Category Archives: Glasovne promene

Jednačenje suglasnika po zvučnosti

GLASOVNE PROMENE

U govoru se u mnogim rečima vrše glasovne promene: Šabac je lep grad u Srbiji. Jesi li bio u Šapcu?

Mnogi radnici navijaju za fudbalske klubove „Mladi radnik“ i „Radnički“.

U svakom gradu je važno čuvati stare građanske običaje.

Vidimo da se glasovne promene vrše:

  1. a) u različitim oblicima jedne reči (Šabac : Šapcu, radnik : radnici),
  2. b) u novim rečima dobijenim od iste osnove (radnik : Radnički, grad : građanski).

U srpskom pravopisu skoro sve glasovne promene izvršene u govoru beleže se i u pisanju. Izuzetaka od ovog pravila je malo jer važi princip „piši kao što govoriš“.

fonetika

JEDNAČENjE PO ZVUČNOSTI

Suglasnici u srpskom jeziku mogu biti zvučni i bezvučni. Oni obrazuju sedam parova po zvučnosti. Tri bezvučna suglasnika nemaju svog zvučnog parnjaka:

Zvučni         b  g  d  z  ž dž  đ     – – –

Bezvučni     p  k  t  s  š   č   ć    f  h  c

Kada se jedan do drugog nađu dva suglasnika različita po zvučnosti, oni se međusobno jednače. Ova promena naziva se jednačenje po zvučnosti.

To znači da oba suglasnika u dodiru postaju ili zvučni ili bezvučni, što određuje drugi glas u grupi. Ako je prvi suglasnik zvučan a drugi bezvučan, oba će postati bezvučni. Zvučni glas će, dakle, preći u bezvučnog parnjaka, na primer:

b > p: rob + ski > robski > ropski,

g > k: beg + stvo > begstvo > bekstvo,

d > t: od + kupiti > odkupiti > otkupiti,

z > s: raz + paliti > razpaliti > raspaliti.

I bezvučni glasovi f, h, c utiču na jednačenje zvučnog suglasnika ispred njih:

iz + forsirati > izforsirati > isforsirati,

od + hraniti > odhraniti > othraniti,

raz + cepiti > razcepiti > rascepiti.

I obrnuto, kada se bezvučni glas nađe ispred zvučnog, opet će doći do njihovog jednačenja. Tako će bezvučni glas preći u bezvučnog parnjaka, na primer:

p > b: top + džija > topdžija > tobdžija,

k > g: burek + džija > burekdžija > buregdžija,

t > d: svat + ba > svatba > svadba,

s > z: s + drobiti > sdrobiti > zdrobiti.

 

PRAVOPIS

Jednačenje po zvučnosti u govoru se vrši uvek. U pisanju, međutim, postoje retki izuzeci, pa tu ne pišemo ono što zapravo izgovaramo. To se uvek odnosi na tri suglasničke grupe sa suglasnicima različitim po zvučnosti:

DS – ljudski, predsednik, odsvirati, podstaći,

DŠ – odšetati, odškrinuti, podšišati, predškolski,

ĐS – vođstvo.

I u nekim složenicama jednačenje se ne obeležava u pisanju. Razlog za to je što bi došlo do stvaranja dva ista suglasnika, pa zatim do gubljenja jednog od njih: predturski, predtakmičenje, podtip, podtekst. Ukoliko bi se izvršile glasovne promene, te reči mogle bi da promene značenje.

