Monthly Archives: октобар 2009

26. oktobar, Jovanin rođendan

26. oktobra proslavili smo 10.  Jovanin rođendan. Prešli smo na dvocifren broj godinica i super smo se proveli. Još jednom srećan ti rođendan Ljubavčice moja, volimo te i želimo ti da ti se svi snovi ostvari.

jovana-10-rodjendan

Advertisements

Otuđivanje od života – internet

zavisnost-300x199

IZVOR "NA VIDIKU"

315 novih postova u google readeru, 215 regularnih mailova… celih 16 dana ni glasa od mene.  Da, većina nas su zavisnici od interneta. Samo sam dva puta  za to vreme, uključila komp da pregledam neke diskove, sve ostalo vreme je bilo posvećeno životu. Verujte mi, internet je zlo ako se ne koristi umereno, a vrlo mali broj ljudi zaista ima granicu u tome.

Pored toga što sam ranije postizala da pročitam sve nove postove, da svima odgovorim na poruke, komentare, da na twitteru napišem po neku „pametnu“ rečenicu, da napišem novi post, da pregledam gomilu nekih snimaka i da pri tom niko ne ostane gladan u kući, prljav ili upišken, ukakan, ne ispeglan ili već šta, da svi budu zadovoljni i da kuća bude čista i uredna, a da ja stignem sve, verujte mi sve je to zaista gubljenje vremena.

Ovih dana uveče sednemo, pa gledamo neki  film, ako nam se ne sviđa bacimo partiju jamba, tablića, mau-mau… Ako nam se i karte ne igraju sedimo i razgovaramo. Alo bre, razgovaramo, ne dopisujemo se iz dve različite sobe preko g-talk-a što je ranije bilo uobičajeno. „E molim te, ‘ajde trkni do prodavnice.“ i slično.

Znala sam kada je neko od vas bio negde, a nisam znala neke stvari koje su se dešavale tu oko mene, „jer sam imala važna posla.“, katastrofa. Bežanje u svet nerealnog je znak da nešto u realnom životu ne funkcioniše kako treba. Definitivno je tako. Šta je to što nije funkcionisalo? Otuđili smo se zarad nekih drugih nevažnih stvari.

Shvatila sam da imam punu kuću knjiga koje volim  i da zaista imam vremena da ih čitam. Shvatila sam da pored googla postoji i naša mala biblioteka enciklopedija koje je zaista zanimljivo prelistavati… kao nekada. Da mi je kuća i ako na oko idealno čista bila, nezadovoljavajuće uredna za neke moje standarde. Sada je baš lepo i onako kako želim da bude. I ako nisam zanemarivala decu, moram da priznam da ipak jesam. Oni sada znaju po dve pesmice više. Vidim, čujem, umem, znam, razmišljam, imam vremena za sve.

Jesmo li svi mi koji svakodnevno razmenjujemo gomilu misli i poruka malo uvrnuti i švrć?  Jesmo! Ne svi naravno, ali većina da! Kako to, da kada god svratim na facebook tamo budu isti ljudi? Kako to, da na twitteru gomila istih ljudi svakoga dana ima šta da kaže, uvek? Kako to, da kada god odem na preferans, sa istom ekipom mogu da igram? Kako to, da svakoga dana, svakog drugog, isti ljudi pišu po post, dva, tri? ZAVISNICI!!!

Oni koji su pravi zavisnici će reći, „ma neeee…ja to samo u slobodno vreme.“ Izgovori…gomila izgovora. Oni totalno zavisni će umeti da opravdaju sebe i svoje delovanje na internetu na milion načina: „Posao mi je vezan za internet.“, „Prvo završim sve, pa imam vremena.“, „Ja sve to na netu, na brzinu odradim.“ i slično.  Nije istina. Net vam oduzima dragoceno vreme. Priznajte to sebi i pokušajte da … ne mora 16 dana, za početak probajte 2 dana da se ne konektujete, da iskulirate, da pogledate oko sebe i da se vratite pravom životu. Verujte mi, prijaće vam.

