, ako ikada kod nas dođete, da vidite ižvrljan zid i njih dvoje ili troje u zagrljaju.

Kad pozvonite na vrata, budite sigurni da će vas sve tri glavice dočekati, kako vire. Da će vam svako od njih pružiti ruku da se pozdravite. Ako ste baš gotivan lik, možete očekivati i da će vam sesti u krilo. Ako vičete dok govorite, budite sigurni da vam neće prići. U njihovim životima samo jedna osoba ima pravo da ponekad neograničeno viče, bez posledica i po njih i po nju. Njihova mama.

Ako ste moje dete bez ikakvih problema možete da se probudite 5-6, 15 puta tokom noći i da zanovetate. „Hoću piškim.“, „Daj vodu.“, „Taći, taći, Mako.“ (kaki Marko), a onda se samo smejete i zezate, „neće taći, Mako zeza…“. „Daj piš, meko.“ (piš je obična bela bebinjska pelena sa kojom Marko spava, meko je mleko).

Možete i da me probudite u 7 i dignete iz kreveta da vam nađem šta ćete da obučete za školu, jer sinoć ste zaboravili da ćete ujutru uopšte da se obučete.  Možete da budete Ana i da iz kreveca bacate flašicu i tražite da vam je dodam, onoliko puta koliko vam je zanimljivo ili dok mama ima živaca…. a ima ih za takve zajebancije. Ma svašta nešto možete ako ste moje dete, a ono što ne možete, e to ne možete i tačka, pa makar i da hoćete da crknete od muke.

Ako ste moje dete možete biti sigurni da ću vas tokom dana poljubiti kad ujutru ustanete ili kad ustanem, da ću vas poljubiti kad ste dobri i uradite nešto lepo i dobro, da ću vas poljubiti i ako uradite nešto loše, ali kažete „izini  mama…“, da ću vas poljubiti kad izlazite iz kuće, kad ulazite u kuću, ma kad samo prođem pored vas.  Svaki put kad izlazite iz kuće rećiću vam „…lepo se provedi“.

Ako ste moje dete sigurno ćete tokom dana bar jednom čuti, onako na uvce, „volim te najviše na svetu, najbolji/a si i niko nije kao ti“, „najlepša/i si, dušo moja“. S obzirom da ih je troje, svako od njih ima svojih „5“ minuta dnevno za ovakve izjave, a da niko drugi ne čuje i da to bude samo naše.

Smatram da svako od njih treba sve to da zna, onako samo za sebe, odvojeno od svega drugog što se dešava oko nas i svih drugih koji nas okružuju.  Vreme će pokazati koliko sam dobra ili loša majka. Preostaje mi samo da se nadam da nisam mnogo loša. Nisam sigurna koliko ću najvažniji posao na svetu dobro uraditi. Iskreno rečeno prepadnuta sam, kakav sam to čovek postala? Ma…osnovno pitanje je, kakva sam to majka?

Slika0158

Slika0138

mljac-mljac

Ode još jedan novembar

I šta se dešava u poslednje vreme? Šta je to na mene ostavilo utisak u novembru i ovih dana? Zdravi smo, što je i najvažnije. Duguju nam gomilu para, pa samim tim i mi dugujemo nekom drugom. Jebem li ga za šta? Uzeće vam država i crno ispod nokta, a ako ste uredni i nemate takvog crnila, uzeće vam mogućnost da zaradite i toliko. I sve u svemu za pare me zabole dupe.

Jedan lik je uspeo da me sa svojom nindžicom obori s nogu. Nisam pisala ništa o tome, jer kad svi pišu i svima je zanimljivo ja samo posmatram sa strane i  dajem podršku ako mi se sviđa. Blogovao čovek 24 sata bez prekida. Napisao 50 postova, ispušio 16 pakovanja duvana, pojeo dva sendviča i sve to iz čiste zajebancije. Neki kažu „lud“, neki kažu „bravo care“, a ja kažem, obožavam ljude sa idejom, ma neka je i lud, ma neka je i sam car, meni je super.

Sledeće… jako volim i poštujem to, što mi je jedan čovek, čiji rad i znanje jako poštujem, jako kratkim postom, za tako jako opširnu temu, pokazao da sam u svojim ranijim postovima, jako puno puta, upotrebila reč „jako“ bez ikakve potrebe. Mislim da sada svaki put kada krenem da napišem „jako“ ima 18 i po puta jako da razmislim.

