Category Archives: Boje su u nama

Živimo blizu vi i ja…mislite o tome

U kakvoj ja to nirvanici živim? Ne verujem nikom ništa, ali ljude vidim kao dobre i u svakome samo dobro tražim. Umem da se čuvam, ne dam prilaz svakom. Ne želim da me bilo ko povredi, na bilo koji način, jer ni ja nikoga ne povređujem. Volim ljude, volim decu, životinje, prirodu, reku, sunce, leto, more, planinu…volim svetlost, pa neka je i zima i sneg. Ne umem da mrzim, ne želim nikada u svom životu da saznam kakav je to osećaj.

Prosto ne mogu da verujem da je određeni tip ljudi i dalje opstao na ovoj planeti. Pa se nešto mislim noćas??? Jebote….pa možda će oni na kraju i da prevagnu. Preplaviće ovaj svet i osteće par nas, vas i tako…malo ćemo da se pogledamo i priznamo jedni drugima, „jebi ga prijatelju, manjina smo“. Život ti poljubim, pa to se možda već desilo, a ja i dalje živim u svojoj nirvanici?

Danas sam uzela probnu vozačku dozvolu. Hvala na čestitkama, nego neće to biti tema ovog posta. Čačkam sinoć po netu i baš me zanimalo to P-e što kao mora da se lepi na auto. Novi propisi, za nas „probne“ vozače i tako čač, čač i naletim na neki forum. Niko pojma ništa nema. Treba da se lepi, ne treba, ovo, ono i uglavnom, moj stav je da ne treba da se lepi, ako nam ga ne daju prilikom davanja dozvole. Naravno da ga nisu dali. To bre košta državu!!! Važno je da smo mi „probni“ to platili.

Ne mogu sada da vam prepričavam, jer se mnogo nerviram, takvih reči i uvreda odavno nisam čula. Ljudi moji, nisam mogla da verujem, kakve su ljudi stvari izgovorili, napisali na moje tri rečenice. Ovo je bilo moje zadnje što sam im rekla: „Hvala vam što ste me podsetili zašto sam prestala da dolazim na bilo kakve forume. Toliko od mene.“, a neko od njih mi je napisao nešto ovako: „sa takvim stavom, ovde i nema šta da tražiš.“ Dobro neću. Hvala lepo, pokazali ste mi kakvi ste, ko ste, odoh ja svojoj kući.

Što tako, zato što su me ispljuvali, sunce ti poljubim kao da sam im pobila pola familije, samo zato što sam rekla da neću da lepim jebeno P na svoj auto, ako mi ga ne daju. Znači moram da ga platim, ali oni nemaju da mi ga daju i ja sada ko poslednji kreten treba da napišem na papirče i zalepim. Mislim stvarno. Je l’ normalan ovaj narod? Najgore od svega je što je u ovoj zemlji baš sve tako. Nema to nikakve veze sa jebenim P. U ovoj zemlji je baš sve tako, a oni koji se trude da pokažu da je ova zemlja na pravom putu u stanju su sve da urade da bi vas ubedili da tako treba.

I tako legnem sinoć da spavam i mislim. Kuda bre da pobegnem odavde? Gde da vodim ovu svoju nejač? Da im negde stvorim život među nekim normalnim ljudima, koji žive svoje „nirvanice“, GDE?

I svaka zemlja koja mi je pala na pamet ili je pred nekim ratom, ili će da je udari neki cunami, zemljotres, vulkan…neko sranje, ili ima mnogo otrovnih životinja. Nisam ni spavala noćas. Nemam gde da pobegnem. Ne može se pobeći od većine. Tuga jedna ljudi moji. Ukalupljeni, uamljeni, žive neke svoje živote, bez želje da se pobune protiv bilo čega. Ma i protiv komšije, ne daj Bože.

Užas jedan. I tako vrati mi se u glavu scena iz nekog našeg filma što smo skoro gledali, gde Glogovac kaže: „Ma bježi bre tamo. Nije to moje djete. Nisam ja sadista da pravim djecu u ovo vreme.“ Mila majko moja!!! Koliko je samo istinita ova rečenica? Jesam li ja bre sadista. Kuda i kako da povedem svoju rođenu decu.

Među kakve ljude ću ih sutra pustiti da polete? O Gospode Bože.

Mnogo mi je muka od svega. Na kraju ću stvarno da se preselim u PITOMINU. Ako želim da ostenam ono što jesam, a želim, ja od sebe neću i ne želim da bežim, ali moram negde pobeći odavde, od zla koje se toliko namnožilo da preovladava. Što dalje, u neku šumu, na neku livadu, u neki mir, negde gde ljudi nisu zli i toliko loši da svoje nezadovoljstvo jedino umeju da iskažu nad, ni krivim, ni dužnim. Mislite o tome. Živimo blizu vi i ja.


Advertisements

Dobar, loš, zao…ja

Smem slobodno za sebe da kažem da sam baš nikakav čovek. Nisam dobra. Od mene ne možete dobiti ništa što ne tražite, a to što tražite možda ću vam dati, a možda i neću? Od čega zavisi ishod svega toga ne mogu vam reći, pa samim tim možete me klasifikvati kao dobru ili lošu. Pitajte, tražite, pa ćemo videti. Dobar, loš, zao…nisam zao, ostalo sve dolazi u obzir. Zlo je nešto, čega nema u meni, a vi možete da mislite šta vam je volja.

Malo je onih koji mogu i smeju da kažu šta je to što žele od mene. Opet samoljubivo pišem, a nakon bilo kakvog vašeg mišljenja koje steknete o meni, podsetiću vas da je ovo moj blog i da mi niko neće pisati hvalospeve ako to ne uradim sama. Neću ni ja. Samo kažem da postoji mogućnost da o sebi pišem u superlativu. Jebem ga, čovek sam.

Nikako nije hvalospev ako sami za sebe kažete: „Nisam dobra.“, ali sa moje tačke gledišta baš jeste. Skromno i kao potpuno „nezainteresovano“ vam kažem da od mene možete dobiti sve što je u mojoj mogućnosti da vam dam. Da se razumemo, pičku nemoj da mi tražite. 😀

Odakle onda ovakve moje rečenice? Igrarija? Sada ćete vi da kažete: „Ma, dobra si.“, „Slatkica si.“, „Sva si divna i neodoljiva.“??? JOK!!! Nije to cilj ovog posta. Cilj je da svako uvek dobije samo ono što traži. Što je sposoban da izgovori ili napiše, svako dobije onoliko koliko može da prihvati. Za uzvrat, sve ono što smo spremni da damo, dobijemo nazad u nekom drugom obliku, ako ne i u istom.

Tražim, svojim prisustvom imam pravo na to. Tražim od vas da mi kažete svoje mišljenje o meni. Bez da me lažete, umem to i sama. Nego, lepo, jasno i glasno, šta je to što vas najviše nervira kod mene.

Opletite slobodno, najgore što može da se desi je da dobijete batine od mene. :mrgreen: Šalim se to znate, je l’ da? Zato slobodno, želim da mi kažete. Kakvu ste to sliku stekli o men? Šta vas nervira? Šta vam smeta? Zbog čega biste me ponekad najradije išutirali?

Za kraj, da se razumemo, stvarno to tražim, a vi kao moji prijatelji, mislim da me nećete izneveriti ni ovog puta. Pa da čujem…

Alkohol, „lake“ droge…radoznalost i karakter

Alkoholizam je nasledan, neko to rekao, kao i dokazao, a mi ‘ajde da kažemo da je tako. U mojoj familiji sa ćaletove strane mislim da nema nikog ko ne voli da popije. Da ne ispadnemo neke pijandure, ‘ajde da kažem da možda imam dve sestre, (druge stvarno ne mogu da se setim koja je), ali da kažimo da ih ima dve, koje ne vole da popiju bar čašicu, dve, nečega. Jok soka naravno.   🙄

Zanimljivo je da se od nas „čuvenih“ Nešovića, niko nije ženio i udavao za iste takve kao što smo mi, tj. ljubitelji dobre kapljice. Znači samo su se te dve udale za neke, koji su u familiju ušli „pripremljeni“. i možda su dve tetke „neljubiteljke“ uvele u familiju „ljubitelje“. Obrnuto proporcijalno, razumemo se je l’? Znači ako jedan pije, drugi ne pije i obrnuto, prosto rečeno, s tim što na stranu onih koji piju sa naše strane je broj mnogo veći. Velika familija, nije lako to sve ni popamtiti.

Što li je to tako, majku mu? Još da se razumemo, u familiji nema notornih alkoholičara, ali nema ni onih koji uopšte ne piju, sem u ovim primerima koje sam već navela i objasnila. Izgleda da je ljubav prema „pijenju“ stvarno nasledna. Koji li je gen zaslužan za to, baš me zanima?

Koliko mi je poznato od cele te familije, mislim da samo moja rođena sestra nikada u životu nije zapalila cigaretu i sva naša deca naravno. Ta je nikada ni ne zapaljenu ne bi držala u rucu. Ostalo su oni koji su probali, koji su ranije pušili k’o Turci, a onda „batalili“ i oni koji i dalje puše kao Turci. Totalno poročna familija, šta ću kad im pripadam, a ne volim da lažem.  8)

Dok stignemo do „lakih“ droga, mislim da treba da kažem da svi imaju srećne brakove. Velika familija, a samo jedan razvod. Sebe ne mogu da računam, jer nisam bila zvanično udata, ali ‘ajde da kažemo, sa mnom dva razvoda. Kako to baš oba pokrenuta od dve ćerke, od istog oca i majke i što tako?  Jesu li i to geni? Hm…pre da je vaspitanje u pitanju. Ostali ćute i ako im možda nije dobro, a nas dve „crne ovce“, ali mnogo pametne „ovčice“. 😀

Stižemo do „lakih“ droga. Stava sam da lake droge ne postoje. Ako kažemo da je pušenje marihuane „lako“ drogiranje, onda sam od cele te familije jedino ja imala sve predispozicije da postanem narkoman. Slovima, imenom i prezimenom smem da potpišem da od svih njih niko nikada nije zapalio džoint. Opet imenom i prezimenom mogu da kažem da ja jesam. Jedina crna ovca načisto.

Sa druge strane, i ako ovca, ispada da sam bila jako pametna i da je u trenutku kada se sa „lakih“ prelazi na teže, moj karakter došao do izražaja. Kao što nijedna od dve sestre kojih sam se setila nikada ne bi popila ni čašu piva, ili kao što moja rođena sestra ne bi zapalila cigaru, ili od onih koji puše nikada ne bi zapalili džoint, tako ni ja nikada nisam ni pomišljala da probam nešto jače od marihuane. To je bio moj limit. Kraj svih mojih poroka.

U svemu ovome radoznalost igra jako veliku ulogu. Nikada ništa poročno nisam radila da bih ispala neka faca, kao što se često dešava. Uvek sam bila izuzetno radoznala i hrabra što je za sve moguće poroke najgora moguća kombinacija. „Radoznalost je ubila mačku.“, ja nekako pretekoh.