Skoknem sada do google readera da vidim ko je bio najaktivniji. Nije bitno ko je to, ni šta je ta osoba pisala, ali meni to samo govori da je to neko ko je u suštini jako usamljena osoba, nezadovoljna svojim životom, poslom ili načinom na koji može da se oglasi i pokaže u javnosti. Nije to merilo naravno, ali mora da ima neke veze sa usamljenošću. Nekome treba 5 minuta da napiše post, nekome pola sata, ali u svakom slučaju za toliki broj postova je potrebno vreme.

Nemojte očekivati sada da neću čitati sve vaše postove koje napišete i da ću prestati da pišem i odgovaram na komentare, ali sigurno je da će to biti određeno vreme i ni za dlaku više od toga. Kada nešto stavim na papir, pravi papir, tako i uradim. Stavljeno je na papir. Život je i suviše vredan da bih ga živela u nerealnom, virtualnom svetu.

1961 CESSNA 182-D • $58,000

Pada kiša napolju, a ja ne mogu da se smirim posle onog posta koji sam malopre napisala. Kakve veze ima kiša sa mojim postovima i avionima? Jedan od mojih omiljenih sajtova je jedan za prodaju aviona. Ukucam redovno Cessna 182 i evo šta najnovije dobijem za 58 000 dolara. Duša me boli. To je oko 40 000 evra. Mogli bismo da skupimo pola, a gde da navatamo drugu polovinu? Uh…

cessna-182-2

cessna-182-

cessna-182-58000

recimo-bas-ova

Znate šta mislim…ako budem mnogo dosadna možda neko i poželi da kupi pola aviona, nema veze što pada kiša. 😉 Sa druge strane ništa me ne košta da budem dosadnuša, bar to umem. :mrgreen:

Snovi su stvarno sve

„Kada god vidim da je neko na putu da ispuni svoje snove, naročito u ovim njegovim godinama, napune mi se oči suzama. Kao i tebe, ovakvi tuđi uspesi me usreće i ulepšaju mi dan.

Sreća je nekako stvar slučajnosti, a ja ne verujem da slučajnost postoji, samim tim ono što nas usrećuje je plod naše upornosti, vere u sebe, rada i velike želje. Nikada ne treba odustajati od svojih snova, pa ma koliko se činilo da je već kasno za nešto.“

Ostavila sam ovaj kometar kod Rainbowice na post o momku koji je u 33-oj godini na putu da ostvari svoje dečačke snove, pa me je sve to podstaklo da napišem koju reč o tome, jer imam jedan problem koji je povezan sa svim tim.

Volim ovaj osećaj kada u meni sve nekako zatreperi u želji da nešto napišem. Ne mogu vam pričati o projektovanju kuće ili o umetničkom slikanju, jer to ne umem da radim. Zašto uvek imam potrebu da opravdam tekstove o padobranstvu? Verovatno zato što to nije nešto toliko često ovde kod nas, pa ne želim da me ljudi pogrešno shvate. U smislu, „…eto opet priča o padobranstvu, šta se pravi važna…“ i tome slično. Baš bi me porazilo da neko pomisli tako nešto.

To je za mene isto kao što je za nekoga projektovanje kuće ili programiranje nekog programa ili bavljenje bilo kojim drugim poslom. Eto opet sam se pravdala i malo opravdala. 🙂

Sa svojih 13 godina sam gledajući padobrance u svom gradu, dobila želju da i ja skačem iz aviona. Nisam mogla, jer sam bila maloletna. Sa 18 više nisam bila maloletna, ali više nisam imala gde da skačem, jer se padobranski klub u mom gradu zatvorio. Moja želja nije bila ništa manja, bila sam spremna da čekam svoju priliku.

Dok sam studirala u Nišu, živela sam u stanu sa padobrancima iz 63. padobranske tako da sam stalno sa oduševljenjem slušala priče, zapitkivala. Nisam mogla da skačem, jer su oni bili vojni padobranci, a tu za mene nikako nije bilo mesta. Sa 25. godina sam rodila svoje prvo dete, vratila se u svoj grad i nastavila  nekim mirnijim životom, ali moj san je ostao u meni da čuči i čeka.

