Monthly Archives: фебруар 2009

www.charolija.com

Volim da čačkam, pa to ti je. Radujem se ko tri mala deteta. Prvo da se zahvalim Borskom i drugo opet da se zahvalim Borskom. Treće da se zahvalim svim divnim momcima koji tako podrobno pišu o temi koja me trenutno zanima, a kad završim posao reći ću i koji su, jer još ne znam čiji će mi tekstovi najviše pomoći. Ma presrećna sam. Obavestih vas, a sad odoh da radim. Ima se posla. Hehehehe… a za par dana zovem na otvaranje. 😀

under-construction

WWW.CHAROLIJA.COM

Advertisements

Sve je moguće

Ovako izgleda zastava Tajlanda

thal001

Šta je sad, pa to bitno? Pa jeste, ako od boja te zastave može da se napravi nešto ovako.

400_white

Šta je to nešto? Ako se malo bliže pogleda, izgleda ovako.

400_wt06

Vide se figure ljudi. Ako pogledamo sledeću fotografiju, vidimo da ti ljudi imaju neki plan.

400_scwheel

Kada taj plan sprovedu u delo. To onda izgleda ovako.

hennywiggersworldteam400

Ovaj rekord je postavljen 08. februara, 2006. godine i velika je čast svima njima što su u tome učestvovali. Kada mi god nešto izgleda teško i neverovatno, setim se ovoga i budem srećna, jer je stvarno sve moguće.

http://www.theworldteam.com/index.htm

Da probam i ja da se predstavim

Svi mi koji imamo blog verovatno smo svesni činjenice da nas taj blog prikazuje baš onakvima kakvi jesmo. Vidi se ko je organizovan, ko je vredan, ko je pametan, sve se vidi. Tako je i ovaj moj blog isti kao i ja. Neorganizovan. Kao što i u životu ne mogu i prosto ne umem da se posvetim samo jednoj jedinoj stvari, tako i na blogu. Od ovog jednog bih po temama mogla da napravim bar tri, pa da ih onda popunjavam. E to bi tek bilo veselo. Kategorije koje normalnim ljudima služe da bi razvrstali svoje misli, meni su sve „svašta nešto“, a ove ostale služe da kad se setim nešto i tu dodam.

Pokušala sam malopre da se predstavim na jednom forumu i napišem par rečenica, a onda shvatim da će taj narod tamo pomisliti da ima posla sa totalnom budalom, pa sam obrisala svoje predstavljanje. Šta da radim kad sam takva? Sve me interesuje i sve mi je zanimljivo. Nisam se ovde na blogu čak ni dohvatila svih tema koje me zanimaju. Divim se onim ljudima koji mogu da pišu samo o jednoj temi, eventualno dve, tri. Kad bih pisala sve što mislim da mogu i imam da kažem, onda ništa drugo ne bih ni radila, već bih samo po ceo dan samo pisala i pisala.

Ne može da se kaže da ja uzalud naokolo trošim energiju na hiljadu stvari, a da ni u jednoj nisam dobra. Sve što radim trudim se da bude najbolje moguće urađeno i meni je glupo da kažem da nešto ne umem, jer sve mogu da naučim i da umem. Razmišljam sada šta bi to bilo izazov koji bih odbila? Glupo mi je da pišem o sebi, jer posle kada to pročitam ispada da sam neka hvalisava ženetina. Probaću, a na kraju neću ni da pročitam.

Dok sam bila dete, ne znam kojim sportom se nisam bavila i to uspešno. Džudo je moja velika ljubav, šest godina sam bila džudista i stigla sam do plavog pojasa i osvojila dosta medalja. Bila sam i prvak Srbije. Onda sam počela da pušim i zadnjih dvadeseset godina pričam da ću ponovo obući kimono kad prestanem da pušim. HAHAHAHAHAHAHA! Igrala sam i u folkloru, dosta dugo. Za školu se takmičila u svim ekipnim sportovima. Rukomet, odbojka, košarka, čak i fudbal sa dečacima u ekipi. Bila sam i kajakaš na brzim vodima. Skokove u vodu nisam imala gde da treniram, ali to je jedna od mojih velikih ljubavi.

U nešto kasnijim godinama sam bila ribolovac, ali pravi ribolovac. Sa sve opremom i ustajanjem u zoru, čak i na -11. Smejem se. Nešto kasnije posle detinjstva, meni su 28-29. U to vreme sam dosta trave popušila. E dal` ima šta lepše nego se napušiti dobro i nadmudrivati se sa skobaljem. Ima naravno, ali to je tada tako prijalo. Ekstremna u svemu. Nikada ništa od težih droga nisam probala, jer da jesam sigurno bih preterala, pa me ne bi ni bilo sada da vas davim sobom.

Što se škole, fakulteta i tako toga tiče, mislim da ću ceo život nešto učiti. Srećom se sve više razvija ovaj svet u svakom pogledu tako da uvek imam šta da učim. Ekonomski fakultet nikada nisam završila iz razloga što ne vidim svrhu u ovakvoj Srbiji se baviti ekonomijom. Postoje stvari koje me mnogo više zanimaju, ali nikada se ne zna. Možda sednem i spremim taj poslednji ispit. Samo jedan, jedini ispit. Ne žalim za tim ni malo.

Što se poslova tiče, to je opet jedna od jako zanimljivih kategorija kod mene. Ne postoji ni jedan, jedini posao kojim sam se bavila duže od 3-4 meseca u proseku. Još je zanimljivije što bi svi ti poslovi do jednog, propadali kada bih ja počela da radim, a još zanimljivija je kategorija i što su u vreme kada sam ja počinjala da radim bilo koji posao, taj koji je glavni, otvarao nešto novo. Meni to smešno. Nisam ja bila uzrok propasti tih poslova, već eto tako, ko zna kakva sila upravlja sa tim. Radila sam iz dosade i iz zadovoljstva. Tako ja u stvari shvatam život. Da ti nije dosadno i da sebe učiniš srećnim i zadovoljnim.