Na primer, pretursko vreme bi moglo značiti i „previše tursko vreme“, a ne „vreme pre dolaska Turaka na Balkan“. Konačno, i u rečima stranog porekla ponekad ne dolazi do jednačenja po zvučnosti: dragstor, nokdaun, brejkdens, gangster. Isto važi i za stra- ne vlastite imenice, tj. imena ljudi, gradova itd.: Mekdonald, Vašington, Tbilisi.

jednačenje po zvučnosti, zvučni suglasnik, bezvučni suglasnik, zvučni parnjak, bezvučni parnjak, pravopis

Jednačenje po mestu tvorbe

knjigeStrujni zubni suglasnici s i z ispred prednjonepčanih đ, ć, dž, č, ž, š, lj i nj prelaze u strujne prednjonepčane š i ž. Ta promena se naziva jednačenje po mestu tvorbe. Evo primera u građenju novih reči:

  1. a) s > š

s + ćućuriti se > sćućuriti se > šćućuriti se,

s + čepati > sčepati > ščepati,

pas + če > pasče > pašče;

  1. b) z > ž

voz + nja > voznja > vožnja,

raz + džilitati se > razdžilitati se > raždžilitati se

U pojedinim rečima istovremeno se vrši i jednačenje po zvučnosti i jednačenje po mestu tvorbe:

obraz + čić > obrazčić > obrasčić > obraščić,

iz + čupati > izčupati > isčupati > iščupati.

U jednačenje po mestu tvorbe spada i promena sonanta n u sonant m ispred dvousnenih suglasnika b i p:

n > m

stan + beni > stanbeni > stambeni,

(prehrana) – prehran + beni > prehranbeni > prehrambeni,

(odbrana) – odbran + beni > odbranbeni > odrambeni,

zelen + bać > zelenbać > zelembać.

PRAVOPIS

Jednačenje po mestu tvorbe izostaje i u govoru i u pisanju u složenicama: razljutiti, izljubiti, sljuštiti; stranputica, crvenperka, jedanput.

Reč bombona u srpskom pravopisu ne može se pisati kao bonbona! U pisanju se često greši i kad su u pitanju reči koje pravilno napisane glase impresija i import.

Gubljenje suglasnika

pametna-glava

Kada se dva ista suglasnika nađu u dodiru, jedan od njih se gubi:

bez + zvučni > bezzvučni > bezvučni,

od + dužiti > oddužiti > odužiti,

rus + ski > russki > ruski.

U mnogim primerima gubljenju suglasnika prethodi druga glasovna promena, na primer jednačenje po zvučnosti:

raz + stvoriti > razstvoriti > rasstvoriti > rastvoriti,

francuz + ski > francuzski > francusski > francuski,

pet + deset > petdeset > peddeset > pedeset.

Do gubljenja istog suglasnika dolazi i posle jednačenja po mestu tvorbe:

bez + žični > beični > bežžični > bežični,

bez + životan > beivotan > bežživotan > beživotan,

raz + žalostiti > raalostiti > ražžalostiti > ražalostiti.

 

Suglasnici t i d gube se ispred suglasnika c, dž, č i ć:

(otac) – otca > oca, oe > oče,

(zadatak) – zadatci > zadaci,

(domorodac) – domorodci > domorotci > domoroci,

sladoled + džija > sladoleddžija > sladoleija,

slušat + ćemo > slušaemo > slušaćemo.

 

PRAVOPIS

Kada je reč o gubljenju suglasnika izuzetak predstavljaju sledeći primeri:

  1. a) superlativ prideva i priloga koji počinju glasom i slovom j

najjeftniji, najjači, najjadniji, najjednostavnije;

  1. b) složenice u kojima bi gubljenje suglasnika moglo zamutiti značenje

– preddržavni, vannastavni, protivvrednost.

Da se ne bi zamaglilo značenje, bez gubljenja suglasnika pišu se složenice: otcepiti (list), potčiniti (neprijatelja), otčepiti (flašu).

Do gubljenja suglasnika dolazi u suglasničkim grupama koje se teško izgovaraju. Takve su na primer grupe stn i štn:

(žalostan) – žalostna > žalosna,

bolest + nik > bolestnik > bolesnik,

(pozorište) – pozorišt + ni > pozorištni > pozorišni

(dvorište) – dvorišt + ni > dvorištni > dvorišni.