Sledeće…Pročitala sam sve o jednom čoveku, što može da se nađe na internetu. Tražite sami. Biografije ovakve i onakve, o samo jednom čoveku. E sad ima zlobnog sveta, pa o nekome mogu da pišu svašta i iz čiste mržnje ili zbog neslaganja stavova, ali toliko gadosti o jednom predsedniku nisam nikad pročitala. Nekako bi me i za to bolelo dupe, da nije u pitanju predsednik ove naše države Srbije. Još više mi se zgadila srpska politika, političari, ministri, vlada, vladajući i ovi i oni, sve bre to bolesno. Kažu gde ima dima ima i vatre, e u tom slučaju  u svemu tome sigurno ima bar delić istine. Bljaaaaaaaaak!!! PUČ!!!

Ukinuli nam vize. Ovi naši prodali celu zemlju, sve što je moglo da se proda, pa nema smisla da za svoju zemlju tzv. Evropa, traži vize.  Mislim stvarno nema smisla. Ako se nešto ne preduzme dogodine ćemo biti i članovi NATO-a. To što u sred Beograda u Generalštabu i u zgradi Saveznog MUP-a čame dve neaktivirane pametne rakete Tomahavk još iz ’99.-te nema nikakve veze. Kakve veze ima, to je bilo jedno vreme, ovo je sad neko drugo.

U ovom vremenu se Srbi izvinjavaju i za ono za šta su krivi i za ono za šta nisu. Što dublje ući u dupe Evrope je cilj. Cilj je da granice ne postoje i to ćemo postići, ma to smo postigli. Koji će nam krasni privreda, poljoprivreda, industrija, metalurgija i koje kakve industrijske grane, važno je da možemo da putujemo.

Koji će mi kurac posao i plata, kad mi ne treba viza, pa mogu da putujem u Evropu? Iz sveg srca navijam za srpske lopove. Znate one naše ljude koji su odlazili u Italiju i Nemačku samo da bi krali bogataše. Ne da diluju drogu i te zajebancije, nego lepo, kulturno, na tip, uđu u kuću i pokupe šta im treba.  E ovo ne traženje viza će njima dobro doći. Živeli pošteni srpski lopovi! Taj ti u Srbiji ne bi ni šljivu iz voćnjaka ukrao, ali ume čovek da uđe u kuću nekog italijanskog „boss-a“ i uzme 30 000 evrića da čak ni opljačkani ne primeti.

Nego, šta je još dobro u tom ukidanju viza? Sem lopova moći će da putuju i snalažljivi ljudi i oni spremni na avanturu.  Tako da je i ovaj post ostavio poseban utisak na mene. Izvinjavam se poštenim srpskim radnicima, zbog ove priče o lopovima, koji će od svoje plate moći da odvoje određenu sumu i da otputuju negde… nekad. Nadam se da ću i ja biti tu negde među njima ili u onim snalažljivima ili u ovim poštenima, nekako mu to na isto dođe,  jer inače da sam htela da kradem, odavno bih bila u Evropi.

Imaginarni likovi? Dodo je postao moj prijatelj. Bez po’ šale.  Živi „čovek“ svoj život kako se njemu hoće. Moraću i sama da izmislim nekog takvog, pa makar samo i u glavi, ne mora na papiru, da mi bude lakše da preživim i pregrmim.

Volela bih da umem da napravim ovakav kolač. Nisam nikad probala, možda i umem, ali Domaći Munchmallow se izgleda sam od sebe  jede. Mljaaac.

Volela bih i da ovako umno i mirno umem da pišem o veri i da izrazim svoje mišljenje o jednoj smrti. Ne umem i mislim da na ovakvom blogu kao što je moj, gde se i po koja psovka, onako od srca omakne, za takvo pisanje nema mesta. Hvala Dragane.

Krugovi? Krug? Odlično viđenje, sa moje tačke gledišta,  života i ljudi u ovom našem okruženju. Ne želim da pripadam ni jednom, a sa druge strane pripadam mnogim krugovima.