Bila sam konobar 9 dana i za to vreme zaradila ko što neki konobari ne zarade za ceo mesec. To je bio samo izlet u Herceg Novi koji se završio boravkom od 23 dana. Nezaboravno. Radila sam kao knjigovođa kod ujaka u firmi celih dva dana. On me pita „šta ti je?“, ja kažem „ovo je i suviše glupo i dosadno“. E u prodavnici cipela sam se zadržala celih 6 meseci. Radila sam i u servisu bele tehnike, ne kao prodavac, već kao gazda i majstor. HAHAHAHAHA! Ozbiljno vam ja sve ovo pričam, a smejem se od srca. E setih se. Radila sam i u prodavnici ribolovačke opreme, mesec dana. Za jedne naše poznate novine sam bila fotoreporter, pa sam onda u toj istoj firmi prelamala strane i na kraju pisala. Uradila sam jedno 20-tak horoskopa i kada sam videla da je vrag odneo šalu prestala, shvatili su me i suviše ozbiljno. U jednoj drugoj firmi sam za vrlo kratko vreme došla u situaciju da držim govor pred hiljadu ljudi, da im pričam kako sam ja uspela u tom poslu. Imam snimak tog govora. HAHAHAHAHA! E setih se…da sam i čuvala devize četvorici najjačih dilera u mom gradu. Bili smo rod. To je bio najbolje plaćeni posao, a bila sam puna para ko omanja banka. Posao sa benzinom i „teranje benzina“ kroz celu našu malu zemlju je još jedan dobro plaćen posao koji sam radila. Napisala sam i jednu knjigu za jednog čoveka i to za DŽ. Sigurno sam nešto zaboravila, ali sve u svemu kada se sve ovo sabere, nema ni cela godina rada. Možda dve. Ma nema toliko, a u dupetu imam cele 34 godine života. Mnogo mi je dobro u životu.

Radno mesto koje sada imam, ne bih dala ni za kakve pare. Ja sam sada sekretarica padobranskog kluba Nebeski Dijamant, a po malo i gazdarica. Imam cele dve i po godine staža, a od toga sam na bolovanju već godinu i po, a imam pravo na još toliko bolovanja. Znate kako kažu, „ko zna zna, ko ne zna…“ , …ma ko ne zna nikada neće ni da nauči.

Muzika je još jedna od mojih velikih ljubavi. RNR mi je u srcu, ali tu ima mesta i za dobar pank, džez, bluz, čak i za našu srpsku trubu ili dobru tehno žurku ima mesta i za dobru staru narodnu pesmu, za kafanu i sve ono što ide uz nju. Ima mesta i za pijanstva i za lom i za Peperse i za Harisa Džinovića i Tomu Zdravkovića, za Hladno Pivo i Kurac od ovce ili Let3…ima mesta i za Neverne Bebe i Negativ. Kalti su posebna jedna priča. Imam dušu kao more. Muzika je veliki deo duše jednog čoveka.

Znam samo da ne želim više u životu ni sa kim da se bijem. Baš tako. HAHAHAHAHA! Izgubila sam želju da na takav način isterujem pravdu, a i to sam svojevremeno radila. Pobijem se ko od šale, sa sve svojom mini suknjom i cipelama na štiklu. Zuznem čoveka direkt u bradu pesnicom. Za to sam ipak odrasla. Umela sam i u supu da osvanem, jer sam nekom razbila nos ili zatvorila oko. HAHAHA! Ma pričaću vam.

To da imam muža i troje, četvoro dece već verovatno znate, a sve ovo što napisah možda niste znali. Sledeće što ću da uradim je da ću napokon da postanem pravi padobranac, a za jedno par godina možda i dobar padobranac. Nije me sramota mojih želja i ako sada izgledaju suludo. Prvo skok na slobodno, pa sa tri hiljade, pa kasnije skok na sunđer. Želim da ubodem rezultat, a kasnije i jednu nulu. Neizmernu želju imam da naučim sve u vezi padobranstva. Želim da izvedem jedan nebeski ples. Padobranstvo je ogromna oblast. Tako da imam puno želja. Padobranstvo je meni kao i život. Ima tako puno toga što bih ja htela, a sigurna sam da ću nešto od toga i ostvariti.

Pa kako ja bilo kome da se predstavim, a da ne pomisli da sam luda? Bolje da više ništa ne pričam. Neću ni da pročitam šta sam napisala. Ako hoćete vi pročitajte, ali ja stvarno ne umem da se predstavim. Nisam ni sada.

Dobrodošla sama sebi

Za početak će Ivana da vam kaže, da je najveći kreten koji je hodao zemljom. Što, objasniću vam kasnije. Drugo što ću da vam kažem je, da se nije rodila ta budala, koja će meni budali da dođe glave. Treće…nije lepo proklinjati nekoga, ali baš me briga učiniću to. Ko je bio toliko dokon, pa seo i izmislio virus koji mi je sjebao kompijuter, dabogda se HIV-om zarazio. E baš toliko sam besna. Drugačije ne mogu da vam opišem agoniju u kojoj sam se našla. Kakav je to čovek, baš me zanima? E volela bih u oči da ga pogledam i lično da mu kažem šta mu želim.

Sasvim druga je stvar što sam ja kreten. Prvo je neko morao da sedne i izmisli, pa tek onda da se ja zarazim. To mu dođe kao i sa ovim virusima što napadaju ljude. Neko seo, izmislio, pa eksperimentisao.

E može da mi popuši ona moja dva koja ću da imam u sledećem životu. Sve podatke sam spasila, izgubila sam tri posta i par nekih slika, ali nema veze. Idemo dalje.

Moj prvi susret sa PC-jem pre nekih jebem li ga koliko godina. Ima dosta od tada.  Elem, rekli su mi ne diraj ovo i ovo, i ovde ne ulazi, nemaš šta tu da tražih. Rekla sam dobro i naravno čekala da ostanem sama, da bih baš tu ušla. To je jedan od mojih najvećih bisera svih vremena, a verujem i da je biser koji bi pobedio, na takmičenju početnika glupaka.

