Pilad moja…

Znate šta, ja sam grozna mama. Ne bih se nikome preporučila i sigurna sam da nije lako biti moje dete. Kad padneš i sjebeš se načisto, mama gleda podalje malo i čeka reakciju. Ako te mnogo boli i počneš da plačeš, a u stvari nema nekih naročitih posledica, možeš samo poljubac da dobiješ na mesto gde si se lupio i „nije to ništa, evo prošlo….cmok, cmok….eeeee vidi ono tamo….vauuu!!!“.

Em si mali, em te boli, em imaš kevu koja te sluđuje. Ubeđuje te da ne boli ono što boli, pa još i ljubi i kaže da tamo malo dalje ima neka druga zanimljiva zajebancija. Ma ko da odoli. Naravno da više ne boli i da je tamo zanimljivije otići, nego se ko kreten drati u maminom naručju.

Sva su deca različita, ali ako ste roditelj toj deci, onda treba da budete isti prema svima, pa makar ih petnaestoro imali. Troje imam, ponekad i četvoro koje računam u svoju decu, a ponekad kad prebrojim bude ih i šestoro mojih, e ne morate da verujete ide to ponekad i do osmoro i uvek izrazito pazim da neko od njih slučajno ne dobije uvek prvi ili zadnji poljubac ili sendvič ili sipanje supe ili grljenje ili prekor ili…ma svima isto za sve. Uvek različitim redom. Uvek neko bude prvi, ali ne uvek jedan isti. E bato moj, ako ti se učini da je ovog puta nepošteno, da si uvek ti kriv ili kriva, e zajeba se. Prošli put nije bilo tako, pa makar imao i samo jednu, pet ili osamnaest godina.

Sa moje tačke gledišta od svoje dece ću napraviti ljude. Jok pičke, jok mamine maze, mada svi volimo da se neizmerno mazimo, jok neke plačipičke koje plaču za sve i svašta, jok neke koji kad treba ne plaču, ako ti se plače ima da plačeš, pa makar se trudio iz sve snage da se suzdžiš, ma ima da plačeš, nema muško, žensko, svi smo isti kad boli. Plači srce moje, ali treba da se zna šta nije za plakanje. Baš je teško biti moje dete.

Pilići moji ili pilad moja, treba da znate samo jedno što imam da vam ostavim kao „zadužbinu“: Život je kurvetina, a vi dok me ima uvek ćete imati gde da dođete i kome da plačete na ramenu kad vam dođe, ali treba još nešto da vam kažem, tamo malo dalje uvek ima nešto zanimljivije, bolje, lepše, što vam i kad budete imali 15, 35, 40 ili 105 može odvući pažnju.

Voli vas vaša mama, tetka, ujna, strina, baba, prababa… Ono što ste napravili od mene i što ćete tek napraviti, svojim rođenjem i svojim daljim životom. Ono što će uvek ostati, bar kao reč za mnom….moja malenkost, ja. Koje ćete se makar sećati po tome da je uvek znala da iza onog ćoška nešto lepše, bolje, zanimljivije čeka na vas. Život.

Eto, ništa…. samo sam htela da vam kažem da vas volim, da mi trebate i nedostajete kad niste sa mnom. Kad padnete, a budem blizu, neću vas podići, treba da naučite da ustajete sami, ali ako vam bude toliko teško da ne možete sami, znaćete uvek da ne samo da ću vas podići na noge, nego uz mene ima da se setite i čemu vam krila služe. Kako god bilo, grozna sam, vi znate najbolje, pilad moja. Ljubim vas bez ikakvog reda.

 

 

 

 

 

 

 

Šta posle svega?

Šta ćemo onda, kada mi srce prepukne? Puf…Tras…Cangr… Koliko toga se sakupilo u tom mom malenom „srcetu“? Ko će meni da pomogne da sve to razvrstam, da napokon neke stvari shvatim, uhvatim i doznam, a tiču se njega? Srca mog.

Niko, sem mene same. Znam da se tu unutra krije nešto nedokučivo, što nema veze sa životom i ljubavlju. Nešto samo moje, što ne dam nikom. Ne zato što neću, rado bih dala, ali ne znam šta je to, a kako dati nešto kada ne znaš šta bi dao?

Oni „pametni“ kažu: „Zamislite sebe mrtvog u kovčegu, šta biste želeli da kažu o vama oni koji ostaju? Živite sa tom mišlju.“ Hoće da nam kažu da živimo tako da nam sutra niko na grob ne pljune.

Znam šta želim nad svojim mrtvim beživotnim telom, koje leži u kovčegu da kažu oni koji su me voleli. „Bila je baš nedokučiva…čudo jedno, koje smo voleli, a čak i ne znamo zašto.“ Ništa takva jedna rečenica ne govori, ali meni znači. Razumeli smo se oni i …ja koja je otišla. 😉

Social Networking Wars

Na svakom koraku možemo pročitati sve i svašta o FaceBook-u. Ljudi koji stalno vise na internetu, naravno da koriste i ovo „čudo tehnike“. Koliko li sam samo ispala glupa, kada mi je jedan klinac iz kluba rekao da će slike sa takmičenja da okači na „Fejsu“, pa ću moći da ih vidim i skinem, a ja ga pitala, „…a šta ti je to?“  🙄 Eto, odakle i ja tamo. Otišla da vidim slike.  😀

Nije da mi ni za šta nije koristio. Pronašla sam par drugara iz osnovne škole i baš se obradovala, jer ih nisam ni videla, ni čula godinama, a sve ostalo je čista zajebancija.

Društvene mreže u stvari i služe da povežu ljude sličnih stavova, interesovanja, shvatanja. Svašta nešto ima da se vidi, grupišu se, ljube se, muvaju, pljuju, svađaju, prave žurke i razne druge skupove, obaveštavaju jedni druge gde, šta, kako, kada, komentarišu posle događaje na koje uglavnom i ne odu i to je to. Čista zajebancija, kad vam kažem. Čak i sami kažu da je vreme koje provedu tamo, u stvari gubljenje vremena i ubijanje dosade.