Volim da popijem, ali me nikada nećete videti da se zavodim, da se teturam, da ne znam šta pričam i kako se ponašam. Volim da pušim, jebi ga to i nije neki porok u današnje vreme, ako pričamo o duvanu, ali recimo pušenje trave je porok na korak do kraja. Ozbiljno to mislim, ali nikada niste mogli da me vidite da ne umem sebe da kontrolišem ni po kom osnovu. Nikada sebi ne bih dozvolila da ne znam šta pričam, šta radim, gde sam, sa kim sam. Razumete?

Krajnje radoznala, ali i karakterna osoba, rekla bih. Uvek sam u glavi imala da sutradan treba da se probudim i pogledam sebe u ogledalu i da se ne zastidim nijednog svog postupka. Bez obzira što su neki moji postupci možda drugima izgledali „van svake pameti“, meni su bili sasvim korektni i u omamljenom i neomamljenom stanju uma. Znači sve ono što sam uradila, uradila bih svakako, nevezano za poroke. I to se razumemo, je l’ da?

Šta od svega toga što nosimo sa sobom, naslede naša deca?  Svako bi voleo da mu deca budu bolja od onoga što je on bio, ali šta sa onima čija deca budu mnogo gora od onoga što su oni sami? Hm…?

Pogledajmo decu iz te iste navedene „Nešović“ familije. Znači deca od 2 do 22 godine. Četvrta generacija u ovom našem primeru. Odrastaju u sasvim drugom okruženju od onoga kako su rasli njihovi roditelji, a o babama i dedama, tj. prababama i pradedama da ne govorimo. Da li moja sestra koja nikada nije ni cigaru zapalila može da priča o štetnosti marihuane svojoj deci? Naravno da treba da priča, ali mislim da će moj sestrić imati bolju predstavu o svemu tome kada iz prve ruke čuje sve što jedan džoint može da mu donese.  Koliko zdravstvenih problema može da mu donese pušenje cigareta ili koliko alkohol loše utiče na zdravlje i na procenu svih mogućih situacija u kojima može da se nađe.

Mišljenja sam da nemam nijedno jedino pravo da lažem svoju decu u koju podrazumevam svoju rođenu decu i decu koju mi je rođena sestra rodila. Nekako mislim da sam dužna da za njih petoro odgovaram pred sobom, a i sutra pred njima. Naravno da sve što imam da im kažem je usklađeno sa godinama u kojima su. Dušan 18 godina, Nikola 15, Jovana 11, Marko 3 i Ana 2. Nekako mislim da što je čovek u mladosti poročniji, ako je karakteran, posle bude dobar primer, kako šta treba, a kako ne treba, šta se može, a šta se nikako ne može.

Svu ostalu decu od svojih daljih braće i sestara puno volim, ali mislim da u te stvari ne smem da se mešam, jer kada Nikoli ispričam priču i istu tu Marijani, neće me isto shvatiti. Marijana će da kaže „tetka je opičena“, a Nikola će da razume samu poentu moje priče, jer je odrastao sa mnom i zna kada je tetka ozbiljna, a kada se zeza.

P.S. Stoji tako ovaj post u draftu, pa rekoh da objavim, možda nekom bude jasno šta je sve pisac hteo da kaže? 😀

Kad porastem biću tramvaj

Jutros sam vozila svoj prvi čas. Opet sam neki đak prvak. Možda se neki od vas i začude, ali da… ja još uvek nemam vozačku dozvolu.  Odličan sam suvozač, ma da me svako poželi. Po mojim kriterijuma sam još bolji vozač 🙂 , ali dozvolu nemam još uvek.

Mene možete da vozite kako god volite i želite, ali ne sedam sa svakim u kola. Što znači da u auto sedam sa onima za koje ocenim da umeju da me voze, tako da ne treba da se mešam u njihovu vožnju i to nikada ne činim, pa makar i da vidim da će negde da udari, ništa neću reći. „Ti voziš, ti misli.“ Umem u vrlo retkim situacijama, da upozorim vozača na brzinu, samo kada se i deca voze u autu, ali sve ostalo je stvar vozača. Ko ne ume mene da vozi taj treba ponovo da polaže. E takav sam suvozač. Teraj to brate! Ne podnosim kilave i nesnalažljive vozače, naročito u Beogradu! Tako da je i vožnja po šinama sasvim po mom ukusu, kada nikoga ne ugrožavamo. „Kad porastem, biću tramvaj.“  :whistle:

Što još nemam dozvolu? Eeee… Odvozala lane svih 40 časova, živela sam tada u Kragujevcu. Položila testove iz prve, izašla na vožnju i oboriše me ko ništa. Dobro dešava se, ALI!!! Pitam ja: „Što sam pala?“, oni kažu: „Isuviše sigurna vožnja, a i onda u onoj jednosmernoj se nisi prestrojila.“ Alooo bre gde, kada je na mestu gde sam trebala da se prestrojim, nepropisno stajao parkiran auto? „Ne, ne…pogrešila si!“. „Jesam pogrešila??? E pa dobro, doviđenja!!!“ Zalupim vrata, odem i ne videše oni mene više. Ako je budala, koja ne zna koja mu je leva, a koja desna ruka tada položio,  a ja nisam, e onda se terajte svi. Ne podnosim nepravdu, a kasnije shvatih da sve krive drine u životu, neću moći da ispravim. 😉

Od tada je prošlo još malo, pa 10 godina. Šta sam radila u međuvremenu? Kako to da za vožnju nikada nisam imala vremena? Šta mi je sve to bilo preče? Pravo da vam kažem, sve drugo i jeste bilo preče i sada posle toliko vremena i posle prvog časa vožnje mogu da vam kažem, da mi je jako drago što onda u Kragujevcu nisam položila. Jer da jesam…?

U suviše sigurnu vožnju spada, kada kandidat tj. đak, koristi kvačilo kao da je na trkama, moj slučaj, tek danas sam to shvatila. Ma jes’ baš shvatila, do mojega. Rek’o mi čovek, iskusan. Hoću da vozim kao profi vozač, a ni dozvolu nemam, 😀 šta drugo da vam pričam? Đak prvak sam. Refleks koji imam treba da eliminišem, jer se nažalost ne spremam za moto-trke. Jebi ga, sve u svoje vreme, a moto-trke… rekoh…ups…mislila sam na auto-trke, neću voziti. Mada nikad se ne zna. 😆

Čemu sva ova priča? Pa eto nešto novo se dešava, a i šta raditi u Padinskoj Skeli sa gomilom dece, Edijem starim dobrim kerićem i Reno Lagunom karavanom parkiranim ispred zgrade, a da nema ko da vas vozi? Kako nema? Ima nije da nema, ali pitanje je koliko dugo ću još imati vozača pored sebe, raspoloživog u svako doba dana i noći? Na kraju krajeva i šta pokloniti ženi za četiri godine braka, a da se takva ženetina kakva jesam, obraduje? Nisam prestala da se čudim kako smo i tri sastavili, kad ono već četiri godine prošlo. Istina je da za malo ne  ostadoh udovica, ali jebi ga umem opasna da budem, a moj dragi me ozbiljno shvatio, pa nije jadničak smeo ni da ‘mre.

Avganistan je pred nama, ludo zvuči posle svega, je l’ da? Idemo dalje tamo gde smo stali. Par meseci oporavka, mesec i po do dozvole, praznici, neka Nova Godina, zima, sneg, ko zna šta još, ali u svakom slučaju kada krenete da jedete svog slona, pojedite ga do kraja, pa ma šta da se desi u međuvremenu i ma gde da vas odvede to vaše grickanje. Prevedeno na srpski, kada krenete da jedete „govna“,  jedite ih do kraja, jer svako odustajanje je poraz. Sve krive drine nećete ispraviti, ali sam sigurna da ćete se toliko „govana“ najesti u životu da ćete se jednog dana pitati: „Sunce mu poljubim, gde stadoše sva ta „govna“?“. Ne brinite, sve u životu ima svoje mesto, pa i „govna“.

Potrudila sam se da vam ovog puta baš dam deo sebe, ako niste videli kako, ništa onda. E tako. Jebem mu sve, pa svaki put vam dam deo sebe. Ako ništa drugo ne pada mi na pamet da ikada više idem u bolnicu gradskim prevozom. 😀 Crnjak je l’ da?  :angel:  , ali kako god bilo, čovek nikad ne zna šta ga sutra čeka. Živi bili vi meni, a ako da Bog i da vas provozam malo po šinama.  😉 Šalim se, vozaću vas samo po zato obeleženim površinama, bar dok mi ne daju dozvolu.  :p

Dovodi me do ludila…

Šta to mene izluđuje? Izostaviću ovde neke stvari kao što su lažovi, prevaranti, lopovi, političari i tako te gluposti. Šta to mene izluđuje, a da drugi možda i ne primete?

Ne podnosim alavost. U smislu: „E važno je da je meni puno dupe.“ To me može stvarno dovesti do nervnog sloma. Kada sednete sa nekim za sto da jedete, a on ili ona onda napadne da trpa u usta kao da mu je to zadnje u životu. Tu nemam opravdanja ni za gladne, pa čak ni za decu. Ili kada je neko gladan, a onda druge i ne pita da li možda i oni hoće da jedu, pa sedne sam, natrpa pred sebe i jede dok ga drugi gledaju. Ne mogu to da razumem.

Ne podnosim kada neko srče…supu, čorbu, kafu, čaj, jogurt…vodu ili sok da ne pominjem. U momentu mi se digne kosa na glavi.  Dođe mi da mu otmem tanjir ili čašu, šolju i da mu tečnost koja je u pitanju sipam za vrat. Ozbiljno vam kažem. Najgore je kada ne mogu da kažem toj osobi: „Alooo bre, ne srči kao na takmičenju.“, nego moram da istrpim. Nerviram se i kada samo pomislim na to.

Mljackanje. Evo skočio mi pritisak odmah. Kad neko razvali usta dok jede, a levo, a desno, pa mljac, mljac, mljac, mljac… Uh…sunce ti poljubim. Odlepim u momentu. Pokušala sam iz zezanja da mljackam i srčem dok jedem, ali sam samu sebe toliko iznervirala da sam odustala od daljeg obedovanja.

Izluđuje me beskonačno razglabanje prilikom telefoniranja. „E i onda je ona rekla… e, a da vidiš posle toga…bla, bla, bla…ne mogu da verujem, pričaj šta je dalje bilo…“. Sa mnom telefonom nema šta da se priča, „da, ne, dobro, važi…to i to…tu i tu…tad i tad“…i gotovo. S obzirom da sestru, mamu, Joca, sestriće ne viđam baš tako često, to ne znači da svaki dan pričamo telefonom. „Znaš mama malopre sam piškila, a onda je neko zvonio na vrata, ja otvorim, kad ono…možeš da zamisliš.“ Pupupupu…daleko bilo. To je samo još jedan nervni slom za mene, čak i kada samo prisustvujem takvim telefonskim razgovorima u kojima mene niko ne dira.