Sa 27 i po godina sam ostala sama sa malim detetom.  Opet sam nekako bila slobodna i svoja. Osetila i veliko olakšanje i breme obavaza u isto vreme. Moj san je bio jako daleko od mene. Samo sam sa čežnjom gledala u nebo. Gledala i nadala se da ću ga jednom osvojiti.

Godine koje su prošle, moju detinju želju nisu umanjile. 13. 14. 15…28. 29. 30. 31. Hm…ovo su samo brojevi, godine, dani nanizani jedan za drugim, ali ista ona želja i san o osvajanju plavetnila iznad sebe je ostala potpuno netaknuta, ništa manja, ali ni bliža ni dalja. Sve dok mi se nije ukazala prva prava prilika.

Zgrabila sam svoju šansu i samo što sam napunila 32-e,  sa padobranom na leđima prvi put sam ušla u avion. Nikada se pre nisam ni vozila avionom. Moja prva vožnja avionom je za rezultat imala ispunjenje mog životnog sna. Kako se uopšte može opisati sreća i ushićenje koje obuzme čoveka koji skoro 20 godina nešto čeka i neizmerno želi?

I dalje nikada nisam sletela avionom. Postoji mala šala u vezi toga. Nije čudo što padobranci iskaču iz potpuno ispravnog aviona, kada vide ko leti te avione. 🙂 Pogledaš pilota, prepadneš se živ i onda skočiš sav srećan, što „sasvim slučajno“ imaš padobran sa sobom. 🙂

Pomenula sam negde na početku ovog posta da imam jedan problem u vezi sa svim ovim. Moj problem se zove strah. Pojavio se nenadano. Mislim da se u stvari najviše plašim odustajanja.

U padobranstvu je kontinuitet najvažniji. Ja ga nemam. Skakanje, jedna trudnoća, skakanje u drugom stanju, pauza, porođaj, skakanje posle porođaja, druga trudnoća, skakanje u drugom stanju, pauza, porođaj, skakanje posle porođaja, mala deca, jurnjava, skok, pa pauza, skok pa pauza, pokvaren avion, pauza,  skok, pa opet pauza…i sada posle svega toga strah. Da li to da nazovem, nerealni strah, smešan strah, strah koji mi tera suze na oči?

Pitam se da li sam u opšte normalna? Ne umem da objasnim ni sebi. Mislim da me je ne skakanje totalno porazilo. Znate, svaki put posle pauze sve krećem iz početka. Nikako da se desi taj napredak koji čekam i čekam i čekam i čekam… Ne plašim se visine, ne plašim se ni aviona, ni skoka, čega se to plašim? ZNAM!!! Da napokon znam sigurno. Evo sada sam provalila.

Plašim se pauze, još jedne pauze i još jednog čekanja. Nemam živaca više da čekam. Nemam više živaca da dočekujem nove đake, da ih ispraćam na prvi skok, da ih snimam, slikam, šutiram u dupe, da ih gledam, a da ne skačem.

Padobranstvo je izuzetno skup sport. Kada se zarazite padobranstvom više vam pare ni za šta drugo ne trebaju sem za skakanje. Bukvalno tako. Ne možete da zaradite, jer sve što zaradite date na avion i skokove. S obzirom da imamo naš klub, posle jednog radnog dana, kada se podmire sve obaveze ostane nam skoro ništa.

Kada kažete nekom da je obuka sa jednim skokom 150 evra i kada uzmete tih 150 evra od novog đaka, svi misle da mlatite pare samo tako. S obzirom da je sat letenja 140 evra, znači da vam ostane samo 10 evra od sata letenja. Koliko je u opšte 10 evra? Nešto preko 900 dinara. Juče je let na 2000 m od paljenja motora, pa do sletanja trajao celih 40 minuta. Duvao je vetar i avion nije hteo da penje.

Nisam ovako nikada ni razmišljala, niti sam ikada stvarno računala. Svaki padobran košta oko 4000-5000 evra, a gde je tu održavanje padobrana i opreme? Automati koji su obavezni za đake, pakovanje rezervi, tehnički pregledi, plaćanje prostorija, računa za struju i ostale komunalije, kancelarije u gradu?

