Pilad moja…

Znate šta, ja sam grozna mama. Ne bih se nikome preporučila i sigurna sam da nije lako biti moje dete. Kad padneš i sjebeš se načisto, mama gleda podalje malo i čeka reakciju. Ako te mnogo boli i počneš da plačeš, a u stvari nema nekih naročitih posledica, možeš samo poljubac da dobiješ na mesto gde si se lupio i „nije to ništa, evo prošlo….cmok, cmok….eeeee vidi ono tamo….vauuu!!!“.

Em si mali, em te boli, em imaš kevu koja te sluđuje. Ubeđuje te da ne boli ono što boli, pa još i ljubi i kaže da tamo malo dalje ima neka druga zanimljiva zajebancija. Ma ko da odoli. Naravno da više ne boli i da je tamo zanimljivije otići, nego se ko kreten drati u maminom naručju.

Sva su deca različita, ali ako ste roditelj toj deci, onda treba da budete isti prema svima, pa makar ih petnaestoro imali. Troje imam, ponekad i četvoro koje računam u svoju decu, a ponekad kad prebrojim bude ih i šestoro mojih, e ne morate da verujete ide to ponekad i do osmoro i uvek izrazito pazim da neko od njih slučajno ne dobije uvek prvi ili zadnji poljubac ili sendvič ili sipanje supe ili grljenje ili prekor ili…ma svima isto za sve. Uvek različitim redom. Uvek neko bude prvi, ali ne uvek jedan isti. E bato moj, ako ti se učini da je ovog puta nepošteno, da si uvek ti kriv ili kriva, e zajeba se. Prošli put nije bilo tako, pa makar imao i samo jednu, pet ili osamnaest godina.

Sa moje tačke gledišta od svoje dece ću napraviti ljude. Jok pičke, jok mamine maze, mada svi volimo da se neizmerno mazimo, jok neke plačipičke koje plaču za sve i svašta, jok neke koji kad treba ne plaču, ako ti se plače ima da plačeš, pa makar se trudio iz sve snage da se suzdžiš, ma ima da plačeš, nema muško, žensko, svi smo isti kad boli. Plači srce moje, ali treba da se zna šta nije za plakanje. Baš je teško biti moje dete.

Pilići moji ili pilad moja, treba da znate samo jedno što imam da vam ostavim kao „zadužbinu“: Život je kurvetina, a vi dok me ima uvek ćete imati gde da dođete i kome da plačete na ramenu kad vam dođe, ali treba još nešto da vam kažem, tamo malo dalje uvek ima nešto zanimljivije, bolje, lepše, što vam i kad budete imali 15, 35, 40 ili 105 može odvući pažnju.

Voli vas vaša mama, tetka, ujna, strina, baba, prababa… Ono što ste napravili od mene i što ćete tek napraviti, svojim rođenjem i svojim daljim životom. Ono što će uvek ostati, bar kao reč za mnom….moja malenkost, ja. Koje ćete se makar sećati po tome da je uvek znala da iza onog ćoška nešto lepše, bolje, zanimljivije čeka na vas. Život.

Eto, ništa…. samo sam htela da vam kažem da vas volim, da mi trebate i nedostajete kad niste sa mnom. Kad padnete, a budem blizu, neću vas podići, treba da naučite da ustajete sami, ali ako vam bude toliko teško da ne možete sami, znaćete uvek da ne samo da ću vas podići na noge, nego uz mene ima da se setite i čemu vam krila služe. Kako god bilo, grozna sam, vi znate najbolje, pilad moja. Ljubim vas bez ikakvog reda.

 

 

 

 

 

 

 

Samo malo…

Deca sve znaju i osećaju, ali nekako njih lako mogu da zavaram da sve dobro držim pod kontrolom. Pustimo muziku, pa pevamo, igramo, sređujemo kuću, ali Edija ne mogu da zavaram ni na koji način. Oseća me, pa cvilne tužno, pogledamo se, a oči nam zasuze. Jebem ti život, da ti jebem život baš.

 

Sredićemo se za par dana, samo nam malo treba, pa zar moram da molim za malo mira i samo našeg vremena?

 

 

 

 

Živimo blizu vi i ja…mislite o tome

U kakvoj ja to nirvanici živim? Ne verujem nikom ništa, ali ljude vidim kao dobre i u svakome samo dobro tražim. Umem da se čuvam, ne dam prilaz svakom. Ne želim da me bilo ko povredi, na bilo koji način, jer ni ja nikoga ne povređujem. Volim ljude, volim decu, životinje, prirodu, reku, sunce, leto, more, planinu…volim svetlost, pa neka je i zima i sneg. Ne umem da mrzim, ne želim nikada u svom životu da saznam kakav je to osećaj.

Prosto ne mogu da verujem da je određeni tip ljudi i dalje opstao na ovoj planeti. Pa se nešto mislim noćas??? Jebote….pa možda će oni na kraju i da prevagnu. Preplaviće ovaj svet i osteće par nas, vas i tako…malo ćemo da se pogledamo i priznamo jedni drugima, „jebi ga prijatelju, manjina smo“. Život ti poljubim, pa to se možda već desilo, a ja i dalje živim u svojoj nirvanici?

Danas sam uzela probnu vozačku dozvolu. Hvala na čestitkama, nego neće to biti tema ovog posta. Čačkam sinoć po netu i baš me zanimalo to P-e što kao mora da se lepi na auto. Novi propisi, za nas „probne“ vozače i tako čač, čač i naletim na neki forum. Niko pojma ništa nema. Treba da se lepi, ne treba, ovo, ono i uglavnom, moj stav je da ne treba da se lepi, ako nam ga ne daju prilikom davanja dozvole. Naravno da ga nisu dali. To bre košta državu!!! Važno je da smo mi „probni“ to platili.

Ne mogu sada da vam prepričavam, jer se mnogo nerviram, takvih reči i uvreda odavno nisam čula. Ljudi moji, nisam mogla da verujem, kakve su ljudi stvari izgovorili, napisali na moje tri rečenice. Ovo je bilo moje zadnje što sam im rekla: „Hvala vam što ste me podsetili zašto sam prestala da dolazim na bilo kakve forume. Toliko od mene.“, a neko od njih mi je napisao nešto ovako: „sa takvim stavom, ovde i nema šta da tražiš.“ Dobro neću. Hvala lepo, pokazali ste mi kakvi ste, ko ste, odoh ja svojoj kući.

Što tako, zato što su me ispljuvali, sunce ti poljubim kao da sam im pobila pola familije, samo zato što sam rekla da neću da lepim jebeno P na svoj auto, ako mi ga ne daju. Znači moram da ga platim, ali oni nemaju da mi ga daju i ja sada ko poslednji kreten treba da napišem na papirče i zalepim. Mislim stvarno. Je l’ normalan ovaj narod? Najgore od svega je što je u ovoj zemlji baš sve tako. Nema to nikakve veze sa jebenim P. U ovoj zemlji je baš sve tako, a oni koji se trude da pokažu da je ova zemlja na pravom putu u stanju su sve da urade da bi vas ubedili da tako treba.

I tako legnem sinoć da spavam i mislim. Kuda bre da pobegnem odavde? Gde da vodim ovu svoju nejač? Da im negde stvorim život među nekim normalnim ljudima, koji žive svoje „nirvanice“, GDE?

I svaka zemlja koja mi je pala na pamet ili je pred nekim ratom, ili će da je udari neki cunami, zemljotres, vulkan…neko sranje, ili ima mnogo otrovnih životinja. Nisam ni spavala noćas. Nemam gde da pobegnem. Ne može se pobeći od većine. Tuga jedna ljudi moji. Ukalupljeni, uamljeni, žive neke svoje živote, bez želje da se pobune protiv bilo čega. Ma i protiv komšije, ne daj Bože.

Užas jedan. I tako vrati mi se u glavu scena iz nekog našeg filma što smo skoro gledali, gde Glogovac kaže: „Ma bježi bre tamo. Nije to moje djete. Nisam ja sadista da pravim djecu u ovo vreme.“ Mila majko moja!!! Koliko je samo istinita ova rečenica? Jesam li ja bre sadista. Kuda i kako da povedem svoju rođenu decu.

Među kakve ljude ću ih sutra pustiti da polete? O Gospode Bože.

Mnogo mi je muka od svega. Na kraju ću stvarno da se preselim u PITOMINU. Ako želim da ostenam ono što jesam, a želim, ja od sebe neću i ne želim da bežim, ali moram negde pobeći odavde, od zla koje se toliko namnožilo da preovladava. Što dalje, u neku šumu, na neku livadu, u neki mir, negde gde ljudi nisu zli i toliko loši da svoje nezadovoljstvo jedino umeju da iskažu nad, ni krivim, ni dužnim. Mislite o tome. Živimo blizu vi i ja.