Još više me nervira kada neko cvrkuće dok priča sa mnom, uživo ili telefonom, svejedno, pa mi se kao nešto umiljava, da bude fin ili fina, a u stvari me ne podnosi zbog ovoga ili onoga. Ja normalna ko i uvek 🙄 , a taj neko mi se kezi i nešto mi tepa, pa baš cvrkuće. E odlepim. Šta mi koji krasni tu glumiš, reci šta imaš i ćao zdravo.

Nemam ništa protiv nijednog naglaska. Svi mi imamo neki naglasak u zavisnosti gde smo odrastali i po meni je to sasvim u redu, ali kada neka „kvočka“ počne da mi zavija i da se folira, a praziluk joj još viri iz dupeta, sa sve prevrtanjem okicama i treptanjem, e dođe mi da iskočim iz kože.

Užasno me nervira kada neko kaže „vaLda“. Dobro znam da se u nekim krajevima tako kaže, ali to LJ mi toliko fali u toj reči, da se ponekad jedva uzdržim da ne ispravljam ljude dok nešto pričaju, a ako se neko usudi da kaže „stojao sam“, pobenavim.

Ako kojim slučajem na bilbordu, flajeru ili tv-reklami vidim pravopisnu ili gramatičku grešku u stanju sam da tandrčem ko navijena. „Pu mamicu im nepismenu, pa zar nisu mogli da pogledaju u rečnik ili neku gramatiku.“

Ima sigurno još tih takvih stvari koje me mogu dovesti do ludila, ali da ne preterujem, ispašće da sam ja sva neka fina, a nisam majke mi. Šta ću kada me navedene stvari nerviraju? Šta je to što vas nervira, a da drugi i ne primećuju?

Dan za danom II

Nisam možda nikada bila normalna, po nekim uvreženim pravilima društva u kom živimo? Rekoh već kod mene se ništa ne mora, ništa ne zahtevam ni od koga, ne očekujem, pa ne mogu da se razočaram, samo umem jaaako nešto da želim i tako se probijam napred kroz život. Mogu vam reći da sam ubola pravu kombinaciju, jer da sam drugačija sigurno ne bih bila normalna ni po čijim i ni po kakvim kriterijumima, pa ma ko da ih je zadao.

26. oktobra smo proslavili Jovanin 11. rođendan. Žurka je bila u fazonu karaoka. Skupilo se društvo, pa smo pevali, igrali, skakali. Odlično smo se proveli. Nemam vremena da sređujem snimke, ali bilo nam je svima zaista mnogo lepo. Torta je delo „mama, teta Ivane“ i bila je super ukusna. Svi su bili zadovoljni i srećni, a najvažnije Jovani je bilo mnogo lepo.

27. oktobar je u našem domu svečano obeležen u znaku naše slave Svete Petke. U krugu najbližih prijatelja i rođaka smo proslavili slavu. Negde u nekom delu mozga se među svim tim osmesima i veselom pričom provukla i po neka senka, dana koji je sledio.  Uveče kada su se gosti razišli, kada smo sredili sve, ostalo mi je da po ko zna koji put, spremim stvari za bolnicu.

28. oktobar je osvanio sa strepnjom. Ispred nas je stajala velika neizvesnost. U trenutku kada smo kročili na odeljenje, Ivan, Nikola (naš sestrić) i ja, sve mi se zamutilo pred očima. Slika za slikom, bum, bum, tras, tras. Čini mi se da sam za tih prvih nekoliko minuta, jedva izdržala na nogama i stvarno ne znam kako sam uopšte izdržala da se ne srušim.

Onih dana, prošli put koje smo proveli na tom odeljenju, bila sam jaka, jer je on bio slab. Ovoga puta sam sebi na trenutak dozvolila slabost. Savladalo me je sve. Isti doktori, iste sestre, ista soba, čak ponuđen i isti krevet. Odbili smo ga, uzeli smo onaj pored, jer taj u sredini nam i nije ostao u baš nekom lepom sećanju.

E od onda, pa do danas, nemam pojma šta nam se sve izdešavalo. Čak ne znam ni koji je datum. Znam samo da smo preživeli i 1. novembar i operaciju. I čekanje ispred šok sobe, gužva velika, pa su ga odmah spustili u njegovu sobu i susret u sobi. Opet telo i biće koje neizmerno volim, sa gomilom cevčica koje vire, bespomoćno leži. Pogled, moje čelo na njegovom i šapat na uvce. „Gotovo je, nema više kese.“ Bol koji opisuje osmicom, od jedan do deset. „Da idem ja, da ti ne smetam.“ „Ne, ne…budi tu.“ Uh…

Onda susret sa decom, „zašto mama opet ima dve burme na ruci?“,  „kada će tata da dođe?“, „tata će sada da skače sa civenim padobanom.“. Sve sam im ispričala, sve znaju i zajedno se radujemo. Neki virus ih napao, pa Marko povraća, Ana ima proliv, a danas i Jovana povraća. Da odlepim. Propratne detalje neću da vam pričam. Samo ću vam reći da je sledećeg dana, moj fenomen već stajao na nogama i sa ogromnim bolom se peo uz stepenice, da ispuši pljugu.

Edi je posebna priča. Tuguje danima. Slabo jede. Leži u ćošku pored vrata i čeka, čeka, čeka… S vremena na vreme se i on ispovraća od muke neke. Oči mu tužne, uplakane, mazimo ga, ljubimo, ali se plašim da ne razume. Sada i on snosi posledice, zbog svega ovoga.

I tako, sve je to život, pa i taj zemljotres u našem Kraljevu, na kraju krajeva što se desio. Pritislo sa svih strana, a ja se ne dam. Idemo ponovo dan za danom, napred. Treba uživati u lepim stvarima, skupljati snagu za sve ono sa čim treba da se borimo i izborimo. Nema mesta za postustajanje i padanje. Kada je teško treba leteti. Želim i da se zahvalim svim prijateljima koji su sve ovo vreme i sada i onda bili uz nas. Treba da znate da je čak i svaka reč podrške puno značila. I verujte mi ljubav uvek sve pobeđuje. Živi bili vi meni.

Ništa se ne mora…

Ne mogu da se složim da se mora učiti, da se mora nameštati krevet ujutru, da se mora spavati, kupati, prati zubi, reći „hvala, izvini, izvoli…“, da se mora čitati, raditi domaći zadaci, biti fin za stolom, ništa se sa tim ne slažem, jer ništa od navedenog se ne mora i ko zna čega još sve se deca ne moraju pridržavati. Ovde mi najviše bode oči to „mora se“.

Mislim da je život mnogo lakši i lepši kada se sve ovo navedeno upotrebljava, ali se ne mora. E sada, kako deci bez „morati“, usaditi sve to? Kako ih naučiti da nije loše imate obaveze? Treba, ne mora. Ne umem da vam kažem recept, ali vam mogu reći kako na sve to ja gledam.

Sve ono što se MORA je nešto što se nameće nekome, a bilo kakvo primoravanje, samo od sebe stvara otpor i kod dece, a i kod odraslih. Ako neko nešto mora, onda samim tim nije slobodan da radi ono što želi, već zato što je neko drugi tako rekao. Znači u samom startu se stvara neki razdor između onoga ko naređuje i onoga koji to mora da uradi.

Igračke mogu da budu svuda rasturene, pobacane na sve strane i ne moraju da se skupe, deci ne smetaju, a više i neće da se igraju. Želim da ih pokupe, a njih mrzi. Dobro, nema problema, vaše igračke vaša stvar, ako vas mrzi da skupite, mene mrzi da ih preskačem, znači ono što meni smeta ja ću da sklonim i da bacim u kantu, to je moja stvar. Šta koga briga šta ja radim sa onim što mi ne treba i što mi smeta?

Znači važi, ne morate da ih skupite, to je vaša stvar, ali ih sutra neće ni biti. Nema svađe, uzmem kesu za đubre i laganica jednu pojednu ubacujem u kesu. Da vidiš samo kako potrče da skupe igračke i sledeći put ne treba ni da kažem da posle igre treba da se pokupe. Znači ne moraš to da uradiš, ali to će imati svoje posledice, ako ti odgovara to što će se desiti zbog toga što nešto ne želiš da uradiš, onda nema nikakvih problema. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. To ti je život.

Ne raditi se domaći zadatak, ne čita ti se knjiga, koju treba da pročitaš, ne učiti se, mrzi te, pa dobro i ne moraš. Meni sutra niko neće dati jedinicu, neće mi niko ništa reći, šta me briga za to, to je tvoja stvar. Ako tebi nije problem, što bi meni bio? Neće mene sutra niko da ismejava zato što sam lupila neku veeliku glupost u školi. Ja sam svoju lektiru odavno pročitala. Suoči se sa posledicama i teraj po svome. Ako tebi odgovara, odgovara i meni. Podržaću te u svakom slučaju. To ti je život.

Ovo su samo dva gruba primera, ali mislim da se suština vidi. Deca treba da imaju pravo izbora i da se suoče sa posledicama. Akcija i reakcija. Ako sa dve i tri godine nauče da sve što rade ili ne rade ima svoje posledice, onda kada dođe vreme za školu i neke druge ozbiljnije stvari, ne treba ni da im se objašnjava.

Ne treba da rade ništa zbog mene i da bi meni udovoljili. Ti slušaš mene, ja slušam tebe. Ja slušam tebe, pa slušaš i ti mene. Ravnopravno i pošteno. Ne moramo to da radimo, ali nam je svima mnogo lepše. Iz toga proizilazi poštovanje, a poštovanjem se pokazuje ljubav. Ja tebe volim, pa te s toga i poštujem.

Ne očekujem da i deca mene vole i poštuju, zato što to tako treba ili je prirodno. Svaka prava ljubav se zasluži svojim delima. Ono što radimo za one koje volimo radimo zato što ih volimo, ne zato da bi i oni voleli nas. Važno je da drugima ne radimo ono što ne volimo ni nama drugi da rade, pa ma kakvi odnosi bili u pitanju, između mame i deteta ili sutra između deteta i drugara, ili još kasnije u ljubavi kada dete odraste.

Znači nekad sutra, mogu da odem na mesec dana sa njihovim tatom, ako poželimo. Nedostajaće mi deca naravno, kao i mi njima, ali neću se opterećivati sa tim da li rade nešto što se „mora“, jer ništa se ne mora. Radiće ono što treba da se radi, da bi im bilo lepše i bolje i ni iz jednog drugog razloga.

Naravno da je ljudski grešiti, možda moj pristup deci nije dobar, pokazaće vreme, ali za sada nam dobro ide i nećemo ništa menjati. To što ponekad vičem, pokazuje samo moju slabost, ali treba imati u vidu da sam i ja samo obično ljudsko biće, pa pri tom i mama. Obećavam da ću se popraviti, ljubi vas majka.