Svaki đak koji dođe, naravno da ima prednost, tako da ja ostajem na čekanju, pa kad se ukaže prilika „…kevo opremaj se“.  E tačno je to taj strah koji me parališe totalno. „Skoči, pa čekaj.“

Sve bi bilo drugačije da imamo naš avion. Kada jednu Cessnu 182 koristite za skakanje padobranaca ona sama sebe isplati za manje od godinu dana, a sve ostalo je čista zarada. Dobra Cessna može da se kupi za 50 000 – 60 000 dolara, a gde ja da nađem sponzora za te pare? Gde da nađem nekoga ko je spreman da sarađuje, da uloži, da se isplati i njemu i nama? Jebem ti Srbiju i nemaštinu!!!

Neću ni da skačem dok ne budem mogla da skačem svaki drugi dan, ma neka bude i samo vikendom, ali da bude skakanje, a ne čekanje. Ne želim više da plaćamo iznajmljivanje aviona koji za 40 minuta penje na 2000m, a na 3000m ne može ni da popne, pa moramo da iznajmljujemo drugi avion. Plaćamo najskuplje skokove na svetu. To je ta moja frustracija, moj strah da sutra neću moći da skačem, a želim neizmerno.

Možda vam se ovaj post čini kao gomila nabacanih gluposti, ali meni to nikako nije. Nemam više vremena da čekam. Moj sledeći san koji ću da ostvarim je kupiti Cessnu 182, ali nikako za 20 godina, već što pre. Naćiću nekog ko je spreman da uloži u najlepši sport na svetu, da zaradi i uživa sa nama. Da napokon više ne moram ništa da čekam.

Po meni svaki život vredi, taman onoliko koliko snova i želja uspemo da ostvarimo tokom njega. To je ta sreća koja nas obuzme kada uspemo. Ništa nije slučajno. Sve je plod našeg rada, strpljenja, volje i želje. Nikako ne smemo odustati, pa ma šta da želimo. Strah od odustajanja je po meni najveći strah koji sam ikada doživela. Neću odustati, jer ne trpim poraze.

ivana-padobran9

Zadržite osmeh zauvek

Nije mi sada do smeha, ali držaću se obećanja. Pre nego da se opet nasmejemo poslaću vas u jednu Malu baru punu Krokodila da poslušate dve pesme koje sam sada slušala, pa mi recite, zar vam je stvarno posle njih do smeha?

Meni ipak jeste. Devedesete su godine moje rane mladosti, a mladost u kojim god godinama da nas zadesi je vesela.  Upisali srednje škole, maturirali, upisivali fakultete, pratili drugare u vojsku, u ratove, čekali ih, neke ispraćali zauvek, smejali se od srca i kada smo hteli da plačemo, plakali kada smo se trebali smejati. Ne dam da nam naša mladost ostane u sećanju po ružnim stvarima koje su nam se dešavale. Ne dam da mi nijedan deo života ispune ružna sećanja. Naša mladost, pa neka bila i u devedesetim je mladost za pamćenje po lepom.

Imam problem u glavi sada. Pomerio me Balašević sa mesta, pa mi kroz glavu prolaze uspomene. Drage, ali sigurno vam ne bi bile smešne. Ostaviću za drugi put. Ideja mi je bila da vam pričam o provalama iz tih dana, ali ne mogu.

Kako god bilo, kad god bili rođeni, šta god nas zadesilo u životu, želim svima da ceo život zadrže detinju naivnost, jednostavnost, radost i smeh. Baš ovako…


Moram da vam ispričam i jedan vic, nasmejah se ko ove bebe. Vic je o diskriminaciji, a to je ovih dana u Srbiji aktuelno.