Šta posle svega?

Šta ćemo onda, kada mi srce prepukne? Puf…Tras…Cangr… Koliko toga se sakupilo u tom mom malenom „srcetu“? Ko će meni da pomogne da sve to razvrstam, da napokon neke stvari shvatim, uhvatim i doznam, a tiču se njega? Srca mog.

Niko, sem mene same. Znam da se tu unutra krije nešto nedokučivo, što nema veze sa životom i ljubavlju. Nešto samo moje, što ne dam nikom. Ne zato što neću, rado bih dala, ali ne znam šta je to, a kako dati nešto kada ne znaš šta bi dao?

Oni „pametni“ kažu: „Zamislite sebe mrtvog u kovčegu, šta biste želeli da kažu o vama oni koji ostaju? Živite sa tom mišlju.“ Hoće da nam kažu da živimo tako da nam sutra niko na grob ne pljune.

Znam šta želim nad svojim mrtvim beživotnim telom, koje leži u kovčegu da kažu oni koji su me voleli. „Bila je baš nedokučiva…čudo jedno, koje smo voleli, a čak i ne znamo zašto.“ Ništa takva jedna rečenica ne govori, ali meni znači. Razumeli smo se oni i …ja koja je otišla. 😉

„Sanjati orla – velika te sreća čeka“

Pričaću vam o jednom snu, o onom dok spavamo. Znate za uvreženo mišljenje u našem narodu, da ono što sanjate na Badnje veče i oko Božića nosi neki predznak. I tako se ovih dana osećam čudno zbog jednog sna, nekako mi srcu milo i u duši toplo, dragost me neka obuzima.

Volim kada sanjam takav neki san, a onda na javi kada ga se setim preplavi me osećaj milinice. Nije zdravo za psihičko zdravlje kada duži vremenski period ne možete da se setite svojih snova. To je možda jedan od razloga što sam zadnjih par godina malo švrć, ali kada pogledam koliko nezdravo spavam zadnje tri, četiri godine, onda ništa nije čudno. Sve je to nekako povezano.

Nezdravo živim, nezdravo spavam, nezdravo jedem, tj. ne volim da jedem, pa jedem samo kad vidim da ću da se srušim, dobro je da sam još u mogućnosti da kako tako funkcionišem. Takav ritam života sam sama sebi nametnula i prilagodila se.

Nizak pritisak, veliki broj otkucaja srca u minutu. U stanju mirovanja 90/60 broj otkucaja 100, a ponekad i mnogo više, e onda strčim i ustrčim četiri sprata i sve bude normalno, 120/80, a broj otkucaja spadne na 81. Znači što se više umaram meni srce normalnije kuca. Sačuvaj Bože. Kada bih se popela svih 13 spratova, možda bi srce prestalo da mi radi. Hibernacija totalna.

Kako dan „zamire“ ja se sve bolje osećam i sve sam življa. Odoh sa snova na srce, namerno, jer sve je to povezano. Ležem u nedoba, kada se ljudi spremaju da ustanu ja ležem da spavam. Kada vidim da je 2 sata noću, kažem „Tek!“, jer budem puna energije i spremna da još toliko toga uradim.

Da se vratim na moj san i milinicu. S obzirom da u zadnje vreme retko pamtim snove, ovaj na Badnje veče mi se urezao, kao da se i desio.

Mladi orao, još paperje ima, tup kljun, (možda orlovi nikada nemaju tup kljun, ali ovaj moj je imao), da me ne povredi. Mio, drag, lep orlić, svojim kljunom me uhvatio za gornju usnu i zapeo da maše krilima da me podigne gore. Ne boli me usna, samo mi malo neobičan položaj.

Pusti me onda, jer mu ne uspeva, mlad je, pa mu ja budem teška i velika, nema snage. Pusti mi usnu, a onda me svojim kljunom uhvati za desni obraz i malo jače zaleprša krilima, sav se jadan upotrebio, a ja mu se prepustila.

Na obrazu imam osećaj kao kada vas neko uštipne nežno i tako moj orao malo, malo i odigne me od zemlje, podari mi neku snagu, orlovsku.

Njemu postalo lako da me tako uzdiže u vis, a ja se osećam sve lakšom i lepršavijom. Metar po metar, mali moj orao me podigao jako visoko. Onda je jednostavno otvorio svoj kljunić i pustio me. Nisam krenula da padam. Ostali smo u istom nivou. Orlovi ne umeju da se smeše, ali on mi se nasmešio i kao da mi je namignuo i nekako mi poručio „Mala, možeš ti to, ne brini.“

Odjednom je maleni orlić, postao veliki, jak i moćan. Mahnuo mi krilom u znak pozdrava i poslao mi misao: „Kad kreneš da padaš, biću tu da te podsetim.“

Postoje razni sanovnici za tumačenje snova. Pogledala sam šta znači sanjati orla, ali svoje snove tumačim na svoj način.

Pala sam, opet sam pala i došlo je opet neko vreme da se prisetim čemu mi služe krila. Ceo san me odvede do jednog perioda života kada sam ovo napisala:

„Mislila sam ¨sada je sve u redu¨. Smirila sam se , stala sam delimično na svoje noge, postala, nazovi, neki čovek. Mislila sam, sve je prošlo, zakržljala mi krila. Spustila sam se na zemlju, ne umem više leteti. Mislila sam ostalo mi je samo da se potpuno uklopim u kolotečinu života, da stvaram i životarim dalje.

Niotkuda, moja krila se prisetiše čemu služe i ja se vinuh u visine. U stvari, nikada nisam ni umela da hodam. Živa sam potpuno, a moja krila su jača nego ikad. Želim sve od života, želim zato što sam živa, što nisam samo biljka! Ja neću prestati da letim, nikada!…“

Dragi mali orlić je želeo da me podseti šta sam, ko sam i koliko visoko mogu da uzletim, sebe radi. Nije meni mesto u kokošinjcu sa kokama. Znate tu priču kada mali orlić padne u kokošinjac i sa kokama odraste. Izraste u velikog lepog orla, ali sa mišlju u glavi da više od kokošijeg mozga nema i da mu je posao da kljuca po dvorištu. Jednog dana vidi orla na nebu i kaže: „Blago njemu, vidi ga kako je moćan, slobodan, veliki i jak.“, ne shvatajući da je on baš isti takav. Neću da vas davim sa pričama koje znate.

Moj san na Badnje veče je upamćen i znak je da treba da se preispitam na svim poljima i zadacima koje sebi zadajem. Svesna sam da je nešto zamrlo u meni, a da to nešto, pa makar i u znaku orlića koji me podiže, ne sme da nestane. Ne smem da izgubim sebe i svoju moć „letenja“. Kada budem zaboravila, umreću.

„Sanjati orla…velika te sreća čeka.“ Sreća koju očekujem je da mi se vrati moć „letenja“.

 SANOVNIK

Još jedan decembar u nizu

Bili smo u Kraljevu na slavi. Ne mogu da vam pričam koliko nam je bilo lepo, jer svaki put kada se vratimo u Beograd treba mi bar dva dana da dođem sebi, da nekako prestanem da tugujem, ali ozbiljno. Razvali me seta i nostalgija.

Ostaću ceo život tako rascepljena i rastrzana između doma svojih roditelja i doma koji stvaram sa svojom porodicom. S obzirom da svuda idemo zajedno, kada odemo tamo ništa i niko mi ne nedostaje, svi koje volim su pored mene. Ne morate da mi verujete, a ja se evo rasplakah ko malo dete. U suštini i jesam dete, zato se tako i osećam.

Od sredine devedesetih kada sam počela da studiram vucaram neke torbe i stvari, ali nikada se stvarno neću iseliti iz Kraljeva, pa makar imala još šestoro dece i četiri muža.  😀 Nikada mi nije bilo teško da se o čas posla spakujem i odputujem negde, volim da putujem, ali svaki put kada sam se vraćala su trenuci koje ne umem da opišem.

Sam osećaj kada autobusom ili autom ulazim u Kraljevo i kada mi se nekako srce napuni nekom bezrazložnom srećom je neprocenjiv, a kada uđem u lift i pritisnem dugmence sa brojem 13 već prerasta u blagu euforiju. Spavati u svom krevetu, ma šta da vam pričam. O ljudima koji tu žive da i ne govorim.