Zbog ekspanzije Fejsbuka neke druge društvene mreže su sve više zapostavljene, ali to nikako ne znači da ne postoje. Sećate se da postoji i „MySpace, „LinkedIn“, „Friendster“, ranije su se ljudi povezivali isključivo preko „soba“ na „ICQ“ ili „MSN-u“, pa kod nas pričaonica na „Krstarici“, trtljanje u prazno do zore. Virtualne igre u kojima možete da komunicirate sa drugim igračima, pa još sve ono čega ne mogu ni da se setim. Naravno da nisam zaboravila na „Skype“ i „Twitter“, a pri svemu tome naravno da su nezaobilazni „Google“ i „Yahoo“ da sve to nekako povežu na jednom mestu.

I tako dok se milioni ljudi trude da što „kvalitetnije“ potroše svoje vreme neki drugi mnogo pametniji na tome zarađuju dobre pare. Koliko zaista stvarni život trpi zbog svega toga? Da li je sve to samo borba „velikih“ da osvoje naša „srca“?  😀 Pogledajte video, da li bi neko zaista patio ako biste odlučili da se isključite iz svega toga?  😕

http://current.com/e/88913552/en_US

Moj blog – moj ventil

Kompjuter, internet i sve što nose sa sobom je odlična stvar koja može da poveže ljude, ali to nikako ne znači da nekog može učiniti starijim ili mlađim. Mi smo ono što jesmo, imamo godina koliko imamo i prihvaćeni smo ili nismo.

Pisati, biti prisutan na internetu, imati blog, Twitter nalog i ko zna šta sve još nije nikakva nauka i nije nikakav izlaz iz bilo čega. Jeste mogućnost upoznavanja ljudi, donekle zavaravanje sebe u nekim stvarima i samim tim i svojevrsna pomoć, ali nikako nije izlaz iz svakodnevnih problema u životu.

Od svih ljudi koje upoznamo ovako „internetski“, što lično, što samo čitanjem, preko blogova svako od nas može da izdvoji samo dvoje, troje ljudi koji vremenom mogu zaista da nam postanu prijatelji. Ostali su kao i kada ih upoznajemo u gradu, na ulici, u školi, na poslu, samo u prolazu. Zato se ne treba zavaravati da su svi divni i sjajni i da sa svima možemo da budemo istomišljenici. Kafu možemo popiti sa svakim, ali to ne znači da ćemo biti doživotni prijatelji.

Što znači da je sve ostalo samo najobičnija kurtoazija.

Nama za ovo što radimo ne treba više od elementarnog znanja, uključiti komp, otvoriti blog, pisati, koristiti par programa i to je to. Znači biti bloger nije nikakva naučna disciplina i nikako se ne slažem da radimo nešto mnogo važno i bitno, bez čega ovaj svet ne bi mogao.

Sposobna sam da kažem baš sve što mislim, na način kakav mi u određenom trenutku prija i boli me dupe šta će ko da kaže. Meni je sve ovo što radim na blogu samo ventil i ništa drugo. Sve nekako mislim pročitaće još neko sem mene.  😀  Nikada ništa ne pišem da bih nekog privukla, da bih povećala posetu, da bi neko pomislio da sam lepa i pametna, da bi me neko primetio i rekao da nisam „za bacanje“, jednostavno sve ovo radim samo zato što ponekad mislim da imam šta da kažem i što to želim da podelim sa drugima, pa makar to bila i samo dva čoveka. To ne znači da nisam upoznala dosta dragih ljudi i da nisu vredni moje pažnje. Naprotiv, ali sve u svemu svako od nas je sam sa sobom, kao i u životu uostalom.

Kad kažem da nas blogovanje i poznavanja rada na računaru ne može učiniti mlađim ili starijim, mislim da nismo stari zato što imamo godina koliko imamo, već zato što sebe vidimo starima. Imati blog i kompjuter nikako ne znači da smo zbog toga bliži mlađoj populaciji. Svako ko može da kaže da se ne oseća starim, a da pri tom stalno to potencira i te kako se oseća ostarelo. Treba pročačkati malo unutra i pronaći ono što nam najviše odgovara. Recimo meni prija da imam samo 13. godina i biram da se tako osećam i niko ne može to pravo da mi oduzme.

Ovako telesno 🙂 još 14 godina i imaću celih 50. Život i zdravlje onda ću da kupim motor i da se vozim po svetu. Možda i nešto pre, ali uglavnom život možemo početi da živimo kako mi želimo, kad god sami to odlučimo, nikada nije kasno. Ne kažem da do tada neću da živim kako ja hoću, samo navodim primer. Do tada će deca da mi porastu, tako da neću mnogo da se sekiram za sebe, u smislu opasno je voziti motor. To svakako i ne znači da ću biti „riba na motoru“ 😀 , ali svakako će to biti moja sreća i užitak, pa kakve veze ima što ću telesno biti baba, duh je bitan.

Ide mi na ono što nemam, veličanje blogera, blogovanja, tehnološkog napretka i tako toga. Život je sve drugo što nema veze sa tim.

Čovek je ženi u nastupu besa slomio kompjuter, pa šta? Kakve to veze ima sa bilo čim? Meni ponekad dođe da mom mužu slomim i kompjuter, i fotelju u kojoj sedi i igra neke glupe kuglice i karte. S tim što bih mu laptop skrcala čekićem, sve u deliće, do neprepoznavanja šta je to nekada bilo. Bolje to nego da ga udarim pesnicom u čelo. Pa je l’ da?

Verovatno i on povremeno ima slične porive i nije isključeno da do toga neće nekada doći, ali to nema nikakve veze sa ljubavlju. Bolje iskaliti trenutni bes na nekoj običnoj stvari nego nad živim bićem. Sigurna sam da bi se posle jednog takvog čina slatko smejali. To nikako ne bi bio atak na ličnost, već na najobičniji predmet, koji nije nikakava veza sa svetom, već kao što rekoh jedan ventilčić, a ventila ima raznih. Živeli smo i pre nego smo imali kompjuter i pre otvaranja bloga, tako da možemo da živimo i bez njih.