Dođe Perica kući iz škole sav snužden. Kad ga je ćale video poče da ga ispituje:
– Pa šta je? Jesi dobio jedinicu?
– Nisam.
– Je l’ te neko pretukao?
– Nije.
– Jesi dobio ukor?
– Ma nisam.
– Pa šta je onda… jesi zaljubljen?
– Jesam…
– Pa u koga?
– U Janoša.
– Crni sine, PA ON JE MAĐAR! 😀

Evo i dve slike za kraj. Moj drug i ja. Prirodno smo smešni. 😀

niski-i-visoki

visoki-i-niski

Meni smešno

konjina-smeh-Rešili smo da se smejemo. Smejem se ja svaki dan ko blesava svemu i svačemu, ali pojma nemam kako da nasmejem druge. Duhovita sam ko leva čizma, tako da kada se ponekad smejem na sav glas, ostali me gledaju onako začuđeno, „šta li joj je?“, a meni smešno da puknem. 😀

Recimo meni je mnogo smešno kad je jedna žena izašla iz spavaće sobe u kojoj samo što je uspavala bebu, a u dnevnoj sobi zatekla nepoznatog čoveka kako spava na krevetu. Ona se jadna prepala, a ja se i sad smejem kad pomislim na takvu situaciju.

Zatvorila se kod bebe u sobu i zvala muža koji je radio treću smenu, muž došao, pa zajedno sa njom i bebom sedeo u sobi. Nisu smeli da mrdnu, da ne probude neznanog gosta. Onda su zvali policiju. E meni tek sad mnogo smešno. Onda su policajci došli, pa su svi zajedno sedeli u sobi sa bebom. Nisu smeli da diraju nepoznatog čoveka, koji slatko spava.

Šalim se. Kad je policija došla jedva su ga probudili i ustanovili da je došao u goste kod druga, popio malo i prispavalo mu se. Došao lepo do zgrade, ali promašio sprat. Ušao u stan, video krevet i legao čovek da se naspava.  Meni ovo mnogo smešno, ali situacija i nije baš bila prijatna za tu ženu.

Jednom se muž od mamine koleginice mnogo napio. Došao do zgrade gde živi, kad ono svi ulazi isti. Nema pojma koji je njegov. S obzirom da je već bilo rano jutro, naiđe neki čovek i on ga pita: „Izvini da te pitam, da li znaš u kom ulazu živi Branko Jovanović.“ Ovaj ga pogleda, pa mu kaže: „Pobogu komšija, pa to si ti.“ Kaže: „E, pa super ti me poznaješ!  Znam ja da sam ja, nego ne znam gde mi je ulaz.“ Bukvalno ga je uhvatio za ruku i odveo kući. 😀

Sada kada sam počela da se prisećam svašta mi pada na pamet. Jednom idem ja tako ulicom i naiđem na jednog matorog čiču koji je živeo u selu gde i moja baba. Obradujem se baš onako, drag i mio čovek. Lepo ga pozdravim, pa stanem i ispričam se sa njim. On me pita za mamu, tatu, kako je u školu, ja njega za zdravlje i selo,  izljubi me čiča, izgrlismo se i ja odem kući.

Pričam sa mamom i kažem. „Eee znaš koga sam srela?“. Kaže: „Koga?“. „Petra Radojičića iz Lasca. Pozdravio vas puno, drži se čiča dobro za svoje godine. Koliko bre on ima godina već?“. Gleda me mama i samo se prekrsti žena. „Pobogu dete, Petar Radojičić je umro pre dve godine.“ ‘Ajde što je mator čovek izlapeo, pa ne prepoznaje narod, ali ja sam tada imala nešto preko 25 godina. Kuku meni blesavoj. 😀

Da vam ispričam još ovo i odoh da spavam. Jovana je imala 3-4  godine i išla sa mojom mamom na groblje. Otišle na grob kod mog dede, koji je bio oženjen za moju tetku, on je bio stric moje mame, a ona sestra od tetke mog tate. Razumete je l’ da? 😀

Kao i na većini grobova i na dedinom ima spomenik i njegova slika sa godinom rođenja i godinom smrti. Sa druge strane mesto za tetku, njena slika i godina rođenja sa praznim mestom za godinu smrti, jer je još uvek živa, razume se.