I ništa…život ide dalje. Deca rastu ja podetinjila. Prolazi Još jedan decembar, a i dalje Boli me moje Kraljevo. Neka sećanja mi teraju suze na oči. Linjam se sada već više od Edija, a garsonjeru u Babušnici još nisam kupila. Najveća sreća u svemu tome je biti ovakav ko što ja jesam. Drži me 15 minuta, dan ili dva najviše, ali u svakom slučaju Optimizam je način života,…a dobar komentar para vredi. 🙂

„Fitoval – losion, šampon, kapsule. Veruj mi. Bila mi je providna glava. Al’ s obzirom da je sve drugo ok, manje više za kosu Možeš biti i ćelava i onda ćeš sebi biti dobra Odličan stav o životu.“ Kokica

Poslušala sam Kokicin savet i kupila Fitoval, a rezultate ću da javim. Nije baš da mi se providi glava, 😀 , a da je prazna, jeste.  😀  Sve se nešto pitam da li će rast kose da bude srazmeran sa količinom novca za kupovinu garsonjere.  🙄 Kako raste kosa, tako da se i buđelar deblja, eeee…

Utorak je, možda večeras napokon dobijemo i tu sedmicu na lotou, e onda ću da bacim Fitoval i da se ošišam do glave. Čula sam da je to u današnje vreme moderno u Srbiji. Eee,  pa prijatelji, mogu i ja jednom u životu da „teram“ modu. Znači to će da nam bude šifra. Nije baš pametno u Srbiji objaviti ovako javno da si dobio sedmicu na lotou tako da ću ja samo postaviti jednu svoju oćelavljenu sliku i vi ćete znati šta je u pitanju. 😉

I za kraj, nisam zaboravila. Joco i mama još samo par godina i slavimo vašu zlatnu svadbu. Ivan i ja sastavismo 4 godine, a za vaše 42 godine braka sve što ste prošli najbolje znate vas dvoje, a mi jedva da možemo i da naslutimo. Ljubimo vas i volimo i želimo puno sreće, zdravlja, ljubavi i…ma unučića vam je dosta, sad su praunučići na redu. 😉

Dušan, Ana, Danijela, Marko, Jovana, Nikola i Ivana...

Moja MD faza :)

Ako je okarakterisan kao hejterski post, neka je. Idemo dalje. Nemam nikakvu potrebu da bilo šta više objašnjavam i pričam, sem da je koliko se meni čini, upravo završeni BlogOpen do sada najbolje organizovan i da je jedan od problema nas koji nismo bili tamo, to što smo propustili ono što je po meni i najvažnije. Druženje.

Beogradska Parada Ponosa 2010. je prošla kako je prošla, sada će neki dan o tome da se priča, zalečiće se rane i ništa. Tuga jedna.

Pored svih dešavanja ovog vikenda, jedino što je meni zaista lepo i važno je da je vreme dozvolilo da se malo skače. #MD me prvo asocira na ovo,  i izgleda da ta moja faza neće nikad da me prođe. Padobranstvo i letenje. 😉

Kada se sa tim zarazite, onda svakako postanete i malo šašavi za sve druge oko sebe, ali od toga se ne može pobeći i ne treba.

Srećna sam što imam priliku da gledam ovu zemlju i sva dešavanja na njoj, iz neke druge perspektive, nesvakidašnje, ali sam sa tim zadovoljstvom i tužnija, jer kako stvari drugačije vidim odozgo tako ih drugačije vidim i kada sam dole.  Srbija sa visine je idealna zemlja.

Mir, tišina, šuštanje padobrana i beskrajno prostranstvo, bez ljudi kojima nešto nije jasno, koji imaju neke probleme, bez politike, bez onih koji bi da ruše i onih koji bi da paradiraju. To je jedino mesto, gde sa velikim zadovoljstvom poštujem sva pravila.

P.S. Da vam se nešto i pohvalim, dobila sam jedan posao vezan za padobranstvo i pisanje. Idealno, baš za mene. Kada želite neki posao, navedite čoveka, da ste baš vi osoba koja mu je neophodna. Radujem se, biće para za skakanje. 😀

Tamo gore u desnom ćošku mog malog sveta…

Da li se čovek prosto takav rodi ili neke druge stvari kasnije utiču na njega, ali eto ja sam postala neko ko je uvek išao na suprotnu stranu od ostalog sveta. Ako svi trče u bioskop da gledaju film, jer je hit nad hitovima, baš taj film verovatno do dana današnjeg nisam pogledala.

Kada su moje drugarice sve Madonine pesme znale napamet, ja sam pevušila „Uključio sam jutros radio i čuo onda za oglas taj, traži se perač prozora, plata je sasvim pristojnaaaa…!“ O knjigama da vam ne pričam. Kada su sve otišle na balet, ja sam počela da treniram džudo. I sve tako nekako.

Moja velika sreća na tom „naopakom“ putu je bila što sam upoznala jako puno ljudi sličnih sebi, sa kojima sam mogla satima da pričam  i da se smejem, ljudi sa kojima sam se razumela i kada ćutimo. Čak sam se i od njih razlikovala. Nije to ono kao, „razlikujem se od drugih, posebna sam, ovakva, onakva“, jok tako. Nego drugačije, a ako niste takvi onda vam ne mogu ni objasniti kako to.

Imaš svoj mali divni svet, u njega slobodno puštaš ljude, dozvoljavaš im da se u tvom svetu ponašaju onako kako žele, jer moj svet je slobodan svet, ali onaj mali ugao tamo gore u desnom ćošku, njima je nedokučiv. Kažeš mu: „Slobodno pogledaj, ne boj se, to je samo mali desni gornji ćošak…“, ali ne. Nisu smeli i ako je sve vreme bio otvoren za javnost.

Vremenom se zapitaš kakvi te to ljudi u stvari u opšte i okružuju. Daš im svu slobodu u svom malom svetu, ali oni strašljivi da strašljiviji ne mogu biti, nikako ne smeju da pogledaju i u to ćoše. Pogledaju na sekund, dva i onda naglim okretom odu u levi donji ili dole na parter. E jebi ga onda.

Šta koji krasni onda svi ti ljudi hoće od mene? Ne tražim od njih da mi svoja vrata širom otvore, puštam ih da dođu kod mene, sve im je dostupno, ali  zašto me ne mogu u potpunosti razumeti? Boje se. Strah je užasan neprijatelj. Šta će sa saznanjem o mom desnom, gornjem ćošku? Hoće li biti dostojni toga? Boje se, jebo im ja mater.

Otkriću vam tajnu, opušteno i slobodno kao i sve ostalo što radim u životu. Neće vam to ništa značiti, jer mi nećete poverovati. Na tom mestu se kriju sve moje tajne. Nisam vam bitna, jer me lično ne poznajete, tako da vam ni moje tajne nisu važne, ali ljudi koji su bili u mom svetu i mom životu, jednostavno nisu imali hrabrosti da zavire na to mesto.

Zašto, pitam se?  Zašto su mi govorili sve, zašto su mi verovali, zašto su znali da će njihove tajne kod mene biti sigurne, zašto su znali da im želim pomoći i da ću im pomoći ako mogu, zašto su mislili da sam toliko jaka da oni meni ne mogu pružiti, čak ni reči utehe??? Jebem ti život! Ko sam ja u stvari, hoću li ikada saznati? Hoću li se upoznati do kraja života, e to me najviše zanima???

Počeću da se linjam ili ću da kupim garsonjeru u Babušnici

24/24 sata u danu, 7/7 dana u nedelji, 365/365 dana u godini, iz godine u godinu. Radno vreme koje traje non-stop. Nema pauze za ručak, nema plaćenog odmora, nema regresa, nema čak ni klasične plate, nema šanse zaraditi penziju. E takvo je moje radno mesto.

Jovana lagano „ulazi“ u pubertet, Ana kao da ima „generala u glavi“, Marko ponekad kao da je i jedno i drugo, tata se trudi, toliko da me je strah da ne dobijemo još jednog člana porodice, ostaće trudan na kraju, Edi kao da je plaćen da se linja, Srećko i Žaklina prave decu, a gde sam tu ja, pitam se???  Počeću da se linjam ako ništa drugo.

Čak i kada nešto drugo radim moje radno vreme sa svima njima traje li traje. Nije to samo da ti ono kao u firmi, fore radi, teče radni staž, nego bre ima da slušaš i radiš. Prosto ne umem drugačije. Ne umem da se isključim i pitam se dokle ću moći tako? Sestra mi kaže da treba da živim 6 vekova. Jes’, samo mi to fali.

Dođe mi ponekad da se spakujem i odem u lepu pizdu materinu. Hm…hoću li ikada prestati da kenjam i da nešto konkretno preduzmem? Šta da preduzmem? Da prestanem da kao luda usisavam i čistim kuću, da prestanem da slušam njihove želje, zahteve i razne molbe, da dignem lepo sve četiri u vis i da kažem: „Ma terajte se svi, hoću malo da danem dušom!“. Jebem mu mater ne mogu ni tako.

Nije tata ostao trudan, ali smo dobili novog člana porodice. Dokle bre više? Na kraju ima da nas ima dvadeset petoro.  Žao mi žene, šta će? Iskoristili je zet i ćerka, dok je trebala i valjala, dok je imala para, dok su se „malo snašli“ i naučili kako se čuvaju deca, dok su kupili stan, stali malo na noge, četiri godine prošle kao dlanom o dlan i sad im baba više ne treba, smeta im, pa gde će, šta će, seti se da ima i sina i neku tamo snajku i neke tamo unučiće. Jebem ti život, šta će sve mene da snađe?