Sledeće što ću da uradim je da ću da okačim jedan džak za udaranje i da bijem i lupam i psujem, dok se ne profilterišem. Svaki dan po 15 minuta, pa ću možda onda i zatvoriti blog. Neće mi trebati ventil za izduvavanje. Samo da ne puknem, eksplodiram i ćao zdravo. Ventil je ventil. 😀

Tamo gore u desnom ćošku mog malog sveta…

Da li se čovek prosto takav rodi ili neke druge stvari kasnije utiču na njega, ali eto ja sam postala neko ko je uvek išao na suprotnu stranu od ostalog sveta. Ako svi trče u bioskop da gledaju film, jer je hit nad hitovima, baš taj film verovatno do dana današnjeg nisam pogledala.

Kada su moje drugarice sve Madonine pesme znale napamet, ja sam pevušila „Uključio sam jutros radio i čuo onda za oglas taj, traži se perač prozora, plata je sasvim pristojnaaaa…!“ O knjigama da vam ne pričam. Kada su sve otišle na balet, ja sam počela da treniram džudo. I sve tako nekako.

Moja velika sreća na tom „naopakom“ putu je bila što sam upoznala jako puno ljudi sličnih sebi, sa kojima sam mogla satima da pričam  i da se smejem, ljudi sa kojima sam se razumela i kada ćutimo. Čak sam se i od njih razlikovala. Nije to ono kao, „razlikujem se od drugih, posebna sam, ovakva, onakva“, jok tako. Nego drugačije, a ako niste takvi onda vam ne mogu ni objasniti kako to.

Imaš svoj mali divni svet, u njega slobodno puštaš ljude, dozvoljavaš im da se u tvom svetu ponašaju onako kako žele, jer moj svet je slobodan svet, ali onaj mali ugao tamo gore u desnom ćošku, njima je nedokučiv. Kažeš mu: „Slobodno pogledaj, ne boj se, to je samo mali desni gornji ćošak…“, ali ne. Nisu smeli i ako je sve vreme bio otvoren za javnost.

Vremenom se zapitaš kakvi te to ljudi u stvari u opšte i okružuju. Daš im svu slobodu u svom malom svetu, ali oni strašljivi da strašljiviji ne mogu biti, nikako ne smeju da pogledaju i u to ćoše. Pogledaju na sekund, dva i onda naglim okretom odu u levi donji ili dole na parter. E jebi ga onda.

Šta koji krasni onda svi ti ljudi hoće od mene? Ne tražim od njih da mi svoja vrata širom otvore, puštam ih da dođu kod mene, sve im je dostupno, ali  zašto me ne mogu u potpunosti razumeti? Boje se. Strah je užasan neprijatelj. Šta će sa saznanjem o mom desnom, gornjem ćošku? Hoće li biti dostojni toga? Boje se, jebo im ja mater.

Otkriću vam tajnu, opušteno i slobodno kao i sve ostalo što radim u životu. Neće vam to ništa značiti, jer mi nećete poverovati. Na tom mestu se kriju sve moje tajne. Nisam vam bitna, jer me lično ne poznajete, tako da vam ni moje tajne nisu važne, ali ljudi koji su bili u mom svetu i mom životu, jednostavno nisu imali hrabrosti da zavire na to mesto.

Zašto, pitam se?  Zašto su mi govorili sve, zašto su mi verovali, zašto su znali da će njihove tajne kod mene biti sigurne, zašto su znali da im želim pomoći i da ću im pomoći ako mogu, zašto su mislili da sam toliko jaka da oni meni ne mogu pružiti, čak ni reči utehe??? Jebem ti život! Ko sam ja u stvari, hoću li ikada saznati? Hoću li se upoznati do kraja života, e to me najviše zanima???

Počeću da se linjam ili ću da kupim garsonjeru u Babušnici

24/24 sata u danu, 7/7 dana u nedelji, 365/365 dana u godini, iz godine u godinu. Radno vreme koje traje non-stop. Nema pauze za ručak, nema plaćenog odmora, nema regresa, nema čak ni klasične plate, nema šanse zaraditi penziju. E takvo je moje radno mesto.

Jovana lagano „ulazi“ u pubertet, Ana kao da ima „generala u glavi“, Marko ponekad kao da je i jedno i drugo, tata se trudi, toliko da me je strah da ne dobijemo još jednog člana porodice, ostaće trudan na kraju, Edi kao da je plaćen da se linja, Srećko i Žaklina prave decu, a gde sam tu ja, pitam se???  Počeću da se linjam ako ništa drugo.

Čak i kada nešto drugo radim moje radno vreme sa svima njima traje li traje. Nije to samo da ti ono kao u firmi, fore radi, teče radni staž, nego bre ima da slušaš i radiš. Prosto ne umem drugačije. Ne umem da se isključim i pitam se dokle ću moći tako? Sestra mi kaže da treba da živim 6 vekova. Jes’, samo mi to fali.

Dođe mi ponekad da se spakujem i odem u lepu pizdu materinu. Hm…hoću li ikada prestati da kenjam i da nešto konkretno preduzmem? Šta da preduzmem? Da prestanem da kao luda usisavam i čistim kuću, da prestanem da slušam njihove želje, zahteve i razne molbe, da dignem lepo sve četiri u vis i da kažem: „Ma terajte se svi, hoću malo da danem dušom!“. Jebem mu mater ne mogu ni tako.

Nije tata ostao trudan, ali smo dobili novog člana porodice. Dokle bre više? Na kraju ima da nas ima dvadeset petoro.  Žao mi žene, šta će? Iskoristili je zet i ćerka, dok je trebala i valjala, dok je imala para, dok su se „malo snašli“ i naučili kako se čuvaju deca, dok su kupili stan, stali malo na noge, četiri godine prošle kao dlanom o dlan i sad im baba više ne treba, smeta im, pa gde će, šta će, seti se da ima i sina i neku tamo snajku i neke tamo unučiće. Jebem ti život, šta će sve mene da snađe?

I tako dok se sad malo ona snađe, dok pokrije sve minuse na računu, dok malo stane na svoje noge, dok ovo i ono…zaboravismo o čas posla da je za godinu i po dana od kad smo u ovom stanu, došla četiri puta, na dva rođendana, jednu slavu i jednom kad su imali goste, pa nije imala gde da spava. Lažem došla je jednom i da obiđe sina kad je izašao iz bolnice. Sunce ti jebem, odlepiću 100%.