Nastavak (sufiks) –ski gubi početni suglasnik kada mu prethode reči ili osnove koje se završavaju na ć, č, š i ž:

  1. a) ćs

Peć + ska > pećska > pećka (Pećka patrijaršija),

Nikšić + ski > nikšićski > nikšićki,

mladić + ski > mladićski > mladićki;

  1. b) čs

dečač + ski > dečačski > dečački,

(đak) – đač + ski> đačski > đački,

(junak) – junač + ski > junačski > junački;

  1. v) šs

Niš + ski > nišski > niški,

(Vlah) – Vlaš + ski > vlašski > vlaški,

(vitez) – viteš + ski > vitešski > viteški.

Palatalizacija

knjige1

Na mestu zadnjonepčanih suglasnika k, g i h nalaze se u promeni i građenju nekih reči prednjonepčani suglasnici č, ž i š. To se dešava ispred vokala i i e. Navedena glasovna promena naziva se palatalizacija.

Njeni rezultati jasno se vide u vokativu jednine:

pesnik – pesniče,

drug – druže,

duh – duše.

Nominativ množine imenica oko i uho takođe potvrđuje palatalizaciju:

oko – oči,

uho – uši.

Rezultati palatalizacije uočavaju se i u glagolskim oblicima:

pekoh – pečem,

vukoh – vučem,

sekoh – sečem.

Palatalizaciju prepoznajemo i u građenju novih reči dodavanjem nastavaka (sufiksa):

vuk + ica > vučica,

(ruka) – ruk + ica > ručica,

(majka) – majk + in > majčin,

(noga) – nog + ica > nožica,

kovčeg + ić > kovčežić,

drug + ina > družina,

tuga – rastužiti,

dug – dužiti,

prah – prašiti,

prah – prašina,

tih – tišina.

Osim ispred samoglasnika (vokala) i i e, rezultati palatalizacije su vidljivi i ispred nepostojanog a:

zrak + ak > zračak – zračka (genitiv), zračku (dativ);

mrak + an > mračan – mračna (ž. rod), mračno (s. rod);

dug + an > dužan – dužna (ž. rod), dužno (s. rod);

dah + ak > dašak – daška (genitiv), dašku (dativ).

Tamo gde se na mestu glasova c i z nalaze suglasnici č i ž, takođe se uočavaju rezultati palatalizacije:

mesec – meseče, mesečev, mesečina,

stric – striče, stričev, stričevina,

zec – zečić, zečetina,

klicati – kličem,

micati – mičem,

knez – kneže, knežev, kneževina,

vitez – viteže, vitežev.

TIPIČNA GREŠKA!

Palatalizacija je izvršena i u muškim i ženskim vlastitim imenima koja se završavaju na –ica:

Novica – Novičin,

Dragica – Dragičin.

Isto važi i za zajedničke imenice:

kraljica – kraljičin,

carica – caričin,

kuvarica – kuvaričin.

U govoru se, međutim, često čuju nepravilni oblici bez palatalizacije:

Novicin, Dragicin, kraljicin i sl.

S druge strane, palatalizacija nije izvršena u prisvojnim pridevima dobijenim od vlastitih imena koja se završavaju na –ka:

Branka – Brankin,

Anka – Ankin,

Jovanka – Jovankin.

Sibilarizacija

knjiga-srceNa mestu zadnjonepčanih suglasnika k, g i h nalaze se u promeni oblika nekih reči suglasnici c, z i s. To se dešava ispred vokala i. Navedena glasovna promena naziva se sibilarizacija. Ona se lepo vidi u množini imenica muškog roda:

đak – đaci,

junak – junaci,

prvak – prvaci,

metak – meci,

predak – preci,

podvig – podvizi,

krčag – krčazi,

bubreg – bubrezi,

Čeh – Česi,

orah – orasi,

greh – gresi.

Takođe, sibilarizaciju zapažamo i u dativu i lokativu jednine imenica koje se završavaju na -a:

ruka – ruci,

muka – muci,

sloga – slozi,

briga – brizi.