I tako dok se sad malo ona snađe, dok pokrije sve minuse na računu, dok malo stane na svoje noge, dok ovo i ono…zaboravismo o čas posla da je za godinu i po dana od kad smo u ovom stanu, došla četiri puta, na dva rođendana, jednu slavu i jednom kad su imali goste, pa nije imala gde da spava. Lažem došla je jednom i da obiđe sina kad je izašao iz bolnice. Sunce ti jebem, odlepiću 100%.

Ne smeta meni žena ništa, nego me nekako ubi ta nepravda, a ćutim i pravim se kao da je sve to normalno, a nije. Rećiće neko „…iskoristi priliku, pa dok je baba tu, iskuliraj malo, može decu da pričuva…“ Aha važi, đoka malo. Jebem mu mater,  ako ništa drugo, a ono sam trenutno sama kući i imam malo mira samo za sebe, posle ko zna koliko vremena, pošto moj muž umesto mene, sada šeta svoju mamu i decu, a ja 24/24, 7/7, 365/365.

Ne smem mnogo ni da lupetam, jer život i zdravlje nekad sutra ću biti i tašta i svekrva. Ko zna šta će mene da snađe? Znam samo dok me pamet bude služila, nijedno od moje dece ili unučića, neće biti ni favorizovano, ni zapostavljeno. Svima istom merom, pa dok budem imala i snage, i volje i pameti.

Koliko će sve ovo da traje pojma nemam, dan, dva, pet…trideset pet, sto trideset šest…ili više? Da mi je da dobijem više tu sedmicu na lotou, pa da kupim garsonjeru u Babušnici, pa kad mi sve prekurči, lepo odem na par dana da malo uhvatim daha. Što baš u Babušnicu, šta mi to pade na pamet?

Ako mi kojim slučajem pukne film pre nego da dobijem tu sedmicu, ima da se čude šta ih je snašlo, svi u kompletu.  Znajući sebe, opet samo kenjam i od tog posla nema ništa. Odoh da dovršim ručak, operem kupatilo i okačim veš, a ako mi stvarno jednog dana pukne film, razvešću se načisto, pa nek’ se šetaju do mile volje.

Svi vi koji me lično znate i koji čitate sve ovo, nemoj slučajno da vam je palo na pamet da mi se smejete. 😆

Imam rođendansku želju

Običino se ljudi kada dođe taj dan u godini, kada na svoje godine dodaju još jednu, čudno osećaju. Kako se ja osećam danas na svoj rođendan, ne bih znala da opišem? Nemam potrebu da sumiram „rezultate“, jer sam sada potpuno sigurna da je to jedna od većih gluposti. Šta je bilo, bilo je, šta je moglo da bude drugačije…e baš nije moglo, jer da je moglo bilo bi…ono što je uvek i baš uvek jedino važno je sada i ovde, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena, a život je toliko kratak da prosto sebi ne smemo da dozvolimo da nam vreme prolazi u koje kakvim glupavim razmišljanjima.

Oduvek je za mene u životu pravljenje planova bilo misaona imenica i ako sam se ikada usudila ili uspela da nešto isplaniram to je moglo da bude samo u smislu nekog zezanja „e ja ću ovo i ovo“ ili za neki period od sat, dva…ne više, jer nikada ne zna noć, šta nosi dan i obrnuto. To su neki moji životni postulati kojih se ne pridržavam, nego su mi urođeni. Takva sam. Nemam bre ja vremena da mislim o tome šta da je i da li je moglo da bude ovako ili onako, a još manje imam vremena da mislim o tome šta će biti, što, kako i da li će? Jedino što mogu danas da pitam sebe je, šta je to mamicu mu, što do sada nisam skontala, pa mi se ponavlja?????????

Ne gledajući druge drage živote oko sebe, već posmatrajući samo svoj, kontam da nikako nešto da shvatim? Šta bre? Imuna sam na planove, na pare, na kojekakve maštarije i ostala sranja, a opet sa druge strane sam sigurna da mi je nešto promaklo, da vidim, da shvatim, da naučim. Nekako kao da sam na korak do toga nečega, a nikako da ga dosegnem.

Mudrost se stiče godinama i iskustvom, ali zašto bre nikako da je dosegnem, bar malkice? Zato što je neuhvatljiva, zato što uvek ima nešto drugo, nešto novo, nešto što mi nije bilo ni na kraj pameti? Hmmm…?? Osećam se kao kada visim na upornici aviona. Ne bojim se da skočim, a sa druge strane svesno idem u nešto što nije prirodno stanje i stanište čoveka. Neizvesnost koja uvek na kraju donese sreću, radost, oduševljenje i olakšanje, jer je sve prošlo u najboljem redu.

Mislim, mislim, mislim…i sve me nekako navodi na to da je to što nikako ne naučih do sada da poštujem svoj Nemir, da poštujem svoje Instinkte, životinjske. Da poštujem svoju Intuiciju. Hmmm…? …pa možda da sam ih ispoštovala sada bih bila u nekom drugom problemu, možda većem? Ne nije to…to su samo neke stvari koje nas pripremaju na ono što nas čeka, koje nam daju naznake budućih dešavanja. Pripremaju nas na ono što dolazi. Ali…zar nam se budućnost ne ukazuje samo onda kada želi da bude promenjena? Jesu li to neke stvari koje me čine mudrijom?

Nekako ne znam, ali osećam da sam na korak od odgovora. Posle svega ovoga sam promenjena. Rećiću vam i kako. Sada imam još manje planova, sada ne umem ni sat unapred da isplaniram svoje postupke, sve sam uverenija da jedino što mogu je da uživam u svemu što mi se dešava sada, pa ma koliko izgledalo ludo.

Čudni životi se uvek povezuju na čudne načine, sa druge strane svi su životi čudni, znači ne razlikujemo se jedni od drugih. Razlikujemo se samo po tome kojim putem idemo, koji izaberemo i kako ga vidimo, iz kog ugla gledamo taj svoj put. Ja sam težak ludak, ne umem da planiram, ali umem da zadrem u dubinu, jako duboko, do toga da me jedan pogled može navesti da „napišem roman“.

Jebem mu mater, kada čovek ne bi razmišljao bio bi obična pepeljara koja skuplja ostatke pepela, koji taloži u sebe obično đubre i miri se sa svim, bez želje da nešto promeni. Šta je to što treba da promenim? Shvatiću, promeniću, ali mudrost dosegnuti neću. Ne želim, jer sve nakako mislim da kada čovek dosegne tu mudrost, više nema razloga ni da živi. Sve mu bude jasno i jednostavno ode dalje sa ovog sveta.

Na domalom i srednjem prstu  desne ruke nosim po jednu burmu i najveća rođendanska želja mi je da ovu sa srednjeg prsta, vratim na onaj prst na kome joj je i mesto, a to ću da uradim ovog leta na nekoj lepoj plaži. Pre toga neću. Mora dragi ponovo da je zasluži.

Dragi moj, ja, najteža, najgora i najlošila od svih, tražim od tebe da ispuniš svoje obećanje. Da mi pomogneš da prođem kroz ovaj život minimalno oštećena, a ja ću dati sve od sebe da posledice ne slušanja mog Nemira, Intuicije i Osećaja u vezi svega ovoga, za koji mesec budu samo puko sećanje. Ne dam te i moja rođendanska želja je da te ponovo venčam i zaveštam samo za sebe, ali tako da više ni „metar“ ne odeš od mene.

Uspeh ili neuspeh…

Šta se dogodi, dogodi se. Jedino što možemo držati pod kontrolom je naša reakcija na sve što nam se događa. Usponi i padovi su sastavni deo života. Naravno da su uspesi oni koji nam donose zadovoljstvo i radost, ali su i neuspesi oni koji nam mogu doneti zadovoljstvo, jer su odlični za čeličenje nerava.

U suštini se u životu nikada nisam nešto posebno razočaravala. Prihvatala sam stvari onakvim kakve one jesu. Nisam ih čak ni posebno analizirala, jednostavno sam ih prihvatala. Kakva sam ja onda to osoba? Ja se i ne sećam svojih razočarenja? Da li to onda znači da ih možda nije ni bilo? Ma bilo ih je sigurno, ali ih jednostavno „uključim“ u svoj život, naučim nešto, možda čak i nesvesno i nastavim dalje.

Izgleda da je sve to tako zato što nikada ništa ne očekujem.  Sve što radim, radim najbolje što umem, mogu i znam, ali ne očekujem da zauzvrat nešto dobijem. Ne oslanjam se na druge, a drugi ljudi su oni koji nas najviše mogu razočarati. Više od nekih drugih stvari.