Ne smeta meni žena ništa, nego me nekako ubi ta nepravda, a ćutim i pravim se kao da je sve to normalno, a nije. Rećiće neko „…iskoristi priliku, pa dok je baba tu, iskuliraj malo, može decu da pričuva…“ Aha važi, đoka malo. Jebem mu mater,  ako ništa drugo, a ono sam trenutno sama kući i imam malo mira samo za sebe, posle ko zna koliko vremena, pošto moj muž umesto mene, sada šeta svoju mamu i decu, a ja 24/24, 7/7, 365/365.

Ne smem mnogo ni da lupetam, jer život i zdravlje nekad sutra ću biti i tašta i svekrva. Ko zna šta će mene da snađe? Znam samo dok me pamet bude služila, nijedno od moje dece ili unučića, neće biti ni favorizovano, ni zapostavljeno. Svima istom merom, pa dok budem imala i snage, i volje i pameti.

Koliko će sve ovo da traje pojma nemam, dan, dva, pet…trideset pet, sto trideset šest…ili više? Da mi je da dobijem više tu sedmicu na lotou, pa da kupim garsonjeru u Babušnici, pa kad mi sve prekurči, lepo odem na par dana da malo uhvatim daha. Što baš u Babušnicu, šta mi to pade na pamet?

Ako mi kojim slučajem pukne film pre nego da dobijem tu sedmicu, ima da se čude šta ih je snašlo, svi u kompletu.  Znajući sebe, opet samo kenjam i od tog posla nema ništa. Odoh da dovršim ručak, operem kupatilo i okačim veš, a ako mi stvarno jednog dana pukne film, razvešću se načisto, pa nek’ se šetaju do mile volje.

Svi vi koji me lično znate i koji čitate sve ovo, nemoj slučajno da vam je palo na pamet da mi se smejete. 😆

Crveni iksić je spas od nerviranja

Pročitam post na jednom blogu i bukvalno mi utrnu zubi. To sa zubima mi se dešava kada se baš iznerviram i kada mi dođe da isterujem pravdu, da bijem, da psujem, ma da vrištim.

Pa se mislim. Nije čovek kriv što ne zna istinu, nego prihvata ono što mu mediji prezentuju, a on to prihvata kao golu istinu i činjenično stanje. Niti će on razumeti šta ja to njemu pričam, niti će meni od toga biti lakše, već ću samo ući u konflikt, iznerviraću se još više i ništa. Biće mi samo loše.

Zato lepo kliknem crveni iksić u desnom gornjem uglu i nastavim dalje. Nema šanse da ispravim sve krive drine. To što se i dalje loše osećam zbog onoga što sam pročitala, proćiće me dok dovršim ovu kafu koju pijem.

…

I eto prošlo je. Već je drugi dan na pomolu i za koji sat ću da pijem novu jutarnju kafu, opušteno bez cimanja, a da sam ostavila komentar na onom postu, verovatno bih se posvađala sa čovekom i bilo bi mi bljak.

I čemu sve ovo? Pa da… Nemojte ljudi da se nervirate zato što je neko nešto napisao, a vama se to ne sviđa. Nemojte ni da krijete svoje mišljenje, ali baš nema nijednog razloga da se zamerate ljudima. Ako vas nešto baš „ubode“, a vi lepo napišite post kod sebe na blogu i olakšajte dušu.

Mislim stvarno, čemu kilometarske rasprave, svađe i tako to? Ok je ne složiti se sa nekim i to reći, ali ovo kad trnu zubi, to je drugo. Opušteno samo na crveni iksić i idemo dalje.

Roboti

Napisala sam sada jedan komentar kod Alexa na temu Gde stanuje zlo? Jesmo li mi ljudi po prirodi zli ili je nešto drugo u pitanju? Pročitam taj svoj komentar više puta i shvatim da želim da ga objavim i ovde, jer to jeste moj stav o životu, o dobru i zlu uopšte.

Ljudi u životu urade hiljadu stvari koje nisu želili, ali su naučeni da je tako ispravno i onda tako i rade, ne pitajući se da li je to zaista njihov stav. Da li zaista, onako iz dubine duše žele to da urade?

Ovako glasi komentar: „Hmmm…Ako verujemo u postojanje Boga, onda verujemo u večitu borbu dobra i zla. Sam đavo nas iskušava celog života. U trenutku teške bolesti smo toliko slabi, da đavo tada može vrlo lako da preuzme prevlast. Znači nismo ni mrtvi, ni živi, ni svesni, ni nesvesni, ne odlučujemo mi, već se u nama bori vera u Boga i snaga đavola tj. svih njegovih iskušenja, na nekom višem nivou. Ovakva teorija mi je jako zanimljiva.

Druga moja teorija bi recimo bila, da se tokom života učimo šta je dobro ili loše, bez obzira na neko naše pravo, iskreno mišljenje. Recimo naučili su nas da je dobro pomoći drugima i onda mi to činimo, a da ne znamo pravi razlog zašto to stvarno činimo, a negde duboko u nama se to sukobi sa nekim našim ličnim stavom.

I onda tako…celog života…činimo dobro, radimo dobro, zalažemo se za dobro, a da nemamo pojma pravu svrhu svojih dela i postupaka, već eto tako, znamo da treba i tako činimo. Sve do trenutka kada naša prava priroda ne izađe na videlo u trenutku kada ne možemo da se savladamo, u teškoj bolesti ili nekoj fizičkoj traumi koju preživimo.

Koliko samo puta uradimo neku stvar koju ne želimo, najobičniji primer, osmehnemo se uz dobro jutro komšiji kog ne volimo očima da vidimo, najradije bi ga pljunuli, a mi se iskezimo i poželimo „dobro jutro komšija, kako ste danas“? I tako…sve se skuplja u nama, dok jednog trenutka ne možemo da vladamo svojim postupcima iz zdravstvenih ili nekih drugih razloga.