Tamo gde su mi rekli da ne ulazim bio je naravno Control Panel. Dobro, videću šta tu ima, ništa neću da menjam i biće sve u redu. Bilo bi tako da ja nisam najradoznalija osoba koja zemljom hoda. Ovo, ono, ovde onde i stignem do miša. Klik tamo, klik ovamo i pametnica poveća mišu brzinu na maksimum i klik na apply. Ako ne znate koliko je to brzo. Probajte. Aha i šta sad? Kada vam je računarsko predznanje ravno nuli i sve što ste ikada radili je igranje igrica na comodoru i amigi, a sada se nalazite pred „čudom tehnike“ dvadesetok veka, koji je imao hard ceo 1 giga, sa ludim mišem koji ne možete i ne znate kako da usporite. Osvanula sam, dok sam skontala da desnim klikom miša može da se otvori i da problem uopšte i nije neki problem.

Kako god to sada izgledalo smešno, to je bio moj početak. Sledeću stvar koju sam uradila tom računaru je bilo format C. Naravno kao praktičar, ne čitam šta mi pametna „naprava“ priča, sve dok ne osvanem. Znate li vi uopšte kakvo je čudo bilo naći windows 95, ne znate, e ja znam. Tvrdoglava ko mazga sredila sam ga i tada.

Taj isti računar je i dalje upotrebljiv. Mogu čak i da se konektujem preko njega. Otvorite stranicu, a onda strpljivo čekate i čekate i čekate učitavanje stranice. STRAŠNO! Ima neku integrisanu ploču kakvih u celom svetu ima samo 50. Ej 50 u svetu. Možda sam i bogata, a da i ne znam. Ima raznih budala na ovom svetu koji na aukcijama kupuju za ogromne pare retke komade koje čega. Ne umem uopšte da vam opišem to čudo. Ako poznajete neku budalu, javite se, delimo pare na pola.

obsoletecomputers100

Svašta napisah u ovom svom besu, a sad da vam kažem što sam kreten? Odavno već imam normalan računar. Ubijanje koje kakvih virusa, pa na kraju spašavanje podataka i formatiranje harda vam je za mene kao dobar dan. Kada ja neki fajl hoću da otvorim moj antivirus može da crveni, ciči i vrišti, koliko god može. Kao da namerno pokupim virus, samo da pokažem sebi da je sve to mačiji kašalj. I uspevalo je do sada i sreću koju osetim kada sve dovedem u red ne mogu ni da vam opišem. Reko bi čovek, ovoj baš dosadno u životu.

Spasim podatke i ostane mi jedno tri teksta i par nekih slika. Morate imati u vidu da je računar usporen do neslućenih granica. Nemam više ni jedan jedini jebani disk, napolju hladno, zima bre i neću napolje. Uzmem mali fleš od giga i sva srećna pokušam da prebacim preostale podatke na njega. Uradim šta uradim i sva srećna krenem na instaliranje windowsa.

Ceo dan sam glumila najčuvenijeg kretena. Moj najdraži računar pravi particiju od 941mg i ne da mi da krenem sa instalacijom, a ja ceeeeeo dan ne znam šta je to i odakle je. Tokom čitavog dana ja pokušavam, trudim se, jebavam ale. Prosto ne mogu da verujem koliko sam strpljiva. Negde pred ponoć sam shvatila da 941mb potiče sa flesha koji je ostao konektovan. Kreten sam i gotovo.

fsc-zero-watt-pc-computer

Od ubrzanja miša, pa sve do sada, samouka, radoznala do bola i uporna ko mazga, rešavam raznorazne probleme. Svašta nešto rešavam, ko velika. To što vam se javljam ovako besna je samo znak da sam opet uspela i pobedila. Srećna i ponosna.

Moj dragi otvorio blog

Šta mu bi i šta ga je nateralo ne znam? O čemu će da piše ni to ne znam, ali drago mi, baš. Mora da ga malo reklamiram, da ne odustane pre nego i da je počeo. Može tu biti svega i svačega. „Ja protiv moje žene“ zvuči obećavajuće, pa ćemo da vidimo.

Hteo da stavi neke banane, ali ipak sam ga uverila da besni psi bolje stoje uz naslov bloga. 😀 Ispašće još i da sam ga namerno pogrešno linkovala. Nisam majke mi. 😆

203795169_5eedf62860_o

Onanija, samozadovoljavanje, masturbacija ili jednostavno drkanje

Šunjam se po internetu, svašta nešto nađem, pročitam, nasmejem se, a za svoj rođeni kompijuter, to jest za sadržaj u njemu nikako nemam vremena. Ko zna šta sve tu ima? Pronađem tako malopre tekst koji sam pisala za neke novine i nasmejem se slatko, pa da podelim to i sa vama.

Onanija, samozadovoljavanje, masturbacija, drkanje…sve su to reči u našem jeziku koje označavaju radnju za “ritmičko dodirivanje vlastitih genitalija, zbog seksualnog zadovoljstva i postizanja orgazma“. Vekovima proganjana i osuđivana, onanija je sasvim normalna pojava u čovekovom razvoju seksualnosti i ona uopšte ne deluje štetno na normalan seksualni život. Nije ni porok ni greh, a na ljudsko zdravlje čak deluje pozitivno. Povoljno utiče na emotivan život i psihu.

Sve sam ovo na početku rekla zato što je o samozadovoljavanju ispisano i rečeno toliko gluposti. Na primer u XVIII veku se smatralo da je samozadovoljavanje nepotrebno gubljenje životnih sokova, koje dovodi do isušivanja tela, žutice, tubekuloze, raznih polnih bolesti, a da žene koje masturbiraju, pri tom rađaju nakaznu i perverznu decu.

1928. godine jedan nemački doktor, vrlo cenjen u to vreme, izdao je knjigu u kojoj je sasvim ozbiljno rekao da samozadovoljavanje dovodi do homoseksualnosti.

Čak i u šesdesetim godinama prošlog veka, tadašnji čuveni seksolozi su tvrdili da je masturbiranje u adolescentnom dobu donekle prihvatljivo, ali posle tog perioda je neprihvatljivo i u najmanju ruku neobično, naročito u braku.