Kao prirodna reakcija kada nas neko povredi na neki način, razočara i izneveri jeste ili da mu oprostimo ili da se okrenemo i odemo od takve osobe. Kada nekome stalno imate nešto opraštati, onda se zapitajte šta ta osoba u opšte traži u vašem životu? Veliki ljudi praštaju, mali čekaju da im bude oprošteno.

Ako se u nešto uložite svim svojim mogućnostima, srcem, dušom i velikom željom, uspeh je zagrantovan. Kakav takav, koliki toliki, ali uspeh je uspeh i vaš je. Kada to nešto radite iz ljubavi, onda je sam posao na tome veliki uspeh, jer nam donosi zadovoljstvo.

Ako od sutra odlučim, da naslikam remek delo, a pojma nemam da slikam. Samo nabavljanje boja, platna, četkica, sam rad na tom „delu“ meni će doneti zadovoljstvo. Kada završim svoju sliku, to će biti moj uspeh i biću neizmerno srećna. To što to moje delo neće imati neku vrednost, što će možda biti smešno i nespretno urađeno, neće me sprečiti da ga uramim i okačim na svoj zid. To je moj uspeh, meni je donelo zadovoljstvo i baš me briga šta drugi misle o tome. To su te sitne stvari koje donose sreću, lepotu, snagu i samopouzdanje.

Ako se u nešto uložim u nadi da će mi to doneti neku finansijsku korist, a onda na kraju ne ispadne onako kako sam se nadala. Znači neko ne smatra da to što sam uradila vredi toliko, koliko ja cenim, već manje. E i za to me baš briga. To opet nije neuspeh. Otićiću dalje gde će umeti i znati da cene moj rad i trud ili ću ostati tu gde jesam i dozvoliti da me prave budalom. To je opet sve stvar izbora svakog pojedinca.

Najiskrenije mi nikada neće biti jasno kako ljudi mogu da rade posao na kom nisu zadovoljni svojom platom ili statusom koji zauzimaju ili mrze svoj posao. Stvarno to ne razumem. Zašto se ljudi plaše da za sebe pronađu ono što vole, što im odgovara, mesto gde će ih ceniti i gde će biti plaćeni adekvatno.

Ljudi će vas ceniti, voleti i poštovati onoliko koliko ste spremni da cenite, volite i poštujete sebe. Nema tu mnogo filozofiranja. Tako je oduvek bilo i tako će ostati. „Šta mi vredi što ja volim i cenim sebe, kada to drugi ne čine? Šta mi vredi što sam odličan u svom poslu, kada moj poslodavac to ne vidi i ne plaća me koliko treba? …“ Sve je to tačno, ali je i tačno da ima još ljudi i još poslodavaca. Ma jeste li se vi usudili do sada da naslikate svoje „remek delo“?

Moj JSO

Sava kondukter je neviđeni kriminalac. Znate zašto? Sava je bio pripadnik najozlaglašenije „bivše“ JSO jedinice na našim prostorima. Sava je imao istetoviranu ružu na vratu. Uhuuu…mora da je bio jako opasan?

Sava je inače dobio otkaz. Bio je vredan i radan, ali onda je došlo proleće, pa je skinuo jaknu i počeo samo u majci da dolazi na posao. Ruža je nekima upala „u oko“, pa su Savu otpustili. Sava ima ženu i dvoje dece. Sava traži posao. Sava ne može da nađe posao. Sava nema ‘leba da jede.

Svima bode oko ona crvena ruža na vratu. Sava je obeležen kao kriminalac, opasan čovek, zločinac. Pa da se ne lažemo, Sava „jeste zločinac“. Učestvovao je u ratu. Njegov najveći greh je što je bio spreman, da da život za ovu jebenu zemlju, za ovaj lud narod.  DA. To je Sava. To je bio moj drug. Verovao je Sava da dobro uvek pobeđuje. O kako se prevario.

Ne nije Sava kondukter odustao od svog života. Tražio je posao, kondukter, konobar, obezbeđenje… Završio je srednju ekonomsku, e tu tek nije bilo posla za njega. Nije Sava odustao od svoje dece, žene, od svog života, ma kakav da je. Nije hteo da se preda.

I tako jednog dana, dobije posao na kraj sveta. Da kao čovek „sa ružom na vratu“, kao poštovan specijalac, obučen za sve, obezbeđuje jednog čoveka, da obučava njegove ljude, za dobru platu, za normalan život u Srbiji.

Mislio se Sava…“Šta da radim? Da li da pristanem?  Neizvesno je. Dobre su pare. Šta treba da radim? Da stojim pored jednog čoveka da mu se ništa ne bi dogodilo, a da za uzvrat moja žena i deca imaju normalan život? Čekaj, a šta radi taj čovek? Čime se bavi? Ne znam. Traži da obučavam ljude koji će da ga čuvaju. Dobro, to umem i mogu. Mogu ja to.“

Neću vam reći sve. Ako već verujete u ono što mediji pišu, moja priča je uzaludna u svakom slučaju, a vi ste osuđeni na neznanje. Sava je moj drug nije vaš, a vi sudite, jer ste bezgrešni, jer smete da bacite prvi kamen. ‘Ajde slobodno. Udrite po Savi kao i do sada. Udrite po jadnom izmučenom  telu.

Nije Sava bio glup. Video je odmah sa kim i sa čim ima posla. Hteo je odmah da se povuče iz posla. Hteo je odmah da ostavi sve i vrati se svojoj Srbiji. ALI…Znate li šta je vrzino kolo?

„Nema problema, možeš da ideš na odmor, dovedi nam još par takvih, ali onako usput ako se ne vratiš…ma ništa…pozdravi  Savinicu i Savinčiće, a i ovaj drugar što je došao sa tobom, pozdravi se i sa njim. Neće ništa mnogo da ih boli i ništa neće mnogo da im fali. Samo malo života, a sad idi. Čekamo te „prijatelju“.

Je l’ vi znate šta je čast i poštenje? Ako ne znate, onda osuđujte. Stoko jedna.

Svima onima koji misle da su Sava i njemu slični doveli do ovoga u čemu sada živimo, zbog večito  aktuelnog ubistva, mogu da kažem da se grdno varaju. Nije sve tako kako vam se čini. Vi mislite baš onako kako oni žele da mislite.

Sava je bio običan čovek, obučen i spreman da da svoj život za SRBIJU, koji je verovao u svoju zemlju, koja mu nije dozvolila ni kondukter da bude. Prevareni čovek kao i većina pripadnika sa ružom na vratu i vukom u srcu.

Dragi moj dobri drug Sava, trune sada u nekoj mrtvačnici u svetu, čeka svoje plotune. Biće ih druže, samo ti nama dođi, pa makar i u kovčegu. Ne mogu da podnesem ovu hajku na tebe i tvoje delo. Zato neka čita svet, kako je moj drug stradao, kako ga je ova zemlja izdala, kako je samo jednom pogrešio.

Ja ću da zavijam kao vučica, a vi koji ne razumete ne oglašavajte se. Imate vi svoj „divan“, „srećan“, „lep i pošten“ život, a i naš da po njemu pljujete. Samo napred, jedan je Bog.

P.S. Posvećeno našim drugovima Saši Turčinoviču, Bojanu Bakuli i Predragu Čankoviću. Slava vam momci i večno plavo nebo. Ne dam na vas.

Majska jesen

Dobro mi je i nije mi dobro. Napolju je novembar, a ja nekako podsvesno znam da je maj mesec, pa se čudim. Kako sam zalutala u ovu jesen? Misli mi ko na ringišpilu, šalta mi po glavi, tamo ovamo, ovamo tamo, vrti se u krug, vrti se i nikako da stane. Kad bi bar malo krenulo u drugu stranu, da mi se odvrti ovo što se zavrtelo.

Koliko puta u životu imamo pravo da donesemo pogrešnu odluku, bez nekih velikih posledica? Koliko puta nam je dozvoljeno da pogrešimo, a da ne ispaštamo zbog toga? Petnaest puta? Dvadeset? Nekome se može, pa greši li greši i ništa, a nekome je dovoljno samo jednom i da to plati najskuplje moguće.

Mnogi dođu u naš život bez da nas dotaknu, samo tako dođu i prođu, odu nekim svojim putem, a na nas to ne ostavi ama baš nikakav uticaj, a neki drugi nas samo očešu i samim svojim postojanjem nas promene, pa onda kada ih više ne bude, nekako nam nedostaju na ovom svetu tamo negde.

Ja sam od onih kojima su greške dozvoljene. Grešila sam i grešiću još više i ništa… ostaje mi da se ponekad pomolim za sve one koji nisu imali sreće. Jebani život.