Po meni čovek nikako nije zao po svojoj prirodi, čovek samo tokom života uradi mnogo stvari koje nije želeo da uradi, a uradio ih je zato što je „tako trebalo“ i onda jednog dana kada mu kraj bude blizu, verovatno shvati da je pogrešio i da je ponekad trebalo reći „marš svi…, ovo je moj život“.

Recimo posle kliničke smrti mog zeta, on se „vratio“ kao sasvim, ali potpuno sasvim, drugi čovek. Možda ga sada i razumem.“ (kraj komentara)

Nije zlo reći „ja tebe ne volim“, „tvoji postupci su mi nerazumljivi“, „mislim da si ružan, smešan, bezvredan“, „ne želim te u svom društvu“, „nisi vredan mog vremena“, „ne želim da ti kažem dobro jutro, jer si najveći nadrk na ovom svetu“…i tako u nedogled, a šta mi radimo?

Sve suprotno, većina ljudi nije sposobna da kaže ni jedno obično NE. Postoje čak i kursevi na kojima se uče da kažu NE!. Sudeći po svemu tome, ovaj svet je zarobljen lažnim, zamaskiram ljudima, koji nikako nisu ono što mi vidimo. I tako…nesrećni čovek, kada dođe u stanje da ne može da vlada sobom, ponaša se i kaže sve ono što ga je mučilo celog života.

To su stvari koje tište, koje se skupljaju, koje bole ponekad, koje prećutkujemo, koje nam smetaju, koje nas sputavaju, koje su kao neka kamenčuga koja nas vuče na dno, a mi se ne damo, branimo se, plutamo po površini, vučemo gore, cimamo ko ludi, povremeno udahnemo i ne dozvoljavamo da nas savlada ta sila, koja se jednostavno zove JA.

Nikako čovek nije zlo biće, čovek je samo nesrećno programiran i naučen. Prosto rečeno robot, sve do trenutka dok mu više ništa ne bude važno i dok ne shvati da je zaista smrtan i prolazan. „E ako nisam do sada, sada ću da vam kažem.“, kaže čovek, a tada obično bude jako kasno.

Različite mešavine ličnosti

Ako ste uradili test iz predhodnog posta, onda ste došli do nekih rezultata. Dobili ste mešavinu snaga i slabosti. Većina ljudi ima visok broj bodova u jednom temperamentu, ali i u nekom drugom i još neke raštrkane osobine. Mada postoje i tipični predstavnici kojima preovladava jedan tip ličnosti, o njima ćemo nešto kasnije.

Prirodne mešavine su kombinacije, sangvinik/kolerik i melanholik/flegmatik.

Dopunske mešavine su kombinacije, kolerik/melanholik i sangvinik/flegmatik.

Suprotne mešavine su kombinacije, sangvinik/melanholik i kolerik/flegmatik.

Prirodne mešavine

Sangvinik/kolerik je prirodna mešavina. I za jedan i za drugi tip ličnosti važi da su otvoreni, optimistični i iskreni. Popularni sangvinik priča iz zadovoljstva, dok moćni kolerik priča zbog posla, ali oboje su verbalisti. Ako je to vaša kombinacija, imate najveći potencijal za upravljanje. Vi ste osoba koja može upućivati druge i učiniti da uživaju u radu. Volite zabavu, ali možete ostvariti zacrtane ciljeve. Posedujete snagu i odlučnost, ali ne i osećaj obaveze da dostignete cilj.

Negativna strana ove mešavine je ta, da se osoba može izroditi  u nametljivog pojedinca koji ne zna o čemu govori, naglu osobu koja se vrti u krug ili nesrpljivo biće koje upada i  neprestano vodi glavnu reč.

Druga prirodna mešavina je melanholik/flegmatik. Oba su povučeni, pesimistični, blagi. Ozbiljni su, uranjaju u dubinu situacije i ne žele biti u centru pažnje. Smireni flegmatik osvetljava dubinu savršenog melanholika, a melanholik kolntroliše preteranu opuštenost flegmatika.

Ova kombinacija stvara najbolje učitelje, jer sklonost melanholika prema učenju i istraživačkom radu, ohrabruje sposobnost flegmatika da se dobro slaže s ljudima i može prezentovati znanje na simpatičan način.

Ovakav tip ličnosti može imati problema sa donošenjem odluka, jer su oba spora i sklona odgađanju. Najbolja je ona kombinacija u kojoj mirnoća flegmatika sprečava melanholika da upada u depresije, a težnja melanholika za savršenstvom motiviše flegmatika na akciju.

Dopunske mešavine

Temperament kolerik/melanholik je dopunska mešavina, kombinacija koja se dobro slaže i upotpunjava nedostatke u jednoj i drugoj naravi. Moćni kolerik/savršeni melanholik čini najboljeg poslovnog čoveka, jer uključuje neoborivu kombinaciju vodstva, energije i ciljeva kolerika s analitičkim, detaljističkim i programski usmerenim duhom melanholika.

Ništa nije nemoguće za osobu sa ovom kombinacijom i biće uspešan bez obzira koliko vremena treba za ostvrenje nekog cilja. Ova mešavina je energična, organizovana i usmerena na cilj, jer poseduje najviše odlučnosti, pa može zastupati neku „svoju stvar“ do večnosti. Kada je kolerik/melanholik usmeren pozitivno onda je najuspešniji, ali ako prevagnu krajnosti, čak i njihove snage postaju nesnošljive.

Druga dopunska mešavina je sangvinik/flegmatik. Ovo je tip ličnosti koji je sklon pustiti stvari da idu polako i zabavno. Popularni sangvinik/smireni flegmatik je najbolji mogući prijatelj. Njihova je priroda topla, opuštajuća i privlačna, pa se ljudi vole družiti sa njima.

Flegmatik ublažava uspone i padove sangvinika, dok ličnost sangvinika razvedrava flegmatika. Ovo je mešavina najbolja za međuljudske odnose. Dobri su u kadrovskim poslovima, odlični su roditelji.