Legle uveče Joka i ja da spavamo. Zagrlila je ja, ušuškale se i čavrljamo.  Kaže Jocka: „A je li mama? Kad umre moja baba hoće li ona moći da se šeta?“. 😯 „Kako mila da se šeta? Ljudi kad umru ne mogu da se šetaju više?“. „Aha ne mogu. Znam da mogu.“. Počnem da se smejuljim, a i da zapitkujem. „Pa svašta mama, vidiš kako je teta Mira umrla, a skoro svaki dan dolazi kod nas.“ E tu sam već pala sa kreveta. 😀

Naravno da sam joj objasnila, da je ona tamo na spomeniku samo stavila svoju sliku, ali da je još uvek živa.  Obožavam decu. Toliko su jednostavna i divna. Da vam ne pričam sada više bisera, ostaviću nešto i za sledeći post.

I još nešto. Svaki put kada se setim Zelene kako je ušla u pogrešan auto i počela da se svađa sa čovekom,  smejem se ko blesava.  Biserka nad Biserkama. 😀

Evo i jedan i vic, pa stvarno odoh da spavam.

Ide parče hleba Kenijom i odjednom počne da ga juri gladna rulja. On počne da beži, trči kroz neke ulice i dotrči do praznog trga gde salama sedi, pijucka piće i čita novine. Priđe hleb njoj sav zadihan i počne panično da viče:
– Beži, beži, evo gladne rulje!
Na to će salama mirno:
– Samo ti beži, za mene ovde još nisu čuli.

Laku noć svima i nasmejani se probudite. 😀

Samo još jedna priča

Imala je samo 11  godina kada je dečko njene sestre odveo u bioskop i negde na sredini filma joj stavio ruku među noge. Sklonila je njegovu ruku, osetila se prljavom. Isprljao je taj dodir. Zagrlio je u tami bioskopske sale, privukao sebi i šapnuo na uvo:  „…a jesi li se ikada poljubila u usta?“ .

Bila je mala, nije umela, nije smela da ustane i izađe iz bioskopa. Nije imala poverenja u nikoga da bi se požalila. Ćutala je. Umeo je da je pritisne uza zid, sa sve dignutim organom, da je stisne i kaže joj kako je želi. Ćutala je. Gadila se, plakala je sama.

Imala je samo 15 godina kada joj je „onako u šali“ 12 godina stariji čovek prislonio pištolj na čelo i rekao: „…a jesi li se jebala nekada.“ Drugi ludak u njenom životu. Te noći je izgubila nevinost  sa pištoljem koji je stajao na stolu. „Neću ti ništa, onako sam ga stavio na sto.“ Tada joj je uradio sve ono što odrasli ljudi rade tokom seksa.

Prvi put joj je bilo teško, branila se, otimala, za sve ostalo što se te noći desilo, bilo joj je svejedno. Obamrla je. Seća se samo mirisa pomorandži i njegovog imena i prezimena. Svojih grudi kako se ljuljaju u ritmu kojim je nabijao na sebe.

Tražili su je cele noći, inspektori, mama, tata, prijatelji, nisu mogli da je nađu. Ujutru je došla kući, ispričala neku priču. Šest inspekora nije moglo iz nje da izvuče njenu muku. Držala se svoje priče. „Tužna je bila i posle škole je zaspala na nekim stepenicama u suzama.“ Ostavili su je na miru, „ma to je pubertet“. Ćutala je.

I ako mala, neiskusna u svemu, znala je da sve to neko odozgo gleda.  Ono ime i prezime su sahranili posle par godina. Ubio ga je neko, a da niko nije znao zašto. „Bio je tako dobar momak. Spreman svakom da pomogne. Divno jedno biće. Zašto se takve stvari dešavaju tako dobrim momcima?“ Ona je znala zašto se to desilo. Zapalila mu je sveću za dušu u crkvi i oprostila mu.

Imala je 19 godina kada se prvi put zaljubila. Kada je poželela da se da nekome, onako, i dušom i telom. Ne…nije mogla, nije smela. Morala bi da ispriča svoju priču. Nije želela. Ćutala je. Izgubila je svoju prvu ljubav.