Nostalgija za brdima

Pisao naš drugar Grmuša, a ja eto sad nešto mislim. Pih što bih volela da sam neka lepota od žene.  Nisam ja mnogo ružna, nego da sam ono baš, baš lepotica i da mi pamet kompenzuje lepota.Nisam ja mnogo ni pametna, ali ovo malo što jesam da mi je otišlo na lepotu, bila bih na konju, bre.

Pa onda da se samo mislim šta da obučem, šta mi sa čim ide, koje cipelice, suknjicu, koju kremicu i parfemčić da kupim, na koje fensi mesto da odem da ljudi vide moju lepotu i moj instančan ukus. Da se mislim, da l` sise da povećam za broj ili za cela dva. Da se samo smeškam silikonskim usnicama i trepćem okicama sa sve trepavicama od dva`est santima, a pamet da mi je ostala negde usput.

A jok ko ja, sedim na terasi u beloj potkošulji, farmerkama i bosih nogu i mislim šta da spremim ovoj svojoj nejači da jedu. Marko sedi ispod stola i peva „picke, picke…cke,cke…“, a ja gledam u jebanu zelenu ravnicu i po neki motor koji prozuji i pravi mi zazubice. Jebo ga otac, šta mi ovde proleće i podseća me da ja to ne mogu. I još nešto, ne trebaju mi silikoni, ali mi treba brdo. Hoću li ikada zavoleti ovaj pogled što piči do čak tamo u pičku materinu, bez jedne jedine prepreke?

Nije da mi ne prija ni malo, prija mi sve što donosi sunce, proleće i leto, ali tako bih se rado popela na neko brdo. Jedva čekam da malo odem kući. „Pa gde si sad, jebi ga, ako nisi kući?“ Ne znam što, ali ja sam pristalica onoga „samo jedno mesto na svetu se zove dom.“ Samo tamo ne moram da mislim ništa, sem gde ćemo da izađemo, šta će ko da obuče i kako što bolje da se provedemo.

Neko drugi misli šta ćemo da jedemo, da li je okačen veš, da li je ispeglano, oprano i sve ostalo. Volim što sam dete, a meni kao svakom detetu nedostaje mama i sve ono što jedna mama pruža svom detetu.  Još ću se i rasplakati onako detinje.

Blago mojoj sestri, njoj je mama uvek tu. Sa posla svrati kod mame i jednostavno pita „šta ima za ručak, je l’ došao Nikola iz škole, je l’ svraćao Dušan, jesi li mi završila ono možda, hoćeš da pijemo kafu?…“ i tako svašta nešto, a ja sam čak tamo daleko od tog našeg doma u jebenoj ravnici, sa pogledom u pičku materinu i gomilom obaveza, bez ikoga da me makar pita: „Možeš li dete?“.

Svako bira svoj put i pravac, svako sebi život tera na onu stranu koja mu najviše odgovara. Moj život je uvek bio moj, uvek sam bila samostalna i svoja, ali jebi ga brate, imam valjda i ja pravo da mi nekad bude teško.

I tako kao i uvek, krenem od jedne teme, a završim na dva`est petoj, nema veze. Sad ću Marku da pustim „Riječke pičke“ da dete ima „podlogu“ dok peva, a ja odoh da pohujem tikvice. Sutra će biti još lepše, nego što je danas. Divan dan je ovaj petak, pa ma šta da imam u glavi. Koji će mi kurac lepota. Najbolja sam ovakva. Živi bili vi meni.

Merso, ubica s predumišljajem – Alber Kami – Stranac

Ne, neću klasično da analiziram ovo delo Albera Kamija. Ima toliko toga već napisanog i u knjigama i na internetu. Neću da pričam i pišem nešto što je već ko zna koliko puta napisano. Samo ću nešto da primetim, a nisam pronašla podatak da je neko mislio tako kao ja. Evo već drugi dan kako razmišljam o Mersou.

Stranac može uvek da se čita i svaki put drugačije da zvuči. Bar je takav slučaj sa mnom. U svim kritikama se naglašava da je Merso (glavni lik) nehotično ubio Arapina na plaži. E baš nije i to je u stvari ključno u celoj knjizi. Baš to je Kami hteo da kaže, da uvije i zavije, a da ne bude primećeno na „prvu loptu“. To je moje mišljenje koje bih branila sada u razgovoru sa profesorom, ostalim učenicima, ma i u odnosu na cenjene kritičare.

Čitali ste Stranca? Ako niste pročitajte ovo ili ovo da biste znali o čemu pričam ili u najboljem slučaju pročitajte knjigu.

Odakle meni ideja da je Merso namerno ubio Arapina? Približiću vam malo situaciju. Posle kupanja u moru, sa svojom devojkom Marijom i njihovim domaćinom te nedelje, Masonom, sa plaže odlaze na ručak u kuću. Ručaju, popiju malo vina i onda Merso, Mason i Remon (komšija i drug našeg glavnog junaka) odlaze da prošetaju plažom, dok Marija i Masonova žena ostaju kod kuće. Šetajući nailaze na dva Arapina koji su u svađi sa Remonom.

Naš glavni junak ne učestvuje u nastaloj tuči. Remon bude isečen nožem. Merso ostaje sa dve žene u kući da im ispriča šta se desilo, dok Mason i Remon odlaze kod lekara. Vraćaju se i tada Remon, kome je nožem isečena ruka i lice, želi da prošeta plažom, odbija da mu bilo ko pravi društvo. Naš junak bez obzira na sve, kreće sa njim.

Šetaju, „činilo se da Remon zna kud ide, ali verovatno to nije bilo tačno“, dugo su hodali po vrelom suncu, sve dok ponovo nisu naišli na ona dva Arapina koji su ležali na plaži. Remon vadi pištolj i pita: „Da ga smaknem?“, Merso odgovara: „On ti još ništa nije rekao. Bilo bi gadno da pucaš tek tako…Ako on ne izvadi nož, ti ne smeš da pucaš…Nemoj. Priđi mu kao čovek čoveku i daj mi taj svoj revolver. Ako se onaj drugi umeša ili ako izvadi nož, smaći ću ga ja.“ Ništa se ne dešava, gledaju se. „Pomislio sam u tom trenutku da se može i pucati i ne pucati.“ Arapi odlaze.

Vraćaju se do kućice, Mersou je užasno vruće i teško mu je da se popne stepenicama na sprat. Odlučije da se se vrati na plažu. Eto to je to! Toliko mu je vruće da nema snage da se popne jedan sprat, ali ima snage da se vrati na plažu i da nastavi da hoda?! Dan je vreo. Upekla zvezda. „Sva ova žega me je pritiskala i smetala da koračam…stezao sam zube, stiskao pesnice u džepovima na pantalonama, sav se upinjao da nadvladam sunce…Dugo sam tako išao.“

Gde je on to krenuo? Šeta po lepom danu, bez cilja? Prija mu sunce i letnji vreo dan? NE!!! Ima cilj i nada se da će sresti one Arape. „Želeo sam da ponovo čujem žubor njegove vode, (tu postoji izvor) želeo sam da pobegnem od sunca, napora i ženskog plača, želeo, najzad, da ponovo nađem hlad i mir. Ali kad sam prišao bliže, video sam da se onaj Remonov vratio…Za mene je ta stvar bila svršena i došao sam ovamo i ne misleći na nju.“ Da li?

„Čim me je video, pridigao se i stavio ruku u džep. JA SAM NARAVNO, STEGAO REMONOV REVOLVER U KAPUTU.“ Jeste li primetili tu rečenicu dok ste čitali Stranca? Kada i zašto je po tako vrućem danu, posle kupanja u moru, obukao kaput? Njegova devojka nosi belu lanenu haljinu, njegov drug plave pantalone i belu košulju sa kratikim rukavima.

Alooo, on nosi kaput na +40, pa neka je to i neki mantil, ali toliko je vruće da jedva može da se diše, a on nosi kaput, ajde neka ga nosi, malo je lud ili šta već. Zašto ga nije skinuo kada je došao do kućice, bilo mu je jako vruće i loše od žege? Zato što je u džep od kaputa stavio revolver, zato što mu je revolver trebao. Nije mu trebao da se brani, jer on je sam otišao na ono mesto gde su bili Arapi. Bez obzira što je bilo daleko i što je bilo vruće i što mu je bilo jako teško da hoda. „Već dva sata dan se nije micao, dva sata kako je bacio sirdo u okean ključalog metala.“ Dva sata kako je uzeo revolver u svoje ruke. Više od dva sata je u kaputu.