Loše osobine koje mogu ponekad doći do izražaja, kod ovog tipa ličnosti su, da mogu biti lenji, bez želje ili usmerenja da naprave bilo šta ako se to može izbeći i da budu vrlo loši u baratanju novcem. Kao i kod svake mešavine temperamenta, postoje uzbudljive snage i tome odgovarajuće slabosti.

Suprotne mešavine

U kombinacijama sangvinik/melanholik, kolerik/flegmatik postoje snažni unutrašnji sukobi koji se smeste u jednu osobu sa optimistično/pesimističkim pogledima na svet. Kombinacija popunarni sangvinik/savršeni melanholik je najemocionalnija, jer jedno telo pokušava da se prilagodi povremenim usponima i padovima sangvinika, sa dubokim, dugotrajnim traumama melanholika.

Ovako podeljena osoba može imati emocionalnih problema. Dok sangvinik kaže „hajde da se zabavimo“, istovremeno melanholik proverava „da li je to baš sada u redu?“.

Sangvinik sa poletom odluči da napravi neke sjajne stvari, potrudi se i sve gotovo dovede do pred kraj, a onda melanholik „upadne“ sa pitanjem „Zbog čega sve to radiš? Odustani odmah.“ Odustane, a onda nedeljama posle toga melanholično bude potištena zbog toga.

Kod kombinacije sangvinik/melanholik se večito vodi unutrašnja borba. Ovi ljudi obično stavljaju na sebe „masku za opstanak“ Melanholik stavi masku veselog sangvinika da bi privukao pažnju ili sangvinik stavlja masku patnje melanholika. Ne znaju kako da se suprostave okolini, pa su spremni učiniti sve što bi im moglo pomoći da opstanu. Ne shvataju krajnosti u svojim raspoloženjima.

Kod druge suprotne mešavine kolerik/flegmatik ne postoji emocionalna napetost kao u prethodnoj kombinaciji već kod njih preovladava glavni sukob „raditi nešto ili ne?“ Smireni flegmatik želi stvari obaviti polako, dok moćni kolerik istovremeno ima grižu savesti ako to ne radi brzo, ako ne stvara.

Ovakav problem se obično rešava tako što se kolerik potpuno istroši na poslu, pa je kod kuće flegmatik koji je ili suviše iscrpljen za bilo kakav posao ili smatra da dom i nije dovoljno važan da zaslužuje njegove napore, pa kod kuće vlada flegmatik.

Ovo su takođe osobe koje s vremena na vreme stavljaju „masku opstanka“. „Za sada ću o tome ćutati“, kaže flegmatik, a kolerik ga dopunjuje „ali kad se izvučem iz ovoga nikad me više niko neće držati u šaci.“

U sledećim postovima ću svaki konkretni tip ličnosti malo pojasniti. Meni je ovo zanimljivo, možda bude još nekom. 😉

Izvor: Personality plus, Personality Plus for Couples, Personality Puzzle – Florence Littauer

Upoznajte sebe, razumite druge

Složićete se sa mnom da bi ovaj svet bio izuzetno dosadno mesto za život kada bismo svi bili isti. Možete li to samo zamisliti? Da smo recimo svi srećni, veseli, razdragani, raspevani i kada ima razloga i kada ga nema. Ili kada bismo svi bili tužni, namrgođeni, depresivni ili pak, radni, vredni, ljudi koji samo žele uspeh? Morate priznati da u bilo kom od ovih slučajeva ovaj svet nikako ne bi opstao.

Na svu sreću svako od nas je jedinstveno biće. Ne postoje dva ista čoveka i niko od nas nije savršen. Da ne bih mnogo filozofirala o onome što nam je svima jasno, krenućemo dalje.

Mislim da je jako važno razumeti sebe.

Znati od čega smo satkani.

Znati ko smo.

Znati zašto reagujemo baš na određeni način.

Znati svoje snage i kako ih uvećati i poboljšati.

Znati svoje slabosti i kako ih savladati, pobediti, umanjiti.

Pre svega za vas imam jedan test, pa ako ste raspoloženi možemo krenuti u malu avanturu upoznavanja samih sebe. U prvom delu testa odredićete svoje snage, a u drugom svoje slabosti.

Ako hoćete da se igramo uzmite papir i olovku, napravite četiri kolone i obeležite ih sa S, K, M i F. U svakom redu imate četiri reči, a vaš zadatak je da od tih reči izaberete jednu koja vam najviše odgovara, koja vas najbolje opisuje. Ako ne možete da se odlučite pitajte nekog ko vam je blizak ili razmislite kako biste odgovorili u detinjstvu. U svakom slučaju budite iskreni prema sebi.

Pored svake reči postoji jedno od slova S, K, M, F, kada se odlučite za reč koja vas najbolje opisuje u kolonu na svom papiru stavite iksić ili već neki drugi znak koja je obeležena određenim slovom. Razumete?

(Preporučujem da prvo uradite test, a onda da čitate ostatak posta. Tako je zanimljivije.)

S N A G E

S L A B O S T I

Jednostavno sada saberite koliko imate oznaka u svakoj obeleženoj koloni. Koliko S, koliko M i koliko F i K, (prvo posebno za snage i slabosti, a onda i zajedno). Sigurno je da sam mogla ovaj test i „srećnije“ da napravim, ali ovakav prikaz mi je oduzeo najmanje vremena, nadam se da ste se snašli.

Ovo je Hipokratova podela na ličnosti koju je postavio još pre dve hiljade četiristo godina. Po njemu postoje četiri tipa ličnosti:

S – je popularni sangvinik

K – moćni kolerik

M – savršeni melanholik

F – smireni flegmatik

Sada možete da vidite koja vrsta ličnosti preovladava u vama, a takođe se vidi i vaša moguća mešavina ličnosti. Ako je na primer, vaš ukupan zbir snaga i slabosti 35 u koloni kolerika, onda ste vi u potpunosti snažan kolerik. Međutim ako je vaš rezultat, 16 u koleriku, 14 u melanholiku, a 5 u svakoj od ostalih vrsta ličnosti, vi ste onda kolerik s velikom količinom melanholika.