“Vama se i dalje priviđa da su ta pitanja upućena Vama”…kaže meni VIP bloger :)

Čekaj bre Milane…slušaj ovamo, živiš u zabludi. Nikakav razlog nemaš da mi persiraš, ni ti, ni bilo ko drugi i niko to nemoj da očekuje na blogu od mene. To je jedno od nepisanih pravila blogovanja, pravila ne poštujem, ali mi se ovo sviđa, pa s toga… 🙂 Poštujem ono što mi se sviđa, može mi se, a to ti je lepota blogovanja. 😀

Može nešto da ti smeta koliko god hoćeš, možeš to da kažeš, ne mora niko ništa da te pita, a ti možeš o bilo čemu da kažeš šta god ti je volja. Kada se na blogovima persira onda je to neka teška ironija ili raspravka, moram li da naglasim, da je to moje gledište? Možeš da mi budeš tata, poštujem tvoje godine, ali blog je blog i tako ti je to. Koliko god mislio da je to nešto samo tvoje, nije!!!

Nemoj ti da misliš da mi ovde ili bilo gde da smo pisali nešto o tebi i tvom postu imamo nešto protiv tebe ili tvojih drugara. Jok stvarno. Daleko od toga. Samo smo hteli da ti kažemo da treba malo da se otvorite i prema drugačijim mišljenjima od vašeg, i ti i ljudi koji čitaju i komentarišu ono što pišeš/te. Zamisli molim te, to što si napisao, pročitali su i drugi ljudi van vašeg kruga!!!? Je l’ to neki šok za tebe?

Blogovi, ma baš isto kao i BlogOpen su ti otvorena „priča“, tako da kada ti nešto napišeš ne moraš meni lično da se obraćaš u određenom postu, ali ako ja to pročitam imam pravo da kažem šta mislim. Treba to da skontaš, inače u suprotnom moraš da razmisliš o nekom kursu ili definitivno o odlasku na BlogOpen. 🙂 Moram da ti srušim Sneška, ovo je bio peti po redu. :mrgreen:

Eto, ti mi kažeš da pitanje nije bilo upućeno meni. Istina, nije lično, ali što si ga onda postavio na svom blogu??? Internet je javna stvar. Može da čita ko god hoće i da piše šta mu je volja, da komentariše onako kako je shvatio.

Komentare ispod svakog mog posta, pa ma ko šta rekao, lično potpisujem, jer sam dalji tok bilo kog razgovora lično vodila.

Znači ako je neko slučajno nekoga uvredio, imala sam svoje mišljenje u odbanu ili sam se složila sa datim mišljenjem, zavisi od mene i mog mišljenja o temi koju sam zadala, razumeš? Slagala se ili ne sa tuđim mišljenjima, rekla sam šta mislim o tome. A ti? Smeš li ti da potpišeš svaki komentar ispod svog posta? Ako mi kažeš da smeš, onda nema šta više da pričamo.

Usput da ti kažem, blog je jedno, a postovi su drugo, pa s toga ti nemaš mnogo blogova, nego mnogo postova. Kurs, bato moj. 😀 Ni ja ne volim pravila, ali osnovno znam.

Onako, kao neko ko svašta nešto primećuje, mogu da ti kažem da si mnogo bre nervozan i da te je baš pogodilo što nisi dobio pozivnicu za BO, jer po meni kao jedan VIP bloger, praviš mnogo grešaka. Dobro dešava se to svakom u navali osećanja i brzini pri kucanju, pa umesto „Moo…napiše Mao“…pa u samom spornom postu umesto „nisu…nisi“, „informsati…informisati“…

Sve su to sitnice i u ovom svetu se i te kako ne primećuju i praštaju, ali s obzirom da si se ti lično postavio bezobrazno, (odobravajući komentare koji su usledili) onda nemoj da očekuješ da će te blogosfera maziti, tako da ćemo primetiti i tvoju nervozu, greške u kucanju i ostale gramatičke greške. Nemoj da budeš u čudu, velika je to zajednica, ljudi različitih mišljenja, stavova, političkih i svakakvih drugih opredeljenja. Čudiš li se i dalje? Kad kažem „odobravaš komentare“, to znači da nemaš ništa protiv onoga što kažu.

A to što kažeš da si kupio diplome, pa dobro, može svakom da se desi kada želi da bude nešto što ne može da postigne da nauči. Ima svega u Srbiji. Nego, nemoj sa tim da se hvališ, ćuti, oduzeće ti ih. Još ćeš i kaznu da platiš.

Kad si već navikao da kupuješ diplome, moram da te obavestim da ne postoji diploma na kojoj piše „BLOGER“. Kurs ti ne gine, svega mi. Nego nisam sigurna da će ih biti.  Mislim, kurseva, da se razumemo. Ako ne umeš da budeš ironičan, onda nemoj, sada će se pročuti da si kupio diplome, pa  i ako nisi. Ma, nisi valjda i ti, pa još javno priznao? Ma razumeš li?

Je l’ vidiš ti u čemu je fora? Meni se može da kažem šta god hoću i shvatiće me, kad treba ironično, kad treba smejaće mi se, nazvaće me i blesavom, i  glupom, i neznalicom kad lupim nešto, nekog ću da iznerviram, neko će ovo ili ono da misli o meni, neko će da me voli i podržava…ali mene baš briga. Meni se može, ne zato što sam VIP bloger ili što imam milionsku posetu, već mi se može zato što sam tako odlučila.

Odlučila sam da kažem ono što mislim kad god poželim i da snosim posledice, ako ih ima i ako ih bude, jer razumem veličinu ovoga što radim, pa makar samo 6 i po ljudi dnevno došlo na moj blog da pročitaju šta sam to rekla.

Obraćam se trudnici, a javi se mama sa 15-godišnjiim detetom, kojoj ništa nije jasno. Znači nešto sam pogrešila, čim se majka tinejdžera javi u ime bebe. Dobro ništa ti nije jasno, i svi su te, čini ti se, napali, a ja ću da ti kažem. Jok!

Svi koji nisu na tvom agregatu, a obratili su ti se, su te pozvali da razumeš. Tvoj post nije strašan, ali sve ono što su komentatori rekli, ti si podržao. Znači slažeš se sa njima. Ma, da li ti je išta jasno?

Nema tu, „mislio sam na tebe“, „na tebe nisam mislio“, ma ne moraš ni da linkuješ, ako baš ne umeš, svi će znati šta si hteo da kažeš. Ali evo, pazi sad, moje pravo kao nekog ko je napokon skontao da ima blog i da je bloger, 🙂 prijavljujem se da na sledećem BlogOpen-u kažem koju reč, onako javno, pred publikom.

Razumeš li sada? Eto celu jednu godinu unapred sam se javila i niko u tome neće da me spreči. Niko neće da kaže, „ne može“, „nemaš ti šta da pričaš“, „nisi školovana“, „tvoj blog su gluposti“, ili bilo šta drugo. Neće, zato što je BlogOpen otvoren. Kome šta smeta, može da kaže, kome se šta sviđa može da kaže. Kako ko šta radi, može da kaže. I najlepše od svega, može da upozna ljude sa kojima se slaže u razmišljanjima ili ne.

Recimo Milan i Ivana se dogodine sretnu na Blog Open-u i tu neće biti važno ko će biti govornik, ko će da sluša, ko šta priča, ko koliko godna ima, biće važno ko ume lepše da se nasmeje i ko je manji folirant u onome što piše i radi. Ja se ne foliram, a ti? Ja i ne umem da se foliram, sa tobom ne znam kakva je situacija.

Rekao si kod Varagića da je ovo za tebe završena tema, da više nećeš da komentarišeš, verujem da si čovek od reči, tako da ne očekujem komentar, ali sve ovo nisam ni pisala zbog tebe već zbog sebe, kao i sve ostalo što pišem. Eto došlo mi, a može mi se. Neće niko mene da  predstavlja, ako ne umem sama da se predstavm, onda neka me i nema u ovom svetu. To što tebi ništa nije jasno, šta ti ja mogu, kurs je zakon ili u najboljem slučaju neki susret na koji ćeš otići i sam se uveriti da je BlogOpen stvarno Open.

P.S. Znam da mi „I“ ponegde koči, ispravila sam gde god sam primetla, da će imati grešaka u ovom tekstu, ne zbog brzine i  nerviranja 🙂 nego mi „i“ ne rad, da sam možda bila stroga, da dotični Milan neće ni pročitati, ali se iskreno nadam da će pročitati ljudi koji će razumeti, kao i sve do sada, svakako hvala vam. 🙂 U al’ me je Milanlče inspirisao. Post od šest  i po strana sam napisala.

Blog Action Day – Voda

15. oktobar, 2010. Blog Action Day -Water.  Bebika nas je pre nekoliko dana podsetila da je ove godine ovaj dan posvećen vodi. Danas je objavila post i kroz primer svoje ćerkice nas navela da se i mi zapitamo čija je voda. Peđa nam je dao primer šta se dešava kada voda više nije voda. Tuga jedna, a ja ću pokušati da vam dam par predloga, gde se možemo preseliti, pa da i tamo ako ga ima, uništimo ono što na zemlji već uveliko uništavamo. Život.

Dve trećine planete na kojoj živimo je prekriveno vodom. Dokle će zaista biti tako? „Plava planeta“ je na dobrom putu da to više ne bude.

Zemlja - Plava planeta

Hoće li generacije koje dolaze, kao u filmovima naučne fantastike, zaista morati da se sele na neke druge, novootkrivene planete? Hoće li naučnici uspeti da dokažu da je život na jednoj takvoj planeti zaista moguć, pa će onda kolektivno, oni koji prežive, da se presele, jer će u dogledno vreme voda nestati sa naše zemljice.

Planeta koja kruži oko jedne zvezde blizu nas je sačinjena gotovo isključivo od vode. „Super zemlja“. Do deset puta je teža od naše planete i mogla bi možda da bude dobar domaćin za život, jer na našoj planeti je sve manje i manje vode, pa se mora razmišljati u tom pravcu.

Letilica CoRoT pronašla je početkom ove godine jednu takvu planetu CoRot 7b, a nešto nakon toga i drugu u tranzitu oko crvenog puteljka. Ime joj je GJ 1214b i ima 19 puta veću zapreminu od Zemlje. Takva jedna planeta bi mogla biti sastavljena uglavnom od vode – verovatno u tečnom stanju. Milina za ljudski rod.

Proračuni pokazuju da verovatno ima i atmosferu. Međutim njena blizina crvenom puteljku je čini pretoplom da bismo se mogli tamo naseliti. Šta ćemo u tom slučaju?

U tom slučaju ćemo se seliti na Mesec, jer najnovija otkrića ukazuju da i na Mesecu najverovatnije postoji voda.

Tragovi vode na Mesecu

Indijska letelica Chandrayaan-1 otkrila je tragove vode širom Meseca prilikom merenja ne znam tačno čega, nebitno za našu priču, važno je da na Mesecu ima vode.

Onda su naučnici napravili scenario po kojem voda nastaje na Mesecu. Atomi vodonika koje nosi vetar se sudaraju sa materijalima na površini Meseca koji su bogati kiseonikom i tako H + O = H2O. Nije im baš jasno u kom je obliku, ali ne sumnjam da će i to otkriti.