Znači li to da nemam svoj stav, svoje mišljenje, gledište, svoj način oblačenja, svoju muziku, svoje filmove, svoje omiljene blogove koje čitam…? Jok!!! To samo znači da sve tuđe stavove poštujem i da nemam nameru da se bilo kome ikada uvlačim u guzicu, a sa druge strane što bih im se i suprostavljala? To samo vodi u raspravku i svađu, a nemam ni jedan jedini živac za to. Ti mene unfollow, ja tebe unfollow, „mirna Bačka“ ko te jebe, a ko mene jebe, šta te briga.

Neki ljudi toliko vole sebe da u očima drugih izgledaju narcisoidno. Svako ko ima hrabrosti da javno kaže da sebe voli, poštuje i  ceni svoje mišljenje, rad i dela, meni nikako ne liči na narcisa, već na čoveka vrednog pažnje. Ko nije za sebe, sigurno nije ni za druge. Još više mi je ulepšao novembar svojim postom.

Decembar je počeo. Sigurna sam samo da je poslednji mesec u ovoj godini, a šta će doneti, videćemo. Ko preživi, neka priča.

Kako izlečiti lažova?

Svako od nas, članova ljudske populacije, kad tad u životu, dođe do saznanja da je život jedna velika zajebancija. Dobro jeste život zajeban, ali preživi se svašta, pa čovek ojača. I taman nekako dođeš u neku fazu, kada misliš da si naučio većinu toga, da više niko i ništa ne može da te povredi, svašta si prošao, video, „samo da je života i zdravlja“, desi se nešto što te pomeri iz temelja, kao najnaivnijeg tinejdžera.

Šta čovek može da uradi kada sazna da je neko ko mu je drag i blizak, lažov? Ne ono, malkice, nego patološka lažovčina. Iz laži u laž, pa kada ga uhvatiš u jednoj, on od te jedne napravi još pet? Ne možeš da okreneš leđa i odeš, ipak je to neko do koga vam je stalo na određen način, a sa druge strane se osećaš povređen i razočaran.

Na tu osobu gledam kao na nekog kome je potrebna pomoć. Nisam čak ni ljuta, samo sam neizmerno tužna. Boli me, bre.  Mislim da je patološkog lažova teško „izlečiti“, skoro nemoguće, kao i kleptomana, recimo.

U meni živi mali detektiv, koji ima svoj detektor laži i kada me neko laže, taj detektor toliko zapišti i zaječi, da ne postoji šansa da ga ignorišem. Tada mali detektiv kreće u akciju, za čas posla nađe činjenice, dokaze i motiv. U slučaju koji me trenutno muči, ne vidim motiv i to je ono što boli toliko. Kada nađem motiv, mogu da tražim i opravdanje za lažova, a u ovom slučaju motiv izostaje. Šta činiti?

Čime sam to zaslužila? Imam li razloga da preispitujem sebe? Ljudi ponekad lažu da bi poštedeli osobu do koje im je stalo. Sa druge strane, ta me osoba ne bi lagala da joj je stalo do mene. Čega sam pošteđena? Baš ničega, povređena sam, razočarana i najtužnije će biti ako postanem ravnodušna. To bi značilo „boli me dupe“ za lažova.

Najveći problem koji možete imati sa patološkim lažovom su njegovi izgovori. Daće sve od sebe da njegova laž, ne izgleda kao laž, već  kao „nešto što vam je rekao“, „nešto što je povezano sa onim“, „takođe je povezano i sa ovim“, „tripuješ…ma šta sam slagao?…rekao sam ti da…“. Nijedna laž na ovom svetu ne može da boli, kao činjenica da vas neko pravi ludim.

Kada ga pritisnete, počeće da viče, da odbija da razgovara, na svoju laž će da doda još više laži, samo da se opravda, „opere“. Pokušaće i vas da okrivi, ali neće priznati da je slagao, pa makar na kraju morao i fizički da vas napadne.

Neutešna sam, očajna je možda prejaka reč, ali zavisi šta je za koga očaj. Najgore od najgoreg je što ćete izgubiti poverenje u tu osobu i što će sve ono što je prava, čista istina, postati znak pitanja. Strah me je da će crv sumnje koji se rodio, pojesti sve ono što je vredelo.

Laž boli u 35-toj kao i kada imate 15 godina… I kako pomoći lažovu, do kojeg vam je stalo, da prestane da lažima osvaja svet. Boli, majku mu jebem! Nemam ideju.