Osobine popularnog sangvinika

Emocije sangvinika

Dopadljiva osoba

Brljiv, pričalica

Duša društva

Dobar osećaj za humor

Pamti boje

Fizički se lepi za slušatelja

Osećajna i prostodušna osoba

Zanesen i izražajan

Vedra, iskričava osoba

Znatiželjan

Dobar na pozornici

Široko otvorenih očiju i bezazlen

Živi u sadašnjosti

U duši iskren

Večito dete

Sangvinik kao roditelj

Unosi radost u dom

Vole ga deca

Pretvara tragediju u humor

Cirkuzant

Sangvinik na poslu

Smišlja nove aktivnosti

Sjajnog spoljnog izgleda

Volonter

Kreativan i uzbudljiv

Pun energije i zanosa

Na prvi pogled počinje razmetljivo

Podstiče ostale da se uključe

Oduševljava druge i nadahnjuje ih na posao

Sangvinik kao prijatelj

Lako sklapa prijateljstva

Voli ljude

Obožava komplimente

Vrlo je uzbudljiv

Drugi mu zavide

Nije mrzovoljan

Brzo se izvini

Sprečava trenutke dosade

Voli spontane aktivnosti

Osobine savršenog melanholika

Emocije melanholika

Dubok i promišljen

Analitičan

Ozbiljan i odlučan

Sklon genijalnosti

Nadaren i kreativan

Umetnički ili muzički nadaren

Filozof i poeta

Ceni lepotu

Saosećajan

Samopožrtvovan

Savestan

Idealista

Melanholik kao roditelj

Postavlja vrlo visoke norme

Želi da se sve uradi kako treba

Održava kuću u redu

Sakuplja za decom

Žrtvuje svoju vlastitu volju radi drugih

Podstiče obrazovanje i talenat

Melanholik na poslu

Sklon programiranju

Perfekcionista, ima visoke standarde

Sitničav

Istrajan i temeljan

Uredan i organizovan

Kratak i jasan

Ekonomičan

Uočava probleme

Nalazi kreativna rešenja

Mora završiti započeto

Voli popise, karte, grafičke prikaze i brojeve

Melanholik kao prijatelj

Oprezno  sklapa prijateljstva

Zadovoljan i u pozadini

Izbegava privlačenje pažnje

Odan i privržen

Sluša prigovore

Može rešiti tuđe probleme

Pokazuje duboku brigu za druge

Ganut do suza od saosećanja

Traži idealnog partnere

Osobine moćnog kolerika

Emocije kolerika

Rođeni vođa

Dinamična i preduzimljiva osoba

Ne može bez promena

Mora ispraviti sve greške

Jake volje i odlučan

Ne obeshrabruje se lako

Nezavisan i sam sebi dovoljan

Može sve

Kolerik kao roditelj

Čvrsto ostaje pri svojim odlukama

Postavlja ciljeve

Podstiče porodicu na akciju

Zna pravi odgovor za sve

Oranizuje domaćinstvo

Kolerik na poslu

Usmeren na određeni cilj

Vidi celu situaciju

Dobro se organizuje

Traži praktična rešenja

Brzo uleće u akciju

Dodeljuje poslove

Istrajan

Ostvaruje cilj

Podstiče na aktivnost

Uspešan na preprekama

Kolerik kao prijatelj

Ima malo potrebe za prijateljima

Radi za dobrobit grupe

Rukovodi i organizuje

Obično je u pravu

Nenadmašan u slučaju nevolje

Osobine smirenog flegmatika

Emocije flegmatika

Suzdržana osoba

Lagodan i opušten

Smiren, hladnokrvan i pribran

Strpljiv, uravnotežen

Vodi dosledan život

Tih, ali mudar

Saosećajan i ljubazan

Krije emocije

Srećno pomiren sa životom

Osoba za sve

Flegmatik kao roditelj

Dobar je roditelj

Nalazi vremena za decu

Nije u žurbi

Može podneti i dobro i zlo

Ne uzrujava se lako

Flegmatik na poslu

Sposoban i stabilan

Miroljubiv i saglasan

Ima upravljačke sposobnosti

Posreduje u rešavanju problema

Izbegava sukobe

Dobar je i pod pritiskom

Pronalazi jednostavna rešenja

Flegmatik kao prijatelj

Sa njim se može lako dogovoriti

Ugodan i prijatan

Dobroćudan

Dobar slušalac

Sarkastičan

Uživa u posmatranju ljudi

Ima mnogo prijatelja

Saosećajan i brižljiv

Za početak toliko, a u sledećim postovima ćemo se pozabaviti svakom od ovih ličnosti posebno,  kombinacijama ličnosti i međusobnim odnosima. Ja sam tipičan sangvinik/kolerik (22/18) nema kod mene ni melanholije ni flegmatičnosti. Kakvi ste vi, kakvi su rezultati testa? Upoznajmo se još bolje. 🙂

Uh bre…

Uh… nekako mi je svega dosta. Držim se, ne dam se, ali bre ne mogu više. Eto došlo mi tako da kažem, a pojma nemam ni za šta se držim, ni šta se to ne dam, ni šta ne mogu, niti imam pojma čega mi je dosta? Ako šta na svetu mrzim, onda je to ono kada se svi dani sliju u jedan. Budu to različiti dani, neki kišni, neki sunčani, ali u suštini mu dođu na isto.

Svako ko me bar malkice poznaje, zna da sam osoba koju ne drži mesto, a sada tako prolaze dani u mestu. Ako ćemo iskreno, još sam ja i super, s obzirom da sam od mogućih 20 meseci, evo već 18 trudna… Fenomen! Trudnoća mi je postala prirodno stanje i više i ne znam kako je to biti ne trudan. Opasno sam se uželela putovanja, skitanja, ludovanja, a tek je 17 mart. Uh… Jedva čekam da spakujem svoju čergu i da krenemo dalje. Mnogim ljudima je problem da sa malom decom putuju i da luduju i da se dobro zezaju, ali nama nije. Samo da su oni nama živi i zdravi i da ja nisam trudna baš mnogo, e to je jedini uslov za dobro zezanje.