Sibilarizacija nije izvršena kod imenica sa suglasničkim grupama

tk, ck, čk, ćk i zg:

motka – motki,

patka – patki,

recka – recki,

ručka – ručki,

zvečka – zvečki,

voćka – voćki,

srećka – srećki,

praćka – praćki,

mazga – mazgi,

tezga – tezgi.

Kod mnogih imenica dopuštena su dva oblika u dativu i lokativu jednine: unuki i unuci, slugi i sluzi, maski i masci, freski i fresci, bitki i bici, pripovetki i pripoveci.

Imenice od milja (hipokoristici) često se završavaju na -ka: baba – baka, sestra – seka, zec – zeka, kokoška – koka. Kod njih nije izvršena

sibilarizacija:

baka – baki,

seka – seki,

zeka – zeki,

koka – koki.

Rezultata sibilarizacije nema ni kod imenica koje znače ženska lica:

seljanka – seljanki,

crnka – crnki,

lepojka – lepojki.

Tipične greške!

Sibilarizacija se ne vrši u vlastitim imenima: Luki, Branki, Anki, Srbijanki, Valjevki i sl. U govoru se, međutim, mogu čuti i pogrešni oblici, na primer: Rekao sam Luci da dođe.

U pisanju su česti i nepravilni oblici: bitci, pripovetci. U njima uvek dolazi do gubljenja suglasnika, pa ove imenice, već smo rekli, glase: bici, pripoveci.

Jotovanje

knjige-krugDo jotovanja je dolazilo kada se odmah iza suglasnika z, s, d, t, l, n, b, p, m, v, k, g i h nalazio suglasnik j. Tada su se na mestu navedenih glasova dobijali novi glasovi ili nove grupe glasova:

z   s   d   t   l   n   b   p   m   v   k   g   h

ž   š   đ   ć  lj  nj  blj plj mlj vlj  č   ž    š

Jotovanje je izvršeno u komparativu prideva sa nastavkom –ji:

brz – brži,

visok – viši,

bled – bleđi,

krut – krući,

beo (bela) – belji,

crn – crnji,

glup – gluplji,

jak – jači,

drag – draži,

tih – tiši.

Tipična greška!

U komparativu pojedinih prideva često se čuju nepravilni oblici. Tako komparativ prideva strog ne glasi strožiji nego stroži, a komparativ prideva visok ne glasi ni visočiji ni višlji, već samo viši!

Primeri za izvršeno jotovanje nalaze se i u sledećim oblicima glagola i imenica:

  1. a) prezentu: rezati – režem, pisati – pišem, hramati – hramljem;
  2. b) trpnom pridevu: uraditi – urađen, kupiti – kupljen, slaviti – slavljen;
  3. v) imperfektu: raditi – rađah, nositi – nošah, brinuti – brinjah;
  4. g) instrumentalu jednine imenica ženskog roda: radost – radošću, kap – kaplju, krv – krvlju.

Kada je reč o tvorbi reči, jotovanje se zapaža kod:

  1. a) zbirnih imenica: trn – trnje, list – lišće, grozd – grožđe;
  2. b) prideva: tele (teleta) – teleći, pile (pileta) – pileći, govedo – goveđi;
  3. v) nesvršenih glagola: izraditi – izrađivati, prehraniti – prehranjivati, povisiti – povišavati.

U ijekavskom izgovoru srpskog jezika pravilni su oblici sa izvršenim jotovanjem suglasnika lj i nj:

ljeto, ljetovati, bilježiti, bilježnica,

ljepota, nježan, njegovati, snježan, Snježana.

Kod drugih suglasnika jotovanje se ne vrši: djevojka, djed, djeca, vidjeti, medvjed, tjerati, sjekira,

izjesti, izjelica itd.

PRAVOPIS

I u govoru i u pisanju treba upotrebljavati reči stranog porekla bez izvršenog jotovanja: i n j e k c i j a i k o n j u g a c i j a. U pisanju se, međutim, često nađu pravopisne greške:

i nj e k c i j a  i  k o nj u g a c i j a.