Arapin nije ustao, ležao je na suncu, samo je izvadio nož iz svog džepa, nije napao Mersoa. „Ali ovoga puta, ne pridižući se, Arapin je izvadio nož i pokazao mi ga na suncu.“ ALI OVOGA PUTA. Znači da je Merso očekivao da će biti drugačije. „Bilo je to ono isto sunce kao onog dana kad sam sahranjivao mamu i, kao i tada, bolelo me je čelo, a svi damari na njemu udarali su mi pod kožom u isti mah.“

Pucao je jednom u Arapina koji je ležao. „Stresao sam sa sebe znoj i sunce…Onda sam ispalio još četiri hica u nepomično telo u koje su se kuršumi neprimetno zabijali.“

Kada ga kasnije advokat pita zašto je to uradio, Merso ćuti. „Zašto, zašto, zašto?!“ Svaki put kada je bio u nekim čudnim situacijama, setio se svoje majke. Njegova majka je ključ cele njegove priče, njegova majka je žena koju je sahranio bez i jedne suze, njegova majka je bila neko sa kim nije imao šta da priča, nisu postojala neka lepa sećanja, samo praznina.

Nije hteo da je vidi poslednji put mrtvu u sanduku. Nije imao potrebu za tim, jer njegova majka živi u njemu, ako bi je video mrtvu to bi srušilo njegove iluzije. On živi od danas do sutra, čini se monotonim životom, ali to nije tačno. On se trudi da se uklopi, da ima devojku, da ima prijatelje, ali sve mu teško pada, jer osnova svakog života je ljubav. Ljubav koju on nije imao od svoje majke i koju nije umeo ni da primi ni da pruži, jer tako je naučen. Kada već nije dobio ljubav od one od koje je prirodno da je dobije, onda mu druga ljubav i ne treba. Svejedno mu je, hoće li se oženiti Marijom ili ne. On ne vidi nikakav značaj u tome da devojci kaže da je voli ili da to čuje od nje. On ne ume da oseća ljubav, zašto bi onda i pričao o njoj?

Jedino sećanje koje ima na oca je, opet, iz priče njegove majke. Otac je išao da gleda neko pogubljenje, a kada se vratio povraćao je. Koliko je ta žena bila očajna kada je svom detetu pričala takve priče? On ne zna nijednu drugu priču vezanu za svog oca. Oca se ne seća, nije ga nikada upoznao. Bez obzira da li je otac umro ili ih napustio, njegov jedini oslonac u životu je bila njegova majka, koju je na kraju odveo u dom za stare, jer više nije imao šta da priča sa njom.

Nije je posećivao, ali odlazi na njenu sahranu. Pitam se da je otišao dok je bila živa, da li bi taj susret isto izgledao kao i kada joj mrtvoj dolazi? Ona…zatvorena u svom „sanduku“ celog života. Ćuti, pa ćuti. Mrtva ili živa svejedno. Pred samu svoju smrt i sama u potrazi za ljubavlju, nalazi snagu da pokuša da se zbliži sa nekim, sa starim gospodinom Perezom, takođe štićenikom staračkog doma. „Na domaku smrti mama se sigurno osetila oslobođenom i spremnom da sve iznova proživi.“ Tek kada je bila sigurna da nema još puno vremena. Strah od ljubavi i čežnja za istom.

Merso zna da se ne sme ubiti čovek koji te nije napao i takav savet daje svom drugu, svestan je posledica, ali kada dolazi do pištolja on rešava da promeni dalji tok svog života. Zašto je pucao u Arapina? Jednim metkom, uplašio se, ali čemu ostala četiri hica? Kada je već ubio čoveka, sa ostala četiri hica je „ubio“ sve ono sa čim nije bio zadovoljan u svom životu. Tim činom ubio je i svoju majku i oca i društvo u kom živi i samog sebe, na kraju. „Zar ponekad svako ne poželi smrt nekog sebi dragog?“, pita se u jednom trenutku dok mu sude.

Osuđen je na smrt. „Ali svi znaju da život nije vredno živeti.“, razmišlja. „…nije važno da li će čovek umreti u tridesetoj ili u sedamdesetoj godini…“, zaključuje. Postoji mogućnost pomilovanja, ali koliko god da se nada da će biti pomilovan, sa druge strane i svejedno mu je. Umreće kad tad. Danas ili sutra, kao da je to važno?

Na kraju njegov izliv osećanja i bujica reči koje upućuje svešteniku, ne kao pokajanje, jer u Boga ne veruje, već kao olakšanje samom sebi, jer napokon se osetio dovoljno jak da kaže sve što ima, celom svetu, dolazi kao „…očišćenje od zla… i prepuštanje ravnodušnosti sveta.“. Posle toga je shvatio da mu je to bilo potrebno: „Da bi se sve konačno završilo, da se ne bih osećao toliko usamljen, ostalo mi je da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me dočekaju s povicima mržnje.“.

Da li je Merso dočekao pomilovanje ili je pogubljen, ne zna se. Ostavljeno je čitaocu da sam zaključi. Da li će živeti otuđen od svih u nekom zatvoru, godinama čekajući dan svoje smrti ili će ga ubiti oni koji su mu sudili, svejedno je. To bude isto, jer on je svoj život svakako završio, ne onda kada je ubio Arapina, već onog trenutka kada je sve što misli rekao svešteniku i kada je postao svestan sebe.

On je stranac čitavom svetu, jer prihvata, da život jeste jednostavan i ne komplikuje ga bez nekog cilja. Svi ljudi negde u sebi imaju potrebu da budu voljeni. Ako im još u detinjstvu ta potreba ne bude ispunjena, onda im je zaista svejedno šta ih čeka u životu. Svojim prilagođavanjem situacijama, ostaju stranci ostalim ljudima i tu pomoći nema. Neće ih nikada shvatiti i prihvatiti. Privićiće se na sve u svojoj potrazi. Čini se da čovek zaista može i u „sanduku“ da živi.

Dubai viđen očima padobranca

Do sada nijednom nisam za dan napisala više od jednog posta. Ne zato što nisam imala šta da kažem, već pustim jednu pričicu, pa se lepo ispričamo i onda kada svi sve kažu, ja napišem nešto drugo. Iz istog razloga su mnoge priče ostale ne napisane. Nije ni kvantitet, ni kvalitet u pitanju, nema toga kod mene, već eto tako bezveze.

Rešila sam da malo promenim stvari. Za danas sem kamenja imam i nešto mnogo lepše i bolje za vas. International Parachuting Championship and Gulf Cup, Dubai u slikama. Zahvaljujući drugarima padobrancima koji su učestvovali na ovom takmičenju (Василий Родин, Jonathan Tagle i naš Aleksandar Cvetković Aca i njegova devojka Jelena), imam priliku da vam pokažem nešto mnogo lepo. Nadam se da ću dogodine i lično moći da vas obradujem slikama. Uživajte. 🙂 Dubai malo drugačiji od onoga kako ga vide obični turisti. Raj na zemlji.

Dubai Parachuting Championships 2010 Red Bull Skydive Team

eR 1 il’ nijedan

Postoji jedna stvar u našim životima koju mnogo volimo, ali koje smo se odrekli zbog sebe i naše dece. Opasno je, nebezbedno, naročito u saobraćaju u našoj zemlji. Za čas posla može da vas nema. E da bi nas bilo i da ne bismo završili pod nekim kamionom, odrekli smo se motora.

Neću sada da pričam o ružnoj strani svega toga. Pokoj duši našim drugarima koji su otišli, znaju oni da će živeti u našim srcima dok i nas bude bilo. Želim da pokušam da vam približim lepotu brze vožnje na motoru. Kada jednom to osetite, uvek ćete to želeti. Dobro…mora malo i da budete ludi. 😀

Nije to vožnja tipa, vetar u kosi, lepi predeli promiču pored vas, totalna kulaža. Jok. To je kada pored vas sve proleće, kada vam se učini kao da jurite kroz vreme, kao da će kaciga da vam spadne sa glave, kada vam se učini da težinu i nemate, da ste laki kao pero. Preznojili su mi se dlanovi od same pomisli, od adrenalina i neke sreće. Neopisivo zaista.

U životu treba da postoje prioriteti, a glavni je sačuvati život i ne izazivati sudbinu. „eR1 il’ nijedan“, je izreka koju je često koristio naš pokojni drug i koja za nas znači, nijedan. Dovoljno je  bezbedno leteti nebom, ali ostaje to nešto što čoveku ne da mira, uvek kada se iz daljine čuje… pa kao na kraju ovog videa. Eh…

Samo sada je važno, ostalo su sitnice

Ne volim cirkularne poruke, mailove i slične stvari, ali ovo po meni zaslužuje mesto na mom blogu. Dobila sam od Drvenog Advokata, ne znam ko je napisao i nadam se da mi niko neće zameriti. Ako neko zna neka mi kaže rado ću linkovati.

„ŽIVI SAMO ZA DANAS KAO DA NIKADA NEĆEŠ UMRIJETI I DOBRO PAMTI OVO…

PROČITAJ, ZAPAMTI, IZBRIŠI

Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi.Izvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče: ‘Ovo nije bilo što, ovo je nešto specijalno.’

Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New York-u, prije otprilike osam ili devet godina. Nije to nikad upotrijebila. Čuvala je to za neku ‘specijalnu priliku’.

Dobro…ja mislim da je sada prigodna prilika za to’. Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati – na pogrebu.

Njegova žena je umrla.

Okrene se prema meni i reče:’Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan’.

Još uvijek mislim na njegove riječi…one su promijenile moj život. Više čitam, a čistim manje. Sjedim na terasi uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu.

Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu.Shvatio sam da je život u suštini jedna cjelina ispunjena užicima, a ne tečaj preživljavanja.

Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam svoje kristalne čaše svaki dan.. Obučem svoj novi sako kad idem u supermarket, ako mi je želja.

Ja ne čuvam svoj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvijek kad poželim. Fraze…’jednog dana’ i ‘jednog od ovih dana’su nestale iz mog rječnika.

Ako nešto vrijedi vidjeti, slušati ili raditi, onda ja to želim vidjeti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to što bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovdje sutra.

Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima.

Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Vjerujem da bi ona išla jesti u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neučinjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta me što sam prestao sretati svoje dobre prijatelje koje sam ‘jednog dana’ htio kontaktirati.

Smeta mi što ne pišem pisma, koja sam mislio pisati ‘jednog od ovih dana’. Smeta mi i žalosti me da nisam rekao svojim roditeljima, svojoj braći i djeci, češće, koliko ih volim.

Sada pokušavam ne zakasniti, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smijehom ili radošću.

I svaki dan kažem samom sebi, da je danas jedan specijalan dan… Svaki dan, svaki sat, svaka minuta… je specijalna.

Ako si ti dobio/la ovu poruku, znači da te netko voli, a postoje i osobe koje ti voliš. Ako si prezauzet, da pošalješ ovo dalje drugim osobama, i kažeš samom sebi da ćeš poslati ‘jednog od ovih dana’…čuvaj se! ‘Jednog od ovih dana’ je tako daleko…. ponekad ne dođe nikada više…“

Proćiće i to… Cvele

Sigurno bi me se Cvele setio kada bismo se sreli, ali ne verujem da bi mu ikada palo na pamet da ga pamtim i da tamo negde daleko od njega, pišem o njemu. Nismo se videli 5-6 godina.

Što baš Cvele? Eto, pade mi na pamet par njegovih izjava, pa sam ga povezala sa opuštenim razmišljanjem o jebanom životu.

Kada sam ga upoznala imao je oko 42-43 godine. Profesionalni konobar, veseo čovek sa širokim osmehom na licu. Uvek. Izađe Cvele iz kafane u kojoj je radio i u 4 ujutru ugleda dečka koji skače po haubi njegovog auta. Svi ostali potrče da ga oteraju sa haube, psuju ga, viču, a Cvele mrtav hladan kaže „Šta vam je bre ljudi, mora da mu nešto nije dobro, čim u 4 ujutru mora da skače po automobilu. Pustite ga, proćiće i to. Hahaha…“

Dođe klinac kod njega i kaže da želi da ostavi utisak pred devojčicom, kako je opasan lik. Dogovori se sa Cveletom da ga ovaj sve sluša, što mali zatraži kad bude došao. Dođu tako klinac i devojčica, naruče piće, picu, a Cvele trčka oko stola. „Izvolite gospodine, da li je sve u redu, treba li Vam još nešto…“ i sve tako. Onda ga mali pozove, izvadi žvaku iz usta i kaže mu. „Slušaj matori, da mi čuvaš ovu žvaku dok budem večerao, pa da mi je posle vratiš, da te ne bih sredio. Jesi li razumeo?“ „Nema problema gospodine.“ Cvele donese tacnu i sa širokim osmehom prihvati da čuva žvaku. Mala ostane zapanjena i nešto kasnije povaljena, a Cvele i klinac se upišaju od smeha.

Cvele je bio dugo godina u braku, a onda se zaljubio u drugu neku ženu. Odlepio totalno za njom. Kažu mu: „Nemoj Cvele, šta ti je, imaš dobru i lepu ženu. Zajebi tu švaleraciju, ostavićete žena ako te provali.“ On na to kaže: „Volim ja moju bračnu saputnicu, ali šta da radim. Kad spavam sa ženom, ko da spavam sa stricem, ama baš ništa ne osećam. Eeee…a ova je zmaj. Pogleda me samo i ja sam skoro gotov. Jebi ga šta da radim, proćiće i to.“

Nažalost, par godina kasnije Cveletova žena je poginula u saobraćajnoj nesreći. Nije nikada saznala da joj je muž „šarao“. Voleo je Cvele nju, bez obzira na sve. Ostao je sam sa ćerkom, ali Cvele optimista kao i uvek. Preboleo i nastavio dalje. Nije više Cvele konobar, sad je vlasnik jedne od najboljih kafana u Kraljevu. Čim budem ponovo otišla tamo, idem kod Cveleta u kafanu, da popijemo po koju domaću radžu i da još po nešto naučim od njega. Cvele je samo takav lik.

Okrenimo svet

Ovaj post jedne meni jako drage osobe, mi već par dana stoji tako otvoren. Mogla sam odmah da dam odgovor, ali nekako bi bio površan. Tako ozbiljno pitanje, traži i ozbiljno razmišljanje i odgovor, a i nekako sam tako raspoložena ovih dana.

Svi mi, se bar ponekad pitamo, čemu sve ovo? Što da živimo, kada ćemo svakako umreti? Što da stvaramo, rađamo, što da postojimo? Pravde nema, stradaju, umiru i nedužni?

Svako ima drugi odgovor. Neko živi za decu, nekome je smisao života ljubav, nekome umetnost, neko smatra da je smisao uživati. Ljudi smo, pa svako ima svoj način da svoj život učini podnošljivijim i smislenim.

Svaki put kada upoznamo neku osobu, samim tim menjamo i svoj i život te osobe. Dovoljno je samo i rukovanje. Prosto zastajanje za sekund, menja tok stvari, tok života. Zamisli koliko toga onda menja samo jedna napisana knjiga. Knjiga koju će pročitati neko, sutra, ko zna kada. Zamisli samo koliko tek onda stvari može da promeni nečije rođenje, nečija smrt. Sve ima svoju svrhu, svako rukovanje, svako prosto „dobar dan“. Ništa nije slučajno.

Zašto govoriti o 500 000 godina, kad je za nas i 100 godina mnogo. Kad kažemo 100 godina, pa razmislimo malo… ni 50 nije malo. 50 godina je duplo od 25. Kada neko ima 25, to je već zrela i lepa mladost. Sa malo sreće doživimo dvadesetpetu. Čas posla o razmišljanju o 500 000 godina, dođemo na 25 ili 5… ili na prva ili poslednja 3 dana života. Na trenutak. Trenutak rađanja ili trenutak smrti. Iz života niko nije izašao živ.

Svrha je da to, dok si živ…budeš ŽIV! Svrha je da taj period dok jesi živ ispuniš najbolje što umeš. Makar to bilo i nezamislivo kratko. Kada bi nam neko sutra rekao da imamo još mesec dana života, kako bi iskoristili to vreme? Da li bi sebe mučili pitanjem, „šta je svrha mog života?“ ili bi iskoristili svaki trenutak da živite? Prosto i jednostavno. Svako od nas ostavi trag. Neizbrisiv. Makar postojali na ovoj planeti i 15 sekundi, makar umrli na rođenju, sigurno je da ćemo ostaviti trag. Patiće za nama, ako ništa drugo. Neću da ulazim u to, kako i koliko menjamo sve oko sebe samim svojim postojanjem. Prestaću da pišem blog, jer sam postala površna.

Zamislite sebe u mrtvačkom sanduku, kako nepomično i nemoćno ležite. Što ste uradili, uradili ste. Nema više ništa što biste pružili drugima. Šta biste voleli da tada kažu o vama, tu, nad vašim mrtvim telom? Pitanje na koje ne smeju svi da odgovore, scena koju ne smeju svi da zamisle.

Još davno sam rekla i sigurna sam da ću uspeti. Između svog prvog i svog poslednjeg dana života, želim da okrenem svet naopačke, da učinim nešto što nikada niko pre nije, neće se možda ni znati da sam to ja uradila, ali sam sigurna da će svet naopako stajati onoga dana kada budem otišla, srećna i nasmejana. Pitate se kako? Jednostavno, možda zastanem na trenutak, pružim nekom ruku, kažem nekom reč, dam nekom podstrek da uspe, da napreduje, da odustane od sulude misli ili da svoju ideju sprovede u delo. Bilo šta, bilo kome. Moj život ima smisao, samim mojim postojanjem. Tako i vaš. Svrha života može biti i samo jedan trenutak koji vam se možda sada čini nevažan. Sve je važno.