Da je sve tako kao što su oni mislili, govorili i pisali, ljudska rasa uopšte ne bi opstala do današnjih dana, a i oni sami su verovatno lagali da se nisu samozadovoljavali. Ipak smo preživeli, nismo poumirali od koje kakvih boleština, zato što volimo da se drkamo.

Sve predrasude su srušene, u dvadeset prvom smo veku i slobodno bez straha i stida smemo ako želimo da se samozadovoljavamo do besvesti. Masturbacija pomaže da se otkrije erotika vlastitog tela, da se spozna koji je nadražaj najjači, šta je to što nam najviše prija i što nas najviše pali.

Žene za razliku od muškaraca, imaju raznovrsnije mogućnosti masturbacija. Imaju više rupica i tačkica koje im mogu pružiti zadovoljstvo. Izbor veštačkih penisa, vibratora ili nečega što liči je stvarno veliki. Dodirivanje klitorisa je vrlo česta metoda koja se primenjuje i pri seksualnom odnosu sa partnerom. Stiskanje bradavica i butina za neke žene je vrlo stimulišuća metoda. Pri masturbaciji – posebno ženskoj – treba biti što maštovitiji, jer će kasnije pri odnosu, telo lakše reagovati na partnerove nadražaje.

Dok žene imaju dosta raznovrsnih mogućnosti masturbiranja, siroti muškarci su ograničeni samo na svoje ruke. Istina je da sada mogu da se kupe i veštačke vagine, ali u većini slučajeva muškarci to rade ručno.

Zanimljiv je primer jednog mladića koji je zaokupljen drkanjem, dobio neodoljivu želju da ga stavi sam sebi u usta. Pošto je to anatomski bilo nemoguće, upisao se na neki kurs joge i posle nekoliko godina upornog vežbanja, uspeo je u svojoj nameri. Tako da je posle toga sam sebi mogao da puši do mile volje. Inače je to po svim definicijama, najteži uopšte postojeći oblik samozadovoljavanja, ali kada je seks u pitanju ništa nije nemoguće i neizvodljivo ako postoji želja.

Jedan drugi primer se prepričava kao vic, ali postoji zapis da se slučaj zaista dogodio u Francuskoj na jednoj seoskoj farmi. Kažu da je neki mladić iz velike želje da se samozadovolji na drugačiji način, navukao na svoj penis muzilicu za mleko i pustio je u pogon. Ipak nakon nekoliko orgazama, kad mu je bilo dosta, nije znao kako da je isključi. Mislio je da ima sreću, pošto mu je pri ruci bio telefon. Krajnje isceđen nazvao je firmu koja mu je prodala mašinu i pitao kako da isključi tu prokletu muzilicu. Odgovor je bio zapanjujući: “Ništa ne brinite, mašina se isključuje sama, kada namuze pet litara!“ 321

Ako zanemarimo ova dva ekstremna primera, u većini slučajeva muškarcima je dovoljna samo ruka.

Razmišljam kakvu prigodnu sliku da stavim uz ovaj tekst i setim se Dedinog posta. Neće Deda da se ljuti, zbog ove male krađe. 😀  Možda sada muškarci imaju i zamenu za svoju desnicu ili levicu, zavisi od čoveka do čoveka.

vibrator-za-muskarce

Zeleno volim te

Posle crvene faze, mojoj dragoj Zelenoj malo zelene. Zelena boja nas odmara, ima blagotvorno dejstvo, stvara unutrašnji mir i dobra je za vid. Viteštvo, uglađenost, snagu, životnu radost, mir, nadu i besmrtnost simbolizuje zelena boja. Kad pomislimo na zelenu, pomislimo na prirodu, a ništa lepše od prirode, morate priznati. Odmorite oči.

greendigifestharbourfroml7

15505_picture43_122_453lo1

15661_picture57_122_543lo

15660_picture56_122_231lo

15527_picture49_122_372lo

15522_picture48_122_824lo

15512_picture46_122_1054lo

15507_picture45_122_31lo

15506_picture44_122_230lo

15500_picture42_122_1145lo

Crveno je boja ljubavi

14. februar, 29. mart, 17. april, 24. avgust ili 26. oktobar… sasvim svejedno, svaki dan je stvoren za ljubav i svaki dan treba da se slavi i obeležava… osmehom, poljupcem, dodirom ruke, pogledom, jednostavnim znakom pažnje, jer ljubav se živi svaki dan.

29285_picture65_122_1072lo

29379_picture75_122_693lo

29360_picture73_122_368lo

29358_picture72_122_933lo

29287_picture66_122_420lo

29256_picture60_122_919lo

29282_picture64_122_71lo

29277_picture63_122_885lo

29261_picture61_122_558lo

Sujeverje

friday13b2wq5Verujete li u tzv. bapske priče? Ako vas kojim slučajem zasvrbi levi dlan, imate razloga za sreću, biće para. Ne čistite sto rukom, bićete siromašni. Nikako ne otvarajte kišobran u kući, prokisnuće vam krov, a kad izlazite iz kuće obavezno ponesite češanj belog luka, da vas ne urekne neko.

Nemojte da zviždite u kući, zviždanje će privući Misha, pa će vam se mali mishić uvući u kuću i nećete moći da ga isterate.

Nema šanse isterati Misha koga je privuklo zviždukanje. U tom slučaju vam preostaje da sačekate ozlogašeni petak 13., da se udružite sa radio Mishem i da slobodno zviždućete uz odličnu muziku i priču. Sujeverni ili ne?

Kroz emisiju će vas po prvi put zajedno voditi Nena, Walter i Darko.

A sad malo ona

Znam mnogi će reći da je rano, da će opet pasti sneg, da zimi nije još kraj. E pa jeste! Zimi je kraj, onda kada ja hoću. Možda sam malo požurila, ali tako mi je lepo i tako se radujem ovom suncu i mirisu proleća da sam se kao medved probudila i ne vraćam se na spavanje. Jedva čekam da kupim novi kupaći, naočare  za sunce i papuče. Ne treba mi ništa više.