Pogled sa moje terase  u Kraljevu

Uželela sam se ljudi koje volim, a koji ne žive ovde. Hoću bre da idem kući u Kraljevo, hoću da mi mama spremi ručak, da sedim sa ćaletom i sestrom i da pijemo špricer, hoću sa klincima da brčkam noge u Ibru i pijem pivo u Kajak klubu, da Marka i Jovanu stavim u džipić da se vozaju oko Milutina, uželela sam se da trčim, da plivam, da skačem… Da za Đurđevdan odemo u Lazac na slavu, kad sve ozeleni, a selo procveta, da se popnem na brdo i da vičem iz sveg glasa, da se oslobodim sve negativne energije, da vrtimo prase na ražnju, da se smejemo i igramo fudbal u dvorištu, da kad padne mrak, sednemo pod dud i slušamo seosku “tišinu“…

Milutin i džipići

Za vikend smo išli na Jarak (aerodrom), “sunce piči mi roštiljamo, cure gule krompir u hladovini, nedeljom se mi planirano, utapamo u harmoniji. I znamo sve već o životu, i šta ti meni imaš pričati, koliko troši benzina u zimskim uvjetima, i koji je limar najjeftiniji. Divlje izlaske u grad zamenio je sad, lagani dvokorak uz puni želudac… tra la la la la la la….“ E braćo i sestre i ja zapevah… Sve je to lepo, a ja se ipak osećam ko baba! Jedva čekam, kada ću se nakačiti ovde i pisati vam o danu koji smo proveli onako kako ja hoću.

Odoh sada da skuvam još jednu kaficu, Jocka je u školi, Mare i tata spavaju, odoh da ih budim, pa ćemo da vidimo kako ćemo ovaj dan da provedemo. Isto kao i juče, samo malo drugačije, a proćiće i to, tek će nama biti lepo. Sve prođe. Sutra idemo opet na kontrolu, (šta me više kontrolišu) i tako… Idu neki lepi, srećni dani, ja sam samo malo više trudna nego obično, pa ne znam šta ću više sa sobom, pa tako mlatim praznu slamu… Ljubi vas Ivana sve koji ovo pročitate, ne zamerite nešto…

Lutanje

Sednem tako uveče i prošetam od bloga do bloga, pročitam neke tuđe priče. Zavirim tako u druge neke živote. Nasmejem se, rastužim ponekad, pa i iznerviram se. Ne mislim na klasično nerviranje, već znate ono kad pročitate priču, vidite problem i znate rešenje, ali ne možete da pomognete. Nikoga od tih ljudi, tj. vas koji ovo čitate ne poznajem, ne znate ni vi mene. Imamo sliku jedni o drugima, onakvu kakvu je sami stvorimo u glavi i tako vremenom, čitajući jedni druge, postajemo sve bliži.

Oduvek sam volela da pišem sebi! Iz čiste potrebe ili iz ljubavi prema pisanju. Tako sam upoznavala sebe, kao što sada upoznajem vas. Čudno, ali dok se čovek traži, to je možda jedan od najboljih načina da sebi zađe duboko u dušu! Pišeš sebi pismo kao svom najboljem prijatelju, pa mu lepo kažeš sve što te muči, a ne moraš puno ni da objašnjavaš.

Drugi dobar način rešavanja problema svake vrste, je pisanje ljudima koji su u nekoj vezi sa vašim problemom. U tom pismu koje nikada ne pošaljem, napišem sve što bih rekla, sve što stvarno mislim, što nemam prilike da kažem iz bilo kog razloga! Kada se sve to stavi na papir, rešenje problema bude negde zapisano, a ponekad se rešenje nađe između redova. Skriveno iza neke suze u oku, da mi snagu!

03. maj, 1998. nedelja 14:14

Suze! Opet plačem! Srećna sam što opet mogu da plačem! Oduvek sam mrzela da se samosažaljevam, ali ja jesam za žaljenje! Veseli, mrtvi čovek, koji hoda! Vesela i sasvim u redu za sve druge, a u stvari mrtva sam! Nema u meni ničega sem tuge i gorčine! Koliko dugo sam lagala sebe da je sve u redu, da se sve ružno što mi se desilo, desilo nekom drugom!?

Proleće je sve se rađa, cveta, čak je i kiša vesela, …samo ja, prokleti mrtav čovek, kvarim svu lepotu današnjeg dana. Lepotu života, proleća! Mrzim što sam čovek! Zašto stvarno nisam more ili vatra, i sam kamen da sam srećnija bih bila? Ne mogu da se obuzdam…volim ove suze, prija mi i ova tuga! Zar nije žalosno reći da tuga može da prija nekom? Meni može i patnja mi sada prija! Moram nekad da se suočim sa njima! O Bože …došlo je i to vreme!!! Lako je živeti srećan, tugu i patnju treba preživeti. Zašto sam toliko stvari strpala u sebe? Zašto sam glumila sreću kad srećna nisam bila? Zašto je laž bila bolji izbor od istine? Zašto si se lagala?

Ivana, bleso jedna, znaš ti zašto! Baš zato što je lako živeti srećan, pa makar i lažno, preživi sada ovo, bol, očaj, tuga, patnja…to je sada deo tvoga života! Odjednom sam prestala da plačem, a suze su mi potrebne! Shvati Ivana da nisi ti kriva! Prestani da tražiš greške u sebi! Priznaj već jednom sama sebi da jesi lepa, da jesi pametna i jesi Ivana hrabra i jaka! Nisi mrtva, da jesi ne bi mogla da razmišljaš i pišeš sada! Ne kvariš ti lepotu ovog dana, pokvarili su je drugi tebi! Razmisli dobro, sredi se, nađi sebe i svoj cilj i nastavi dalje, ali stvarno, ne lažno, stvarno srećna! Biće ti jednoga dana sve jasno! Ivana ja te volim i to će ti biti dovoljno za novi početak!

Tvoja Ivana 14:43

Ovo deljenje sebe na dve ličnosti, ponekad i nije tako loše. Sada sa ove distance kada ovo pročitam, mogu da kažem da sam bila u pravu. Da mi je sve ovo neko drugi rekao, ne bi imalo efekta, ne bi me smirilo, ni utešilo tada. Nije bilo lako u životu, ali kada uspeš da pobediš sebe, nagrada koja te sačeka nema cenu.