Nakon toga je našla momka koji pre nje „pičke nije video“. Iskoristila ga je, da sa njim „izgubi nevinost“. Sačuvala je svoju tajnu i napravila priču koju je mogla da kaže svima.

Nije se plašila muškaraca, nije ih mrzela, nije ih krivila, nisu svi za nju bili stoka, nisu bili isti, volela je. Prebolela je, oprostila i nastavila da živi. Mnogo pametnija, mnogo jača, mnogo zrelija od svih koje je ikada upoznala. Mnogo jača nego mnogi ljudi koje je kasnije upoznala.

Svi koji su joj ikada zadali bilo kakvu bol i patnju su kažnjeni. Neki ovako, neki onako. Nije klela, samo je imala svog anđela čuvara, koji je podmirivao njene račune.

Postala je toliko jaka i svesna svega u svakoj situaciji, da joj niko nije mogao parirati. Čuvala je svoju tajnu, dok nije upoznala mene. Dok me zaista nije upoznala i priznala da se te ružne stvari, jesu desile.

Samo sam je jako zagrlila.

A šta je moja Srbija?

Uh…rasplakao me je ovaj post, Novinarska patka me pomerila s mesta. Duša me boli za mojom Srbijom. Moja Srbija je ono što ja imam u njoj, a ne ono što nemam. Šta će meni nekog 6. maja, brazilske plaže, ako ne mogu da prošetam kroz šumu u selu, kada sve ozeleni, Đurđevdan kad se slavi. Kada se cela familija okupi, opusti, smeje i uživa.

Hangar u Brazilu, a gde je moj hangar u Srbiji? Zar moram na kraj sveta da odem da bih ostvarila svoje snove?

Šta će meni neka plava morska riba na udici, kada ja hoću da se na Ibru i Moravi ganjam sa skobaljem?  Neka crknem, ako. Ko mi je kriv što sam se ovde rodila, odrasla i decu rodila?

Hoće li me neko prebiti i ubiti negde, samo zato što nosim majcu, „Parachuting Team Serbia“? Ima li još puno takvih divljaka na svetu? Ne znam, ali znam da u mojoj Srbiji ima takvih.

Mogu da odem, da tamo kupim avion i radim pošteno, a zašto to ne mogu ovde?  Cessna je Cessna i ovde i tamo, ali u mojoj Srbiji je sve drugačije. To mogu razumeti samo oni koji su ovde rođeni i ovde žive. Razumemo se, u istoj Srbiji živimo.

Otići ću, ali se ne mogu odreći moje Srbije. Moja Srbija nije politika ove zemlje. Moja Srbija je, moje Kraljevo, moj Beograd, moj Ibar, Morava i Sava. Moja Srbija je moj Jarak i moj prvi skok. Moja Srbija je moje plavo nebo, zemlja ispod mene. Sitni puteljci, njive, šume, reke, koje vidim kad odem gore. Mir i tišina i šuštanje padobrana. Srbija sa visine je idealna zemlja. Kako da je ostavim, zbog čega?

Zbog toga, jer kada stojim na njoj imam osećaj kao da sam u zatvoru, kao da sam u kavezu, zatvorena i izopštena od ostalog sveta. Zato što moja deca moraju da uče neku novu istoriju Srbije i njenog naroda.

Srećna sam što imam priliku da gledam ovu zemlju iz neke druge perspektive, nesvakidašnje, ali sam sa tim zadovoljstvom i tužnija, jer kako stvari drugačije vidim odozgo tako ih drugačije vidim i kada sam dole. Teško mi je, ali neću se predati. Ne smem se predati, zbog svog života, zbog svojih uspomena, svoje dece, zbog moje Srbije.

Otićiću jednom, ali samo iz jednog razloga. Da bih jednog dana imala svoj hangar iz snova u svojoj zemlji, u mojoj samo mojoj Srbiji.

Svako svoj krst nosi, a naš je jako težak, ne smemo odustati od sebe i naše Srbije, jer drugu zemlju, našu zemlju, nemamo.