Opet sam se zaljubila. Svakog proleća se zaljubim ludo i brzo. Imam i leptiriće u stomaku i srce mi s vremena na vreme jako zalupa. To zavisi od onoga o čemu mislim. Pomislim na zagrljaj, na pogled pravo u oči, na trenutak kada se šćućurim uz to telo koje volim, a srce ludo…hoće da iskoči. Još nije počelo proleće, a ja se osećam tako. Šta će tek biti u maju? Zračiću na kilometar.

Blagoslovena sam tim umećem. Umem da se zaljubljujem iznova i iznova i iznova…Drugačije ne umem da živim. Ako bih prestala da se zaljubljujem u proleće, to bi značilo da sam nastavila da spavam zimski san i da mi više ništa nije važno.

Ne može da bude dosadno, ne može da pređe u naviku, ne može da prestane da bude važno voleti i biti voljen.  Čik neka mi odoli. Onog proleća kada mi bude odoleo, sledeću zimu nećemo dočekati zajedno. Ako mi odoli on, neće neko drugi. Ljubav mora da se neguje, obnavlja, održava. U ljubavi je sve važno. U ljubavi sa mnom je sve važno, kao i u životu sa mnom. Kako mogu da znam kako je u drugim životima? U mom životu je tako. To sam ja.

ivana1

Ja, sklopljena od delića mene, činim ono što jesam. Neponovljiva kao i svi mi. Najzanimljivije u tom upoznavanju sebe mi je što se nikada upoznati neću. Malo mi je tužno, što me u tom slučaju, ni drugi neće upoznati do kraja. Slika koju ljudi imaju o meni, zavisi od trenutka kada su me upoznali. Neko me upozna zimi, a neko u proleće. 🙂

E moram da se pohvalim

Slušam ovog Misha i kuliram. Sutra ustajemo u 7 i idemo na naš Jarak. Jedva čekam da svane. Radujem se ko dete. Došli lepi dani, meni odmah ko da je leto došlo. Hvala ti Bože što sam preživela još jednu zimu.

Baš svašta nešto

Za početak ovog posta ću da iskoristim komentar koji sam ostavila kod Mahlat. Ne umem baš da mislim, verovatno ima uticaja i to što sam na terapiji ostavljanja pljuga, pa nisam ni cela, ni svoja.

Zbog svega što si pisala i opisala, mene niko nikada ne shvata ozbiljno. Kad sretnem svoje drugarice iz srednje škole i sa fakulteta i kad vidim na šta su se napravile, bude mi drago što sam ovakva kakva jesam, pa neka se čudi ko god hoće, a i ne moraju da me shvataju ozbiljno, boli me ćoše. Sve postale gospođe. Kad je pitam “kako si, šta radiš”… odgovori kao po kalupu… “eto dobro sam, udala sam se, rodila dete/decu, znaš već kako je”… na to kažem “ne znam”. Pa šta ako se udala i rodila decu? To podrazumeva frizuru, suknju, bundu, kilo šminke, ne razumem i nikada neću.

Sve ono što je tim gospođama strašno i nezamislivo, po njima je, meni lako i nije to ništa. Kad sam ja bila samohrana majka, to je svima bilo, “ma lako je njoj, baš nju briga”. Uopšte ne znam odakle im pravo da tako misle i govore. Verovatno me tako vide. Nikada se nikome nisam žalila zbog neke svoje situacije, ali i kada mi je bilo teško nisam imala kome da se požalim, jer me niko ne bi ni saslušao. U pola bilo kakve rečenice bi me prekinuli, da ispričaju nešto vrlo, vrlo važno što se njima desilo. Kažem dobro, saslušam, klimnem glavom i odem svojim putem. Ma ko vas jebe. Mogu ja i sama.

Onu koju ja svako jutro vidim u ogledalu dobro poznajem, a sa druge strane je ne poznajem ni najmanje. Ko zna šta je ta sve spremna da mi priredi?

Koliko me niko ne shvata ozbiljno možda može da dočara i izjava moga sestrića “…je li tetka, a šta ćeš ti da budeš kad porasteš?” Na to mu najiskrenije odgovorim “nemam pojma, videćemo”.

I najvažnija stvar za kraj, koja je prva kod tebe u ovom postu. Kakva sam ja to majka? Nema veće sreće za mene, nego kada mi deca kažu, ova što znaju da govore “jao mama, blago nama sa tobom.” To je i najvažnije da sam ja njima dobra majka, prijatelj, drugar za igru, a ove matore što su se zbabile u 35 toj. e one mi ni za k…. ne trebaju u životu.

To ja rekoh malopre kod Mahlat, a već neko vreme se spremam da napišem post o ženama i njihovim ambicijama u životu. Pročitala sam na jednom blogu, (ceo blog) neću vam ostaviti link, jer ne želim da se ta osoba oseti uvređenom ili na bilo koji način prozvanom, ovakvu jednu priču.

Voleli smo se ko što niko nikada nije, želeli smo decu, nismo mogli da imamo decu, čekali smo čekali, dobili smo decu, bili smo srećni, imamo decu, nismo više srećni, povukao se u sebe, ne razgovaramo više kao nekada, izgubila sam sebe, on me više ne voli kao pre, imam svoju decu, ne treba mi više ništa, nemam nikoga, sama sam, ali imam svoju decu, imam moje princeze, ne voli me, ne znam kako da mu priđem, usamljena sam, imam svoju decu… u nedogled. Zavaravanje same sebe. Imam decu, ne voli me, nemam način da mu priđem, izgubila sam sebe.

E baš tako izgleda i govori, većina onih mojih školskih drugarica koje spomenuh u komentaru, a sve su nafurane gospođe. Kad je vidiš, da pomisliš da je najsrećnija žena na svetu, a ono jad i tuga. Ne razumem i nikada neću.