Bili smo na Mesecu, blizu nam je i mislim da je to savršeno rešenje. Da li je? Zašto bismo uopšte morali da se selimo odavde? Pogledajte slike, razmislite, mislim da svaka promena na bolje može krenuti samo od svakog pojedinca ponaosob, pa bilo šta da je u pitanju.

Možda vam se problem sa vodom, koji je evidentan na svakom koraku i koji smo sami napravili, može učiniti nevažan, naspram svakodnevnog života i problema, ali ne zaboravite, da bismo živeli moramo pre svega imati osnovne uslove za život, vodu, vazduh i hranu, a ako uništimo sve, nećemo imati ono najosnovnije, mesto za život.

Ovo je nekada bila reka - sada je đubrište

Beograd - Sava

Izaberite sami

Sledećih 15 minuta života

Jok…ne osećam se dobro. Mislim da svako ko može dobro da se oseća kada je ovakvo vreme je ili  neki melanholičan tip ličnosti, pa mu odgovara ili mu se dešavaju neke mnogo lepe stvari u životu, pa ga baš briga kakvo je vreme.

Pušim za četvoro, ko dva Turčina, ma ko da nisam normalna, a kao i da jesam? Nekako što više pušim, više mi se puši. Za sada mi samo pričinjava zadovoljstvo, a šta će biti kasnije, pokazaće vreme.

Za sada mi se dešava da zapalim po dve cigare, što kad pogledam ovu sliku znači da i nisam toliko težak slučaj. Dobro je dok ne počnem da palim tri, četiri ili više odjednom.

.

Da idem u školu, danas bih sigurno pobegla iz škole, tj. elegantno bih dan provela sa dragim ljudima u nekom od kafića u kojima se sluša dobar RNR.

Nekako su mi u životu to ostali kao najlepši jesenji dani. Za bežanje iz škole nije bilo većeg mahera od mene. Ako kojim slučajem u ponedeljak zakasnim na prvi čas, dešavalo se da sastavim celu nedelju.

Ne idem u školu, nemam odakle da pobegnem, a ovo vreme me totalno ubija u pojam.

.

.

Sanjam neke plaže, sunce, more, neke brodove i putovanja. Ništa od toga, pusti snovi. Svakako da treba da se pripremim za zimu. Hibernacija je nažalost nemoguća, zbog vrste kojoj pripadam, tako da meni preostaje jedino da čekam Novu Godinu, jer tada mi se raspoloženje podigne za stepen, dva, tri…kako kada.

Lažem, pre Nove Godine postoje i neke lepe stvari koje će se desiti. 26. oktobra, slavimo Jovanin jedanaesti rođendan. Već 27. oktobra nam je slava, a od 28. oktobra kreću neka druga čudesa. Ivan ide u bolnicu na još jednu operaciju, posle koje očekujemo još jednu, sedmu po redu od kako smo se upoznali.

Sunce mu jebem. Za nepune četiri godine koliko smo zajedno sedam njegovih operacija. Da poludi čovek. Što se nije operisao pre nego da ga ja upoznam, pa da se ne sekiram i ne brinem? Ovako.. ma sve vam je jasno.

I tako ništa. Imam isplaniranih sledećih 15. minuta i sve mi se nekako čini da ću ih provesti u krevetu. Odoh da se ušuškam pod ćebence, zatvoriću vrata od sobe, isključiću se skroz i ako će sve da se sruši za to vreme, neka. Nemoj niko da računa na mene.  Ako treba neka svet propadne, propustiću tu kataklizmu. Bar neću da pušim za to vreme.

Kad sam se jednog dana zaljubila … :)

Posle četiri dana poznanstva sa svojim sadašnjim mužem sam bila totalno zbunjena, prepadnuta i blesava na neki način. Htela sam pošto poto da pobegnem, pa sam se onda analizirala i mlatila praznu slamu i koprcala se i svašta nešto.

12. maj, 2006. – petak – 15:17

„Šta to radiš? Koliko je sve ovo pametno, a jesi li ikada išta i radila zato što je pametno ili čisto samo uživanja radi? Kuda ćete sve ovo odvesti? Ma umeš li ti ikada sebi da daš odgovor na neko pitanje? Samo se zapitkuj, ne odgovaraj na sebi postavljena pitanja, a onda se čudi šta te je snašlo.

Malo je reći da si luda i neodgovorna. Opet si se našla u nekom čudu koje si naravno sama sebi napravila. Jesi li se ti to zaljubila? Možda nisi! Budalo! Šta ti je u stvari preostalo? Nećeš ti uskoro na te Karibe! Nećeš se dalje od Srbije maći. Ponašaš se stvarno kao da ti je 13 i po godina. Hoćeš sve, a nemaš pojma kako ćeš to izvesti, ali ipak nekako izvedeš. E baš si čudna!

Vidi ne možeš ti da iskuliraš to kuliranje ili ti možda baš to treba? Nemaš ti pojma šta on ima u glavi. E pa ne zna ni on šta ti imaš u glavi. Ne može ni da zna, kada ni ti sama ne znaš. Da li je to dobro?

Ovako nešto mi se nije dešavalo ranije. Iskuliraj Ivana. Ne otvaraj se. Uživaj i ne zapitkuj. Pa i on se usrao koliko i ti. Nisi ti tako loša, samo se ne otvaraj. Ne očekuj ništa. Ovako… kada odeš kući uradi lekarski pregled, overi izjavu, ispuni sebi taj san. Poleti Ivana, a osalo će biti ili neće biti.

Nemoj opet da tražiš da budeš muško u vezi. Šta ti hoćeš od njega u stvari? Slušaj ovamo, zar nisi već shvatila da sama možeš, ali da do sada nisi ništa učinila da bi sa nekim uspela stvarno!? Šta on treba da uradi? Hoće li ti biti lakše ako ti kaže da te voli? Ma ne seri! Koliko si samo to puta do sada čula? Ništa od toga nisi imala, to su samo prazne priče i reči.

Treba mi mišovanje. Treba mi mišovanje sa muškarcem, ne sa nekom pičkom. Dosta je pičaka i nesposobnjakovića bilo. Čuvaj se, ništa ne očekuj! Ništa!!! Izguraj neke stvari do kraja. Nemoj da se zajebavaš. Završi tu knjigu do kraja juna. Nemoj da to zajebeš, jebi ga.

Snaga ti treba, zdravlje, trebaš Jovani. Trebaš bre sebi. Ne moraš više nikome da trebaš. Vas dve ste najvažnije u tvom životu.

Ma čega si se toliko uplašila, da mi je znati? On tebe gleda kao svoju, a ti se prepala živa. Zašto moraš ičija da budeš? Ti si oduvek htela da budeš slobodna i svoja! Pa budi, jebem mu mater!

Ne razumeju ljudi potrebu za slobodom. Sloboda je kada se dve slobode spoje! Čemu sloboda ako to nemaš sa kim da podeliš? Čemu letenje, ako čovek leti sam. E sada si baš sve izbrkala. Pojma ti nemaš sa životom.

Opusti se i uživaj. Stvarno se opusti, uživaj i ne seri više, majke ti tvoje.  Samo napred mala, ne daj se! Sve što treba desiće se.“

E onda sam se opustila i evo me sada u braku.  🙂

Samo izaberite dan…

100% sam sigurna da bi većina vas totalno odlepila da provede samo 24 sata u mojoj koži. Možete sami da birate dan. Mislim, to je potpuno normalna stvar, poludeti u mojoj koži, nema greške, nego se pitam kako to i zbog radi čega ne pludim i ja?

Dođe Jovana iz škole obe ruke otečene, kao da je izujedao roj pčela. Znate onu igru „ga, ga, ga…“ pa tamo gde se uštipne ruka, e tu. Ništa drugo samo to mesto. Nije pala, nije se udarila, ne boli je ništa, samo malo ruke, nije ništa, samo otekla. Dete koje nikad bolesno nije bilo. Kako biste vi reagovali? Ona plače: „Vidi mama, šta mi je ovo?“, a ja se smejem. Pa jeste mi bilo smešno. Ona mršavica, a ruke ko u nekog bucka. Pa se onda i ona mukica smeje sa mnom.

Onda dom zdravlja i naravno odmah uput za hitnu u Tiršovoj. Kad čujem Tiršova, naježim se načisto.  Hirurgija. Kuku meni. I vozimo se tako, i ja se i dalje smejem i zezam je, a ‘oću da crknem. Sunce ti jebem, što mi detetu ruke otekle. Možda je nešto ujelo? Možda je neka upala zglobova? Možda je polomila obe ruke? Možda je ovo, a možda i ono…, a smejem se, jer su joj ruke „ko u nekog bucka“.

Tamo ima šta nema. Ne daj Bože nikom. Slikaše ruke, nisu slomljene, ne znaju šta je, „ma mora da je nešto ujelo.“ Palitrex sirup, burove obloge i dođite sutra od 10-11 na kontrolu. Naravno oni ne pišu recepte. No o tome drugi put.

Prođe noć sa oblogama i sirupom, stanje nepromenjeno i ujutru dođemo na kontrolu i čekamo i čekamo i čekamo i čekamo i… I na kraju mi padne na pamet, da imamo neviđenu sreću što  Srbija nije u tropskim krajevima, jer je mogla i zmija otrovnica da je ujede, pa bi tako čekajući na red, obe umrle od muke, ako ne od otrova.

I ista dijagnoza, nije slomljeno, „nešto je ujelo“, ista terapija, nije ovo za hirurgiju, ali ipak dođite na kontrolu u ponedeljak. E jes’ vala, ‘ oćemo sigurno. Ne videste vi nas ovde, život i zdravlje, nikad više.

Sa onim papirima odemo kod našeg čika „dotkora“ i reče nam čovek da nije ništa opasno, reakcija tela možda na neku biljku iz trave gde je trčala ili na neke bubice iz trave i tako nešto sve. Nije opasno, samo kad nije upala zglogova. Neka pije Palitrex, otok će da spadne sam od sebe kao i što se pojavio. I tako i bi. Spao otok, kao rukom odnešen.

Nego u stvari htedoh da vam pričam o Tiršovoj, tj. o dečijoj klinici, ali bolje ne. Dobro je da postoji takva ustanova, ali u kakvim uslovima rade i tako sve nešto sam htela, ali ipak stvarno, bolje ne. Neka cela ta priča ode, kao i ovaj otok i želim vam da nemate posla ni sa kakvim doktorima. Ne moram ni da znam što su joj ruke otekle, samo nikada nikom da se ne ponovi ovako nešto, ni nama naravno. E tako to htedoh da vam ispričam, a to kako sam normalna, pa nije ni važno, meni mnogo bilo smešno. 🙄 😀

Tamo gore u desnom ćošku mog malog sveta…

Da li se čovek prosto takav rodi ili neke druge stvari kasnije utiču na njega, ali eto ja sam postala neko ko je uvek išao na suprotnu stranu od ostalog sveta. Ako svi trče u bioskop da gledaju film, jer je hit nad hitovima, baš taj film verovatno do dana današnjeg nisam pogledala.