U mom prvom pokušaju braka, nisam vam do sada pisala o tome, bilo je ovako. Voleli smo se ko što niko nikada nije, želeli smo decu, odmah smo napravili dete, nismo se venčali zbog nedostatka nekih papira, rodila se naša beba, bili smo presrećni, voleli smo se, gradili smo život zajedno, pokušavali smo, zatvorio se u sebe, cimali smo se neko vreme u pokušaju da spasimo što se spasiti ne da, uveče smo sedeli zajedno i nismo imali pojma da ćemo već od sutra biti dva sveta, dve i po godine smo se trudili, ali nije nam se dalo, seli, razgovarali, isplakali se, razišli se, idemo dalje… život je čudo. E tako je bilo.

To što smo se mi voleli čak i onda kada smo se razišli, to što nam je naše dete značilo kao i svakom normalnom čoveku, skoro sve, nije nas nateralo, da uništimo naše živote. Da…naravno da je Ivana sve to preživela lako, kao kroz igru, kao kroz pesmu. „Ma šta je to za tebe, nego da ti ispričam šta mi se danas desilo.„ Malena ručica u mojoj, prejaki zagrljaj za tako malo dete, dve i po godine je imala, prejaka i preteška pitanja na koja sam odgovarala kao pred sudom, onako kako sam najbolje umela i znala. Većina sveta koji me je okruživao tada nije ni pomislio da mi je možda teško, da možda ne mogu sama, da možda trebam neku pomoć, bilo im je važno to što se njima desilo tog dana.

Moja primarna porodica, hvala im, mama, tata, sestra, sestrići su bili sve to vreme sa nama, pružili su nam ljubav i podršku, materijalnu pomoć, ali niko me nije shvatao ozbiljno. Sve je to bila samo još jedna moja zajebancija. Tada je nastao tekst „Mislila sam ne umem više leteti. Mislila sam zakržljala mi krila.

Tako smo ja i moja mala cura krenule same kroz život. Nijednom nisam pomislila da postoji mogućnost da se udam, da rodim još dece, da imam svoju porodicu. Moja mala i ja smo bile dovoljne jedna drugoj. Naš najveći zajednički san tada je bio, livada. Velika prostrana livada na kojoj ćemo da postavimo jedan sto, suncobran i dve stolice, prazna veeeelika livada. Bio je to tada naš simbol slobode.

Život stvarno jeste čudo. Sada imamo livadu, koja nije cela naša, ali jedan deo jeste. Od 640 hektara, jedan deo je naš. Ako ne na papiru, onda sigurno jeste onaj deo ispred naših prostorija na Jarku, koje plaćamo. Celo prostranstvo. Meni i mojoj curici je ostalo još samo da kupimo taj čuveni autobus o kome je pričao i Deda. Nije naš autobus baš takav, ali je možda mnogo bolji. Ima više duše i uređen je po samo našem ukusu. Pored svega što ima u tom autobusu, jedne noći mi je ispirčala. „Znaš mama, u tom našem autobusu će imati svega. Imaće svih sokova i koka kola će da ima, a ima da imamo i vinjak.“ Niko u bližoj i daljoj familiji ne pije vinjak, a njoj je to tada bilo tako važno, da u autobusu ima i vinjak. Kaže „Pa kad dođu gosti, a mi pitamo. Izvolite šta ćete da popijete? Imamo sve sokove, pivo, koka kolu, a imamo i vinjak, ako želite?“. Verovatno je malena glavica negde čula za viski, pa je malo pobrkala.

„Mama ja hoću da mi rodiš brata i sestru, ali gde da nađemo tatu za tu decu?“ „Volela bih ja da moj tata bude njima tata, ali razumem ja to. Ne ide i gotovo“. I niko me ne može ubediti da je lakše objasniti detetu sve, nego trpeti nekog nadrkanog muža. Sve je to stvar izbora, stvar života. Mogli smo mi ostati zajedno, ali ja nikada ne bih bila ja, niti bi on ikada više bio on, a naše dete nikada ne bi bilo to što jeste sada bez nas dvoje, zajedno. Bili bismo dve polovine nečega što je ništavno, nečega što ne postoji. Mogla bih ovako u nedogled, ali da ipak kažem i nešto drugo.

Pomenuh negde ženske ambicije. Ma kakve bre ženske, muške, srednje ambicije. Život treba živeti u dvoje i sve raditi u dvoje. Recimo ako je muž električar, a žena ekonomista. Nemaju zajedničkih tačaka u poslu, ali ta ista žena treba da nauči nešto i o struji, a taj isti muž mora da nauči i nešto o žiro-računima. Moraju da se dopunjuju, da se razumeju, da se smeju jedno drugom, da razgovaraju. „E zamisli danas mi došao jedan čovek koji ne ume da promeni osigurač. Nisam mogao da verujem.“ Žena ne treba da bude debil, pa da kad već ima muža električara kaže, „a šta je to osigurač?“. Mora da postoji dopunjavanje, razumevanje, a kada i ne razumeš, moraš da daš podršku. Ovo već pričam o traženju pravog/prave. I to sam jednom obećala Ivanu koji pokušava da vidi stvari iz drugog ugla.

Pravi ili prava, zavisi kome šta treba, je kao i sve u životu, stvar izbora. Mojoj drugarici iz srednje škole je pravi onaj koji dođe kući, zalegne u fotelju, čita novine i čeka ručak. Kada se najede, onda ode u WC, onda prdne, usput podrigne i strovali se u krevet. Kada se probudi čeka da popije kafu, da je usput šljapne po dupetu, da se poigra sa detetom i da posle večere odgleda film. Možda je uveče kresne na brzinu, a onda kao poslednja svinja zahrče. E takvog bih ja ubila još prve nedelje braka, ali njoj je dobar. Ona ne zna za bolje i svojim plitkim mozgom ne ume da razluči da ona zaslužuje bolje. Nikada neće da ga ostavi, voli ga ko Boga i sve bi dala za njega. On je njoj jedinstven, idealan i pravi muškarac. Ama ja bih ga uštrojila i bacila kroz prozor, ali njoj je pravi.