Kada su moje drugarice sve Madonine pesme znale napamet, ja sam pevušila „Uključio sam jutros radio i čuo onda za oglas taj, traži se perač prozora, plata je sasvim pristojnaaaa…!“ O knjigama da vam ne pričam. Kada su sve otišle na balet, ja sam počela da treniram džudo. I sve tako nekako.

Moja velika sreća na tom „naopakom“ putu je bila što sam upoznala jako puno ljudi sličnih sebi, sa kojima sam mogla satima da pričam  i da se smejem, ljudi sa kojima sam se razumela i kada ćutimo. Čak sam se i od njih razlikovala. Nije to ono kao, „razlikujem se od drugih, posebna sam, ovakva, onakva“, jok tako. Nego drugačije, a ako niste takvi onda vam ne mogu ni objasniti kako to.

Imaš svoj mali divni svet, u njega slobodno puštaš ljude, dozvoljavaš im da se u tvom svetu ponašaju onako kako žele, jer moj svet je slobodan svet, ali onaj mali ugao tamo gore u desnom ćošku, njima je nedokučiv. Kažeš mu: „Slobodno pogledaj, ne boj se, to je samo mali desni gornji ćošak…“, ali ne. Nisu smeli i ako je sve vreme bio otvoren za javnost.

Vremenom se zapitaš kakvi te to ljudi u stvari u opšte i okružuju. Daš im svu slobodu u svom malom svetu, ali oni strašljivi da strašljiviji ne mogu biti, nikako ne smeju da pogledaju i u to ćoše. Pogledaju na sekund, dva i onda naglim okretom odu u levi donji ili dole na parter. E jebi ga onda.

Šta koji krasni onda svi ti ljudi hoće od mene? Ne tražim od njih da mi svoja vrata širom otvore, puštam ih da dođu kod mene, sve im je dostupno, ali  zašto me ne mogu u potpunosti razumeti? Boje se. Strah je užasan neprijatelj. Šta će sa saznanjem o mom desnom, gornjem ćošku? Hoće li biti dostojni toga? Boje se, jebo im ja mater.

Otkriću vam tajnu, opušteno i slobodno kao i sve ostalo što radim u životu. Neće vam to ništa značiti, jer mi nećete poverovati. Na tom mestu se kriju sve moje tajne. Nisam vam bitna, jer me lično ne poznajete, tako da vam ni moje tajne nisu važne, ali ljudi koji su bili u mom svetu i mom životu, jednostavno nisu imali hrabrosti da zavire na to mesto.

Zašto, pitam se?  Zašto su mi govorili sve, zašto su mi verovali, zašto su znali da će njihove tajne kod mene biti sigurne, zašto su znali da im želim pomoći i da ću im pomoći ako mogu, zašto su mislili da sam toliko jaka da oni meni ne mogu pružiti, čak ni reči utehe??? Jebem ti život! Ko sam ja u stvari, hoću li ikada saznati? Hoću li se upoznati do kraja života, e to me najviše zanima???

Zaborav i oproštaj

Nisam nikakav pisac, ne umem da izmišljam priče, ne umem da dajem imena nekim svojim likovima, da pišem o onome što se nije desilo… Ne umem da pišem i tačka, ali pišem, jer volim i pisanje je oduvek bilo moja samopsihoanaliza, upoznavanje sebe, zadiranje u najdublje i najudaljenije delove svoje duše, pa makar to nemalo baš nikakvu vrednost, meni znači, a u svom životu sam sebi najvažnija.

Tako sam rešavala skoro sve probleme u životu, jer između redova uvek pronađem rešenje. Nekada je to bilo samo moje, a od kada imam blog delim to sa svima bez griže savesti što svoj život stavljam  na uvid svima, jer se nadam da između svih tih redova postoji i neki koji može da znači još nekome.

Postoje dve stvari vezane za školu, koje sam zapamtila za ceo život. Jedna je da zaborav ne postoji, a druga je da oproštaj može da ubije. Profesor filozofije mi je na jedan moj pisani sastav o životu dao 5 i kratku primedbu „zaborav ne postoji“. Sigurno nije imao pojma da ću posle toga napisati ceo novi tekst o tome kako to zaborav ne postoji i da ću se toga sećati ceo život.

Ukratko, zaboraviš nešto, nekoga, neka je i neka sitnica, ali kada te neko podseti na taj događaj ili tu osobu, negde ga isčeprkaš i setiš se. Znači nisi zaboravio. Ili jednostavno sam počneš da razmišljaš o nečemu i setiš se svega. Zaborav postoji jedino u slučaju bolesti.

Neću da širim temu, ali uglavnom sve se svodi na to, da mnoge događaje strpamo negde u sebe, na sigurno mesto, tu ga ostavimo i mislimo da smo zaboravili, a u stvari tako samo olakšavamo sebi dalji put kroz život. Nadam se da razumete šta sam htela da kažem, da se ne rasplinjujem.

Što se tiče oproštaja… Kada nekome nešto oprostite, to bi trebalo da znači da ste oprostili i da više nema vraćanja na to. U slučaju oproštaja uvek se setim Banović Strahinje. Nema mnogo veze sa samim likom, već mi je ostalo urezano u glavi, kako je Strahinja oprostio Anđeliji tzv. preljubu i izdaju.

Neću da ulazim u dublju analizu pesme i odakle mi to, ali sam sigurna da Anđa nije uspela da izdrži pritisak oproštaja. Da još naglasim i da ovde ne gledam na to šta je on njoj oprostio, već kao na „oprostiti nekome nešto“, bez obrzira o čemu i o kome se radi.

Našla sam se u situaciji da sam „zaboravila“ i „oprostila“ i jedno i drugo pod znacima navoda, jer da je stvarno tako, ne bih uopšte sada bila u problemu u kom jesam. Rekla sam sebi: „Dobro, bilo je šta je bilo, idemo dalje.“.

Udaljila sam se od te osobe i nastavila život na sasvim drugu stranu. Silom prilika ta ista osoba se vraća u moj život i na testiranje se stavlja i moj oproštaj i zaborav. Shvatam da nisam dovoljno velika da bih oprostila, shvatam da ništa nisam zaboravila, kao da od onda nije prošao ni jedan dan. Kao da se sve nastavilo tamo gde je nekada stalo.

Ta osoba se možda i promenila, ali ja i dalje to ne mogu da vidim zaslepljena ranijim dešavanjima na koja samo dodajem nova. U svemu vidim ono od pre. Ma ko sam ja da sudim? Nemam pravo da sudim ni sebi, ni drugima. Osećam samo veliko sažaljenje prema toj osobi, a onda se setim nečega, pa eksplodiram iznutra.

Zašto ćutim? Zato što sam ranije ubedila sebe da sam prešla preko svega i da nema razloga vraćati se na ono što je prošlo. Uvek je važno ono što je sada, a sada je nastavak onoga što smo ranije prekinuli i postala sam svesna da je sve u stvari bio samo privid, jer je osoba bila fizički daleko od mene, da se malo toga zaista promenilo. Kao kada prljavštinu strpaš pod tepih i praviš se da je nema, a znaš da je tu.

Definitivno u životu sve stvari i svi odnosi kad tada dođu na svoje mesto, pa ma koliko nam se učinilo da je nečemu prošao „rok trajanja“. Kako seješ, tako žanješ. Savest je teška muka i verovatno joj je dovoljna. Moja savest je čista i treba mirno da spavam. Samo treba da odlučim jesam li oprostila ili nisam, hoću ili neću? Nema treće. Ako neću, onda nema svrhe ćutati, ako hoću onda treba pod hitno da isplaniram sledećih 15 minuta svog života. 😉

blago meni sa mnom :)))

Javiću vam ma šta da odlučim, ali sa ovom pričom smo završili. Sada možemo da se vratimo na gramatiku. 😉

Moj zatvor

Znate vi mene i ‘vaku i ‘naku, ali kakva sam u zadnjih 10-tak dana, ma ima i više, ne možete ni da zamislite. Zato što ni ja sebe ovakvu ne poznajem. Svakoga dana psujem svoju rođenu majku i oca svoga, što su me vaspitali ovako kako jesu. Nek’ mi oproste, a hoće, jer me razumeju i najbolje poznaju.

– Znaš, steglo me ovako ovde, kao da me neko drži za gušu. Imam tu neku knedlu i ne mogu ni da je progutam, a ni da je pljunem napolje.

– A vidiš ovde, e tu kao da mi zjapi neka rupetina, pa imam potrebu da s vremena na vreme stavim ruku na srce. Da pritegnem malo jače.

– Ne mogu da udahnem onoliko vazduha koliko mi se čini da mi treba. Neće nešto.

– A glava? Uh glava kao da nije moja. Teram sebe da pređem preko nekih stvari i kao prešla sam, ali ne da glava.

– Malo malo, pa mi proleti neka slika i muči me. Baš me muči. Ne da mi da progutam knedlu, da udahnem vazduh, da mi srce bude na mestu. Vilica me boli od ćutanja, od neizgovorenih reči, misli.

– Nisam sigurna da bi mi psiholog bio dovoljan. Sve se nešto plašim da će na kraju psihijatar imati posla sa mnom, bolje i psihijatar nego neko ozbiljnije oboljenje, što nije isključeno. Osećam.

–  Nije mi se ovo ranije dešavalo. Nisam nikada bila u situaciji u kakvoj sam sada. Pa se mislim, šta sam sve do sada pregurala, kako ovo ovoliko može da me savlada i da mi ovoliko oduzme snagu i kao da mi i razum oduzima lagano?

Izgleda da je došlo vreme, da i meni neko dođe glave.

Znate li vi kada vam niko ne može dati savet, pa čak ni prividan, utehu? Znate ono kada vam neko  kaže: „Stani polako, rešiće se to, ne brini…“ E čak mi ni to niko ne može reći.  Nema rešenja na vidiku, a ja u zatvoru. Zatvor slobodnog tipa. Mogu da izađem iz zatvora kad god mi se digne đoka, da idem gde god hoću, ali kada se vratim…hm…kao da nemam gde da se vratim. Uskraćena mi je sloboda življenja.

Ne mogu da izađem gola iz kupatila, a to mi je oduvek bio neki „merač“ slobode. Ne mogu da vičem kada hoću, ne mogu da pojačam televizor do kraja i da igram na sred dnevne sobe sa svojom decom. Ne mogu da se svađam sa sopstvenim mužem. Moje knjige i slike su premeštene, a nisam ih ja premestila, jer su dve police bile potrebne za nešto. Ne mogu da pričam šta god hoću. Ne mogu da radim šta god hoću. Ne mogu milion i jednu stvar i sve mi se čini da će to potrajati dugo i to je to što me guši, što me davi, što mi ne da mira, ni noću sna na oči.

Ovo „zatvor“ može da se tumači i kao ono kada vam se sere, a nešto vas neće, pa vam sopstvena govna smetaju i muče vas do te mere, da se može desiti i da puknete zbog najobičnijeg sranja.

Volela bih kada bih mogla da i ja ceo dan sedim za kompom kao on i da razmišljam da li da igram trefa ili sans. Predao se. Ne mogu da igram karte i glupe igrice. Mrzi me da živim više. I nerviram se što sam ovakva kakva jesam. Što sam toliko sažaljiva? Što sam vaspitana tako kako jesam, pa ne mogu ništa da kažem?

I sada ide deo u kom opisujem svu nepravdu, ali izostaviću to, zbog onog jebanog vaspitanja. Jebo me konj, da me jebo. Pa i neka me uguši ta knedla, ali jednu jedinu reč koja može da iskaže ono što mislim da je nepravda, neću reći. Što ja moram ovako da mučim sebe? Radi mira u kući? U kakvoj kući, u čijoj kući? Radi čijeg mira? To što bih ja rekla ništa na bolje ne može da promeni, pa zato neka me neka crknem.

Nisu me pobedile ni veće nepravde, neće vala ni ovo, ali pod hitno moram da nađem nešto što će da me bar malo vrati u normalu i koliko toliko povrati mir u telo i dušu. Nema mi druge ako hoću da ostanem normalna. Normalna nikad nisam ni bila, ali bar malo da se vratim na staro ako ništa drugo. Upomooooć vičem iz sveg glasa, a znam da mi pomoći nema.

Neka nagrada koja me je naterala da razmišljam i pišem o vama…

Da vam se pohvalim. 17. septembra, pred više hiljada posetilaca, održana je svečanost povodom dodele nagrada. Lično se pojavila Verkić – Džepna Venera i uručila mi ovo priznanje. 🙂

„Prix d’Arts je nagrada za blogere koji prenose kulturne, etičke, literarne, osobne itd. vrijednosti izvan nacinalnih i govornih granica. Koji, sažeto rečeno, pokazuju da se njihova živa kreativnost i razmišljanje može lako otkriti u njihovim riječima i između redaka, bez obzira na jezik kojim pišu. Nagrada je zamišljena kao sredstvo promicanja prijateljstva među blogerima, način da se iskaže naklonost i priznanje za njihov rad koji webu daje dodatnu vrijednost.“

Mislim da postoje mnogi zaslužniji blogeri od mene, ali mi je zaista bilo drago na ovom znaku pažnju. Već sledeće večeri sam pozvana na drugu svečanost istim povodom i cenjena Milja Lukić mi je uručila istu tu nagradu, po drugi put, koja me je dodatno iznenadila i obradovala.

Hvala vam devojke. 🙂

Da vam sada malo pojasnim. Da bi nagrada bila validna, dobitnik dobija pravo, a donekle i obavezu da istu nagradu prosledi dalje tj. da preporuči 5 blogera za koje misli da je zaslužuju. S obzirom da sam dobila dve, dajem sebi za pravo da vam napišem nešto o 10 blogera. Prosta matematika 2 x 5, mislim razumemo se. 🙂

Pre nego da počnem, želim da vam kažem da oni kojima uručujem ovu nagradu nisu poređani nikakvim redom i da još ne znam kome ću je uručiti. Moram da naglasim da mi ovaj post predstavlja posebno zadovoljstvo, jer se već neko vreme spremam da vam pišem o ljudima koje čitam, koje sam upoznala na jedan poseban način i ovo mi je idealan povod za tako nešto. Još jednom, hvala vam devojke na inspiraciji, jer ljudi o kojima ću pisati zaslužuju posebnu pažnju u svakom slučaju. Nagradu ne zaslužujem, ali oni koje ću navesti zaslužuju mnogo više od obične izmišljene nagrade.

Zovem se Ivana, ali ne znam jeste li vi primetili koliko ima Ivana u blogo-svetu? Ima nas puno, ali samo jedna je ivanistična do te mere, da sam presrećna što nosimo isto ime. Ivanizmi. Ljudi, pa nemate predstavu koliko samo naziv ovog bloga govori o ovoj devojci. Ne možete to da znate ako se ne zovete Ivana. To je devojka koja mi je jako bliska ne samo svojim imenom, već i svojim razmišljanjem. Hm…sada kada se zaletim, čini mi se da će se ovaj post baš, baš odužiti, ali šta ima veze. Želim da vam „približim“ ivanističnu Ivanu iz nekog svog ugla.

Ona ume da vas nasmeje do suza, da vas rasplače, da opiše svoj provod, pa da poželite da i vi izađete u zezanje, da vam opiše svoje putovanje, pa da poželite da baš odete u tu zemlju, ume da se zaljubi, da se odljubi, da se naljuti, napije, razbije, posvađa, pomiri, razmišlja, rodila je majka za sve i srećna je što je ima takvu kakva jeste.

Holivudski vikend. Jeste li vi nekad imali takav vikend, pa niste, jer niste ta Ivana.  Jeste li vi možda nekada slavili Novu Godinu u Španiji kod sestre Ane? Niste naravno, jer prvo nemate sestru Anu, drugo i da je imate ona ne živi u Španiji, a treće i da je imate i da živi u Španiji niste bili tamo sa njom baš za NG. 🙂 Ivana jeste. Ima vas sigurno puno koji ste bili u Tunusu na odmoru, ali sam sigurna da se niste proveli kao ona. Neću vam pričati o postovima koji rastužuju, koji navode na duboko razmišljanje, jer ako nastavim ovako ovaj post će se zvati „Ivana na sto i jedan način“. Čitajte njene postove i shvatićete šta je pisac hteo da kaže.

Idemo dalje. Samo malo da pogledam.  Aha…

Drveni Advokat, zovem je Drvena i mislim da joj nikako ne pristaje takav nadimak, mislim ovo Drvena. Ako ne znate nikoga ko će vam pružiti ruku kada svi odu od vas, ko će vas utešiti, ko će vam ponuditi pomoć, ko će vas oraspoložiti na sebi svojstven način kada vam je nateže, onda niste imali „posla“ sa ovim advokatom. Devojka koja voli život, blog koji treba da se zove Veliko Srce.

Ona zna da mi nemamo pojma koliko smo u stvari srećni. Njena Azbuka upoznavanja puno toga govori o njoj. Ma ona ume i licemerima da se zahvali, šta onda drugo o njoj da vam pričam. Novosadski fina devojka. 🙂

Svi mi sve i svašta sanjamo, ali kada sanjate električne snove onda se i podrazumeva da ste kao uključeni u struju. Ona stiže na sto šest mesta i protutnji kao oluja. S obzirom da je odličan organizator onda se uglavnom svi oslanjaju na nju oko organizacije „bančenja i bludničenja u nekoj biblioteci sa kariranim stolnjacima„. Bilo bi lepo da uspem da se organizujem, pa da se nekako i ja pojavim 25.09.

Ne može da vas nauči kako da sačuvate svoje braon čizme od sestre, ali kako pomoći nekome ko pomoć nije tražio, Blesava može da vas nauči. Kako da spremite slavu za 165 ljudi, a da pri tom ostanete živi i kako da na toj istoj slavi preživite kada deda unuku predaje slavu možete kod nje da pročitate. Žao mi dede kao da je bio moj. Veliki čovek.

Kada Električnu ujede kuče, moraju da ga špricaju što pre. Ona primi boce samo preventive radi, a kuče „ujedač“ protiv besnila, pa vi vidite. Nju bih vam opisala kao jedno veliko čudo od žene, jednom rečju Velika, jedna od najvećih.

Postoji jedan blog koji redovno čitam, koji mi posle svakog pročitanog posta u stomaku i grudima ostavi onaj težak osećaj, znate ono kad vas stisne i pritisne. Piše ga osoba koja je toliko različita od mene, da je to nebo i zemlja, pa samim tim sve ono što je preživela me još više razbesni i iznervira. Ne osećam sažaljenje kao većina onih koji opisuju ovaj blog. Osećam samo veliki bes i potrebu da ljude koji su joj naneli zlo, nekako kaznim.

Ne postoji post koji bih vam preporučila sa tog bloga, jer jednostavno treba da pročitate sve, o životu jedne devojčice, kad tata reši da uguši sva svetla. Krenite od Početka priče, pa onda lagano dalje. Ovaj blog ima potpuno promašeno ime, jer takav jedan čovek nema nijedno jedino pravo da se zove „tata“ u bilo kom kontekstu. Marouk je uspela da se izvuče iz svega toga i da vodi neki drugačiji život, ali njena borba nije završena. Čitajte, možda joj nekako možemo pomoći. Nikad se ne zna.

Stevan, meni posebno drag momak. Jedno vreme dok sam bila mala želela sam da svom sinu dam baš takvo ime. To što mi je drag nema veze sa imenom, već sa svim onim što taj momak jeste.  Kako sada da vam objasnim šta je sve taj momak, kada ja blogove čitam sasvim drugačije od drugih. Od većine drugih. Mnogi blogove čitaju samo čitanja radi. Znate ono ja pratim tebe, ti pratiš mene, ja tebi lepu reč, ti meni lepu reč. Kod mene to nije tako, mada često ostavljam „hvalospevne“ komentare po blogovima, pa se možda ponekad učine i površni, ali nisu, jer ih pišem od srca, pa ko razume, razume.

Nego da se vratim na Soprana. Odakle sad ja mogu da znam kakvu vi muziku volite, pa da vam preporučim nešto što bi vam baš „leglo“. Jednostavno redovno čitajte o čemu piše ova duša od čoveka i shvatićete šta sam to htela da vam kažem. Da sam devojčica bila bih zaljubljena u njega do ušiju, ovako ga samo prosto i jednostavno volim.  🙂

Mahlat čitate je l’ da? Kakvu nagradu bi njoj trebali da damo? Ne znam. Mogu da vam pričam o svom odnosu na njen blog i njeno pisanje. Čitam, smejem se, dođe mi i da plačem ponekad, ali posle nje u zadnje vreme retko kada imam šta da kažem.

Slično razmišljamo o mnogim stvarima, u većini slučajeva se slažem sa onim o čemu piše. S obzirom da od početka njenog pisanja čitam njen blog, da li stvarno mislite da mogu da vam nešto preporučim? Ako kojim neverovatnim slučajem niste bili na ovom blogu, onda pod hitno prvo vidite sa kim imate posla, a onda jednostavno kliknite na bilo koji post i čitajte, čitajte, čitajte. Eto tako.

Milko Grmuša. Ovo Grmuša mi je ranije bila asocijacija na jednog našeg padobranca iz Banja Luke, a sada mu se više ni imena ne mogu setiti, jer Grmuša je Milko i tačka.

Sami naslovi njegovih tekstova vas mogu navesti na razmišljanje, a tek kada pročitate tekst onda ne retko ga treba pročitati još jednom, jer sigurno ste nešto propustili. Estetika perverzije, Hedonizam vs Mazohizam, Sirovi instinkt i tako se ređaju misli, pitanja, razmišljanja, jednog izuzetnog momka. Žao mi je što sam ovog leta iz opravdanih razloga bila sprečena da odem u Banja Luku da popijemo pivo u parku, moj drug Milko i ja, ali iskreno se nadam da ćemo već sledećeg leta popiti dva. 😉

Sećaš li se Dolly Bell? Naš kultni film, čiji naslov kada čujem više ne povezujem sa ovim filmom, već sa  bekstvom od kuće. Šalim se. Neću da pobegnem od kuće kod Dolly i ako mi je velikodušno ponudila sobu, ali pored svih priča koje sam kod nje pročitala, nije ni čudo što mi se čini da film nikada nije ni snimljen i nemam pojma o čemu se u njemu radi, ali za sigurno znam da na ovom blogu imate da pročitate toliko lepih priča da ćete se iznova i iznova vraćati, svaki put kada bona Dolly napiše nešto novo.