Znači ne postoji pravi i krivi, sve je stvar odluke i izbora. Stvarno pravi/prava je onaj koji ume da te sluša. Onaj kome možeš sve na svetu da kažeš. Onaj pred kojim nemaš tajni, jer je ta osoba deo tebe, kao i ti deo nje. Onaj kome smeš da kažeš, „ja te više ne volim, jer si danas ceo dan sedeo za kompijuterom.“. Onaj koga bi slatko izrešetao mitraljezom da ga imaš, kad te iznervira, ali da mu posle ne bude ništa. Onaj ko sme da ti kaže da si neviđena budala, što si nešto uradila. Onaj sa kojim se miriš smehom i poljupcima, ma i suzama. Smeješ se svojim izjavama, a onda polako na tenane objašnjavaš šta je u stvari bio problem. Pravi je onaj/ona ko te voli baš takvu kakva jesi, bez želje da te menja. Neko ko shvata da te ne može promeniti i prihvata te baš takvog kakva/kakav jesi. Prava/pravi je onaj ko te vidi, ko te čuje, ko te sluša i ko ti priča. Ako bilo šta od toga nedostaje, odmah postoji problem. Odmah pravi postaje krivi i odmah neko počinje da pati i trpi nešto.

Pričah vam o Zibanu. Izgleda da je mene udario po emocijama i pisanju. Mogla bih sada danima da vam pišem, da vas davim ko zmija žabu, ali neću. Imam ovde još jednog koji je na Zibanu, pa ću da smaram njega. Nego još nešto. Odgledah prvu epizodu srpskog „Trenutka istine“, e prijaviću se svega mi. Do 100 000 stigneš čas posla, a ja i onako nemam ništa što krijem ni od muža, ni od deca, ma ni od celog sveta. Da se prijavim ja pre nego što počnem da lažem. Kviz je odličan, bar za mene. Jeste da degradira debile, ali stvarno ne znam šta bi me pitali, a da ne bih mogla da im odgovorim. Ako vam padne neko pitanje na pamet, pitajte me slobodno, da vežbam malo.

Ja sam zarobljenik svog sopstvenog mozga…e pa nećeš majci!!!

Volim slobodu. Ko je, pa ne voli? Protivim se robovanju bilo kome i bilo čemu. Sloboda ovo, sloboda ono, a sa druge strane sam najveći rob. Rob sopstvenoj glavi.

Nervozna sam ko leptir. Ma ko dva leptira. Najradije bih sama sebe ujela za dupe, ali nešto nisam razgibana ovih dana.

Imam 34 godine, a za 5 meseci će biti 20 godina kako pušim ko stoka. Bilo bi punih 20 godina, da pre neko veče nisam pomislila i pitala muža, „čemu ovo?“ Trpam u usta nešto uvijeno u papir, palim i uvlačim u svoja pluća. Mislim stvarno, čemu to? I tako se ja prvi put u životu zapitam šta će mi ta govna?

Ujutru kafica miriše, ja za kutiju, znam ostala mi jedna od sinoć, kad ono u kutiji izlomljena cigara. Popizdim. Pomislim da mi je muž izlomio. Kad jok. Ana prisluškivala naš noćni razgovor i ujutru prvo što je uradila dokopala se moje kutije i izlomila cigaru. Mislim se „mamicu ti malu, kako si znala?“.

I tako tog dana, ja „pušač ko stoka“, tog celog dana do uveče ispušim samo četiri cigare. To je neviđeni uspeh. Uveče dok smo igrali karte smo nadoknadili propušteno, ali ne preterano. Možda još 7-8 pljuga.

Juče se i ne sećam koliko sam popušila, ali kupili smo samo jednu kutiju cigara i danas tako. Znači nas dvoje smo iz čista mira sa četiri kutije, prešli na jednu.

Kao i što sam počela da pušim, bezveze, tako ću izgleda i da prestanem, bezveze. Iz čista mira. Ipak ovo neću da objavim ide u draft do sutra. Sramota me da kažem ovako nešto, a onda da ispadne da sam neki lažov.

I prođe juče to „sutra“ i izdržasmo još jedan dan nas dvoje sa jednom kutijom cigara. Ranije je to totalno bilo nezamislivo. Ja sam pušač koji nikada nije rekao, „od sutra više ne pušim“, „moraću da smanjim pušenje“, „muka mi je od cigara“ ili bilo šta slično tome. Od cigare je mogla samo koma da me odvoji. Pljuvala sam krv, ležala u bolnici i krišom pušila. Eeeej ljudi moji. Kakva crna sloboda. Nisam mogla ni običan vazduh da udahnem, a pušila sam. Doktori ko doktori, odmah kažu tuberkuloza, leži se u bolnici po tri, četiri meseca, jaka ishrana, gomila lekova i inekcija, bolnički tretman od najmanje 100 dana, a ja tek na pragu mladosti 17. godina. Tada kada nisam umrla neću nikad. Ležala sam u bolnici sa obolelima od tuberkuloze, da bi posle 12 dana došla doktorka i rekla „Ideš kući sutra, nemaš tuberkulozu.“ Sačuvaj me Bože, mogla sam tamo da se zarazim 15 puta. Srećom nisam. Pukao mi neki kapilar, pa sam zato pljuvala krv. Užas. Prvo što sam uradila kada sam uveče izašla je da sam kupila dve kutije cigara i pušila ko dva Turčina.

Znači jedan od onih najvećih zavisnika. Cigare su postale deo mene. Naravno kao pravi pušač nikada nisam ni čitala tekstove, ni gledala emisije koje govore o štetnosti. Znam da ne valja i da je štetno, šta tu ima ko da mi pametuje. Moj život, moj izbor.

Sada idemo dalje. Jeste li čuli za Zyban? Nisam ni ja do pre neki dan. Ode moj dragi u apoteku po nikotinske flastere i naša apotekarka mu preporuči Zyban. Ona je baš naša apotekarka. Kaže ona i njen muž su uz Ziban ostavili cigare. Ako neki sirup nije dobar, a mi hoćemo da ga kupimo, ona nam jednostavno ne da. Kaže „nije to za vas“ i prosto neće da nam proda. Bez obzira na njenu preporuku ja se naravno sve raspitam na internetu. Čačkala, googlala i svega i svačega se načitala i nagledala. Preneću vam deo onoga što sam pročitala.