Veštičanstvena zaslužuje ovu nagradu, jer je ona neko ko uvek širi pozitivnu energiju, ljubav i optimizam. Kada vam ona predloži Začine života, nema šanse da ostanete ravnodušni. Način njenog pisanja i opisivanja onoga što želi da vam kaže vas prosto podigne nešto više. Proza, poezija, ma ceo roman u jednom njenom tekstu, kako ko shvati i kako ko bude raspoložen, ali uvek osmeh na kraju bude neizostavan.

To na šta može da vas asocira sama reč „veštica“ nema veze sa ovom Vecom. Krenete lepo u šumu, tamo će vas sačekati i sve će vam postati jasno. Sačekaće vas i odenuće vas u jesen. I ako ne volite jesen kao ja, i ako ne umete tako lepo da se izražavate i opisujete kao ona, nema veze, sa njom u društvu ćete se osećati zaštićeno i sigurno, garantujem.

Zar sam već stigla do desetog bloga. Koga da nagradim za kraj? Pre nego da bilo šta kažem, moram da se izvinim svima onima kojima nisam dala nagradu. Kako sada od svih da izaberem još jednog, a baš sam se lepo zaletela? Mrzim pravila.

Suske, Stevo, Kokica, Šunjalica, Breskvica, Crna Perla, Deda, Zelana, Šaputalica, Poslednji Skaut, Nedođija, Duda, Dezareo …e jebi ga sad. Ne mogu vas sve ni nabrojati. Nezahvalan je ovo posao, s toga desetu nagradu, koja se može smatrati i prvom neću dodeliti nikom posebno, već se svi smatrajte kao dobitnici, jer je svi i zaslužujute i vi i oni koje nisam nabrojala, a rado čitam ono o čemu pišete. I još samo da znate da o svakom od vas imam u glavi posebnu priču. Valjda ću je nekada i napisati.

P.S. Za sam kraj opet glupa pravila, ali možda i nisu glupa, jer će i nekog od vas kao što su mene naterati da kažete neku reč o blogovima i ljudima koji ih pišu. Svi dobitnici nagrada treba da:

1. Nagrade prosledite dalje, da čujemo kojih je to 5 blogera koje vi nagrađujete.

2. Logo koji ste preuzeli označite linkom bloga sa kojeg je nagrada uručena.

Kada Ana smeje se… :)))

Još jedno malo podsećanje kako smo proveli poslednje dane leta 2010. uz dve pesme koje smo najviše voleli ove sezone. 🙂

Nema naša Ana krezave zube, ali kada se smeje svima nam je mnogo dobro, jer svi pevamo na sav glas, smejemo se ko blesavi i vrlo rado podelimo i poslednju palačinku.

Jebena iskušenja…

Jebena iskušenja! Pa dokle više u pičku materinu?! Tačno je, važno je da smo svi živi, ali jebem mu život jebani dokle više bre? Da li se čovek oslobodi problema i briga tek kada umre??? Može li se sastaviti bar par meseci bez problema? Nisu to problemčići, nego problemčine i tako jedan za drugim lupaju po glavi, udaraju bez milosti. TRAS…BUM …TRASS…DOKLE BRE VIŠE?

Noćas sam pokušala da spavam, sanjala sam čudne snove, probudila se više od 15 puta, ustajala, šetala, molila se, htela da vrištim na sav glas, ali nisam da ne probudim normalne. I ništa. Ništa se nije promenilo. Jutros ustala kao da se ništa ne dešava. Kao da je sve normalno. Kao da sam bezbrižna i mirna. Strah me samo da ne poludim do kraja i da ne napravim neko sranje.

Da to je samo još jedno iskušenje. Da vidimo dokle ova mazga može da izdrži i hoće li izdržati? Ne znam, šta god da bude, čuće se.

APEL za pomoć Svetlani Kukić

I tako. Odgledam juče prilog, a danas pročitam ovo i ovo i znate šta, stvarno smo srećni. Ne mogu ništa da pišem, možda sutra, možda za dan dva, tužna sam i sluđena, ali ću dati sebi slobodu da iskopiram post koji je postavila Drvena, jer ništa pametno ne umem da kažem. Duša me zabolela.

„Svako od nas, kao najlepši period života, pamti detinjstvo. Mislim da nam je letnji raspust uvek bio posebno drag, jer smo imali ceo dan na raspolaganju samo za igru. Sećam se, ustanem nešto pre devet i brrrzo strpam sendvič u usta i već sam napolju. A iza zgrade livada (tada nam je bila ooogromna) i drveće pitomog kestena. Pa igrarije do ručka, onda odmor ili spavanjac i posle 17h opet napolje.

Tada smo se igrali zmurke uglavnom ili ‘partizana i Nemaca’, pa niko nije hteo da bude Nemac, te smo se igrali Indijanaca i kauboja. Pa šetnja po bankinama, a ko izgubi ravnotežu i stane pored kaže: “Zeka pije vodice”. Sećanja mi neprimetno vraćaju osmeh i dok sećanja zapisujem se smešim.

No, surova realnost je uozbiljila moje lice. Ako nešto ne učinimo, jedanaestogodišnja devojčica iz Beograda, Svetlana Kukić, neće doživeti period u kom će moći da se seća. Ceca, kako je drugarice zovu, boluje od teškog oblika anemije, zbog koje joj se gvožđe taloži u vitalnim organima, što može biti vrlo opasno.

Cecin brat je prošle godine umro od iste bolesti i dete zna da je, ako se nešto ne preduzme, očekuje ista sudbina. Lek postoji, ali je veoma skup za njene roditelje. Količina za dve godine, koliko treba da traje Cecina terapija, košta 50 000 eura. To je mnogo novca za njene roditelje, ali nije mnogo za sve nas. Znate da svaki dinar znači, zato se odreknite današnjeg sladoleda/kutije cigareta/pića u gradu/čokolade i pomozite ovoj devojčici da dobije nadu za bolje sutra.

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!“ Izvor: Drveni Advokat

Nemoguće da ništa ne možemo da učinimo za malu Cecu. Naše malo njoj može značiti život.

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Naša dečurlija

Od onih sam kojima je dovoljno reći jednu rečenicu, pa da ja onda mislim i mislim. I tako, danas ceo dan mislim. Bila sam single mama dugi niz godina. To nikako u mom slučaju nije bilo nešto što sam gledala kao strašno i tragično, već kao svoj izbor i sticaj kojekakvih okolnosti.

Nismo bili venčani, zbog nekih papira, živeli smo zajedno dve i po godine i mnogo se voleli sve to vreme, a onda jednostavno jednog dana smo shvatili da nikako nismo više jedno za drugo. Nemam pojma kako u životu dođe do toga, da nekoga voliš, da živiš sa nekim, da stvaraš sa nekim, imaš dete, planove, a onda jednog dana da shvatiš da je najbolje pustiti tu osobu da ode. E baš tako je bilo.

Uveče nismo imali pojma, da ćemo sledeće jutro sedeti jedno naspram drugog i u suzama se razići. Plakali smo oboje, ali smo bili svesni da je tako najbolje za sve, prvo za naše dete, a onda i za njega, a i za mene.

Nismo bili par koji se svađao, tukao i slične zajebancije. Nije postojalo nikakvog maltretiranja, ponižavnja i šta ti znam čega sve biva u sličnim vezama.  Bila sam starija 3 godine od njega, ali to nikako ne znači da sam bila i zrelija, pametnija.

Kao dete koje je svoje najlepše tinejdžerske godine proveo u ratu, silom prilika, mnogo više od mene je osetio sve nedaće života. U 22 godine postati tata iz svoje želje i ljubavi, ne slučajno, već baš onako iz srca je nešto što poštujem i čemu se divim, a meni je sa 25 godina nekako i bilo sasvim u redu, da volim i želim dete sa čovekom kog volim.

Naši snovi su se raspršili možda baš iz razloga što sam ja bila spremna da „jedem“ život, da ga živim i uživam, a on je samo hteo da životari. Ja sam grizla i vukla, a on je stajao u mestu. Položiti 11 ispita, jedan za drugim, sa malom bebom i svim obavezama koje „bračni“ porodični život nosi sa sobom, nikako nije mala stvar i najbolje govori o tome koliko sam bila spremna da zaista „pojedem“ sve pred sobom.

Mislim da je najveći i jedini problem bio što sam nekako u toj nekoj borbi za neki bolji život bila sama i eto tako razišli smo se. Nisam htela i mogla više da ga vučem, a on više nije hteo i mogao da bude neko ko će biti vučen. Gotova priča.

Neću da vas davim sa bilo čim posle toga, ali eto zamišljajte. Moja devojačka soba i moja curica i ja same u njoj. Moji tata i mama koji su nam pružili maksimalnu podršku. Ja koja se ponašam kao da se ništa nije ni desilo. Idemo dalje.  Neću da vam pričam i objašnjavam koliko je teško ostati priseban i normalan i detetu od dve i po godine objasniti zašto tata više nije sa nama. Moja mala je MOJA mala, tako da ću vam samo reći da liči na mene.

Ono što se jednom pokida nemoguće je sastaviti, tako da ako dođete u situaciju da spašavate neku prošlu vezu, mogu samo da vam kažem da ne činite to, ne trošite energiju i vreme. Mi smo pokušali ponovo, ali neke stvari se nikada ne menjaju. Njemu nikada neće niknuti veća muda od mojih i to je bio najveći problem.

Da se vratim sada na početak moje priče. Moj bivši dragi sada pored sebe ima neku drugu ženu, neki novi život, imaju sina i jako sam srećna zbog njih. Onako iz srca. Volela bih kada bi oni moju Jovanu svojatali. Volela bih kada bih mogla da ih pitam da li oni to zaista žele da je usvoje pošto je toliko vole. Nije tako. Nismo te sreće ni Jovana, ni ja.

Tužna sam zbog toga, ali zato me ništa ne sprečava da svojatam tuđu decu. 🙂 Da kažem da ih imam četvoro, odnosno šestoro. Moja prva deca su deca moje sestre i njih ni za dlaku ne odvajam od svoje dece. Dušan, Nikola, Jovana, Jana, Marko i Ana. I stvarno ne postoji ništa što ne bih uradila za bilo koga od njih.

Ništa me ne sprečava da i dalje „jedem“ život. Dušanu, Nikoli i Jani nikada neću da budem mama, ali sam sigurna da ću im uvek biti makar dobar drug i veliki prijatelj, a u životu ako nekad zatreba i veliki oslonac. Želim to da znaju.