Govori prim. Petar Borovic, specijalista opšte medicine, koodrinator Nacionalnog programa za borbu protiv pušenja.
„ – Najteže je osloboditi se heroina, pa nikotina! Onda, daleko lakše, mada ne i lako je oslobadanje od zavisnosti na kokain, alkohol i kafu.“
Znači očekuje me velika borba!
„ – I duvanska industrija napreduje. Pre tri godine ubacili su kao novi dodatak amonijak koji ubrzava ulazak nikotina u mozak. Dok nisu ubacili amonijak, a u mozgu postoji specijalni centar za raspoloženja, bilo je lakše okanuti se duvana. Kad se ubrizga heroin, heroinu treba 20 sekundi da stigne do tog centra i da ga natera da izluci opijate… Kad pušac zapali cigaretu, treba sedam sekundi da nikotin stigne do mozga! Sada, posle ubacivanja amonijaka, potrebno je dve-tri sekunde… U mozgu postoji specijalni filter krvno – moždana barijera, koja zaustavlja neželjene molekule. Molekul nikotina ima potpuno identican oblik kao najvažnija supstanca našeg života acetil holin, bez koje mozak ne može da funkcioniše… Tipican „Trojanski konj“! Pojavio se, na ulasku u mozak, otrov ranga cijankalija… Mozak to tumaci kao da je došla najvažnija supstanca, i za tri sekunde ulazi u mozak, istiskuje acetil holin, a za to vreme mozak ne može da primi nijednu drugu informaciju. Dok nisu ubacili amonijak kao sastojak cigarete, 15 odsto pušaca moglo je da se okani pušenja kad hoce… To su oni junaci od reci koji kažu: to ja mogu… Nisu imali krizu, a zašto je nisu imali, to je druga prica… Kako su ubacili amonijak, sada, spontano, snagom svoje volje i želje, duvan ostavlja 0,1 do 0,2 odsto! Sad se kriza zavisnika od duvana, preciznije nikotina, gotovo izjednacava s heroinskom krizom! Uz to, pre dve godine su ubacili nikotin slobodne osnove. Do tada ga je bilo jedan odsto u cigaretama, sada ga ima 36 procenata! “

Rekao je čovek još mnogo zanimljivih stvari vezanih za duvansku industriju i sve ono što se dodaje cigaretama, ali neću više o tome. Najzanimljiviji mi je ovaj deo o amonijaku. Sa čim to ja treba da se izborim, da bih bila slobodna nakon 20 godina zavaravanja sebe? Najteže mi pada to što sebe uopšte ne mogu da vidim kao nepušača. Ja u stvari ne želim da prestanem da pušim. Tu na scenu stupa Zyban, jer mi je jebani amonijak sjebao mozak. Ne želim da prestanem, ali ću se izboriti. Kako i sa čim pojma nemam.

„Znaci nikada nije bilo lakše ostaviti duvan nego danas. Uzmete „ziban“. … Nekoliko dana imate suva usta, može da dode do drhtanja (tremoza) ruku, nema znacajnih negativnih efekata. Ne smeju da ga piju ljudi koji imaju tumor mozga, teški alkoholicari, ljudi koji su imali žestoke povrede glave i epilepsiju… Može da izazove privremenu nadraženost da covek, recimo, bez razloga išamara ženu…. S tim „zibanom“ se ponašate normalno, samo je potrebno da uzmete tabletu dnevno, nema tu zaklinjanja, necu više da pušim, od ujutru ne pušim, nikad više. Poslednja cigareta. Ništa… Vi i dalje normalno pušite. Prva tri dana pijete po jednu tabletu, cime povecate koncentraciju. Deluje vec od šestog dana. Od šestog do osmog dana cigareta postaje nezanimljiva, nema aromu… Lek deluje u 55 odsto slucajeva kod onih koji piju kafu, a kod onih koji koji ne piju kafu, uspešan je, radio sam istraživanje, u 83 odsto slucajeva!… Kad se zaljubite, a to je najlepša stvar u životu, luci se najlepši hormon našeg života. Kad se zapali cigareta dešava se slicno, višestruko povecanje nivoa hormona srece. Kad neko uzme heroin, povecavanje ovih hormona, neurotransmitera je 400 odsto; 400 puta više hormona srece. Kad prestane dejstvo heroina, on pada u beznade. „Ziban“ sve to kod duvana premosti. Znaci, nema tih oscilacija…“

Zyban je prvo korišćen kao antidepresiv. Međutim vremenom se pokazao kao izuzetno dobar lek za ostavljanje cigareta. Naravno na internetu sam pronašla i gomilu onih koji su protiv ovog leka, ali sve je stvar izbora. Ako se preko 6 000 000 ljudi u svetu skinulo sa cigara, uz pomoć ovoga, valjda ću uspeti i ja.

Prvo smo nas dvoje, sa četiri kutije smanjili na jednu, a sada smo već drugi dan na Zibanu. Još nismo počeli da se šamaramo, ali valjda još nije počelo pravo dejstvo. Izaziva i nesanicu. Kažu spavaš četiri sata, kao da si spavao 10. E taj deo mi potpuno odgovara. Znači napokon ću se naspavati ko čovek. 🙂 Hiperaktivnost koju donosi Ziban, je kod mene dobrodošla. Već sam danas počela da letim po kući i sve mi nešto lepo i smešno, pa bi onda slatko iscepala sve sa sebe od neke vrućine, pa bi se ujela za dupe, pa tako eto. Kažu to je hemija, otrov, ne treba tako. Nego kako treba, da pušim i dalje ko budala, a da pri tom i ne znam šta pušim. Ovako znam da unosim neku hemiju da bih se otarasila najgoreg poroka, da bih napokon i ja bila slobodna.

Neću ovo u draft. Nisam još ni rekla da ću da ostavim cigare. Neću ni da kažem. Pustiću da hemija odradi svoje, pa ako treba nek crknem. Obaveštavaću vas šta je dalje bilo, a za svaki slučaj ću nekom da ostavim šifru bloga, pa ako crknem da vas neko obavesti.

Naše male kopije

Mislim da ne moram ništa više reći.